Црквено-правна књижевност на српском језику

[Guest свештеник Иван]

У области црквеног права српски каноничари су на трећем месту у православном свету, после Грка и Руса. У 19. и 20. веку на српском је стварало осам важних каноничара.

Јевтимије Јовановић је био новосадски адвокат и секретар епископа Бачке епархије. Био је угледна личност у новосадском јавном животу. Најважније дело му је Начатки церковнаго права древнија православнија восточнија церкве по књизје Кормчеј. Српски правници су се у то време школовали на западу, па нису били упознати са правом Православне Цркве. Зато је ово дело од великог значаја, као први уџбеник црквеног права у читавом православном свету.

Евгеније Јовановић је био професор Карловачке богословије, Стратимировићев секретар, 1848. потпредседник Скупштине Војводине. Најважније дело му је О судјех церковних свјатија восточнија соборнија и апостолскија церкве иже во державах Австријских.

Никанор Ружичић је био ректор Београдске богословије, касније епископ жички па нишки. Најважнија су му дела: Велики жупан Стефан Немања и његов значај за цркву и државу; Номоканон Српске цркве – теорија каноничкога права; Таблице сродства и Примери сродства.

Никодим Милаш је био ректор Задарске и Београдске богословије, затим епископ далматински. Године 2008. поднесен је предлог за његову канонизацију као исповедника. Велики историчар и црквени каноничар. Био је у контакту са свим познатим правницима, православним, римокатоличким и протестантским. Већина његових радова одговор је на унијатске притиске аустријске власти. Магистарски богословски рад био му је на тему Номоканон Патријарха Фотија. У рукопису је остало дело Црква и држава у Аустро-Угарској, које је запленила полиција и до данас му се није ушло у траг. Најважнија дела су му Православно црквено право, преведено на више светских језика, и Правила православне цркве с тумачењима. Остала дела: Брак између хришћана и нехришћана; Рукоположење као сметња браку; Црквено казнено право; Достојанства у православној цркви; Канонично право православне цркве при разређивању црквених области.

Чедомир Митровић је био предавач Велике школе (важно је његово приступно предавање О законодавним границама између цркве и државе), декан Правног факултета и ректор Универзитета у Београду. Као предавач Београдске богословије написао је уџбеник Црквено право, који се користио и на Правном факултету. Докторска дисертација из области права била му је на тему Номоканон словенске источне цркве или књига Крмчија. Треба навести још и следеће његове радове: Енциклопедија права; Римско право; Из црквеног и брачног права; Бракоразводни суд по страном законодавству; Суложништво; О браку и узроцима његове кризе; Суд за брачне спорове у Србији.

Сергије Викторович Тројицки је био руски емигрант. Био је декан правног факултета у Суботици, предавач канонског права на Богословском факултету у Београду, експерт за канонска питања Светог архијерејског синода. Био је на светском гласу. Познавао је више језика и много је читао историјску и правну литературу, коју је затим завештао Богословском факултету. Био је велики полемичар. Сарадник великог броја часописа у Краљевини Југославији. Магистрирао је богословље на тему Други брак клирика. Дела: Црквено право (уџбеник); Ђаконисе у православној цркви; Црквени или грађански брак; Црквена јурисдикција над православном дијаспором; Место црквеног права на правном факултету; Цариградска црква као фактор аутокефалије; Сродство по браку као брачна сметња; Спор Старог Рима са Новим на странама словенске Крмчије; Хиландарски номоканони, итд.

Бранко Цисарж је био професор београдске богословије и инспектор богословија Српске Цркве. Написао је уџбеник Црквено право.

Благота Гардашевић је био асистент Тројицког, касније предавач на Богословском факултету у Београду. Докторирао је на тему Хришћанско право азила у Византији. Дела: Црквена казна над убицама у Византији; Црква као правна институција; Улога хришћанских општина у организацији цркве; Положај жене у Цркви; Сергије Троицки као црквеноправни писац.