Архимандрит Гаврило (Вучковић) на форуму Живе Речи Утехе

[Lepavina-administrator]

Pomaže Bog, večeras 01.10.2010 na Radio Blagovesti bilo je 109 priključenih kompjutera, i to iz Srbije 41, Bosne 33, Hrvatske 9, Nepoznato 6, Austrije 5, Nemačke 4, Italije 2, Engleske 2, Makedonije 2, Grčke 1, Amerike 1, Crne Gore 1, Norveške 1, Švajcarske 1. Detaljnije o Radio Blagovesti: http://www.manastir-lepavina.org/stranica.php?id=18  U mesecu Septembru bilo je 2.439.475 učitavanja stranica sajta manastira Lepavine 

[o.Gavrilo]

Bog blagoslovio brate Martirije

HVALA!!!

[stamenko]

Arhimandrit Gavrilo (Vučković), čita MOLITVE i AKATIST PRESVETOJ BOGORODICI-Blagoveštenski , duhovna muzika po izboru o.Gavrila, otac Gavrilo čita iz knjige od Starca Pajsija Svetogorca, "SVETA GORA I SVETOGORCI" - Otac Serafim Atonski Otšelnik  , blagoslov Oca Gavrila!!!

RADIO SNIMAK 01.10.2010. >>>  http://manastir-lepavina.org/cms/upload/2010_10_01_22_00_07.mp3

[o.Gavrilo]

  P O D S E T N I K

O PRAVILIMA PONASANJA U CRKVI I MANASTIRU

POSETA SVETIM MESTIMA

U stara vremena je postojao blagocestivi obicaj obilaska svetih mesta. Putnici su dolazili u Jerusalim kako bi se poklonili njegovim svetinjama, mestima gde se Hristos rodio, ziveo, smrcu postradao i vaskrsao. Oni su nazvani palomnicima, jer su iz Svete Zemlje donosili palme - palmine grancice, ciji su siroki listovi predstavljali cudo na nasim prostorima. Postepeno su palomnicima poceli da nazivaju sve putnike po svetim mestima, cak i one koji nisu napustali maticnu zemlju. Hodocasce je bio poseban podvig. Putovanje s obilascima svetih mesta, povezano sa velikim teskocama i odricanjima, bilo je priprema za dozivljavanje svetog mesta isto onako kao sto se postom pripremamo za praznik, recimo Vaskrs ili Hristovo Rodjenje. Sto je putovanje bilo napornije, to je s vecom radoscu poklonik postizao svoj cilj, to se usrdnije molio i blagodario Bogu za Njegovu milost i blagodat. Jer, hodocasce predstavlja sluzenje, duhovni rad, ociscenje duse. Cilj mu je prisajedinjenje vecnom Carstvu Bozjem, kao jedinom istinskom smislu covekovog postojanja.

Verujuci poklonik ispunjava zavet Crkve: hvali u molitvama dela i podvige Svetih, postuje njihove likove na ikonama, poklanja se sa strahopostovanjem njihovim svetim mostima. I ta cast se u celosti uznosi Bogu, cijom blagodacu su oni i dostigli svetost. A Bogu je ugodno postovanje koje dolazi iz ljudskog srca, od iskrenih osecanja. Hodocasce je i predivna mogucnost spajanja ljudi (cesto iz razlicitih parohija) putem zajednicke molitve, pojanja i razgovora, osvecenih izvorima Bozje blagodati.

Radi toga se preporucuje da na put sa sobom ponesete: 1) ikonu Majke Bozje Odigitrije (Putevoditeljke) ili »udotvorca Nikolaja, zastitnika putnika, 2) molitvenik i Psaltir, 3) pesmaricu duhovnih pesama.

Pored toga, ponesite sa sobom i flasice za svetu vodu s isceliteljskih izvora.

Pozeljno je da poklonik ima krstic na sebi. I obavezno pred putovanje treba uzeti (pismeni) blagoslov duhovnika ili parohijskog svestenika.

O CRKVENOM BLAGOCESCU

Pod crkvenom blagocescu se podrazumeva odnos prema ikonama i svetinjama koje se nalaze u hramu, ali i odnos prema samom sebi kao ucesniku crkvenih bogosluzenja i kao hramu Duha Svetoga. Crkveno blagocesce je odnos prema bogosluzenju, prema svim stvarima koje su na ovaj ili onaj nacin povezane sa hriscanskim ucenjem. Crkveno blagocesce je izraz pravila, kanona, tradicije Pravoslavne Crkve. Crkveno blagocesce pocinje odnosom prema crkvi. Ako covek dolazi u crkvu sa strahopostovanjem, bezuslovnim postovanjem svetinje, onda ce takav covek biti primljen od sveg srca. I nezavisno od toga da li taj covek ume da se ponasa u crkvi, on se nece osecati kao stranac. Ali, vazno je znati pravila crkvenog blagocesca.

PRED ULAZOM

Pre svega, prilazeci crkvi, pravoslavni hriscani se osenjuju krsnim znakom i vrse pojasni dada, okrenuti svetoj kupoli i svetom krstu.

Osenjivanje krsnim znakom treba vrsiti sa strahopostovanjem. Krsteci se, covek na sebi izobrazava simvol Hristovih stradanja za ljudske grehe. I zbog toga to treba raditi sa najvecim strahopostovanjem i najvecom paznjom. Nepazljivo osenjivanje krsnim znakom jeste greh.

Treba znati da su sve pravoslavne crkve, po drevnoj tradiciji, okrenute oltarom prema istoku - ulaz je naspram oltara, na zapadu. Nekada ima i odstupanja, ali su ona uslovljena gradskim planom izgradnje ili drugim okolnostima. Postoje crkve koje su postavljene u pravcu jug-sever, ali su to izuzeci od opstih pravoslavnih pravila.

UNUTAR HRAMA

Ulazeci u portu, jos jednom se osenjujemo krsnim znakom, jer se ovde vec nalaze svete ikone. Nije obavezno celivati svaku ikonu, ali je vazno ponasati se kao na svetom mestu. Usavsi u crkvu, treba prekinuti sve razgovore, pogotovo one koji se ne odnose na hram. Prosavsi portu, ulazimo u crkvu. Napravivsi nekoliko koraka, kako ne bismo ometali one koji ulaze za nama, krecemo prema oltaru, to jest na istok, i vrsimo tri pojasna poklona s krsnim znamenjem. Posle toga se moze prici ka delu gde se prodaju svece, knjige, sitni crkveni predmeti. Moze se izmeniti pozdrav s poznanicima, nesto upitati svestenika. Ali ako ste dosli u crkvu kada je bogosluzenje vec pocelo, onda se ne smete pozdravljati niti razgovarati sve do njegovog zavrsetka. Kupivsi svece, mozete ih upaliti pred ikonama, ali pod uslovom da je moguce slobodno prici svecnjacima koji su postavljeni ispred njih. Ako u crkvi ima mnogo ljudi, onda je bolje dati nekome svece rekavsi pred kojom ikonom zelite da se upale. Po pravilu, svecnjak stoji ispred svake velike ikone. Na analoju, nasred crkve, nalazi se ikona praznika, na kojoj je naslikan praznicni dogadjaj (npr. Hristovo Vaskrsenje), ili svetitelj ciji se spomen vrsi u crkvi tog dana. U prvom redu, po mogucnosti, pridjite toj ikoni, celivajte je i ostavite prilog. Ikona se celiva na sledeci nacin: dva puta se prekrstite uz pojasni 0102_laugh, blagocestivo celivajte ikonu, i ponovo, prekrstivsi se, poklonite se svetinji. Kada sluzba pocne, treba da se nalazite na onom mestu gde vam je prijatno da stojite i da se molite. (U nasim crkvama muskarci obicno stoje na desnoj, a zene na levoj strani). Ne treba prelaziti sa jednog na drugo mesto u toku bogosluzenja.

MOLITVA U CRKVI

Dosavsi u crkvu, pomolite se ne zureci se. Neka prodje neko vreme, a kad u dusi nastupi mir, mozete usredsredjeno da izgovorite u sebi one molitvene reci zbog kojih ste dosli. Mozda je u pocetku bolje da upalite svece pred ikonama onih Svetih kojima zelite da se pomolite, ili pred kojima zelite da ostavite prilog. Tada cete osetiti ono neophodno duhovno raspolozenje u kojem cete lako i blagodatno obaviti molitvu. Potrudite se da nikoga ne ometate i da vas niko ne ometa. Ne treba da se borite za mesto pred ikonama - radije ga ustupite nekome. Najveci deo vremena, kada je crkva otvorena, u njoj se vrse odredjena bogosluzenja, i najbolje od svega je uzeti u njima molitveno ucesce. Korisno je dolaziti u crkvu radi bogosluzenja, jer je ono i uredjeno tako da svaka nasa potreba - duhovna ili telesna - nalazi svoje zadovoljenje u pravoslavnom bogosluzenju. Pravoslavno bogosluzenje obuhvata nas zivot u celini: nas zivot u svetu i nas unutrasnji zivot, nasu radost i nasu tugu. Na bogosluzenju ima prostora i za unutrasnju i za zajednicku molitvu. Ako vam to vreme dozvoljava, nikada nemojte odlaziti pre zavrsetka bogosluzenja. Casovi provedeni u crkvi ce vam se uvek vratiti stostrukom koriscu - duhovnom i telesnom. Cak i ako ne razumete bogosluzbeni jezik, ali imate duboku unutrasnju potrebu da se ukljucite u zajednicki tok bogosluzenja, da budete zajedno sa svestenikom i svima koji se mole, ostanite u crkvi, dozivljavajte molitveno raspolozenje koje u njoj zivi. Cak i ako samo stojite cuteci, svojim strahopostovanjem ucestvujete u zajednickoj molitvi. U slucaju da vam se ucini nepoznat sadrzaj molitve ili misli pocinju da vam se rasejavaju, trudite se da se molite Isusovom molitvom: "Gospode Isuse Hriste, Sine Bozji, pomiluj me gresnog".

SPOLJASNJI IZGLED

Za blagocestivog hriscanina spoljasnji izgled ima veliki znacaj, buduci da je taj izgled tesno povezan s unutrasnjim stanjem. Blagocestivost pocinje unutra, u dusi. Stremljenje k unutrasnjoj cistoti prirodno dovodi i do spoljasnje urednosti. Smirenost i skromnost se pokazuju skromnoscu odevanja i krotkim ponasanjem. Dusevni mir navodi coveka na tihi razgovor, uzdrzanu gestikulaciju i mimiku, pazljivo birane reci. Ocrkovljen covek tezi da u svemu - i spoljasnjem i unutrasnjem - nadje meru i poredak. U ponasanju hriscanina i njegovom spoljasnjem izgledu nema nista slucajnog, nepotrebnog, suvisnog. Blagocestive vernike odlikuje pazljiv odnos prema svemu: svecama, beleskama, cak i novcu. Glasni razgovori i neumerena gestikulacija nisu dozvoljeni u crkvi. Naravno, nije dozvoljeno ni da u crkvi zvoni mobilni telefon, a tim pre nije dozvoljen telefonski razgovor. Licnost pravoslavnog hriscanina je izgradjivana vekovima, na osnovu cega ga je moguce poznati izdaleka. Taj lik je postao tradicija, cak i nepisano pravilo.

ODECA

Odeca pravoslavnog hriscanina treba da odgovara polu. Zene treba da su odevene u haljine s dugim rukavima ili u bluzi (takodje dugih rukava) i suknji koje prekrivaju noge, kako niko ne bi obracao paznju na njih. Pantalone, kao muska odeca - nisu dozvoljene. Muskarci treba da su u pantalonama (ali ne u sorcu) i kosulji dugih rukava. Xins je dozvoljen, ali da nije poderan i prljav. Uopste, sva odeca treba da je cista i uredna. U praznicni dan ona moze biti i elegantna, (pozeljno je) u bojama koje se slazu sa svestenickim odezdama i ukrasima u crkvi.

CISTOCA

Telesna cistoca je obavezna za sve, narocito za one koji se pricescuju. Kosa muskaraca treba da bude uredno ocesljana i svezana (ako je duga), kako ne bi opadala po svetinji; zena treba da pokriva glavu maramom. Ne preporucuje se upadljiva i prekomerna kozmetika (narocito ne izrazito nakarminisane usne). Ne dozvoljava se dolazak u crkvu namirisan jakim, izazovnim parfemima.

PRILOZI

Prilaze se uglavnom novac. Ali moguce je priloziti i sve ono sto se upotrebljava u crkvenom nacinu zivota. To mogu biti case i prestolno Jevandjelje, svece i vino, materijal i ulje za kandilo. Moguce je priloziti namirnice za svestenicku (ili manastirsku) trpezu. Prilozi mogu biti za crkvu i za svestenike. U poslednjem slucaju oni se predaju licno. Svaki prilog Gospod prima kao zrtvu verujuceg. Prilozi se mogu davati i za pomen bliznjih.

OBRACANJE DUHOVNICIMA

Ako treba da pridjete svesteniku, mozete upitati crkvenjaka da li je taj svestenik koga trazite dosao i gde da ga nadjete. Ako se svestenik nalazi u oltaru, mozete zamoliti crkvenjaka da ga pozove. Ako svestenik ne moze da izadje, ne treba da tugujete zbog toga; kada je svestenik zauzet pripremom za bogosluzenje, ne smete ga ometati.

Kada pridjete svesteniku, poklonite mu se pojasnim poklonom i zamolite ga da vas blagoslovi. Za to napravite krst dlanovima: desni dlan stavite na levi, okrenute nagore, i priklonite glavu. Svestenik ce vas oseniti krsnim znakom. Blagosloveci, svestenik postavlja prste tako da oni predstavljaju grcka slova IC XC, to jest Isus Hristos. Dobivsi blagoslov, celivajte svestenikovu ruku kojom vas je blagoslovio kao nevidljivu ruku Samog Hrista. Posle toga mozete da ga pitate sta zelite. Ako se svestenik zuri, a vi imate preku potrebu da ga to pitate, onda se potrudite da formulisete kratko pitanje, bez suvisnih detalja. Ako zelite da porazgovarate sa svestenikom ili da se ispovedite, onda ga pitajte kada on ima vremena. Pozeljno je da se oko toga dogovorite ranije.

Svesteniku se treba obracati na sledeci nacin: ako ne znate ime svestenika, onda prosto recite - "oce". To je uobicajen nacin obracanja, uctiv, jednostavan i prijatan za cuti.

Ako vam je poznato ime svestenika, onda ga mozete nazvati, npr. "oce Gavrilo" ili "oce Milenko". Slican je nacin obracanja i djakonu, iako njega ne bi trebalo da nazivate "ocem". Neprihvatljivo je trenutno rasprostranjeno obracanje svestenicima sa "sveti oce".

Ctecima, onima koji posluzuju u oltaru i pojcima se treba obracati prosto po imenu. Prezimena se u Crkvi ne upotrebljavaju.

Ako treba da se obratite episkopu, onda njegovom imenu treba dodati "vladiko", npr. "Vladiko Savo". I episkopa se takodje moze zamoliti za blagoslov kao i svestenika. Pri obracanju episkopu u nekoj zvanicnijoj situaciji ili pismom, koriste se sledeci izrazi: "Vase Preosvestenstvo" ili "Preosveceni Vladiko" (za episkope); "Vase Visokopreosvestenstvo" ili "Visokopreosveceni Vladiko" (za arhiepiskope i mitropolite); "Vasa Svetosti" (za njegovu Svetost Patrijarha).

Nikada nemojte misliti da svestenik ne zeli da razgovara s vama i da vi ne treba da mu dosadjujete sa svojim pitanjima, da svesteniku nije stalo do vas. Svestenik u crkvi je vas pastir i njegova je duznost da odgovori na vase duhovne molbe, da vam pomogne. I zato svoja vazna pitanja, koja ne mozete da resite bez svestenika, ne precutkujte zbog lazne skromnosti. Ako je to pitanje na koje moze da odgovori svaki vernik, nemojte onda pitati svestenika. Neka pitanja mozete da postavite i djakonu, a takodje i onima koji sluze u oltaru ili ctecu. Ali pitanja ispovesti, pokajanja, licna pitanja treba postavljati samo svesteniku.

Bez obzira gde se sretnete sa svestenosluziteljem, uvek treba da mu ukazete duzno postovanje. Za to je dovoljno pokloniti mu se, kako biste izrazili postovanje svestenickom cinu i Prvosvesteniku, to jest Gospodu Hristu. Nije obavezno na ulici traziti blagoslov od svestenika. Ali ako to zelite, onda mozete da uradite.

STA TREBA ZNATI O PONASANJU U MANASTIRU

Poznato je da pravoslavni narod voli manastire. U mnogima od njih su, sem njegovih zitelja, jos i radnici, i poklonici koji dolaze da bi se ukrepili u veri te pomogli u obnovi i uredjenju - u slavu Bozju.

U manastiru je stroza disciplina nego u parohiji. Iako se greske novopridoslih obicno oprastaju i pokrivaju ljubavlju, pozeljno je odlaziti u manastire znajuci osnovna manastirska pravila.

DUHOVNO-ADMINISTRATIVNO USTROJSTVO MANASTIRA

Manastirom upravlja arhimandrit ili vladajuci arhijerej, ako je manastir stavropigijalni.

Medjutim, manastirom neposredno upravlja namesnik (to moze biti arhimandrit, iguman, jeromonah). On se nekada zvao strojitelj, ili iguman. Zenskim manastirom upravlja igumanija.

Zbog neophodnosti urednog vodjenja manastirskog zivota (a monastvo je duhovni put proveren i odredjen vekovnom praksom), svako u manastiru ima odredjeno poslusanje.

Prvi pomocnik i zamenik namesnika je - nadzornik (rus. blagocinij). On je odgovoran za bogosluzenja i ispunjenje ustavnih zahteva. On je obicno zaduzen za razmestaj poklonika koji dolaze u manastir.

Vazno mesto u manastiru pripada duhovniku, koji duhovno rukovodi bratijom. Pritom to ne mora obavezno da bude starac (kako u smislu starosti, tako i u smislu duhovnih darova).

Od iskusne bratije se biraju: blagajnik (odgovoran za cuvanje i raspodelu priloga po blagoslovu namesnika), riznicar (odgovoran za lepotu crkve, za odezde, zivotne potrepstine, cuvanje bogosluzbenih knjiga), ekonom (odgovoran za domacinski zivot manastira, rukovodi poslusanjima radnika koji su dosli u manastir), kelarit, tj. podrumar, magacinar (odgovoran za cuvanje i pripremu proizvoda), gostoprimac (odgovoran za razmestaj i zivot manastirskih gostiju) i drugi.

U zenskim manastirima ta poslusanja nose ziteljke manastira, uz izuzetak duhovnika, koji je obicno iskusan i stariji monah.

OBRACANJE MONASIMA

Za pravilno obracanje ziteljima (ziteljkama) manastira, neophodno je znati da u njima postoje iskusenici (iskusenice), rasoforni monasi (monahinje), monasi (monahinje) u mantijama, shimonasi (shimonahinje). U muskom manastiru deo monaha ima svesteniski cin (sluze kao djakoni, svestenici). Obracanje u manastirima se cini na sledeci nacin.

U muskom manastiru: Namesniku se moze obratiti navodeci njegovu duznost ("oce namesnice, blagoslovite") ili ime ("oce Gavrilo, blagoslovite"), a moze i prosto "oce" (redje se upotrebljava). U zvanicnoj situaciji: "Vasa Visokoprepodobnosti" (ako je nastojatelj - arhimandrit ili iguman) ili "Vasa Prepodobnosti" (ako je jeromonah).

Duhovniku se obracamo upotrebom imena ("otac Jovan") ili bez njega ("otac"). Ako ekonom, riznicar, magacinar, blagajnik imaju svestenicki cin, njima se mozemo obratiti sa "oce" i zamoliti za blagoslov. Ako oni nisu rukopolozeni, a imaju postrig, onda se kaze: "otac ekonom", "otac blagajnik".

Jeromonahu, igumanu, arhimandritu se moze reci: "otac (ime)" ili samo "otac".

Monahu koji ima postrig se obraca sa "otac", a iskuseniku sa "brat" (ako je iskusenik stariji, onda "otac"). Pri obracanju shimnicima, ako se upotrebljava cin, dodaje se prefiks "shi", npr. "Molim Vas za molitvu, oce shiarhimandrite".

U zenskom manastiru: Igumanija, za razliku od monahinja, nosi zlatni krst na grudima i ima pravo da blagoslovi. Zbog toga se od nje trazi blagoslov, obracajuci se sa "mati igumanija", ili upotrebom imena - "mati Varvara", "mati Anastasija" ili prosto "mati". (U zenskom manastiru se rec "mati" odnosi samo na igumaniju. I zato, ako se kaze: "Tako smatra mati", misli se na igumaniju.)

Pri obracanju monahinjama se kaze: "mati Mihajla", "mati Serafima", ali u konkretnoj situaciji se moze reci samo "mati". Iskusenicama se obraca sa "sestra" (u slucaju da je starija, onda se kaze "mati").

Nema duhovne osnove praksa u nekim parohijama gde vernice koje rade u kuhinji, krojacnici itd. nazivaju "mati". U svetu je majkom moguce nazvati samo zenu svestenosluzitelja.

O MANASTIRSKIM PRAVILIMA

Manastir je poseban svet i potrebno je vreme da bi se usvojila pravila monaskog opstezica.

Posto se nas clanak odnosi na mirjane, ukazacemo samo na ono najneophodnije, sto mora da se postuje u manastiru prilikom hodocasca. Dolazeci u manastir kao poklonik ili radnik, zapamtite da se u manastiru za sve trazi blagoslov i to strogo postujte. Ne smete izlaziti iz manastira bez blagoslova. Vode se samo duhovni razgovori, ne pominjuci pritom zivot u svetu, ne poucavajte jedni druge, nego znajte samo za dve reci - "oprostite" i "blagoslovite". Bez roptanja treba prihvatiti hranu, odecu, uslove za spavanje. Ne treba odlaziti u tudje kelije, osim u slucaju kada vas posalje nastojatelj. Pri ulasku u keliju govoriti naglas molitvu: "Molitvama Svetih Otaca nasih, Gospode Isuse Hriste, Sine Bozji, pomiluj nas" (u zenskom manastiru: "Molitvama Svetih Majki nasih..."). Ne ulaziti u keliju dok ne cujete iza vrata: "Amin". Izbegavati slobodno obracanje, smeh, sale. Pri radu na poslusanju pomagati slabijeg s kojim se radi, s ljubavlju pokrivajuci njegove pogreske. Pri medjusobnom susretu pozdravljati jedan drugog poklonima i recima: "Spasavaj se, brate (sestro)"; a drugi odgovara: "Spasi, Gospode!" Za razliku od sveta - nema rukovanja. Za stolom u trpezariji sedite postujuci poredak staresinstva. Na molitvu, koju izgovara onaj koji sluzi hranu, odgovara se sa "Amin", za stolom se cuti i prati citanje. Ne kasniti na bogosluzenja, osim u slucaju izvrsavanja poslusanja. Uvrede, pri zajednickim poslusanjima, podnositi smireno, sticuci iskustvo u duhovnom zivotu i ljubavi prema bratiji.

prevod s ruskog: R. M.

[Огњен]

Добродошли оче, благословите!

hvala што сте с нама!

[stamenko]

POKRET IMENOSLAVACA NA SVETOJ GORI

http://manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/4955_file_870.jpg&size=500

GUŠENjE  POBUNE

Neki istoričari ovaj događaj ocenjuju kao surovo krvoproliće nad ruskim monaštvom na Svetoj Gori

Nikad ne smemo da zaboravimo 3. jul 1913. godine: Ruski manastir – lokve krvi, polomljene ikone, u manastiru samo starci i invalidi, a monasi - bez traga nestali...Ruski istoričari će ovaj događaj nazvati „istrebljenjem manastira“. Ovi izrazi Grcima nisu poznati. Najpriznatija Grčka istorijska publikacija, odnosno,  izdanje  Explorer, po svedočenju očevidaca, ovom događaju daju naziv: „1913. godina – blokada i streljanje manastira Svetog Pantelejmona od strane ruske vojne eskadrile“.

A to se desilo upravo jednog ovakvog prekrasnog junskog dana.

Monasi, koji su došli na bogosluženje, bili su okupljeni na balkonu trećeg sprata. Nekoliko stotina ljudi su sa radošću gledali na more – u zrake izlazećeg sunca. Odjednom, monasi sa užasom ugledaše kako ispred Manastira pristaju vojni brodovi pod ruskom imperijalističkom zastavom...Vojnici istrčaše, brzo se postrojiše, spremiše puške za borbeni položaj, montiraše bajonete i rasporediše se u borbene jedinice. Na kraju, na pristanište izvukoše i sastaviše dva ogromna mitraljeza...Na Svetu Goru, na koju već hiljadu godina ne stupi ni jedan čovek sa oružjem, iskrca se i postroji regularna armija... Bilo je to nešto potpuno neverovatno.  

U skladu sa naredbom Svetog Sinoda, 4. juna 1913. godine, vojnim brodom „Donjec“ na Svetu Goru doputova Arhiepiskop Vologodski Nikon Roždenstvenski i profesor Troicki u cilju „smirenja  pobune monaha“ , da bi im 11. juna  brodom  „Car“ doputovalo  5 oficira i 118 vojnika.

U popisu, koji je sačinio Arhiepiskop, pakazalo se da se od 1.700 ruskih monaha, 661 monah  deklarisao kao imenoborac, 517 kao imenoslavci, 360 monaha je izbeglo popis, a ostali su se deklarisali kao neutralni. Tokom juna meseca  Arhiepiskop Nikon je „vodio pregovore“ sa imenoslavcima i pokušavao da ih natera da se dobrovoljno odreknu svojih ubeđenja, ali je doživeo neuspeh.

Monasi, koji su došli na bogosluženje, okupili su se na balkonu trećeg sprata. Tako je nekoliko stotina ljudi na morskoj pučini oduševljeno posmatralo prve zrake izlazećeg sunca. Odjednom,  užasnuti monasi  ugledaše kako ispred Manastira pristaju vojni brodovi...

3. jula 1913. godine doplovi i parobrod „Herson“, specijalno upućen da bi se monasi mogli da proteraju sa Svete Gore. Tako je ruski konzul u Konstantinopolju Šebunjin, vojnicima VI čete 50-og Belostokskog puka naredio  da buntovnike zarobe u jurišu.  
Aktivan otpor u hramu pred ikonom Majke Božije monasi su pružili molitvom.

Dakle, na Svetoj Gori 3. jula 1913. godine dogodila se prava drama.

 *   *   *

Navešćemo neka najupečtljivija svedočenja prema monografiji Mitropolita Ilariona:

Goloruki monasi, koji su vršili crkveno bogosluženje, podvrgnuti su nečuvenom mučenju. Vojnici su ih ceo sat vremena  iz dva šmrka bez prestanka, pod najjačim mlazom, polivali hladnom izvorskom vodom. Monasi su od jakih udara padali sa mnogim povredama na licima i telima. Da bi na silu odvodili monahe, postavili su dva mitraljeza. Među vojnicima su izabrani dobrovoljci, koji sa posebnom radošću vole da „ biju monahe“. Na goloruke monahe su na kraju bacili  polupijane i demonizovane vojnike po komandi: „Udri ih bajonetima i kundacima!“. Tukli su ih nemilice!...Hvatali su ih za kose i udarali o zemlju! Na podu su ih tukli i nogama. Bacali su ih sa trećeg sprata niz mokre stepenice!... Brodski lekar na „Hersonu“ je zabeležio da su 46 monaha imali rane od udaraca, posekotina i uboda bajonetima. Mnogi monasi su se bez svesti kotrljali niz stepenice, tako da su te monahe, koji su bili u nesvesti i one, koji su bili ubijeni, odvlačili u prosfornicu.

Te noći, kako potvrđuju očevidci, sahranjena su četiri ubijena monaha.

*   *   *

Navešćemo još jedno svedočenje, koje pripada grupi monaha-imenoslavaca, koji su dali  iskaz nakon izgnanastva sa Svete Gore i dolaska u Odesu:

-    „Kada je sve bilo spremno za polivanje vodom i za napad, ispovednicima  priđe konzul Šebunjin sa celom svitom, a komandir parobroda „Donjec“  povika na ispovednike: „Đavoli, izlazite dobrovoljno, a ako ne izađete, svinje jedne, videćete šta ću s vama da uradim. Evo, dajem vam pola sata vremena“.
Onda se začu komanda, i, iz dva požarna šmrka pod velikim pritiskom monahe počeše da polivaju hladnom  vodom. Prvo su jednim šmrkom vodu polivali niz hodnik, a drugim niz stepenice. Prskali su dugo i snažno,  ceo jedan sat i 5 minuta. Međutim, monasi, štiteći svoja lica svetim ikonama i krstovima, nastaviše da stoje nepomično, iako su se celim telom tresli od hladnoće. Pri tome su se stalno molili Gospodu: „Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj nas! Presveta Bogorodice, spasi nas! Sveti velikomučeniče Pantelejmone, moli Boga za nas! Sveti Arhistratiže Mihailo, moli Boga za nas! Svi Sveti, molite Boga za nas!“

Evo, sa ovog balkona sa trećeg sprata, monahe su u kompletnim odeždama i mantijama
bacali niz stepenice sve do prizemlja, gde su ih i dalje tukli i odvlačili na pristanište.

Uvidevši da ispovednici,  pomoću Božijom, u trpljenju podnose polivanje hladnom vodom, vojnici  uzeše gvozdene kuke, motke, žarače i slične predmete. Onda počeše da lome i da iz ruku monaha otimaju Svete Ikone, krstove i carske portrete, bacajući ih u blato i u vodu i gazeći ih nogama. Onda tim kukama vojnici počeše da hvataju monahe za glavu, za vrat, za noge, za odeću, i da ih obaraju u tu prljavu vodu. Kukama su ih vukli i da bi ih ukrcali na parobrod. Ne zadovoljivši se time, vojnici pod komandom štabs-kapetana Munzova upotrebiše i kundake, pa čak i bajonete.

*   *   *

Navešćemo takođe svedočenje jeroshimonaha Nikolaja (Ivanova), koji je detaljno opisao sve što se za vreme pogroma u Pantelejmonovom manastiru dešavalo njemu lično:

-„U to vreme, 3. jula, kada su u hodniku bratiju polivali hladnom vodom iz požarnih šmrkova, ja sam u kompletnoj odeždi i u epitrahilju, sa ikonom Majke Božije u rukama, za vreme tog užasnog polivanja stajao  sasvim napred. Kada smo svi već bili mokri, mnogi su već bili pali na pod, ali su i dalje u rukama držali ikone i krstove, iako su sve tako u mantijama  ležali na podu u vodi. A onda na mene  jurnuše  dva oficira 50-og Belostokskog puka. Jedan se prezivao Munzov, a drugog ne znam. Oni samo što me ne zadaviše mojim epitrahiljem. Strgnuvši sa mene epitrahilj, rasu i shimu, baciše ih na pod u vodu i počeše nogama da ih gaze.

Onda mi iz ruku istrgoše ikonu Majke Božije i ikonom me dva puta jako udariše po glavi, a onda počeše, opet ikonom, da me tuku po celom telu. Padoh na pod u vodu,  a oni, iako sam ležao na podu, nastaviše  da me tuku. Tukli su me toliko da sam već bio polumrtav, a onda me ponovo baciše na pod u vodu, a svetu ikonu Majke Božije, razbijajući je na sitne delove, počeše nogama da gaze. Vojnici, koji su tu bili,  tukoše me nogama i kundacima, a zatim ta dva oficira i još dva vojnika, pošto me popeše na stepenice, snažno me udariše o kameni pod i ja se onesvestih. Ne mogu da odredim vreme koliko sam bio u nesvesti. Kada sam počeo da dolazim  k svesti, otvorih  oči, i osetih snažan bol od udaraca, pa kako sam ležao u hodniku poprečivši se,  mene su vojnici gazili nogama, a i preko mene su u prosfornicu  vukli ubijene monahe. Ja sam tada primetio dva mrtva monaha. Zatim me jedan vojnik  uhvati za nogu i poče da vuče po podu u prosfornicu, gde su smeštali ubijene monahe. Dovukavši me do prosfornice, vojnik primeti da sam živ, baci moju nogu i upita me:

-     „Oče, zar si živ?“
-     „Živ sam“ – odgovorih.
-     „Onda se diži!“ – reče mi vojnik.
-     „Ne mogu“, - odgovorih

Onda priđe drugi vojnik, podigoše me na noge i narediše da sam idem, ali, ja nisam mogao da hodam. Tada počeše da me psuju i da mi govore vulgarne reči i tada me jedan vojnik snažno udari kundakom po ramenu. Ja padoh i ponovo sam tako u nesvesti ležao na podu. Kada sam ponovo počeo da dolazim k svesti, shvatio sam da su me već bacili dole u dvorište kod bibilioteke. Došavši malo k svesti, sa velikom mukom se digoh pa posrćući i više puta padajući, sam izađoh odatle i dođoh do knjigoveznice.  Tu, nalaktivši se na sto, htedoh da se odmarim, pokušavajući da što pre dođem k svesti. Tada me ugleda monah Mojsije, igumanov kuvar, koji je vojnike podstrekivao da tuku monahe. Na ramenu mu je bila municija oficira Munizova. Psujući me i upotrebljavajući vulgarne reči, monah Mojsije mi pritrča, izvadi iz futrole bajonet i htede njime da me zakolje, ali jedan vojnik priđe, zadrža ruku ubice, odgurnu ga od mene i povika: „Ne smeš to da radiš!“,  i, spase me od smrti. Taj vojnik me uze pod ruku i povede ka ostalim vojnicima, koji su u dva reda stajali pored hrama svetog Mitrofana, i predavši me njima reče im: „Odvedite ga dole“. Dva vojnika me uzeše pod ruku, povedoše niz stepenice ka hramu Uspenija Majke Božije. Na pola stepeništa oba vojnika me udariše kundacima i gurnuše niz stepenice, gde se jako udarih od kamenu kaldrmu, i gde sam bez svesti ležao, ne znam koliko vremena. A kada su me četiri vojnika nosili iz manastira, pored Svetih Vrata, kada sam smogao snage da otvorim oči, videh konzula Šebunjina, koji  stajavši tu reče vojnicima: - „Nosite tog đavola na pristaniše i vodite ga na parobrod „Herson“.

Kako u svojim izjavama opisuju imenoslavci, „manastir se pretvorio u bojno polje “. Hodnici su bili puni krvi, po celom dvorištu je bilo krvi izmešane sa vodom. U dvorištu, koje je popločano kamenom, na nekim mestima stajale su prave lokve krvi. Brodski lekar je svedočio da je četrdeset monaha  po vratu imalo rane od bajoneta, od posekotina, od uboda, kao i rane nanete  kundacima.

Eto,  kakav je bio tužan bilans  atonske ekspedicije Arhiepiskopa Nikona i delegacije diplomata, vojnika i oficira, na čijem je čelu on bio. Uostalom, lično Nikon nije ni video šta se sve tu desilo.  Zna se da je za vreme pogroma 3. jula, on mudro ostao na brodu „Donjec“,  predvodeći  časnu misiju pred predstavnicima državne vlasti.

Posle toga vojnici se uputiše u Andrejevski skit.

Nakon završene operacije „čišćenja“ manastira Pantelejmona i Andrejevskog skita, veći deo ruskih monaha odveden je sa Svete Gore... Grci, koji su sledećeg dana došli, zatekli su lokve krvi i prazan manastir. Oni će ovom događaju dati naziv RUSKO ČUDO.

Presveta Bogorodica se oprašta sa Rusima...

Naučnici pokušavaju da nas prevare i da ovaj događaj predstave kao činjenicu da je do toga došlo jer ti ljudi nisu hteli da promene svoja ubeđenja. Oni nisu imali nikakva ubeđenja, već - Živu Tradiciju.

Neobjašnjivo je kako ti monasi osećaju taj  živi duhovni Prostor, u kome su duhovno rođeni, u kome su živeli, i čiji deo su  postali. To Živo Čudo monasi nisu mogli da menjaju ili da daju, kao što riba ne može da menja vodu, jer, voda za ribu nije samo mesto gde ona pliva, već živi svet u kome riba može da diše, da gleda, da sluša, da uči i da ispunjava ono za šta je prirodom predodređena...


Prevod sa ruskog: Tankosava Damjanović
01.09.2010

IZVOR:  http://www.isihazm.ru/?id=411

[мирођија]

                      0102_laugh

               

[Јаков.]

Читао сам хвала Богу често неке текстова с сајта манастира Лепавине, али имам једну велику замерку.

То су углавном преведени текстови руских богослова.

Свака част сестринској цркви и нашој браћи и сестрама русима, али много се разликујемо у православном исповедању. Не по служби, него по размишљању о вери и начину приступа цркви.

Ми смо слободнији и непосреднији (по мом скромном мишљењу), тако да та руска искуства из тих текстова могу некога нашег да зубне и можда одврате..хвала Богу неког ће и приволети да више ревнује.

Само просто да прокоментаришем, да буде и другачије мишљење.

Наравно свака хвала Господу, што о.Гаврио мисионари интернетом. Битно је да се о Господу говори, а речи ће се већ улити у душу и почети да делују. Неке одмах, неке касније.

Чисто да додам као коментар овоме о русима што сам казао, да то није нека моја оригинална мисао већ нешто што сам чуо од српских богослова, који су се прилично критички изразили о Светигориним издањима баш зато што су руски преводи. Наводно већина нас која се интересује за Живу Реч, просто мора кроз то да прође, али није то оно чиме ћемо се водити касније у зрелијем православном животу.

[мирођија]

    Како  се  то  разликујемо  по  исповедању  вере  са  браћом и сестрама  Русима,

    можеш  ли  мало  да  појасниш?

    Лично  не  видим  никакву  разлику, кажем опет,  лично...

    Само  видим  жељу, да се овај догађај  од православне браће Грка назван, 

    ''руско чудо'', не сме никада заборавити...

   

[Јаков.]

    Како  се  то  разликујемо  по  исповедању  вере  са  браћом и сестрама  Русима,

    можеш  ли  мало  да  појасниш?

       

Говорим гребићка уопштено за руске текстове са Лепавине. Рецимо прочитај само крај оног текста изнад о понашању у манастиру који је превод са руског сајта.

Ма знаш кад сам видео неког нашег да се тако понаша? Чак мислим да би људе било блам да тако прилазе и понашају се.

Не мислим да је то због неке наше необразованости и комунистичког јарма, јер и браћа руси су били још више необразовани и у комунистичком ропству. Него је то више наше православно наслеђе, а руско је више ревнитељски.

[мирођија]

    Аха, сада  ми  је  јасно. Слажем се, донекле  додуше,

    јер  ваљда знаш какви су били и ови наши,јахање свештеника, па Голи оток...

    Ми  смо још од  св.Саве, ни исток ни запад.

    Пеке, што би рекао твој Ибрахим!

   

[stamenko]

ŠTA PREDSTAVLJA PREPREKU DA SE POSTANE PRAVOSLAVAN

http://manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/3713_b.jpg&size=500

Protojerej Andrej Filips služi u engleskom gradu Kolčester, grofovija Eseks, na parohiji Ruske Zagranične Crkve. U svom članku on razmatra o tome kakve sablazni vrebaju čoveka, koji je ušao u Pravoslavnu Crkvu. Iako su ti pogledi formirani na osnovu pozicije Pravoslavlja u zemljama Zapada, koje ima svoju specifičnost i razlikuje se od pozicije Pravoslavlja u Rusiji, sablazni na koje je ukazao otac Andrej su u ovom ili onom stepenu zastupljene i kod nas, tako da je članak bezuslovno, aktuelan i za stanovnike Rusije.

Potpuno je obična stvar čuti od ljudi, da je neko «postao pravoslavan», kada u stvari to znači da se neko «prisajedinio Pravoslavnoj Crkvi». Jer jedna je stvar prisajediniti se Crkvi, postati formalni član Tela Hristovog, a sasvim druga – postati u svojoj vnutrini pravoslavan, to jest primiti duboko i istinski duh Crkve i način života. Iako ovde na Zapadu, većina pravoslavnih sveštenika ne primaju ljude u Crkvu prebrzo i bez odgovarajuće katehizacije, ali čak i pri takvom pristupu kasnije dolazi do selekcije. Naprimer, proteklih godina smo videli kako su se desetine ljudi prisajedinili Crkvi, ali nisu postali pravoslavni, što se vidi iz njihovog otpadanja od vere, ili odlazaka u razne sekte, kultove ili para-crkvene grupe. Pored toga, kako smo videli, to se nažalost dešava čak i posle decenija formalnog članstva u Crkvi.

To se ne odnosi samo na mnoge Engleze, koji su posle gašenja početnog entuzijazma otpali od Pravoslavne Crkve, već i na Ruse, Grke i sve ostale. Tako poznajem jednog Rusa druge generacije u Londonu, koji je pre više od 30 godina primio obrezanje i postao Jevrejin, i još jedan ruski profesor iz prve generacije, koji je krstio svoju decu u Anglikanskoj crkvi pošto kako je rekao «sada smo u Engleskoj». S druge strane, ne manje od šest sveštenika Londonske eparhije Anglikanske crkve su Grci-Kiprani. Rodivši se i odrastavši u Engleskoj oni su već odavno odlučili da je Pravoslavlje samo za Grke, a pošto su oni sad Englezi onda treba da postanu anglikanci. Moguće je navesti veliki broj drugih primera odstupanja od vere, pa samim tim ukazati i na mnogobrojne predstavnike druge i treće generacije Rusa u Francuskoj, koji su postali katolici.
Šta predstavlja prepreku da se postane pravoslavan u pravom smislu? U čemu greše ti ljudi? Da bismo to shvatili, treba da pogledamo na to pitanje pre svega u svetlosti četiri osobine Crkve, ukazane u našem Simvolu vere. U njemu se Crkva odredjuje kao jedna, sveta, saborna i apostolska. Upravo u svetlosti tih svojstava treba da pronadjemo odgovor na naše pitanje.

Intelektualizam protiv jedinstva
Jedinstvo Crkve se razmimoilazi sa intelektualizmom. Njemu su posebno podvrgnuti novoobraćeni u zapadnim zemljama. Intelektualizam je izazov jedinstvu Crkve, pošto je svakom intelektualcu svojstvena naklonost prema raskolu, težnja da sve deli na one na istoj strani i protivnike, koji kažu da su oni Pavlovi, Apolosovi ili Kifovi, ali ne Hristovi (pogl: 1 Kor. 1, 12). Ne smemo da zaboravimo da su svi veliki jeretici bili intelektualci – od Jelina i gnostika u I veku do Arija i Nestorija i do današnjeg modernizma i obnovljeništva neognostika. Uticaj ovih poslednjih je posebno jak u zemljama ruske emigracije, delimično u Francuskoj i SAD, ali takodje u Belgiji i Engleskoj.

Intelektualistička tendencija dolazi izvan Crkve, od nepravoslavnog sveta. Tamo se obično smatra da vera može da se razume samo razumom ili intelektom. Taj racionalizam je protivan crkvenom shvatanju, prema kome verujemo i znamo iz iskustva, da znanje ne dolazi od palog ljudskog rasudjivanja već od očišćenja srca. Zaista, samo posle toga, kada se srce očisti molitvom, postom i Tajnama, razum ili intelekt može da bude prosvećen. Drugim rečima, u Crkvi znanje stičemo kroz borbu sa grehom i sticanje vrlina u skladu sa zapovestima, a ne kroz prazno knjiško znanje. Poslednje samo prelešćuje i pretvara svoje žrtve u samoprelešćene djavolove igračke, pretenciozne umove, koji izazivaju podsmeh ili žaljenje od strane drugih.

Intelektualizam razdvaja, jer njegove pristalice u svojim grupacijama i klanovima rade protiv jedinstva Crkve, tada kada je «Isus Hristos isti juče, danas i sutra» (Jevr. 13, 8). Jedinstvo može da se nadje samo ako ostanemo verni Predanju – nasledju, koje je predato svetima, a koje smo pozvani da čuvamo (pogl.: 1 Tim. 6, 20). U svim novotarijama s uverenošću možemo da nadjemo duh intelektualizma, koji je stran živom Bogu i Njegovoj Crkvi.

Spiritualizam protiv svetosti
Svetost Crkve se razmimoilazi sa spiritualizmom. Spiritualizam meša istinsku duhovnost sa osećajnom prelešću, koja je rezultat gordosti. To je bilo jedno od najslabijih mesta ruske emigracije, ali se ono danas nalazi u sektaštvu grčkih starokalendaraca. Ovaj duh je unesen u Crkvu spolja, od svih vrsta mirskih, ali «duhovnih» teorija i čudnih filozofija, kao što su antroposofija i genonizam, sektaštvo i guruizam. U njima se sve forme projave besplotne sfere postojanja, naseljene zlim duhovima (koji su besplotni), prihvaćene sa iluzijama da su to angelska, a ne satanina javljanja.

Možda je najkarakterističniji predstavnik te škole Evgraf Kovalevski. Medjutim to je bio samo najočigledniji od mnogih slučajeva te duhovne bolesti, koja je bila posebno snažna medju predstavnicima pariske ruske emigracije, koji su je doneli sa sobom iz Sankt-Peterburga. Mnogi od njih su se prisajedinili k Crkvi, ali su doneli sa sobom bolesti i pokušali su da ih rašire u crkvenoj sredini. Oni ne shvataju da interesovanje za «duhovnost» nije isto što i praksa uzrastanja u vrlinama. Interesovanje za duhovnost može da bude veoma opasno jer je i djavo duhovno biće. To se posebno primećuje u slučaju interesovanja za nepravoslavnu ili nehrišćansku duhovnost, kao naprimer za «franciskanstvo» (koje, kako su više puta napominjali ruski sveti XIX veka, predstavlja duhovnu zabludu) ili interesovanje za muslimansku, induističku i budističku «duhovnost».

Spiritualizam je sa svojim neognostičkim gubitkom suštine, pronašao ovaploćenje u rasfokusiranoj ikonografiji mnogih predstavnika ruske pariske emigracije. Odsustvo jasnosti na njihovim ikonama ukazuje na njihov razvaploćeni duh. To predstavlja lažnu svetost, u stvari uopšte ne svetost, već nedostatak sposobnosti da se pronikne u Crkvu zbog primese tog duha.

Filetizam protiv sabornosti
Sabornost Crkve je u raskoraku sa filetizmom. Ovaj termin je obrazovan od grčke reči, koja označava rasu. On može da bude preveden kao «rasizam», iako ga nekad prevode na engleski kao «nacionalizam» ili «etnicizam». Ova pojava je posebno rasprostranjena medju Grcima i drugim balkanskim pravoslavcima, koji su preživeli tursko ropstvo i njegov ugnjetački sistem. Eto zbog čega je filetizam prvi put bio odredjen i osudjen na Saboru upravo u Konstantinopolju u XIX veku. I pored svega, drugi pravoslavni takodje nisu zastrašeni od filetizma, i videli smo dosta takvih primera u Ruskoj Zagraničnoj Crkvi i u drugim delovima Ruske Crkve.
Kako da ne bude paradoksalno to što smo videli filetizam u njegovoj najopasnijoj formi medju pravoslavnima, koji su se obratili iz anglikanstva, kod kojih se naprimer koristi samo engleski jezik s krajnje neznačajnim, simboličkim korišćenjem teško izgovaranih inostranih reči, kao i prefinjena, ali štetna raznolikost antigrčkog, antirumunskog ili antiruskog rasizma. Nedavi primer za to je zahtev nekih američkih novoobraćenika za «američkog patrijarha». Označava li to kratko potšišanog bezbradog američkog episkopa, koji izgovara propoved žvaćući žvaku? To, što nam je svima potrebno u našim zemljama su sveti patrijarsi, a njihova nacionalnost nema savršeno nikakvog značaja. Ako nema svetosti, onda kako može neko da se spase? Nacionalnost uopšte nije kriterijum.

Filetizam, ili kako ga mi nazivamo, rasizam, isključuje pravoslavne, koji ne pripadaju nacionalnosti većine ove ili one Pomesne Crkve. Sasvim nedavno i nedaleko od našeg Kolčestera saznali smo za slučaj kada je jedna grupa prognala pravoslavnog Engleza sa njihovih bogosluženja i opštenja, jer je bio «nedovoljno mračan, da bi bio jedan od naših». Očigledno su se svetla kosa i plave oči pokazali kao ekvivalent za odvajanje. Takodje nam je poznat još jedan slučaj kada je vernicima koji nisu bili Srbi bilo zabranjeno da celivaju ikonu svetog Save, jer «njega mogu da poštuju samo Srbi». Sličnih slučajeva ima previše da bi mogli svi da se ovde spomenu.

Filetizam govori i dejstvuje protiv sabornosti, to jest vaseljenskog karaktera Crkve, u svim vremenima i na svim mestima. On razdvaja po nacionalnoj pripadnosti predstavlja prepreku kanonskom rešenju problema pravoslavnih dijaspora s njihovim paralelnim «jurisdikcijama» ili eparhijama na jednoj te istoj teritoriji. Rešenje tog problema je očigledno: ono je pre ruske revolucije 1917. godine postojalo u Severnoj Americi, gde su razne nacionalnosti bile objedinjene u jednu zajedničku eparhiju. Oni, koji su tada narušili to jedinstvo, biće mnogo ispitivani na Strašnom sudu na kraju vremena.

Estetizam protiv apostolstva
Apostolstvo Crkve je u raskoraku sa estetizmom. To znači da dubina crkvenog učenja, koje su apostoli propovedali i izrazili u svom ispovedništvu i mučeništvu, protivureči površnom odnosu prema crkvenom životu. Oni koji dolaze u Crkvu da bi zapalili sveću, postupaju dobro dok su tu, ali oni ostaju samo na nekoliko minuta. Danas takav estetizam, predstavlja najozbiljniji problem od svih, jer to zlo «nominalnog hrišćanstva» zahvata većinu krštenih pravoslavaca. Svi oni, koji gledaju na Crkvu kao na raznoliko pozorište i koji dolaze budući privučeni italijanskim pevanjem, italijanskim ikonama i mirisom tamjana, gube ono najvažnije.

Estetizam gleda na Crkvu kao na emocionalni opit, koji je dobro dobiti za 20 minuta nekoliko puta godišnje. On je lišen shvatanja velikih duhovnih i moralnih istina Raspeća i Vaskrsenja, Iskupljenja. Crkva postoji, pošto je utvrdjena na krvi mučenika i stradanjima ispovednika. Bez stradanja ne bi bilo Crkve, tela Hristovog, zasnovanog na Hristovoj Krvi, Evharistiji, na Njegovom Telu i Krvi. Površan pristup k crkvenom životu, karakterističan za nominalne hrišćane, ne dovodi do pravednog, a da ne govorimo o svetom, načina života. A nama će biti sudjeno po tome kako smo proveli naš život, a ne po našim neizbežno nečistim emocijama.

Estetizam deluje protiv apostolstva Crkve, jer protivureči dubini duhovnog opita apostola, koji su se trudili i stradali radi dobrobiti čovečanstva, imajući na umu to da je glavni apostol Sam Hristos, Koga je Otac poslao radi iskupljenja celog čovečanstva. Estetizam potpuno ignoriše našu životnu obavezu prema velikim duhovnim i moralnim istinama, koje su svi pravoslavni pozvani da ispunjavaju u svom svakodnevnom životu.

Zaključak
Ova četiri svojstva, koja odredjuju jednu, svetu, sabornu i apostolsku Crkvu, objedinjena su u jednoj reči: Pravoslavna. Eto zbog čega je za nas kada kažemo «Pravoslavna Crkva» to kratka forma izgovaranja «jedna, sveta, saborna i apostolska Crkva». Eto zbog čega ako pripadamo jednom od nabrojanih «izmova»: intelektualizam, spiritualizam, filetizam ili estetizam, mi neizbežno otpadamo od Pravoslavne Crkve. Hajde da se čuvamo u trezvenosti i straženju u odnosu na te četiri zablude: «Bdite, stražite, jer protivnik vaš djavo ide ričući, tražeći koga da proguta» (1 Pet. 5, 8).

Protojerej Andrej Filips

Prevod sa engleskog Jurij Maksimov
prevela sa ruskog sestra Radmila

[Rada ex guscije pero]

  Oče Gavrilo,velika mi je radost što ste ovde sa nama,da nas blagoslovite

toliko sam hristlikog čula o Vama,nama su potrebne takve putovođe i sve ih je manje a mi gladni

i žedni  ekstra  0110_hahaha

[stamenko]

Arhimandrit Gavrilo (Vučković), čita MOLITVE i AKATIST PRESVETOJ BOGORODICI-Blagoveštenski , duhovna muzika po izboru O.Gavrila, otac Gavrilo čita iz knjige od Starca Pajsija Svetogorca, "SVETA GORA I SVETOGORCI" -nastavak  , blagoslov Oca Gavrila!!!

RADIO SNIMAK 02.10.2010. >>> http://manastir-lepavina.org/cms/upload/2010_10_02_22_00_15.mp3

[o.Gavrilo]

Bog blagoslovio sestro i meni je radost što sam s vama u ovoj virtualnoj duhovnoj zajednici, a bila bi mi veća radostost da se prestavite sa pravim profilom ličnom fotografijom i ime koji koji vam je kum dao na krštenju da možemo jedni za druge da se Bogu molimo. Ovde je Pravoslavni Forum Žive Reči Utehe što smartam da nebi trebalo da na profilu da se krije ime i lice sa kojom kakvom kapuljačom, eto ja rekoh i to je moje mišljenje i skromni savet.