Грчки зборници

[Guest свештеник Иван]

У трећем периоду црквеног права (од краја 9. века до данас) на грчком имамо пет важних зборника:

14. век

Алфавитна синтагма Матије Властара, светогорског монаха. Има 24 дела, према броју слова грчког алфавита. О једном предмету се наводе најпре сви канони, а затим сви грађански закони. Будући веома практичан, убрзо је ушао у општу употребу. То је било време Душанових освајања. Синтагма је преведена на српскословенски. Код нас је у свеопштој употреби у вереме Душана била Скраћена синтагма, из које су изостављени канони. Властареву Синтагму је на Српски превео Стојан Новаковић почетком 20. века.

Синопсис Арсенија монаха, светогорског монаха, а по неким изворима потоњег цариградског патријарха. Садржи каноне и грађанске законе преузете из Схоластиковог зборника.

Зборник Константина Арменопулоса, солунског номофилакса и судије. Зборник је кратак, од свега шест делова, са скраћеним текстом канона. Преведен је на српскословенски, али поред Властареве Синтагме није заживео.

19. век

Πηδάλιον („крма“) је настао под утицајем штампане Кормчије. Тумачи су светогорски монаси Агапије и Никодим. Синод и патријарх су одобрили издавање, међутим приређивач првог, лајпцишког издања, монах Теодорит, самовољно је додавао текстове који су одступали од православног учења. Ти су умеци избачени, и затим је зборник неколико пута прештампаван. На почетку је илустрација брода који симболише Цркву. Елементи илустрације објашњавају се као елементи Цркве, а овај зборник се сматра њеном крмом. Дат је опширан предговор. Канони су дати на старогрчком, са Зонариним и Валсамоновим тумачењима, понегде са Аристиновим тумачењима на новогрчком. Од грађанских закона присутни су само они који се потпуно слажу са канонима. На крају је дата симфонија (конкорданс). Πηδάλιον је званични канонски зборник Грчке Цркве. Половином 19. века преведен је на рунумски.

       Атинска синтагма је студијски зборник. Приредили су га Ралис, председник Врховног суда у Атини, и Потлис, професор Атинског универзитета. Издавање је одобрио Синод Цариградске патријаршије и синоди јиш неких аутокефалних Цркава. Има шест томова: 1 – Фотијев Номоканон; 2, 3 и 4 – уобичајен канонски корпус са тумачењима Аристина, Зонаре и Валсамона; 5 – одредбе цариградских сабора почев од 10. века, закони византијских царева од Јустинијана до Андроника, попис епископских катедри Православне Цркве, обрасци грамата за постављање на црквене службе, итд;
6 – Властарева Синтагма.