Архимандрит Гаврило (Вучковић) на форуму Живе Речи Утехе

[stamenko]

KNJIGA UTISAKA U PRVIM DANIMA EMITOVANJA PROGRAMA RADIO BLAGOVESTI

Čitanje jednog igumana »u etar« je prilično jedinstveno i novo u našem jezičkom i duhovnom prostoru. Pionirski, a neko bi možda rekao i drzak poduhvat.

Blaga vest putem internet-radija

Pratim – skoro redovno – emisiju Radio Blagovesti, od njenog nedavnog početka. Posle više meseci »gluvog« (»praznog«) dugmeta na vebsajtu koje se nije odazivalo na klik mišem, link je proradio! Dugo očekivani svetogorski monaški glas, koji mnogi od nas nikada pre nisu ni čuli, progovorio je konačno iz virtuelnog »etera«.  – I opet iznova se uverih u to, da u duhovnom svetu vladaju neka sasvim druga pravila nego u medijskom, koji mi je i po profesiji blizak. Ono što neko ne bi mogao ni u studiju, arhimandrit otac Gavrilo Lepavinski postiže, evo, jednim skromnim lap-topom sa ugrađenim mikrofonom.

iguman čita u etar

Čitanje jednog igumana »u etar« je prilično jedinstveno i novo u našem jezičkom i duhovnom prostoru. Pionirski, a neko bi možda rekao i drzak poduhvat. Koliko nam je poznato, do sada je jedino Radio-Svetigora imala sličnih sadržaja, ali na jedan drugi, neredovniji, sporadičan način. Ali čak i tamo, ako se samo pogleda dugoročna posećenost pojedinačnih emisija, dâ se nazreti da upravo jedan iguman (Cetinjskog manastira) biva više od ostalog klira i slušan i „skidan“ (presnimavan) sa sajta. Ovakvo medijsko obraćanje „nikome i svakome“ može tvrdokornom tradicionalisti – a kod nas uvek ima dosta kritizera – da izgleda neumesno i neprikladno. Takvog podsećam da je Crkva od samog svog nastanka na Pedesetnicu u Jerusalimu rasla i menjala se. Ne samo brojčano nego i strukturno, postepeno i po potrebi zadobijajući formu i sadržaj zajednice i prakse koju danas ima. Pravoslavlje je nastalo, a i još uvek doista nastaje, i stalno će biti u nastajanju, upravo u sučeljavanju sa izazovima i iskušenjima, stranputicama i novinama. U srednjem veku to bejahu sekte i jeresi; jedna od novina poslednjih vekova, koja od XX stoleća preti da uništi ne samo pravu veru, moral i čoveka nego i ceo svet, je – tehnika. Iskušenja i izazovi su veliki, pa nekako izgleda najlakše povući se. Kuda? U zamku pasivnosti, kao da nam kažu mitropolit zagrebačko-ljubljanski Gospodin Jovan i njegov lepavinski iguman arhimandrit otac Gavrilo Svetogorac, zauzimajući pro-aktivan stav prema internetu kao mediju.
Kada se ponosimo našim zemljakom Nikolom Teslom nemojmo zaboraviti da upravo ovaj Srbin iz Hrvatske stoji iza najvećeg broja radio-difuznih i elektronskih izuma današnjice. A ako se njime već ponosimo – a to je jedna od onih malobrojnih stvari u kojima se Srbi i Hrvati slažu – kako onda smemo a priori odbacivati njegova dostignuća ili njihovu primenu?

pioniri novog medija

Štaviše, ovakvo molitveno i poučno obraćanje »u eter«, nepoznatom slušaocu, ima mnogo zajedničkog sa našom molitvom već i po svojoj spoljašnjoj prirodi. Okrećemo se u prostor; dižemo glavu ka nebu; zastajemo, u koncentrisanom miru i strahopoštovanju; zamišljamo ili ne zamišljamo nezamislivo pred nama; zazivamo nevidljivo; ulazimo u um i srca onih koji nisu pored nas… Prosleđujemo drugima Reč od nevidljivog, ali zato ne manje prisutnog Urednika celog sveta i Njegove trojedine redakcije…
Radio-prozba, pojanje i pouka igumana manastira Lepavina oca Gavrila, molitveno i misaono nadahnjuje. Sadržaj svakog teksta koji se čita – ili bolje reći uznosi – je više od prosto „ozvučenog“ slova sa papira; on je pojačan i prožet molitvenim uplivom onog koji čita, bez obzira na sitne greškice u izgovoru i dikciji, ili na monaški skromnu medijsku prezentaciju. Ili možda – baš zahvaljujući toj skromnosti!

»ko ima uši neka čuje...«

Mnogi, pretpostavljam, žele da čuju na ovom radiju glas poznatog Lepavinskog oca Gavrila, i već je to samo po sebi dovoljno da mu se obraduju. Ali ipak, ne samo zato što su oni za njega vezani ljudski, zemaljski. Nego i zato što prepoznaju “zaštitni znak” molitve koja ih je već ranije, iz onih svima nama dobro poznatih životnih »pat-situacija«, neočekivano odvodila negde drugde, u svet u kojem se odjednom otvaraju izlazi, vrata Nade i Milosti.
Pridruživanjem osećaja i osećanja sa onim što su već ranije doživeli, slušaoce Radio Blagovesti (a ne samo prethodne posetioce manastira), pročitani tekst dojmi snažnije i PRISNIJE, prosto istinitije, nego da ga je čitao i sam autor. Svakako, bilo bi lepo da se uživo čuje i glas svetog vladike Nikolaja, ali taj „program“ još izgleda kolektivno nismo zaslužili. A pojedinačno će se videti, u svakom slučaju, kad na vladikinoj Nebeskoj Liturgiji pogledamo Svetome Savi i svetome Simeonu starcu u oči. Pisac ovih crtica za knjigu utisaka Radio Blagovesti, za sebe na tom sudu očekuje teške momente.

prvi – najteži i najvažniji korak

Osim Akatista i pesama, izvesna, za sada skromna raznolikost govornog sadržaja Radio Blagovesti je takođe ono što daje svežinu i spontano stvara naviku vraćanja ovom kanalu svako veče tačno u 22:00 časa. Jednom je to priča iz pera vladike Nikolaja s početka prošlog veka, drugi put osvrt i pouka velikih duhovnika, treći put kao vrući hlepčići sveži prevodi dr Radmile Maksimović iz ruskih izvora, aktuelni u konkretnoj nedelji posta…

Radio Blagovesti će uskoro – kako saznajemo iz pouzdanih izvora – ako Bog dâ dobiti i novu „košuljicu“, svoju najavnu i odjavnu špicu. Time, pa onda još više i: novim duhovnim temama i sadržajima… i svakako molitvenim nastrojenjem i nastojanjem lepavinske bratije koja nečujno ali vrlo vidljivo stoji iza glasa svog igumana… a ponajviše: okupljanjem nevidljivog sabora slušalaca, ovaj radio će tek rasti… Na onaj prirodan i spontani način koji je doveo do toga da http://manastir-lepavina.org već neko vreme stabilno bude drugi najposećeniji srpski pravoslavni sajt. Svakako nije bez značaja što se otac Gavrilo odvažio na početak ovog poduhvata upravo u prvim danima Velikog posta. Time pokazuje da je u njima uz uzdržanje od hrane, podvig upravo u pojačanoj žrtvi i radu, a ne u povlačenju. Nadamo se da će već sama ova okolnost za Radio Blagovesti biti njegov najkrepkiji blagoslov!

Uz to poželimo ocu Gavrilu i njegovoj smirenoj bratiji dobro zdravlje, slogu i istrajnost, i pridružimo im koliko možemo i dajmo im svaki svoj molitveni ili programski dar, u meri u kojoj probuđena bratska i sestrinska ljubav nadvlada našu raslabljenu prirodu.


Na dan svetog Porfirija, episkopa Gaskog,
2009. godine Gospodnje

[stamenko]

RADIO MANASTIRA LEPAVINA - SVJETIONIK JEVANĐEOSKE ISTINE

Otac Gavrilo i brat Stefan

“I velika je čast i trud o.Gavrilu koji svijetli slično svijećnjaku koji na gori stoji i svima svijetli, da na taj način, u ovoj internet mreži, među grijehom, bludom i strahotom i smrću ima i tračak života i jevanđelske istine"

Danas je Crkva prisutna u svim sferama ljudske djelatnosti i kao takva ona svjedoči onaj sveti i veliki zavjet Hristov koji kaže:Propovijedajte sa krovova!Naš jevanđelski i crkveni zavjet i zavjet koji se uvelikome tiče sveštenstva i monaštva jeste da hrišćani kako mirjani tako i sveštenici koriste sva sredstva informisanja koja se danas pojavljuju.Odnosno da se fiksiramo na onu dobru i jevanđelsku stranu koju nam internet nudi ,a Gospod je um dao čovjeku da je stvori,da se fiksiramo na dobro usprskos zloj strani informacionih tehnologija.Zla strana informacionih tehnologija jeste ta što porobljavaju čovjeka odvajajući ga od Tvorca,od Gospoda i od Crkve i sablažnjavajući hrišćane i vijerne.Danas je televizija kao masmedij puna bluda,ubistva i krađe i svakovrsnih grijehova i propagiranja istih.Danas je internet koji je moćniji medij od televizije ,a kamo li radija,pun bluda i grijeha i to samo 1/3 sajtova na internetu nosi pravoslavnu sadržinu,čak i ne i toliki broj ako se odbiju raskolnički sajtovi.Međutim,Crkva i ljudi i ličnosti poput našeg visokoprepodobnog o.Gavrila idu ka dobrome i njihove oče vide dobro jer je Bog izvor dobra i Bog je ljubav i vječna zajednica ljubavi,tako da traže u svemu dobru volju,ne vršeći pri tom kompromis sa savješću.Dakle,o.Gavrilo i sveštenici i sveštenomonasi slični njemu na internetu propovijedaju!

Pošto svaki dan pratim dešavanja na lepavinskom sajtu ,iznenađen sam svakodnevnim usponom i radom ove stanice Majke Božije,ovog perivoja milosti Božije i dvora Presvete(=Panagija,grč.),a naročito me inpresionira to da mala zajednica,mala monaška kinovija poput man.Lepavine i starog i tijelom bolesnog o.Gavrila (ali duhom izuzetno krepkog i „ornog za delanje“-sv.Vasilije Veliki) na ovaj način drži do duhovnosti i zavidnog nivoa monaškog i crkvenog života i oglašavanja.

Sama riječ internet prevodi se kao ulaz na mrežu.Po tome shvatamo da mi vršimo svojevrstan ulaz na mrežu ,odnosno ulazimo i dolazimo ka nečemu ili nekome.Ta mreža je masmedij i puna je i dobra i zla.Naše je zasigurno da biramo dobro i da biramo ono što ne primamo na pladnju,nego dobivamo po milosti Božijoj ,a to je da nađemo tračak Jevanđelja i na tom polju i da i na tom prevoju nađemo bogato zrno,“carskoga roda“ koje će roditi silom istine Božije i poznanja vjere i Bogopoznanja.Ava Justin je rekao: Naše molitvoljublje pojačava naše Bogoljublje!Upravo to molitvoljublje nije samo orno izvršavanje molitvenog pravila,nego i život Crkvom i molitvom na način da naša duša uvijek i iznova biva željna Boga i Božije milosti,odnosno da naša duša i naš duh uvijek bude krepak na sve ono što je iskušenje ,a da radi budemo vršiti Zakon Božiji i radovati se svakoj riječi Božijoj.Hristos Gospod,Spasitelj i Sin Božiji nam poručuje:Vi ste svjetlost svijetu!

Ta svjetlost treba da bude svjetlost našega života i ta svjetlost ne treba da bude neka pritvornost ili neko „osvijetljeno“mračnjaštvo,nego dijelić Hristove svjetlosti jer i evo slušamo u ove svete dane Velikog Posta svete i Bogonadahnute riječi:Svjetlost Hristova prosvećuje sve!

Otac Gavrilo i brat Stefan(desno)

Ta svjetlost Hristova i jeste i biva svjetlost koja sve prosvećuje i sve osvećuje ,a ljude osvećuje na način da u njima budi iskru ljubavi prema Bogu kao prema Tvorcu i prema ljudima kao saradnicima Božiji u djelu spasenja.Naravno svuda ima zla i svuda postoji grijeh i mrak,ali mi treba da budemo svijeće koje će svijetliti ne brinući pri tom i ne osuđujući status drugih.Mi treba da budemo mali hristosi i da simvolizujemo Gospoda našega,divnoga u svetiteljima svojim.Da simvolizujemo Boga od svega stvorenoga i Tvorca našega.Evo u ove dana svetoga i Velikoga Posta kada treba da ,namjesto da se ustežemo od posta,slično Hristovoj riječi,zejtinom lica svoja pomažemo i sokovima proljeća i života srce svoje krijepimo i da ne dozvolimo svijetu da nas žali zato što smo hrišćani,nego da svima i svemu kliknemo kada za to bude čas:Hristos Voskrese!
Zaista Voskrese!Svoj Božijoj tvorevini treba da ,radujući i veseleći se uvijek i iznova kličemo da „sva zemlja kliče svome Gospodaru“.

Tako i ovaj radio man.Lepavina i tako i ovi tornjevi na našim hramovima u veče ovoga dana i svakoga dana ,nas pozivaju da se prosvetimo energijama Božijim i da se ne sinergišemo i ne razlažemo,nego polažemo u sebe ono što se vjeronaukom zove i ono što se pokajanjem zove.Čovjek kao lik lika Božijega,kao lik Prvolika ,odnosno lik od Prvolika ,uvijek ide određenim putem.I taj njegov put nekada nije put Božiji,nego upravo suprotan ,đavolski i demonski put.I taj ga put sramoti i odvaja od Boga.Tako da skreće čovjek sa toga puta jer ga zovu okolne stvari koju su grijeh i koje vode u grijeh.I tada čovjek pada i otpada od Boga i nema za njega svjetlosti Božije sve do onog trenutka dokle on ne osjeti da postoji svjetlost Božija.Bog je ljubav ,poručuje nam sv.Jovan Bogoslov.I sveti Jovan Bogoslov je mnogima bio čudan i neshvatljiv jer je stalno pozivao na ljubav.Stalno je govorio svojim učenicima na Patmosu:Djeco,volite se!I oni se tada pobuniše da on samo jednu zapovijest Božiju propagira ,a druge on ne priznaje i on im reče:Ljubav je punoća svega i ona je iznad svih zapovijesti.I ko bude ljubio Boga i svoga bližnjega –sve je zapovijesti ispunio.Upravo je to granica koju danas treba da zna sav svijet i sav dominion(slobodni čovjek)i koji treba da zna sva vasiona ,a to je da bez komunikacije jednih sa drugima i da bez komunikacije jednih prema drugima ne može biti istinske ljubavi i istinskog jevanđelskog života.Tako naš o.Gavrilo vrši i neposredni kontakt sa vijernicima,razgovara sa njima,stupa u komunikaciju preko ovog sajta i ove stanice Majke Božije u Lepavini i evo danas se misionarske djelatnosti male,ali velike kinovije Lepavinske proširuju i na radio i ,ako Bog da i dalje i šire.Velika je čast da Radio Lepavinu u 22.00 časa sluša Amerika,Azija ,Afrika,Evropa i Australija.

I velika je čast i trud o.Gavrilu koji svijetli slično svijećnjaku koji na gori stoji i svima svijetli,da na taj način,u ovoj internet mreži,među grijehom,bludom i strahotom i smrću ima i tračak života i jevanđelske istine.Želim arhim.o.Gavrilu da nas sve pomene svojim molitvama ,a svoj braći i sestrama koji su ovde kroz neposredni kontakt sa misionarskom kinovijskom djelatnošću man.Lepavina našli sebe,poručujem da shvate pravoslavni internet kao uvod u molitvu ,a ne kao samu molitvu i da ih makar sajt manastira Lepavina uvede u crkvu i da se na taj način spasu ,jer to o.Gavrilo,slično pastiru dobrom i čini.

Još jednom svima neka Gospod da bodrosti,kreposti i snage i da se što dostojnije pripremimo za Pashu Gospodnju i da budemo svi na objedu Hristovom na koji se ne zna za pragmatički status čovjeka,nego za dušu njegovu.Amin!

POKAJANIJA OTVERZI NAM DVERI ŽIZNODAVČE! (VRATA POKAJANJA NAM OTVORI ŽIVOTODAVČE,Iz Posnog Trioda)

Autor : Brat Stefan Ibrišimović
Učenik IX razreda Osnovne škole ,star 14 godina, Tuzla

Na dan Sveti Teofilakt Ispovednik 2009 godine

Pomaže Bog dragi oče Gavrilo!

Hvala za objavu svih mojih tekstova na lepavinskom sajtu i za ove lijepe slike.Neka Vam Bog dobra uzvrati i molite se Gospodu,kao moj duhovni otac za mene i za svu ostalu Vašu i Božiju djecu!Neka su Vam sveti i čestiti i milome Bogu pristupačni ovi sveti Velikoposni dani.

Molite se Bogu za mene i blagoslovite!

p.s.pišem povremeno u skladu sa obavezama tekstove na razne teološke teme,pa sa Vašim blagoslovom ću Vam to slati za objavu na sajtu.

Brat Stefan
Tuzla, 23.03.09.

[Lepavina-administrator]

Pomaže Bog, večeras 09.10.2010 na Radio Blagovesti bilo je 105 priključenih kompjutera, i to iz Bosne 37, Srbije 33, Austrije 7, Nepoznato 4, Slovenije 4, Nemačke 4, Makedonije 4, Hrvatske 3, Crne Gore 2, Grčke 1, Rusije 1, Holandije 1, Danske 1, Italije 1, Norveške 1, Engleske 1. Detaljnije o Radio Blagovesti: http://www.manastir-lepavina.org/stranica.php?id=18  U mesecu Septembru bilo je 2.439.475 učitavanja stranica sajta manastira Lepavine

[stamenko]

Arhimandrit Gavrilo (Vučković), čita MOLITVE i AKATIST PRESVETOJ BOGORODICI-Blagoveštenski , duhovna muzika po izboru O.Gavrila, otac Gavrilo čita iz knjige od Starca Pajsija Svetogorca, "SVETA GORA I SVETOGORCI" -nastavak, otac Gavrilo peva duhovne pesme "PESMA ČASNOM KRSTU", blagoslov Oca Gavrila!!!

RADIO SNIMAK 9.10.2010.>>> http://manastir-lepavina.org/cms/upload/2010_10_09_22_00_10.mp3

[stamenko]

RAZGOVOR SA ARHIMANDRITOM DOSITEJEM IZ FRUŠKOGORSKOG MANASTIRA GRGETEGA 

Sveti vladika Nikolaj Žicki u svojoj knjizi «Vera svetih» postavlja pitanje – «Šta to znaci ljubiti Boga?», i odgovara – «To znaci voleti Ga više od svega, više nego sebe, ili porodicu, ili svet, ili ma šta na svetu». 

Sve dok u našim manastirima budemo imali monaha koji ovako ljube Gospoda, zvonice zvona naših pravoslavnih hramova i služice se Sveta Liturgija. Evo jednog svetlog primera.

Nekako odmah posle manastirske slave Vavedenja Presvete Bogorodice 2003. godine u posetu našem manastiru doputovao je otac Dositej starešina manastira Grgeteg.

Otac Dositej je, s  pravom možemo da kažemo, jedno svetilo srpskog savrememog monaštva. Naravno, malo ko zna da je otac Dositej u sred ratnog vihora, u potpuno nemogucim za ljudski razum uslovima, preneo telo mati Anastasije iz Dalja u Srbiju, tacnije u manastir Grgeteg, koje je i posle pet godina, koliko je bilo pohranjeno u daljskom groblju, bilo potpuno n e t r u l e ž n o. Zamolio sam oca Dositeja da nam isprica kako se to tacno odvijalo, s obzirom da po svojoj monaškoj skromnosti o tom dogadaju otac kao da nikome nije pricao. Niko sa sigurnošcu nije znao koliko je moralo ljubavi da se unese da bi se takav poduhvat uopšte mogao da iznese i ostvari u tim smutnim vremenima?

Mati Anastasija i mati Teodora, kako smo saznali od oca Dositeja, bile su decnijama u manastiru Svete Ane. Onda su ih cudesne, ali ne slucajne okolnosti dovele u Dalj, gde se preko njihovog svedocenja Gospod javlja nama grešnima.

- Oce, malo ko zna da ste Vi iz Dalja u manastir Grgeteg, preneli telo upokojene monahinje Anastasije, koje je i nakon pet godina bilo potpuno n e t r u l e ž n o. Ispricajte nam kako se to dogodilo?

Otac Dositej: - '' Kada je poceo rat, rešio sam da sa blagoslovom vladike sremskog Vasilija dovedem mati Anastasiju i mati Teodoru u naš manastir. Njih dve su same živele u Dalju, bile su vec dosta stare i narušenog zdravlja. Posetio sam ih za vreme ustolicenja vladike osjecko – poljskog Lukijana, i tada sam im obecao da cu u najskorije vreme doci po njih. Rat je vec uveliko poceo. Posle samo nekoliko dana, kada sam došao po njih, cekalo me je iznenadenje. Mati Anastasija se vec bila upokojila 10. avgusta i već je bilasahranjena na groblju u Dalju. Mati Teodora je ostala potpuno sama, tako da smo je odmah poveli sa sobom u manastir Grgeteg. Ona je bila invalid, bez jedne noge. Znaci, to je bilo 1991. godine.

Mati Teodora je specificna monaška licnost. Kada bismo je slušali i posmatrali, imali bismo utisak kao da citamo žitije svete Sare, dakle nekih drevnih podvižnica. Jedna sveta prostota... Kao devojka ona nije bila obrazovana, ali je Duhom Božijim bila ozarena, tako da je umnogome doprinela sadašnjem izgledu našeg manastira. U vreme njenog dolaska u Grgeteg, u manastiru se tek formirala ženska obitelj. Svojim primerom, dakle ne recima, dala je mnogo, mnogo ovoj sadašnjoj obitelji. Njeno duhovno iskustvo je bilo veoma veliko. Ona nije puno citala niti ucena bila, ali je u glavi sve držala. Jedina želja koju je uvek izražavala, i jedina njena tuga bila je što joj je mati Anastasija ostala u Dalju na groblju. Medutim, sada je sasvim jasno da je njihov životni krst upravo bio takav da se one i nadu u Dalju, i da sve to dožive... Kad god bih je pitao: ''Mati Teodora, šta bismo mogli da ucinimo za Vas?'', ona bi uvek odgovarala: ''Samo mi je žao što mi je majka ostala u Dalju''. Zaboravio sam da Vam kažem jedan detalj koji me je porazio u to vreme. Jednom sam još kao mlad monah otišao kod njih. Još je bio rat. Secam se kako mi je bilo baš nekako teško kada sam ih video onako bespomocne i stare. Tada sam rekao mati Anastasiji da bi trebalo da predu kod nas. Mati mi iznenada rece: ''Oce, da li ima barem neko predvorje štale za nas, da makar umremo u manastiru, a ne u svetu? Nas dve smo još od detinjstva u manastiru''. I..., vidite, ona se zaista upokojila u Dalju...

Mati Teodora je imala samo jednu jedinu želju. I kada ju je vladika Vasilije jednom upitao:- ''Kako ste, mati, jeste li dobro?'', - ona je uvek bila prezadovoljna na svemu, ali je stalno žalila što joj je mati Anastasija tamo ostala. Ja sam joj tada rekao: ''Ako Bog da, da budemo živi i da se prilike srede, prenecemo mati Anastasiju''. Ali, mati Teodora se upokoji 1993. godine, i meni je to ostade kao neki njen amanet. Posle dve – tri godine, nisam siguran da li '95. ili '96., rešim se da, kada sam saznao da ce doci do mirne reintegracije , odem i prenesem telo mati Anastasije iz Dalja. Prvo odem, onako, da proverim da li je to uopšte moguce. Kad sam došao u Dalj, vidim da je tamo potpuna konfuzija: razne vojske, razni ljudi... Video sam da je to sada veliki problem. Otac Duško Simin, prota koji je tada bio sekretar eparhije Sremske, i ja rešimo da to ipak odmah obavimo. Nademo nekog grobara da što pre otkopamo grob. Svesno smo radili sada vec poluilegalno, jer vaditi papire u toj konfuziji bilo je gotovo nemoguce... Moram da priznam da sam ja zaista mislio da su to samo kosti, te da ce sve moci dosta brzo da se obavi.

Tako smo i uradili. Našli smo grobara, otkopali grob, kad ono – c u d o . Telo mati Anastasije je bilo potpuno celo. Posle ne malog iznenadenja postavljam sebi pitanje: - '' Šta cu sad? Grob otkopan, sanduka nemam''. Lako je nabaviti sanduk, ali je teško i gotovo nemoguce sada dobiti dozvole, pa preci preko mosta na Bogojevu. Na mostu su cetiri straže raznih pripadnika vojnih formacija. Posao je morao da se nastavi. Nazad se više nije imalo kud. Grobar i ja sidemo u grob i iznesemo telo mati Anastasije. Oce Gavrilo, verujte mi, to Vam kao duhovniku kažem..., kad su mati Anastasiju sahranjivali, mati Teodora je na njene grudi stavila ''San Majke Božije'', naravno od papira. Jasno je svima, da je ta mala knjižica samo jednu noc prenocila u vlažnoj sobi, odmah bi se sva raspala. A odstajala je ravno pet godina u grobu na grudima mati Anastasije potpuno netaknuta. Pana takode, kao da je sad stavljena, samo smo zemlju otresli sa nje. Bilo je veoma teško. Kako sada telo da vracam u grob, kako da je nosim, kud cu sa sandukom, šta cu, Majko Božija? Prota Duško se strašno uplašio. Samo je rekao : -''Radi šta znaš''.

U toj nedoumici okrenem se i vidim, tu je grobarska kuca i ugledam jedno cebe na vratima. Zamolim grobara: ''Daj mi to cebe, poslacu ti ili doneti dva nova''. ''Ne, pope, prvo ti meni plati, pa nosi''. Platili smo, naravno, onda telo zamotam u cebe, i sad bismo da je stavimo u auto. Kako smo imali juga, vidimo da telo ne može da se smesti u kola. Gospode, šta cemo? Strašno je, ipak je još rat. Od nemoci i ocaja poceo sam da placem i onda zavapim: - «Mati Anastasija, molim te, pomozi nam!» Ni sada ne znam kako nam je ipak uspelo da telo mati Anastasije zamotamo, prekrijemo mojom gornjom mantijom i pažljivo u poluležecem položaju smestimo na zadnje sedište. Taman malo odahnem, vreme neumitno tece... Kako cu sad preko mosta? Kad smo došli na most, pomislih - «Samo da nam ovde Bog pomogne...» Granica na Bogojevu, vreme neposredno pre mirne reintegracije . Prva vojska koja je tu bila – iz Nigerije, pitaju: ''Ko vam je ovo?'' Kažem: - ''To je jedna sestra, nešto joj nije dobro''. I tako mi prodosmo i njih, i Ruse, i trece, i cetvrte i predosmo, konacno, u Bogojevo. Tek tada sam odahnuo. U Bogojevu, s one strane, cekao nas je otac Jova Kljajic. On je nekada bio sveštenik u Dalju i poznavao je i mati Anastasiju i mati Teodoru. Kad nas je video, krstom se krstio: - ''To je cudo Božije da ste tako prošli''. Više nam i nije toliko cudo što je telo mati Anastasije netruležno koliko je cudo što smo uspeli da predemo granicu bez i jednog zaustavljanja...

Kada smo došli u manastir, stavili smo telo mati Anastasije u crkvu, da bismo je sutradan sahranili. Tada sam pomislio – «Kad dode telo u dodir sa vazduhom, sigurno ce odreagovati, i tako... Oce Gavrilo, verujte, kako je sahranjena prvi put, u takvom stanju je izvadena iz grobnice i ponovo sahranjena. Zato sam telo samo onako preko mantije uvio u onaj beli pokrov, koji ljudi iz Jerusalima donose, i ponovo smo je stavili u grob...

Da, to jeste veliko cudo Božije».

Oce, kako su mati Anastasija i mati Teodora dospele u Dalj?

Otac Dositej: - «To je duga prica. One su godinama bile u manastiru Sveta Ana, nadcovecanski se boreci da ga održe i ocuvaju. Dve starice u ovakvim uslovima... I Vi, oce Gavrilo, isto tako nosite svoj životni krst. One su se kao dve starice, takoreci napuštene od svih, borile decenijama, i na kraju, kad je trebalo da dobiju neku životnu utehu, da im se malo pridrži taj njihov krst, da ga do kraja iznesu, pojavilo se nešto drugo... Tako su one boravile par godina u Dalju.

Meni je pre svega drago što smo uspeli da prevezemo telo mati Anastasije, jer mislim da se duša mati Teodore tek sada smirila. Ona je jako volela svoju duhovnu majku, baš onako svetootacki. Sad su jedna pored druge, cekaju vaskrsenje i... pravda Božija».

- Oce, kad ste prenosili telo mati Anastasije, sreli ste sestru Ðurdu iz Zagreba. Da li ste je povezli s obzirom da ste vozili telo mati Anastasije?

Otac Dositej: - «Da, dobro ste me podsetili. Sestra Ðurda je bila kod nas. Tada je pošla peške iz Iriga i kada smo je sreli na putu primili smo je u kola. Naravno, ona nije znala da mi prevozimo mati Anastasiju. Shvatila je tek kasnije, jer je mati Anastasija u tom trenutku sedela u polusedcem položaju i neko ko bi je prvi put video nikada ne bi pomislio da nije živa. Tako premoreni i još uvek prilicno napeti svratili smo kod jedne sestre Radojke samo da se okrepimo vodom pa da nastavimo dalje. Sestra Radojka nas poziva: - «Udite u kucu da popijete kafu. Povedite i sestru, neka i ona ude». Mislila je, naravno na mati Anastasiju. Sada Vam je sasvim jasno u kakvom je stanju bila mati Anastasija».

- Oce, kad je to tacno bilo?

Otac Dositej : - «Ne znam tacno, možda 1996. godine, uglavnom u martu mesecu nešto pre mirne reintegracije. Znam da je samo nakon dva meseca granica potpuno zatvorena.

- Oce, da li su na granici tražili bilo kakva dokumenta?

Otac Dositej: - « Ne, nisu. Kada smo prelazili na hrvatsku stranu, tražili su samo licnu kartu, a kada smo sa vracali sa telom mati Anastasije, valjda je Bog tako uredio, nisu tražili ništa. Ne smem ni da pomislim šta bi bilo da su bilo šta od dokumenata tražili! Njihov život je kompletno bio je potpuno interesantan.

Pokojna mati Anastasija , u miru Olga Pušic, rodena je u Dalju 1922. godine, zamonašena je u Kovilju negde izmedu dva svetska rata sa imenom Agripina. Kasnije sa sveštenstvom prelazi u manastir Ravanicu kod Cuprije, zatim u fruškogorski manastir i na kraju u Daljsku Vodicu gde je zamonašena u maloj shimi pod imanom Anastasija, po majci svetog Save. Životopis ravanickih sestara Vam je sigurno poznat. Ona je medu prvima došla u manastir Kovilj kod mati Efimije. Sa njom je prošla svu golgotu izbeglištva u Drugom svetskom ratu. Iz manastira Ravanice mati Anasasija po blagoslovu odlazi u manastir Svete Ane. Situacija je bila slicna kao i sada. Pojedini kaluderi su samoinicijativno dolazili i odlazili, znaci bez blagoslova, tako da je postojala velika bojazan da neko dode i da zaposedne taj manastir. Tako je mati Anastasija bila odredena da osnuje sestrinstvo u manastiru Svete Ane. Tako ju je put doveo prvo u Daljsku Vodicu. Tu je susrela mati Teodoru, koja je vec bila zamonašena.

Mati Teodora , u miru Danica Aleksic, rodena je u Borovu Selu 1919. godine, zamonašena od strane episkopa sremskog Makarija u manastiru Daljsaka Vodica sa imenom Teodora. Malu shimu je primila u manastiru Svete Ane. Posle Drugog svetskog rata obe prelaze u Daljsku Vodicu odakle opet po blagoslovu odlaze u manastir Sveta Ana, gde nekoliko decenija cuvaju tu svetinju. Tu su imale razna duhovna iskustva. Mati Anastasija je bila živa legenda. Bila je veliki organizator. Ona nije bila ucena, ali to joj nije nimalo smetalo da sve duhovnike prouci, sve svete oce. Mnogo je volela da prica o ocu Tihonu, Rusu, koji je bio duhovnik u manastiru Ravanici. Stalno je govorila kako je on bio covek svetog života.

A šta reci o mati Teodori ? Da je neko zapisivao njene životne price, mogao je komotno da napiše novi savremeni Otacnik i to ne samo od prepricavanja Svetih Otaca, nego od njenih licnih doživljaja. Kod manastira Daljska Vodica postoji izvor svete vodice. Poznato je da je baš tu sveti vladika Nikolaj Velimirovic promovisao bogomoljacki pokret kome je pridavao veliki znacaj. Tu je živeo jedan misionar Mika Orsic koji se borio da Daljska Vodica dobije status manastira.

Mati Teodora bila tiha, blaga, i, bezrezervno poslušna. Da bi se sišlo do izvora svete vodice trebalo se spustiti niz 24 stepenika. Mati Teodora nije imala jednu nogu a svaki dan je i po nekoliko puta odlazila na izvor po vodu. Interesantno je napomenuti da je mati Teodora, kao monahinja kod mati Jefimije u Ravanici takode po poslušanju bila zadužena da nosi vodu za manastir. To je, naravno, veliki i težak posao. Kada je prvi put došla u manastir, mati Jefimija joj je rekla: - «Sestro Teodoro, nemoj da brojiš stepenike kad ideš po vodu?» Nakon 18 godina mati Jefimija, kad je vec bila obolela, upita mati Teodoru:

- « Da li ti je teško da vuceš vodu odozdo?»

- «Nije, mati»

- «A, koliko ima tih stepenika?», - upita je opet mati Jefimija.

- «Pa, ne znam, mati».

- «Kako ne znaš kad tolike godine ideš po vodu?»

- «Vi ste mi, mati, rekli da ne brojim stepenike da bi andeo brojio korake moje».

Eto vidite, to je prosto neverovatno! To je prava poslušnica. Mnogi ljudi koji nemaju ljubav za Boga, ne mogu ovo da shvate. Mati Teodora se upokojila 29. oktobra 1993. godine a sahranjena je 30. oktobra na manstirskom groblju manastira Grgeteg pored njene duhovne majke, mati Anastasije. Na opelu je prisustvovalo preko 20 sveštenika. Mnogo sam radostan što smo ispunili njenu životnu želju. I sada su mi pred ocima njene suze kad bi se setila kako joj je njena mati ostala u Dalju. Bog je dao da su sada zajedno sve do vaskrsenja. Slava Gospodu za sve.

- Oce, rekli ste da se u manastiru Grgeteg osetila velika blagodat od trenutka prenosa tela mati Anastasije? Kako to tumacite?

Otac Dositej: - Svako ko redovno dolazi u naš manastir na službu, zna kako je posle Drugog svetskog rata bilo teško stanje kako u svim hramovima tako i u našem. Istina je da se dolaskom mati Teodore naš manastir naglo oporavio. I, ne samo materijalno. Sestrinstvo se okupilo i oformilo, manastir je doveden u jedan red. Najdraže mi je bilo kada je Njegova Svetost Patrijarh srpski gospodin Pavle prilikom jednog dolaska u naš manastir, licno otišao kod mati Teodore da je vidi. Pošto nije imala jednu nogu, pitao sam Njegovu Svetost da li da mati Teodora dode na službu, pa neka sedne...»Ne, ja cu da odem kod nje!», - rekao je i licno otišao kod mati Teodore. Mati Teodora je mnogo doprinela da naš manastir dobije sadašnju formu. Na svakom koraku se primecivao veliki uticaj mati Anastasije i njenih organizatorskih sposobnosti. Cvrsto verujem da je blagodat Božija, po molitvama mati Teodore, i to što je ona došla kod nas, i to što je Gospod dopustio da prnesemo mati Anastasiju, sišla i na nju i na našu svetinju. Takode verujem da netruležno telo mati Anastasije, koje je prvi znak svetosti, a koje sada pociva u našem monaškom groblju, najviše po molitvama mati Teodore, sada širi i umnožava blagodat u našoj svetinji.

- Oce, hva la Vam na ovim divnim rečima!

- «Bogu hva la!», - rece otac Dositej i ni jednu rec o sebi ne prozbori.

Medutim, mi treba da se podsetimo reci svetog Serafima Sarovskog: - «Srcu hrišcanina treba da je milo ono što je prihvatila i prigrlila sveta Crkva. Teško onome ko jednu rec tome doda ili oduzme!»

Razgovor vodio arhimandrit Gavrilo 5. 12. 2003. godine u manastiru Lepavini

[stamenko]

KOMENTARI NA FOTOGRAFIJE SA PROFILA O.GAVRILA NA FEJSBUKU (CXLII)

http://manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/5022_NE%20MU%C4%8CI%20SEBE.jpg&size=500

o.Gavrilo>>> NE MUČI SEBE!

Jedno vreme čitala se kod nas po crkvama čitavu godinu dana jedna molitva u kojoj su, između ostalog, bile i ove reči: “Gospode, spasi nas od nas samih!”

U prvi mah to zvuči malo neobično. Zašto bi nas Bog spašavao od nas samih ...kad je - mislimo mi- i tako svaki čovek sebi najveći prijatelj?
Ali ako samo malo bolje zagledamo u život, uviđamo da čovek u većini slučajeva može da bude sebi veliki neprijatelj i ume da nanese sebi strahovito mnogo zla.
U jednom selu kraj manastira Kalenića pokazali su nam nekog bedno odevenog i po izgledu sudeći sasvim propalog čoveka i ispričali da je tome nesrećniku bilo ostalo od oca najlepše imanje u selu koje je on po očevoj smrti za vrlo kratko vreme propio i upropastio. Dolazilo je dotle da je odnosio u kafanu i na kockarski sto posteljne pokrivače i ženine haljine. Za toga se čoveka nikako ne bi moglo reći da je bio prijatelj sebi i on je svojom neurednošću i rasipnošću stvarno naneo sebi i svojima daleko više zla, nego što mu je naneo iko drugi.

U jednom ženskom manastiru živela je neka vrlo darovita kaluđerica: vanredno je pevala, vezla i slikala. Ali su iz godine u godinu počele dolaziti u manastir sve nove i nove sestre i među njima se našlo dosta sposobnih. To je onu darovitu monahinju koja je nekada bila prva u svemu toliko pogađalo da ju je svaki uspeh koje mlađe sestre užasno boleo. Postala je bila u tolikoj meri zavidljiva da joj se život pretvorio u pravi pakao.A Bog joj je bio dao toliko darova da joj je život mogao biti kao raj. I za tu se sestru ne bi moglo reći da je bila prijatelj sebi. I ona je predajući se nerazboritoj zavisti, osudila samu sebe na nepotrebne, ali strahovite muke.

Ali, ne nanose sebi zlo samo pijanice i ne muče sebe samo bolesno zavidljivi, nego nanose zlo sebi i zagorčavaju svoj život i obični čestiti ljudi kad one muke i rane koje im zadaju drugi sami još posleđuju i povećavaju. Na zemlji nema mesta gde bismo se mogli skloniti da nam ljudi ne nanesu zlo. Ili će nas uvrediti ili će nas oklevetati, ili će nam naneti kakvu bilo ranu na duši. Od toga se niko i nigde na zemlji ne može spasti. Ali na nama stoji da taj bol i te rane koje nam drugi zadaju sami još ne pozleđujemo i ne povećavamo.

Dostojevski je ispričao život onoga mladića koga su drugovi još u detinjstvu strašno vređali zbog njegovog vanbračnog porekla. Njega su te uvrede toliko pekle da je još čitav niz godina posle toga svakome novome poznaniku već od prvih reči s nekom čudnom i bolesnom ozlojeđenošću saopštavao da je on vanbračno dete, premda ga za to više niko nije pitao. On je one uvrede koje je u detinjstvu primio neprestano pozleđivao i sebe bez stvarne potrebe mučio.

Ima, opet kod Dostojevskog, ona tužna povest o čestitom starcu Nikoli Sergijeviću, čija je jedinica kći bila odbegla iz roditeljskog doma jednome mladiću koji je nije bio nimalo vredan i čija je porodica i bez toga bila nanela starcu Nikoli mnogo bola i uvreda. Starac je u uvređenom roditeljskom ponosu prokleo kćer, naredio da se njene stvari izbace iz kuće i spale i zabranio da se u njegovom prisustvu njeno ime uopšte spominje. Uvređeni ponos nije mu dozvoljavao da oprosti kćeri ni onda kada ju je onaj lakomisleni mladić napustio, a očinska ljubav gonila ga je da krišom, kad niko ne vidi, uzima medaljon sa kćerinom slikom, da ga ljubi, da s tom slikom razgovara i da joj govori milošte i nežnosti kao kad mu je kći još bila dete. Uvređeni ponos nije mu dao da javno spomene ime svoje jedinice, a noću, kad ga niko nije video, odlazio je pod njene prozore, stajao i gledao neće li možda na zavesi videti kćerkinu senku; prilazio je njenim vratima i stajao u mračnom hodniku i na stepeništu i slušao neće li čuti njen glas ili korak. I trajale su te strašne i nepotrebne muke sve dok očinska ljubav nije, najzad, pobedila uvređeni ponos i dok starac nije ponovo primio svoje dete u očinski zagrljaj.

Ali zašto navoditi primere iz manastira i iz knjiga kad je i svaki od nas tokom života tako često zadavao bol sebi i pozleđivao rane koje su mu drugi nanosili? Koliko je svaki od nas propatio zbog uvređenog samoljublja, zbog ljubomore, zbog uvređenog ponosa? Ta pola života prođe nam u tome!

Kad je naš Spasitelj govorio svoju čuvenu Besedu na gori, On je prvih devet pouka otpočeo rečju “blaženi”. Reč “blaženi” na onom istočnjačkom jeziku na kome je prvi put izgovorena znači: onaj koji ne grize sebe.

Ne grizi, dakle, sebe, ne muči sebe… Dosta je što te muče drugi, ne muči još i ti sam sebe.

Ne muči sebe zavišću, jer time ne zaustavljaš uspehe onoga kome zavidiš, nego samo stvaraš od svoje duše pakao.

Ne muči sebe mržnjom ni prema najvećem neprijatelju, jer time ne škodiš onome koga mrziš, nego samo razjedaš sopstvenu dušu.

Ne muči sebe pamćenjem uvreda, jer se time ne svetiš onome koji te je uvredio, nego samo pozleđuješ svoje sopstvene rane.

Sveti Jovan Lestvičnik je pisao: “Zlopamćenje je kao trnje zabodeno u dušu”.

Zašto onda pamtiti zlo, zašto nositi to trnje u duši, zašto gristi sebe kada je daleko lakše oprostiti, i zaboraviti, i voleti, nego taj jed u sebi nositi?

Jevanđelje nas, braćo i sestre, uči da budemo istinski prijatelji sebi, da krotošću, praštanjem i ljubavlju ulepšavamo život i sebi i drugima.

Neka bi nam zato naš Spasitelj bio u pomoći da ne nosimo u srcu ništa ni protiv koga, nego da nam u duši bude svetlo, lako i radosno kao u carstvu Oca našeg nebeskog kome neka je slava u vekove! - Amin.

Episkop braničevski Hrizostom (Vojinović)

Dragana Strbac Hvala oče Gavrilo na ovakoj poučnoj priči.AMIN!

Milena Uvijek Milena Hvala O.Gavrilo...neka vas dragi Bog cuva.

Ljiljana Batricevic Kada pogledam ovo siprazje,ostim vetar i cujem vukove,Samo pogled u nebo i vera u Gospoda da ce mi pomoci-dobih snagu

Milena Madzar Sami sebi vrlo cesto budemo najveci neprijatelji,i rijecima i djelima i mislima''''

Milkica Stanarevic Hvala veliko, oče Gavrilo, na ovom predivnom i poučnom, životnom štivu !!!

Milanka Pandurevic Oce Gavrilo Blagoslovite!!!Cesto sami sebe vredjamo jer nam je nasa vjera u Boga dosta slaba, pa zato i dolazimo u situaciju da vredjamo sebe jer nismo dosta jaki i istrajni da mozemo da oprostimo drugima kad nas uvrede ili nanesu neko zlo ......

Slobodanka Dolas Guja Oče Gavrilo,hvala Vam na ovoj divnoj i poučnoj životnoj priči!Većina nas to zna,ali je dobro da nas podsjetite.Neka Vas dragi Gospod čuva i blagoslovi.

Milena Celica MNOGO HVALA!

Slavica Pejovic Tihi glas, koji nas opominje, nas i spasava. Blagoslovite o. Gavrilo.

Zeljko Pajovic Izuzetno korisna pouka,okrepljujuća!Hvala puno!Neka nam bog pokaže pravi put!

Zoran Tufegdžić Pomaže Bog oče Gavrilo i blagoslovite !
Svaka priča koju ste nam dali je poučna i upućuje nas da živimo častan i miran život ovozemaljski kako bi zaslužili život vječni , mnoge među nama ovakvi tekstovi i ne dotiču , mnoge koji pročitaju i na trenutak prime to što su pročitali a dalje opet po svom , svaki čovjek treba sam sa sobom da se "ispriča i dogovori" kakav život želi da živi , kojim putem treba da krene jer u većini slučajeva ni sami ne shvatamo da ća nam naši postupci biti naši najveći prijatelji tj. neprijatelji da nas naši postupci mogu možda više osuditi i ugroziti nego bilo ko drugi i da smo sami sebi najveći neprijatelji ukoliko nemožemo oprostiti onima koji nam nanose bilo kakavu nepravdu ili bol .Zato bi naš ovozemaljski život trebali da provodimo u stalnoj molitvi i da nam ime Gospoda našeg stalno bude u podsvesti i tek tada moćićemo da ne m,učimo ni sebe ni druge .

Stana Meseldzija Divan i mnogo poučan tekst-kako samo pobediti sebe i "stražiti" nad sobom- uz Božiju pomoć i truditi se smireno sve nedaće prihvatati.Hvala mnogo dragi Oče Gavrilo-neka Gospod Vas čuva i podari dobro zdravlje.AMIN!

Biljana Savic Hvala oce Gavrilo na opomeni. Svako od nas ,a i ja uvidjam greske pocinjene protiv sebe a toga nisam u tim trenucima bila svesta da to nanosim sebi.A sve one kostaju zdravljem.Molicu se da sebi vise ne nanosim boli,i da me takva iskusenja ne prate.

Slavica Kosanovic Vucenovic Hvala oce Gavrilo , nas dobri sejacu vere i nauke Hristove.
Hvala vam puno ali kakva smo mi njiva ? Mislim vecina slabo obradjena ili ona zakorovljena .Vi nas cistite od korova i hva la vam puno. Nadam se da ce ovaj tekst vecerasnji duze ostati u mom srcu a i da ce bar nesto od setve i semena proklijati u meni i onima koji su ovo procitali tj. uroditi plodom. Boze daj.

Mihajlovic Sinisa Uh... tako je, nema sta

Aleksandra Vučić Kojić Hvala oče Gavrilo, divna pouka.

Dragomir Malic Mislim da bi trebala jos uvijek da se cita ta molitva,jer mi smo ti koji grijesimo,ne samo prema drugima,nego i prema sebi!

Marko Popović Bog je lekar duša i tela naših, i on će nas izlečiti, ali samo ako mi želimo. Ako gledamo levo-desno, dvoumimo se, Bog neće pomoći jer poštuje našu slobodu. Gledajmo, dakle, pravo ka Gospodu našem Isusu Hristu kome neka je slava sa Bespočetnim Ocem Njegovim i Blagim i Životvornim Duhom njegovim kroz sve vekove i svu večnost. Amin.

Ivan Zelić O podnošenju zla radi Krista on sam nam kaže:
"Blaženi ste kada vas sramote i progone i lažući govore protiv vas svakojake rđave riječi, zbog mene.
Radujte se i veselite se, jer je velika plata vaša na nebesima, jer su tako progonili i proroke prije vas." (Mt 5,11-12)
A što god mi činili, ljudi mogu o nama ružno govoriti, to je jednostavno nemoguće izbjeći, kako potvrđuje sam Isus:
"Jer dođe Jovan, koji niti jede niti pije, a oni kažu: Đavo je u njemu.
Dođe Sin Čovječiji, koji i jede i pije, a oni kažu: Gle čovjeka izjelice i vinopije, druga carinicima i grješnicima." (Mt 11,18-19)

Snježana Simovic Odusevljena sam tekstom. Hvala za sve.

Duška Bojić Hvala.

Biljana Dimitrijevic Ex Kamenica Divna pouka...hva la Oče
"Čovek nema neprijatelja u svetu izvan sebe" Vladika Nikolaj

Natasa Teofilovic Dosta je sto te muce drugi,ne muci jos i ti sam sebe...Covjek sam sebi moze da bude najveci neprijatelj i to sam i sama iskusila vise puta.Iako se trudim da zivim u miru sa sobom,uvijek se javi neko novo iskusenje i pocinjem iz pocetka.Otvoriti srce i pustiti Ljubav da udje,najljepsi je nacin da nadjemo svoj mir.Covjek koji voli svoje bliznje,nece osjetiti zavist ni ljubomoru,radovace se kad su njegovi bliznji srecni.Neka nam Gospod bude u pomoci da krenemo pravim putem bez gresnosti...

Stojanka Ristovska Mnogu poucno.Mnogu pati samata sum go konstatirala ova,deka sami sebe si pravime zlo i deka mnogu polesno na dusata e da sakas, otkolku da mrazis nekogo,da posakas dobro, otkolku da se izmazcuvas so loso.No, sepak ponekogas sama sebe si pravam maka na dusata vo smispl "e zosto e ova vaka,koga moze onaka" ili se nerviras ako ne e nesto kako si zamislil da bide, i slicni drugi raboti, i ova e izmacuvanje na samiot sebe si.

[stamenko]

BESEDA ARHIMANDRITA GAVRILA (VUČKOVIĆA)

POSLE MOLEBANA PRED ČUDOTVORNOM IKONOM  PRESVETE BOGORODICE LEPAVINSKE

http://www.manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/4809_P1010020.JPG&size=500

Neka Gospod i Presveta Bogorodica nagrade trud svih vas koji ste došli u ovu svetinju, da ponesete blagoslov vašim kućama, vašim srodnicima i saradnicima na poslu sa kojima radite u svojim sredinama. Neka vam svima Bog da zdravlje i spasenje!

Trudite se, Bogu se molite. Uzmite i čitajte Sveto Pismo, ko nema neka nabavi i ima u kući. Imajte i slavsku ikonu, pred ikonom kandilo, da ga upalite, svake subote uoči nedelje. Zatim molitvenik, ono što treba jednom pravoslavnom hrišćaninu, i da se molite Bogu da bi Gospod uslišao vaše molitve. Što bude više i usrdnije molitve, biće i više mira u kući, u susedstvu, u selu, gradu, državi i na kraju u celom svetu. Da li vidite danas sve ove kataklizme: poplave, požari, ratovi? Gine se na sve strane! A biće toga još. Što se manje obraćamo Bogu, biće veće stradanje. Što bude više molitava, biće više mira.

Gledajte da svake nedelje neko iz kuće ode u vašu parohijsku crkvu na Svetu liturgiju. Koliko vas ima kući, napravite raspored,  jedne nedelje jedan neka ode, druge drugi... I ako vas ima petero u kući, svake pete nedelje je red da se ide u crkvu. Napravite takav raspored, držite ga se i onda će u porodici biti manje svađe, ljutnje, nervoze, bolesti...

Manje gledajte televiziju. Ljudi na to troše puno svog vremena i puno nemira unose u svoje glave i u kuće. Preko televizije svako zlo može da uđe u kuću. Kakvih sve filmova ima, nasilje, ubistva, svašta... Pa onda sablažnjivi filmovi, deca to gledaju sa roditeljima. Niti se majka stidi pred detetom, niti dete pred majkom. I zajedno to gledaju. Znači, stid je nestao!

Svaki put ponavljam o deci, ali uvek je ovde neko novi, pa oni koji su već slušali da upamte, a oni koji su prvi put došli da čuju. Decu čim prohodaju odmah šalju u obdanište. I majka i otac rade, zaposleni su, i zato posle rođenja decu brzo daju nekome drugom da ih vaspitava. Sada je to tako sređeno, imaju obdanište, ali ta deca kad porastu da li će imati ljubav prema svojim roditeljima? Roditelji nisu vaspitavali decu odmalena. I kad deca porastu, ona neće voleti svoje roditelje, neće ih poštovati, jer su ih roditelji dali drugima na vaspitavanje.

Takođe, gledajte da postite. Crkva je propisala post, Sveti Oci su ga propisali. Korisno je i za dušu i za telo da se posti. Ne treba jesti puno, posebno ne masno jelo. Mnogi ljudi kažu da im je teško da poste, ali kad se razbole i kad im doktor propiše dijetu, da vidiš kako će da poste! Ali onda je kasno, onda se leči od bolesti, a držanjem posta se čuva i održava zdravlje. Danas je hrana sva zatrovana, jer ne može da se održi ako se ne poprska raznim pesticidima. A onda se to unosi u organizam i izaziva razne bolesti, rak i drugo. Nema više prirodne hrane, skoro sve je prskano.

Eto, trudite se da budete dobri hrišćani, da idete što češće u crkvu. I kod kuće, svaki put kad ste slobodni, pred spavanje čitajte molitve. Imate ih u molitveniku, to je svega petnaestak minuta. A ne dva sata pred televizorom! Da vidiš, ne miču se oči sa ekrana, da se ne bi nešto propustilo iz serije. Ne sme se dogoditi nešto a da se to propusti, da se izgubi nit. A to je samo priča koju je neko napisao, snimio se film, i onda to zabavlja narod.

Mnogo mi telefoniraju i traže da se čitaju molitve za zdravlje. Dobro da je to nekoliko poziva, nego ih preko dana bude i 150. Ne znam šta to svet misli o nama ovde. I čim se javim: odmah krenite na molitvu da ozdravim. Ja onda kažem: idite najpre u svoju crkvu. Svaki vernik pripada parohiji u mestu gde živi, ima svoju crkvu i svog sveštenika. Prvo se obratite svom nadležnom svešteniku, za sve duhovne potrebe prvo se njemu javite. On je duhovnik, ne treba ići u Jerusalim, Svetu Goru ili ne znam gde tražiti duhovnika. Duhovnik je prvi sveštenik. U svome mestu imate ličnog lekara i ne možete bez njegove uputnice da idete nekom specijalisti. Tako i u Crkvi imate parohiju i svog sveštenika, kao što lekar ima svoje područje, i obratite se njemu za svaku duhovnu potrebu. Kada ste bolesni ili vam treba neki duhovni savet, najpre idite odmah tu u crkvu. Svugde se čitaju iste molitve za zdravlje. A zavisi i od vas samih, koliko verujete i predajete se molitvi.

Još bih želeo da vam preporučim moju knjigu „Duhovni razgovori“. Vodio sam razgovore sa onima koji su mi se javljali, pa smo izdali knjigu. Problemi koji imaju razni ljudi su slični. Svakoga od nas može da zaboli glava, onda se ide doktoru za glavu. Ako sa očima nešto nije u redu, ide se kod očnog lekara. Ili sa srcem... Za svaku bolest ima specijalista. U knjizi su sakupljeni duhovni razgovori, i u njima svako može da pronađe sebe. Uzmite i čitajte, tu imate odgovore i na vaša pitanja, ne morate da telefonirate. Obavim tri-četiri razgovora i već – stres! Posebno ženski svet puno priča preko telefona. Kad nazovu, nikako ne stignem da otvorim usta, ja kažem jednu, one dvadeset! Ne možeš da upadneš u reč. Onda moram da pitam: „Jeste li vi mene zvali ili ja vas? Zvali ste da pitate? Pa, ako ste zvali da pitate, onda malo ćutite, jer ste mi postavili pitanje i sad ću vam odgovoriti“. Takvih pet razgovora i moram da se „isključim“. Vrlo rado bih da svima odgovorim, ali ne mogu. A kada ih zovem da dođu u manastir na liturgiju i molitvu, obično kažu da imaju obaveze, da rade. Pa kako radite u nedelju, neće biti blagoslova Božjeg! U nedelju se ide u crkvu.

Neka ste blagosloveni, da budete zdravi i da opet dođete. Bog blagoslovio! 

(Beseda izgovorena na dan sv. apostola Jerme i sv. mučenika Ermija)  

[Зорица екс Милева]

Divna besjeda.  Da li postoji elektronsko ili audio izdanje ove knjige o kojoj o.Gavrilo priča? Pošto kod nas sigurno nema da se kupi, a bilo bi na korist sigurna sam svim vjernicima. Pa ako postoji molim vas da postavite. Hvala u svakom slučaju.

[stamenko]

NA BEOGRADSKOM 54 SAJMU KNJIGA PREDSTAVLJENA JE KNJIGA ARHIMANDRITA GAVRILA - "DUHOVNI RAZGOVORI"

http-~~-//www.youtube.com/watch?v=J6Eg4LdAlWI&feature=player_embedded

Na štandu Srpske pravoslavne Crkve na 54. Beogradskom sajmu knjiga predstavljena je knjiga Duhovni razgovori Arhimandrita Gavrila, igumana manastira Lepavina. O knjizi su govorili Njegovo Preosveštenstvo Episkop hvostanski G.Atanasije Rakita, Nenad Badovinac, informaticar i saradnik oca Gavrila, novinar RTRS Radomir Vucic i sam autor, a program je vodila gospođa Radmila Mišev.

[Зорица екс Милева]

Meni je Bg malo daleko, ali nema veze, nekako ću se već snaći. Nisam čula da ovdje u Republici Srpskoj igdje ima. Hvala u svakom slučaju.

[stamenko]

Arhimandrit Gavrilo (Vučković), čita MOLITVE i AKATIST PRESVETOJ BOGORODICI-Blagoveštenski , duhovna muzika po izboru O.Gavrila, otac Gavrilo čita iz knjige od Starca Pajsija Svetogorca, "SVETA GORA I SVETOGORCI" - nastavak,otac Kiril , blagoslov Oca Gavrila!!!

RADIO SNIMAK 9.10.2010.>>> http://manastir-lepavina.org/cms/upload/2010_10_10_22_00_10.mp3

[Lepavina-administrator]

Pomaže Bog, večeras 10.10.2010 na Radio Blagovesti bio je 121 priključeni kompjuter, i to iz Srbije 37, Bosne 35, Nemačke 11, Austrije 7, Hrvatske 7, Slovenije 6, Nepoznato 4, Makedonije 3, Švajcarske 2, Italije 2, Crne Gore 2, Grčke 1, Engleske 1, Holandije 1, Norveške 1, Švedske 1. Detaljnije o Radio Blagovesti: http://www.manastir-lepavina.org/stranica.php?id=18 U mesecu Septembru bilo je 2.439.475 učitavanja stranica sajta manastira Lepavine

[o.Gavrilo]

Jeromonah Danilo (Gridcenko)

Da li je lako biti monah…

Sveti Teofan Zatvornik je prevodeci Dobrotoljublje na ruski jezik preskocio iz njega “Rec monasima Indije” Svetog Jovana Karpatijskog. Pretpostavlja se da to nije uradio slucajno. Ta “Rec…” je upucena podviznicima koji obremenjeni iskusenjima padaju duhom, gledajuci dobrodeteljni i ocito 0110_hahaha zivot mirjana i vec sumnjajuci u pravilnost izabranog monaskog puta, tezinu monaskog zivota, njegovu unutrasnju i spoljasnju neuredjenost, “muku, grizu savesti, nevolju, smucenje, ponizenost” (Rec monasima Indije, p.3), smatrajuci mirjane bogougodnijim. Istina, tako i jeste u stvari, ali da bi se to prihvatilo bez stete po dusu, monah ne samo da treba da bude podviznik, vec treba da postigne odredjeni stepen smirenja. Cini se, da Sveti Teofan nije uocio duzno smirenje medju svojim savremenicima monasima, kao sto uostalom nije znao ni za veliki broj onih koji se podvizavaju.

Postoje tri razumna razloga za izbor monaskog puta. O njima pise prepodobni Jovan Lestvicnik, a to su: ljubav prema Bogu, zelja za Carstvom Nebeskim i iskrena zelja za pokajanjem. Ukoliko toga nema u samom pocetku, onda je sve ostalo po pravilu samo parodija monaskog zivota. Tim pre on postaje farsa, ukoliko se onaj koji dolazi u manastir rukovodi samo neskromnom zeljom da ne bude “kao ostali ljudi” (Lk.18, 11).

Takvo je nase stresno, napeto vreme, da dusevni porivi, prelepi ili prelesni, ili potpuno iskreni, postaju ono sto menja ljudski zivot u samoj osnovi. Sve postaje moda, pa samim tim i monastvo. Ali moda brzo i prolazi. Klobuk i mantija mogu da se obuku tako brzo, kao sto su se nekad oblacile popularne u svoje vreme klosirane pantalone i neukusne cizme. Ako covek koji nema naviku da leti, zeleci da zadivi svoje prijatelje, seda za volan aviona, onda je malo verovatno da ce srecno sleteti na aerodrom. Malo je verovatno da ce monaski postrig doneti nesto dobro, ukoliko u tome ima cak i najmanje zrno sujete. Dobro je ukoliko se pored nesrecnog letaca nadje iskusni pilot, a pored monaha pocetnika – iskusni duhovni ucitelj. Jos pre pola veka Sveti Ignjatije (Brjancaninov) je pisao, da takvih ucitelja danas skoro i nema.

Zaista, zivimo u tesko vreme. Tesko je u istoriji covecanstva setiti se tolikog moralnog pada, kakvo je moguce primetiti u poslednjih nekoliko desetina godina. I tako iz tog gresnog sveta ljudi odlaze u manastir: ne padaju s Meseca, ali ne dolaze ni iz porodica utvrdjenih u Pravoslavlju (takav slucaj je redak) – dolaze duhovno i fizicki obogaljeni narkoticima, okultizmom, sverasprostranjenim razvratom. Dolaze kao u bolnicu. Ali i od bolnice nema mnogo koristi, ukoliko u njoj nema lekara, pa sami bolesnici treba istovremeno da budu i bolnicari. Monastvo je – narocit put – pre izuzetak, nego pravilo. Ne sme se ici u manastir samo zbog toga sto je bolje ici nekuda. Bezumna zamisao je ako neko ne zavrsi ni srednju skolu, a pokusava da studira fakultet. Ali upravo takvim tikvanima-studentima su slicni oni koji nisu uspeli ni da se ocrkove, a vec su obukli monasku odezdu, ni sami ne shvatajuci sta zele da nadju u monastvu. Nije slucajno da se sastav mnogih manastira – i muskih i zenskih, koji su otvoreni pre nekih deset godina – promenio skoro potpuno. Stvar je u tome, sto je zaista tesko biti monah: neprijatelj ljudskog roda se velikom zestinom usmerava cak i na lenje monahe, i sa divljenjem posmatras na one koji istrajavaju do kraja, i sve cesce pocinjes da mislis da je to moguce samo narocitom Bozijom Miloscu. Jedan poznati lavrski arhimadrit, predavac Moskovske Duhovne akademije, ispitujuci vanredne studente, cesto postavlja pitanje o vremenu njihovog boravka u monastvu i svestenstvu, i saznavsi da je to vreme – znatno, narocito se raduje i daje ocenu skoro nista i ne ispitujuci. O tezini stvari moze da sudi samo onaj koji ispituje. Ako covek dodje u manastir i pocne na neki nacin da se podvizava, tada i pocinje to o cemu pise Sveti Jovan Karpatijski:”tuga velika, uninije, uzdisanje, muka, suze”.(Rec monasima Indije, p.3). Desava se, medjutim, i drugo: nezenjeni i neudati ljudi u rasama prosto jedu, piju, spavaju, ponegde putuju, rade i odmaraju se, ili nesto suprotno: manastir postaje slican sovjetskom logoru koji reglamentira (prihvata kao pravilo – prim.prev.) sve sto se moze usvojiti. Ranije, u vreme komunistickih gonjenja, kada su manastiri zatvarani, monastvo se pojavilo u svetu. Danas se javlja drugi fenomen: mirjani u monastvu. Dobro je jos ukoliko slab podviznik priznaje svoju nemoc. Gore je kada mladi jeromonah pocinje sebe da smatra starcem samo zbog toga sto su na tom mestu gde se on nasao ziveli duhonosni starci.

Sta se sve moze videti u savremenim manastirima! Nekoliko stotina ponovo otvorenih manastira se pune prakticno nicim – nekim amorfnim, jos sasvim nedavno ateistickim nastrojenim intelektualcima i bivsim kriminalcima, magovima, rezervnim vojnim licima i jucerasnjim djacima, studentima, seminaristima i Bog zna jos kim… I ako su ranije, u starim manastirima, smireni podviznici cinili cuda – sad u savremenim – jednostavno zacudjuju druge. Popularne stvari su na primer, proracunavanje kraja sveta, borba sa identifikacionim brojem, novim pasosima i slicnim dokumentima. I dobro je jos ukoliko se sve zavrsava na unutrasnjim sredjivanjima; cesce se javlja nesto necuveno, sto smucuje ne samo celu okolinu, vec i ljude koji izdaleka dolaze u manastir radi svojih duhovnih potreba, a ne steta. Spremni su da u lik svetih uvrste cak i Staljina, i to sve iz jednog razloga: da se pokaze da smo i mi patrioti i da nesto znamo i o svetosti. U nesmirenim dusama je epidemija prelesti kao – epidemija gripa. Sve se prevrce naglavacke: nekada su manastiri bili oslonci Pravoslavlja, a danas moramo da govorimo o tome da oni neretko postaju rasadnici raskolnickih nastrojenja.

U zavisnosti od nahodjenja moguce je potpuno odustati od duhovnog zivota i manastir pretvoriti u neko uzorno domacinstvo; i to se i desava kada njime upravlja nastojatelj koji je ranije bio sovjetski rukovodilac ili novi ruski biznismen.

Sve je u savremenom monaskom zivotu nekako maglovito i nejasno. Zna se da se treba moliti, ziveti po “svetim Ocima”, ali kada covek koji je nedavno prisao Crkvi pocinje to da ostvaruje u praksi, desava se da se zivot pretvara u neku neprekidnu zbrku, u istinsku samosvrsishodnost, narocito ako je taj covek – savremeni poluintelektualac, koji je navikao da veruje svom misljenju. Uopste, veoma je tesko smiriti se, sto znaci da je tesko biti monah, jer monastvo pre svega i jeste zivot u smirenju. Ako monah siri svoju mantiju po uzoru na rastvaranje farisejskih riza, to onda nije monastvo, vec nesto njemu sasvim suprotno. Ne zelimo da takvo monastvo uopste i postoji, no ne zelimo ni nesto drugo: da manastiri uopste vise ne postoje. Ruska istorija vec poznaje proces njhovog razaranja, i to je istovremeno bio i proces razaranja narodnog zivota. Zelimo da manastiri postanu drugaciji, bolji, ili idealno receno: da postanu djubrivo koje ce nahraniti pupoljak, i na kome ce na kraju izrasti prekrasni duhovni cvetovi.

Usotalom, to ne moze da se desi iz veoma prostog razloga: vreme ide unapred, a ne unazad, i ne moze se zaustaviti nikakvim neprihvatanjem identifikacionog broja. Ali iz ovoga moze da sledi da treba sedeti skrstenih ruku. Na kraju krajeva, svako je prizvan da spasava svoju dusu, cemu  upravo treba da teze i svi manastiri, cak i oni isti kao sadasnji, koji zu zelimo da verujemo bolji nego nikakvi…

“Kada se govori o necem velkom, onda je dovoljno to zeleti”, - glasi stara mudrost. Coveku je svojstveno da tezi boljem. i monah, kao i hriscanin treba po potrebi da se rukovodi tim duhovnim instiktom, koji ga je u svoje vreme priveo Crkvi i koji ga do danas drzi u njoj. Na kraju krajeva, Bog nas je preodredio ne za gnev, nego za spasenje kroz Gospoda naseg Isusa Hrista, Koji je umro za nas, da bismo mi, bili budni ili spavali, ziveli zajedno s Njim (1 Tes.5, 9, 10).

Gospod nas zaista spasava i zar nije to jedino sto sto je potrebno – ne smetati Mu u tome ne samo lenjoscu, vec i svojom groznicavom revnoscu, jer je to skoro uvek isto sto i glupost. Gresni covek je – toliko izopaceno i nesavrseno bice, da prakticno ne moze nista da uradi, a da ne napravi gresku.

Vazno je to shvatiti i smrivati se. Savremenom neofitu, cak i ako njegovu glavu krasi klobuk, nije uopste obavezan da to primeni na sve i svja – jer to po pravilu dovodi do najtuznijih rezultata. Za pocetak bi trebalo navesti poredak u sopstvenoj dusi, pri cemu ako se ne tezi miru, a ono treba teziti barem dusevnom zatisju, sto je i bez reci – najbolja propoved.

Danas zanjemo plodove svoje brzopletosti. Ljudi, koji su prvi put procitali Jevandjelje pre nekoliko godina, i koji se jos nisu potpuno ocrkvenili, izjavljuju da mogu da resavaju pitanja koja se ticu crkvenog zivota, tako lako i bez odgovornosti, kao sto su i navikli da resavaju bilo kakva pitanja. I gde danas da se nadje takav odvodni kanal, u koji moze da se slije taj potok histerije, pecinske neobrazovanosti, a takodje i javnih provokacija?

Kako se spasti u haosu savremenog zivota ako cak i unutar Crkve nema saglasnosti? Na to pitanje nema drugog odgovora sem onog koji je Gospod dao Svojim ucenicima: ono sto je nemoguce ljudima – moguce je Bogu (Lk.18, 2).

Prevod: Ra. M.

preuzeto sa sajta: http://www.pravos.org.ua/article/leg.html

[Vlatka]

Divna besjeda.  0110_hahaha Da li postoji elektronsko ili audio izdanje ove knjige o kojoj o.Gavrilo priča? Pošto kod nas sigurno nema da se kupi, a bilo bi na korist sigurna sam svim vjernicima. Pa ako postoji molim vas da postavite. Hvala u svakom slučaju.

Sestro Mileva, ne znam iz kojeg si grada u RS. Iz Banja Luke često idu autobusi za Lepavinu. Ako nisi daleko mogu zamoliti nekoga da ti kupi. Mislim da je jedno vrijeme bilo i u Manastiru Krupa na Vrbasu kod oca Save. Mogu i to provjeriti ako želiš.

[Vlatka]

Pomaže Bog oče Gavrilo! Blagoslovite!

Teme koje birate za komentare su veoma poučne i dušekorisne, trudim se da ih što redovnije čitam.

Hvala Vam i svako dobro od Gospoda i Presvete Bogorodice Vam želim. 0110_hahaha