Kultura, kulturna baština

[Silvana]

Dva aršina kulturne raznovrsnosti u svetlu kulturnog nasleđa

PRVI ARŠIN: INTERNI

DRUGI ARŠIN: EKSTERNIDIVERZITET 

Kulturna raznovrsnost ili kulturni diverzitet u oblasti stvaralaštva seispoljava kroz poštovanje marginalnih i etnički manjinskih, skrajnutihsenzibiliteta, forsiranja onih kultura koje nisu dominantne, onih populacijakoje su diskriminisane i umetnika koji nameću ili isijavaju svoje osobenosti. Ali, kako se kulturni diverzitet može primeniti u oblasti zaštite kulturnognasleđa? U ovom segmentu kulture ’’za sva vremena’’, on je vidljiv u oblasti nematerijalnog kulturnog nasleđa, krozosobeni folklor, pesmu, dijalekat, narečje nekog kraja. Kod nas u Srbiji kulturne raznovrsnosti ima samo na papiru, jer umesto darazni dijalekti, recimo: leskovački, vojvođanski, kladovski, šopski buduravnopravni i podjednako poštovani kao beogradski, dolazi do beogradizacije, ’’higijenskog krečenja’’ svih nijansi ipreliva jedne slojevite i uzbudljive kulture. Beogradizacija srpske kulture je obrnuti proces od diverziteta, predstavljauniformisanje, fokusiranost, diktat i dominaciju samo jednog od mnoštva mogućihnačina ispoljavanja jedne pojave. Takođe, pored beogradizacije, kojapredstavlja suženje beskrajne pojavnosti i raznovrsnosti, siromaštvo umesto bogatstva,elitizam umesto populizma, postoji još jedan za ovaj lokalitet specifičnidomen, to je dominacija pežorativnosti, aktuelnosti i savremenosti povrhbeskrajne slojevitosti ovog interesantnog tla-raskršća kultura. Interni aršin naše kulturne raznovrsnosti je dakle beogradizacija iaktuelnost svake pojave. Ovo je postalo obavezujuće, kao pravilo zlatnogpreseka u arhitekturi i slikarstvu. U Beogradu, već kao studenti, Lozničani,Vojvođani, Zaječarci, Nišlije, pričaju ekavicu, sa velikim E, zaboravivšiodakle su došli. Ovaj kompleks inferiornosti i nepoželjnosti svoje lokalnekulture imaju samo Srbi. Dok smo bili deo eks-Yugoslavije, gledali smo uBeogradu Bosance, Crnogorce, Dalmatince, Janeze i Janše, kako nakon pola vekapričaju autentično, kao da su juče došli iz svoje voljene zabiti. Više smoznali o istoriji crnogorskih plemena, nego o sopstvenom porodičnom stablu. USrbiji, kulturna raznolikost se razvejala. Najviše među samim Srbima. Romi sunam se, tradicionalno, u osiromašenju pridružili. Ostale su manjinske zajedniceSlovaka, Mađara, Bugara, Rumuna, koje su zacementirale svoje osobeno lice.Kada sam pre par godina boravila na Međunarodnoj konferenciji gradskihmuzeja u Amsterdamu, videla sam koliko Holanđani poštuju marginalne grupacijegastarbajtera, jer im posvećuju veliki deo prostora u stalnim postavkama svojihnajvećih gradskih muzeja. Turski rudar, njegovo radno odelo, šlem, lampa, to suelementi, simboli postavke. A mi se stidimo, ako nismo rođeni u Beogradu.Stidimo se svojih korena, bogatstava, nematerijalnog nasleđa, tragova mnogihcivilizacija i minulih kultura. Zašto ništa ne možemo da učinimo kao sav ostalisvet? Zašto smo originalni samo u gluposti, siromaštvu, zatucanosti iuniformnosti? Zar smo mi pametniji od celog sveta, pa i od svojih predaka kojisu se ponosili svojim poreklom i svojim dijalektom, ne napuštajući svoj ličnipečat oličen u načinu govora, oblačenja i ljubavi prema zavičaju do krajaživota?

Tako smo mi, preko noći, postali tikve bez korena, Beograđani iz Male Krsnei Svilajnca, preko Krive Feje, moderni kauboji kojima tle kojim hodaju nijesveto i slojevito, već asfaltirano balegom i preliveno armiranim prazilukom. Jerprezir i podsmeh prema autentičnoj ljudskoj ličnosti ne doprinosi negovanjunematerijalnog kulturnog nasleđa, urušava svaki moral i stvara pokondirenejadnike i mlitave monstrume. Forsiranje modernosti, demonstracija je protivpunoće kulturnog nasleđa. Jer, nismo mi samo baštinici Srba, već i mnogihnestalih naroda i kultura, među kojima su i Vinčanci i Rimljani i Vandali ivarvari...

Silvana Hadži-Đokić 

[Silvana]

Zločin bez kazne, ili crna hronika u oblasti kulturne baštine

Ima li zločina u ovoj oblasti? Ima. Od samog početka. Od uobličavanja prvih muzejskih zbirki - Londonskog nacionalnog muzeja, Luvra, Prada - njihovi najvredniji eksponati, inicijalni, predstavljali su nacionalno blago drugih kultura i naroda - Grčke, Rima, Američkih Indijanaca, Persije tj. Iraka, Otomanskog carstva...

Iako su raznorazni avanturisti arheolozi otkrivali nekropole izumrlih civilizacija, ovo nemerljivo blago se nalazilo na teritoriji postojećih, legitimnih država: Egipta, Indije, Grčke, Italije, država Srednje, Južne i Severne Amerike, kultura Afrike i Male Azije, koje su ironijom slučaja bile kolonije evropskih dzinova, kakvi su bili viktorijanska Engleska, lujevska Francuska i filipovska Španija. Zločin je počinjen, ali nije prepoznat, niti kažnjen.

Dostojevski ne bi bio zadovoljan u svetu kulturne baštine. Njegov student je morao umreti zato što je ubio staricu. Ali mamutski muzeji koje sam već nabrojala, nisu se zbog ''praroditeljskog greha'' ugasili, niti su bili prinudjeni da vrate ijedan eksponat, raspadom kolonijalizna. Oni su i dalje lideri muzeologije i njihovo nacionalno blago je neprocenjivo upravo zbog ''eksponata uljeza'', koji u ovim muzejima nisu kod kuće i dugo to još neće biti.Prvi čin upada američkih trupa u Irak bio je pljačka Nacionalnog muzeja u Bagdadu. Tragom ove agencijske vesti niko nije pošao. Nijedan istraživanju i svetskoj slavi vičan novinar.

Drugi zločini se odvijaju na samim arheološkim nalazištima, gde kradu svi, od vojske arheologa, posednika zemlje, konzervatora i kustosa muzeja, do profesionalnih kradljivaca drevnog blaga, prodavaca antikviteta i međunarodnog lanca trgovine ovim neprocenjivim resursima. Kazne u našem Zakonu o kulturnim dobrima, kao i u Krivičnom zakoniku su minorne. Ali čak i da su veoma stroge, basnoslovno visoke, basnoslovnije su sume stečene od prodaje neprocenjivog kulturnog dobra nulte kategorije, tako da će uvek biti kradljivaca dragocenosti bez obzira na visinu kazne ili vrstu kazne. Najveće su pljačke izvršene u muslimanskim zemljama gde vlada šerijatsko pravo, sakaćenje lopova, odsecanje ruke, šake, nosa itd. Znači, ni ovo zaprećenje koje sve lopove proizvodi u invalide, nije proredilo niti ukinulo nove pljačke grobnica, nalazišta ''in situ''.Povremeno, Interpol obavesti svetsku javnost o krađi nekog svetskog muzeja. Svaki eksponat, makoliko dobro obezbeđen, moguće je ukrasti. Zato se ozbiljne institucije obezbeđuju izlaganjem replika, njihovih najvrednijih eksponata. Primer za to je Monaliza u Luvru. Njoj se ne može prići u radiusu od par metara. Ona je obezbeđena bolje od američke vojne baze! Ipak, i tako osigurani predmeti se kradu. Šta onda da kažemo mi koji nemamo nikakvo obezbeđenje, osim eventualno fizičkog, u muzejima? Krađa 40.000 zlatnih novčića iz Muzeja Srema, ili pljačka Muzeja u Požarevcu, itd. lakša je od dzeparenja u prepunom autobusu ili od pijačne krađe...Pre par godina je pretučen kustos u Konaku kneginje Ljubice (Muzej grada Beograda) dok je bila u toku izložba novčića na našem tlu.

Iz naših muzeja su nestali ne samo eksponati koji predstavljaju artefakta, već i kolekcije umetničkih slika, trgovalo se i tehničkim predmetima: delovima aviona, starih automobila, kombajna i traktora, zatim oružjem, nakitom, ikonama, naročito sa područja Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Republike Srpske...Pre neki dan je izbio skandal o izdavanju falsifikovanih dozvola našeg uvaženog kolege, muzejskog savetnika Narodnog muzeja u penziji, Nikole Kusovca. Pored onoliko zlodela, originala koji su ''na izvolte'' u našim muzejima (valjda smo na prvom mestu u Evropi po gotovo stoprocentnom izlaganju originalnih eksponata), neko je video zamešateljstvo u poslu falsifikovanja umetničkih dela. Ne odričem da ovakav biznis, razvijen svuda u svetu postoji i u Srbiji, samo izražavam nevericu da se takvim poslom bavi čovek, pod stare dane, koji je čitav život posvetio zaštiti kulturne baštine. Ne verujem da je pod starost razum izgubio. Još uvek mi deluje britko i kreposno. Dakle, čini mi se da je nevin optužen, samo da bi ''dnevni skandal'' gromoglasnije odjeknuo. Šta vi mislite o tome?

Silvana Hadži-Đokić

[Silvana]

Dom za vešanje ili smeštajni kapacitet beogradskih muzeja

Neredovno stanje muzejske delatnosti u Srbiji traje od njenog osnivanja, od trenutka formiranja Narodnog muzeja u Beogradu. Ipak, sadašnja situacija u kojoj su Narodni muzej, Muzej savremene umetnosti, Muzej nauke i tehnike pod rekonstrukcijom, dok Prirodnjački, Istorijski muzej Srbije kao i Muzej grada Beograda nikad nisu imali svoj izlagački prostor, a Muzej pozorišne umetnosti i Muzej žrtava genocida su udomljeni u neadekvatnom, nemuzejskom ambijentu, dok je Muzej primenjene umetnosti podstanar! Jedino što se u Beogradu može pogledati iznutra je Etnografski muzej i Muzej SPC, ali i to nije reprezentativno, odnosno i to može bolje.

Neredovno stanje je inaugurisao Narodni muzej još devedesetih godina prošlog veka, zatvaranjem svojih vrata za javnost. Ukoliko vaše dete ima 18 do 20 godina, ili je mlađe, moguće je da nijednom nije posetilo ovu našu lidersku muzejsku ustanovu. Da pokojni premijer, Zoran Đinđić, nije započeo ciklus donatorskih večera za ovu prestižnu instituciju kulture, da novac od privatizacije nije odliven u NIP, pitanje je da li bi muzejski menadžerski kadar uspeo da reši samostalno ovo ozbiljno pitanje. Čak ni dosadašnji ministri kulture nisu bili te klase i zamaha, kakav je u jednom trenutku bio francuski ministar kulture.

U nijednoj zemlji u okruženju nije bilo moguće u isto vreme zatvoriti sve muzeje, naročito nacionalnog nivoa. Zašto je kod nas to toliko lako? Zar je moguće da Narodni muzej može da ''presuši'' dve decenije i da za to ne snosi nikakve konsekvence? Ilustracije radi, Čitaonica Narodne biblioteke je zatvorena za publiku nekoliko meseci, pa se u javnosti digla prašina, naročito među studentskom populacijom. Buka i bes. A muzeji samovoljno tavoriše, kao da su beskrvni. U medijima ne izazivaše ni ljubav ni mržnju.

Tužno je to da Prirodnjački muzej, sa takvom količinom materijala za izlaganje ima samo malu Galeriju na Kalemegdanu, koju svi pamtimo po slonovskoj šapi, nepromenjivom eksponatu, umesto da bude smešten u nekoj od napuštenih beogradskih fabričkih hala. Tako bi naša deca mogla da vide i skelete ajkula i rekonstrukcije mamuta a možda i simulacije dinosaurusa...

Još je žalosnije da Muzej grada Beograda, naš najveći gradski muzej i po količini materijala drugi muzej u Srbiji nema svoju kuću! Šta je bilo sa obećanjem Gorice Mojović i pokojnog gradonačelnika Nenada Bogdanovića da je prostor za ovu instituciju dodeljen, da je preuzet od vojske, šta je bilo sa slikanjima i medijskom promocijom, koja se desila pre ravno 4 godine? Pojela maca? Zašto niko ne odgovara za izneta obećanja? Zar grad Beograd ne zaslužuje svoj reprezentativni prostor? Ako je uspeo da u veoma kratkom roku obnovi i pozlati dva beogradska pozorišta od toliko gradskih pozorišta, zašto ne preseli i ne udomi svoj najveći muzej i svoj jedini gradski muzej?

Muzej primenjene umetnosti plaća kiriju svakog meseca i svakoj novoj političkoj garnituri u Ministarstvu kulture to mora da objašnjava, da se brani što to radi, kao da je samovoljno izabrao podstanarski status. Umesto da on napadne političare što mu nisu obezbedili adekvatan smeštajni prostor, on je na optuženičkoj klupi, uvek kada treba namiriti stanodavca.

Iako je dobio sredstva iz NIP-a, Istorijski muzej Srbije još uvek nije otvorio svoju stalnu postavku na Trgu Nikole Pašića. Kada se to bude desilo moći ćemo da dokažemo svojim naslednicima da smo stari evropski narod, koji osim svojih mitova ima i svoju istoriju.

Od svih delatnosti kulture, samo je muzejska - dom za vešanje. Jedan dan godišnje, na ''Dan muzeja'' naša deca mogu da dodirnu nešto što je samo plinovito stanje muzeologije. Nešto što potseća, imitira, što je surogat solidne muzejske postavke, koja u Beogradu nije viđena već skoro dve decenije!

Silvana Hadži-Đokić

[Silvana]

Повела се полемика на подфоруму Личности о томе да ли је свештенички син, Бојан Пајтић, заслужио одликовање сремске епархије због прославе 600 година манастира Крушедола. И сама сам била у том одбору, пре него што сам се разболела. Већ 12 година пишем књигу о Бранковићима, она је готова, али Војводина, тј. војвођанске издавачке куће нису биле заинтересоване за њено објављивање, мада је последњи део овог историјског романа управо о Крушедолским Бранковићима. Као начелник у Министарству културе у сектору за очување културне баштине, обрела сам се и у Будимпешти и у Текелијануму, и јако је добро што је ова изузетна српска грађевина обновљена, превасходно новцем Војводине и залагањем самог Пајтића, чији отац је тамо био свештеник. И Министарство је помагало Текелијанум, знатно скромније, нешто мало више храм Св. Ђорђа, док сам била у Министарству... Хоћу да се придружим свима онима који мисле да Бојан Пајтић није урадио ништа лично, него је усмерио државни новац, али питам се, ако је све то баш црно-бело, зашто у Министарству културе нису наставили да помажу пројекте које сам подржавала: чак је и Хиландар остао без средстава. Дакле, Бојан Пајтић је ипак заслужан што новац даје цркви а не њеним противницима! За усмерење средстава и њихову реализацију. То уопште није лако у пракси! То би требало да знају и многе владике и свештеници. Али, да је дао своје паре, није дао. Просудите сами!

[Андрееј]

"Народ који престане бринути за своју књижевну баштину постаје варварски. Народ који престане стварати књижевност, престаје се кретати у својој мисли и осећајности.

Поезија једног народа црпе свој живот из говора народа и за узврат му даје живот, она представља његову највишу тачку свести, његову највећу снагу и његова најистанчанија осећања."    Томас Старн Елиот