ПАЛАДИЈЕВ ЛАВСАИК И ДУХ ИНДИВИДУАЛИЗМА

[Guest о. Агапије]

Индивидуализам, који тако снажно манифестује савремени човек и којипостаје његово основно одређење, се не може сматрати новом појавом у људскојисторији. Напротив. Адамова еманципација од Бога, његова жеља да свој животзаснује на себи и свом односу према Еви, јесте оно што хришћанска теологијаозначава превасходним чином индивидуализма. Адам је родоначалникиндивидуализма и људске културе и етоса који се богословским речником назива„светским“ и који садржи појам палости и одбијања заједнице с Богом.Индивидуализам или одбијање и неспособност за заједницу су синоними за пад ито је начин човековог постојања који се изједначава са смрћу и пребивањем у Аду.Адско стање је стање одсуства заједнице, оно је скуп јединки у коме „нико никомене види лице“.Насупрот неуспеху и побуни првог Адама, нови Адам – Христосблаговести и Собом открива нови начин постојања – у заједници са Богом и једнихса другима. То је пут који је од Бога жељен јер је Бог од почетка заједничењеодредио као начин превазилажења трулежности и смрти. Оно, дакле, није додатак иукрас животу, већ његова претпоставка.У хришћанској књижевности се у различитим формама изражавају ова дваначина постојања, а најчешће као два пута (Н. Завет, Јермин Пастир и сл.), од којихје један „широк“ (Н.Завет) или „криви“ (Пастир, 2. век) пут и води у пропаст, а други је „узак“ (Н. Завет) или „прави“ (Пастир) пут и води у живот. На исти начини сваки Хришћанин у историји живи „у свету али није од света“, „живи у отаџбинисвојој, али као пролазник... свака туђина њему је отаџбина и свака отаџбинатуђина“ (Посланица Диогнету, 2. век).Црква, као простор и начин нашег спасења је пре свега заједница, ализаједница заснована на принципима Новог Еона, будућег Царства Божијег, а не напринципима „овога света“. Овакво њено постојање у свету и историјипретпоставља мисију, непрестану тежњу да обухвати и преобрази цео свет, али она2подразумева и непрекидну опасност утицаја света на њу, продирање етоса света уцрквени живот. То, даље, значи да чланови Цркве, Хришћани, могу да будуносиоци „овосветског“ етоса, а да при том буду убеђени да се ради о хришћанскометосу (улога теологије и теолога је овде од пресудног значаја). Тако и са нашомтемом о индивидуализму и заједничењу. Једно једноставно истраживање које би сепредузело о карактеру наших парохијских евхаристијских сабрања, посебно уградовима, вероватно би показало да су она више скуп индивидуа него заједница уеклисиолошком смислу. Да је ово стање негативно и да га треба превазићи јечињеница са којом би се сви сложили. Али шта је са монашким заједницама? Да либи се сви сложили да и за монахе важи све горе наведено кад се оно, у представама Хришћана лаика, па и клира, повезује са усамљеношћу или бар са осамљивањем? Овај познати проблем у православном предању, богословски разматран каопроблем разлика између евхаристијске и аскетске еклисиологије, подстакао јередакцију листа да у једном класичном аскетском спису о египатском монаштву скраја 4. века, какав је Паладијев Лавсаик, пронађе елементе и примере којипоказују колико је за монахе изузетно строгог подвига, живот у Цркви, у заједници,био подразумевајући. Да је њихово осамљивање увек било другоразредно ипривремено, а евхаристијско сабрање и причешћивање основно и спасоносно.Заједница је услов спасења, без обзира где и како живи Хришћанин, у свету или упустињи. Истовремено, редакција листа од свег срца препоручује својим читаоцимаову књигу (изање Епархије далматинске, Шибеник 2002.)Паладије књигу упућује Лавсу (одатле и назив) да би га упознао саживотом египатских монаха, а на основу личног искуства из периода његовогпутовања по Египту од 388. до 404. год.

О Макарију Египатском

Овакво упутство даје овај велики подвижник једној жени коју је исцелио :Никада не остављај Цркву; никада себе не удаљуј од светог причешћа. А ово ти седогодило јер пет недеља ниси приступила пречистим Тајнама Спаситеља нашега.(стр. 30 поменутог издања).

О Валенту (стр. 55)

Паладије у свом делу наводи и читав низ лоших примера, оних који су сепогордили услед свог подвига. А та болест је расла па он поче да презире и самеТајне Христове... У силној прелести, он сутра отиде у цркву и братији која сесабрала, рече : Мени не треба причешће јер сам данас видео Христа ! Тада гасвети Оци везаше ланцима и за годину дана га излечише...

О Птоломеју (стр. 57)...

Тако је живео петнаест година. За све то време он се скоро ни са кимније сретао и лишен духовне поуке и заједнице са светим Оцима и користи којабива од тога, а такође лишен и постојаног причешћа светим Тајнама, он умногоме одлута са правог пута...

О ави Аполосу (стр. 79)

Многи од њих силазили су са горе у три сата по подневу и, причестившисе, опет су се пели на гору, остајући задовољни само духовном храном све дотрећега сата по подневу идућег дана... Монаси треба, ако је то могуће, да сесвакога дана причешћују светим Тајнама, јер ко се удаљава од светих Тајни, тај сеудаљава од Господа. Ко се непрестано причешћује, непрестано прима Христа усебе, јер сам Спаситељ говори : Који једе моје тело и пије моју крв, обитава у мении ја у њему(Јн. 6,56). Дакле, од велике је користи монасима да се непрекидно сећајуспасоносног страдања Христовог и да сваког дана буду спремни припремити себеда свагда постојано примају тајне Христове, јер се на тај начин удостојавамо опроштаја грехова. (Причешћујемо се не зато што смо достојни већ да би нам били опроштени греси. Причешћивање је, тако, и покајање – примедба редакције).

О ави Јовану (стр. 96)

...После тога поче ићи по пустињи, хранећи се биљем, а недељом једолазио на пређашње место ради причешћа светим Тајнама.

О нитријским монасима (стр. 102)

... Сви живе засебно, у затворништву, а једино се суботом и недељомокупљају у храму и примају један другог. Многи од њих по три или четири дана неизлазе из својих келија, тако да један другога виде само на црквеним сабрањима.Неки од њих на сабрања долазе са удаљености од три или четири миље...

О Амону (стр. 104)

Постоји још једна пустиња у Египту, у приморју, али је она веоманеприступачна. У њој се подвизавају бројни отшелници. Она се налази у близиниграда Диолка. Тамо смо срели свештеника по имену Амон, човека неизрецивесмерности и који је био удостојен многих виђења. Једном, за време службеБожије, он је видео анђела Господњег како стоји с десне стране Жртвеника,означава братију која прилази светим Тајнама и записује њихова имена у некукњигу (књигу живих – прим. Редакције). А имена оних који не дођоше у храм, анђеоизбриса и ти се за тринаест дана упокојише.

А да се сваки подвиг предузима из љубави према Богу и ближњему и даније пресудна врста подвига, већ количина љубави сведочи нам следећа прича :

о Аполонију (стр. 23).

Трговац по имену Аполоније, остави свет и настани се у Нитријској Гори.Пошто је већ био човек у годинама, није могао да изучи занат, нити да научи дапише, али се зато у току свог двадесетпетогодишњег подвига у Нитријској Гори,подвизавао на овај начин : купујући у Александрији за свој новац, који стече својимтрудом, разноврсне лекове и сваковрсне келијске потребштине, он је њимаснабдевао братију за време болести. Догађало се да он од раног јутра па до трисата по подневу, обилази испоснице и манастире и све тамошње келије и гледа даније ко у болести. А носио је са собом суво грожђе, јабуке (нар), јаја, пшеничнихлеб, све оно што је било потребно болесницима. На тако користан начин овајугодник Божији живео је до дубоке страрости. Пред упокојење, он предаде свествари једном монаху који је био попут њега, и замоли га да настави његово дело.Јер је и такав подвиг потребан у Нитријској Гори, у пустињи, на којој живи петхиљада монаха.

свештеник Зоран Крстић

[Guest о. Агапије]

Диван светоотачки текст.  ekstra

...а није догачак.  crvenilo

[Vesna V. Lalovic]

hvala... oce Agapije... na divnom svetootackom tekstu...

''А да се сваки подвиг предузима из љубави према Богу и ближњему и даније пресудна врста подвига, већ количина љубави сведочи нам следећа прича :

о Аполонију (стр. 23).

Трговац по имену Аполоније, остави свет и настани се у Нитријској Гори.Пошто је већ био човек у годинама, није могао да изучи занат, нити да научи дапише, али се зато у току свог двадесетпетогодишњег подвига у Нитријској Гори,подвизавао на овај начин : купујући у Александрији за свој новац, који стече својимтрудом, разноврсне лекове и сваковрсне келијске потребштине, он је њимаснабдевао братију за време болести. Догађало се да он од раног јутра па до трисата по подневу, обилази испоснице и манастире и све тамошње келије и гледа даније ко у болести. А носио је са собом суво грожђе, јабуке (нар), јаја, пшеничнихлеб, све оно што је било потребно болесницима. На тако користан начин овајугодник Божији живео је до дубоке страрости. Пред упокојење, он предаде свествари једном монаху који је био попут њега, и замоли га да настави његово дело.Јер је и такав подвиг потребан у Нитријској Гори, у пустињи, на којој живи петхиљада монаха''...  mense0198626478946378946

[Јефимија Крунић]

Хвала оче Агапије! на овом духовно корисном тексту.

Да ли ова књига постоји код нас, тј да ли је преведена?

[Guest о. Агапије]

Хвала оче Агапије! на овом духовно корисном тексту.

Да ли ова књига постоји код нас, тј да ли је преведена?

Да, њу је припремао авва јустин још у рвој половини прошлог века.

Новија издања нисам виђао.

У свако случају сличан је садржај са Патероком (Отачником) који је преведен код нас у издању Беседе - Нови Сад.