Епархија бихаћко-петровачка

[Зоран]

 

ОСВЕЋЕЊЕ ЗВОНА У БАТКОВЦИМА

субота, 02 јануар 2010 22:12

У Суботу 02.јануара 2010.године Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Хризостом уз саслужење надлежног пароха протојереја Љубомира Самарџића и ђакона Невена Маринковића осветио је звоно и крст за цркву Пресвете Богородице, односно Њене иконе Тројеручице у селу Батковци, општина Оштра Лука.  Звоно је дар браће Саше и Дејана Раилић из Батковаца који су били и кумови.  На самом чину освећења звона и крста окупило се 60-ак Батковчана који су са радошћу дочекали да по први пут у историји села Батковци  зазвони црквено звоно. Епископ Хризостом у пригодној бесједи је рекао да ће Батковци од сада добити свој идентитет као црква и похвалио је залагање породице Раилић који су највише допринјели да до овог Богоугодног дјела дође. Епископ је такође изразио наду да ове 2010.године осветимо цркву.

Овом приликом се захваљујемо свима оним који су на било који начин помогли и помажу изградњу цркве.

Протојереј Љубомир Самарџић

[Зоран]

 

ОСВЕЋЕНЕ НОВЕ ПРОСТОРИЈЕ ЕПИСКОПИЈЕ У ПЕТРОВЦУ

понедељак, 04 јануар 2010 08:54

Од 2002. године када се Епископ Хризостом вратио у своје сједиште (без сједишта) у Бос.Петровац траје његова борба да се у сједишту Епархије створе преоба оптимални услови за живот и рад Епархије. Прво, те данас већ далеке 2002.године Владика се уселио у девастирану кућу породице пок. свештеника Симе Љубоја, коју је само прије два-три мјесеца купио. Након тока почела је његова и његових сарадника тешка и мукотрпна борба за опстанак у Петровцу, уз сталне опструкције локалне власти, провале и крађе, те атаке на сам живот епископа. И тако из године у годину ево све до краја 2009.године траје градња и реновирање старих и дотрајалих објеката, те њихова надградња. Крајем, дакле, 2009.године можемо са олакшањем рећи да су новим административним епархијским центром створени, објективно, добри и квалитетни услови за живот и рад Епархије.

У Понедјељак, 14. децембра 2009. године освећене су нове просторије Епископије, односно админстративни центар Епископије, у склопу којег је уклопљена и гостопримница. Освећење новог епархијског здања обавио је нови парох прве парохије петровачке јереј Бојан Митрић.

Богољуб-Р

[Зоран]

 

ЕПИСКОП ХРИЗОСТОМ У ВЕЛИКОМ РАДИЋУ

недеља, 10 јануар 2010 23:18

На дан успомене св.архиђ.Стефана, 27.децембра/9.јануара 2009/2010.године, Њ.Пр.Епископ Хризостом посјетио је село Велики Радић код Бос. Крупе и честитао Божић не малом броју окупљених Радићана. Сам долазак Епископа није био најављен, нити  је био официјелног карактера. На вијест да ће Владика доћу у В.Радић много њих се окупило пред новоосвећеном црквом да дочекају владику и узму од њега благослов. Епископ је у светом храму све поздравио и честотао им Божић. ''..... Ово је празник Љубави божије према свима и према свему. Својим Оваплоћењем и Рођењем Богомладенац Христос је измирио човјека са Богом, али и човјека са човјеком, народе са народима. Том божанском Љубављу треба да живимо и ходимо. На то смо позвани. Посебно је важно имати љубав према другима и различитима. Јер, ако љубимо само оне који нас љуби, каква нам је хвала? Зар то исто не чине и фарисеји. Права димензија пројављене Љубави божије је упрао у љубави према непријатељима, према другима и различитима.....'' нагласио је Епископ Хризостом.

У склопу посјете В. Радићу Епископ је посјетио и сеоски вишенамјеснки дом у реновирању, а потом се неофицијелно сусрео са одређеним званичницима из Општина Бос.Крупе и Бихаћа.

[Зоран]

 

ПОЧИЊУ ПРИПРЕМЕ ОСВЕЋЕЊА ЦРКВЕ У ДРИНИЋУ

уторак, 12 јануар 2010 23:35

Један од најљепших храмова наше епархије подигнут задњих 10-так година засигурно је храм Силаска Светога Духа на апостоле у Дринићу, Општина Петровац-Дринић. Општина Петровац-Дринић је једна од најмањих општина у Републици Српској настала након потписивања Дејтонског споразума. Одмах по почетку примјене Дејтонског споразума једна већа група ентузијаста из Бос.Петровца кренула је преко планинских превоја од Кључа до Петровца с циљем да стигне у Дринић и стане на линију разграничења између Р.Српске у Федреације (муслимаско-хравстаке) БиХ-а. Било је то у зиму 1996.године.  Исте године Ми смо организовали прву посјету селима и самом граду Бос. Петровцу,  те обилазак гробаља, односно гробова најмилијих, прије свих у рату 1992-1995.године пострадалих, али нас је грубо са линије раздвајања између села Дринић и села Буковаче вратила муслиманска полиција из Бос.Петровца. Био је то најтежи тренутак наше борбе за повратак на своја огњишта који смо покренули одмах по потписивању Дејтонског споразума. Полицајцима који су нас вратили са линије разграничења, уцјењујући нас тиме да ''ако даље кренете запалићемо цркву у Буковачи и попалити село Буковачу'',  тада смо рекли: сада сте нас вратили, али запамтите да ћемо други пут доћи и остати. И тако се и десило. Од тада је почео повратак наших епархиота у све западнокрајишке општине. Оно што нас је одушевило у овом повратку јесте жеља да се прво обнове цркве, а потом све остало. Али, не само то, већ да се подигну нове цркве тамо гдје их није до тада било. Једно од села које није имало цркву био је Дринић. Њихова парохијска црква у селу Буковачи остала је у Федерацији БиХ-на. Већ 1998. године почело се разговарати о градњи нове цркве, да би се већ 1999.године дошло до освећења земљишта  за градњу новог храма и освећење нових темеља и отпочела градња нове цркве. Све је ишло тако брзо и са одушевљењем. Мислили смо да ће храм бити завршен већ наредне 2000. или, евентуално, 2001.године, а онда је дошао ''замор''. И тако све до прошле 2009.године када се повратио онај понестали занос и ентузијазам и дошло је до па скором потпуног завршетка свих радова. Преостало је у овој наступајућој 2010.години да се још приведу крају мањи преостали радови и да се ако Бог да припреми историјско освећење, које смо управо данас са парохом Драганом Шкалоњом дефинисали за 23. Мај 2010. године, односно први дан Духова. Преостаје да се до тада све изорганизије и припреми.

Прилика је да позовемо све Дринићане да се око овог историјског догађаја за њих и за њихово село, односно њихову Општину, обједине -све као један- као некада и да спремно, сложно и срећно дочекају овај дан и историјски догађај.              Епископ Хризостом

[Зоран]

 

У МЕКСИКУ 5'000 ИНДИЈАНАЦА КРШТЕНО У ПРАВОСЛАВЉЕ

понедељак, 18 јануар 2010 21:14

Објављени раговор у наставку је одржан почетком децембра 2009, у току посете митрополита Јоне (АПЦ)  Русији ради прославе 15. годишњице  Москвског застуања  Православне Цркве у Америци, а посвећен је активностима Цркве у Латино Америци .

- Ваше Високо Преосвештенство, у којим земљама Латино Америке је Православна Црква  заступљена?

- Надлежност наше Цркве протеже се до Мексика. Раније смо имали неке парохије у Аргентини, Бразилу, Перу и Венецуели. Али неке од њих су отишле у заграничну руску цркву, док су  друге  затворене.

Неколико заједница у Латино Америци желе да се придруже Америчкој  Православној Цркви и  ми бисмо радо ове вернике примили, али немамо кога да се брине о њима, јер имамо веома мали број свештеника који говоре шпански или португалски.

Свештеник - Надам се да ће ускоро постати владика - започео је мисионарску парохију  у  Гвајакил у Еквадору, где је настањена велика палестински колонија. Нажалост, у последњих неколико година, његова иницијатива је одбачена. Чуо сам да у земљама Централне Америке, посебно у Ел Салвадору, има много Палестинаца. Занимљиво, они не иду у парохије Антиохијске цркве но траже да буду прихваћени  под наш Омофор.

Антиохијска и Васељенска патријаршије воле да брину о грчким и арапским дијаспорама. Ово не разумем . Црква мора дати свештену бригу, првенствено на локалну духовну децу. Ово је принципијелни став Православне Цркве у Америци.

- Када је мексички Егзархат основан?

- Мексички Егзархат постоји од раних 1970-их година. У то време, епископ мексичке Старе  Националне католичке цркве Хозе, Хозе(Кортес и Олмос), дошли су у контакт са нашом Црквом, и заједно са својом заједницом прешли у Православље. Због његовог рада, стотине Мексиканци су прешли у Православну веру.

Недавно, 5.000 Индијанаца из 23 места у држави Веракруз били су крштени у Православље. Међутим, такве огромне масе парохијана имају само једног свештеника. У мексичком Егзархату  уопштено има веома мало свештеника. Сви су они Мексиканци, укључујући и  владику - Владику Алејо (Пакхецио-Вера).

- Да ли сте икада били у Латино Америци?

- Управо сам посетио Мексико.  Планирам да посетим  Гватемалу и Игуманију Инес (Аиаи), која живи тамо, она је Игуманије манастира Свете Тројице који је у надлежности Антиохијске Патријаршије .

Гватемала је привукла моју пажњу јер хиљаде људи желе да пређу у Православље. Већина њих су Маје . Ако прихватимо  Гватемалце као и представнице аутохтоних народа и других земаља у Латино Америци, Индијанце, могли би постати главна етничка група у Америчкој Православној Цркве. Лично, ја бих био радостан.

-  Види се да ви симпатишете  аутохтоне становнике Америке ...

- Имам веома топла осећања према Индијанцима. На универзитету сам студирао антропологију и волео сам културу  Маја и Астека. Они су велика и дивна цивилизација.

Волим Латино Америку  у целини - њихову уметност, музика, књижевност, кухињу. Они воле живот,  отворени су и гостољубиви људи. Одрастао сам у Калифорнији - која је једна од  држава у САД која је највише под њиховим утицајем. Од пријатеља мексиканца сам научио мало шпанског (мада  га говорим лоше). Свештеник који ме је  увео у Православнау Цркву био је мексиканац. Његово име је Отац Рамон Мерлос.

- Које су сличности и разлике у мисионарском раду са Индијанцима у САД и Латино Америци?

- Искрено, не знам ... Наша Црква има мисионарско искуство на Аљасци, где диван свештеник, Протојереј Михаило Олекса  служи, који је по професији антрополог. Он је Карпато- Рус, и његова супруга потиче од аутохтоне Јупик заједнице. Отац Михајло жели да одржи на Аљасци конференцију православних америчких индијанаца. То ће бити веома занимљив догађај.

Док је служио као ректор богословије, отац Михаило је позвао заједнице из Гватемале, коју су жеднели за Православљем, да пошаље два своја члана како би стекли теолошко образовање. Идеја је свакако добра, али људи који су навикли на тропске климе, тешко подносе хладнћу Аљаске .

- Да ли постоји Латино Американца  међу вашим парохијанима у УСА?

- Наравно. У Калифорнији, 35% становништва је Латино Америчко, у Тексасу још је већи проценат. Латини су присутни и као свештенство и као паства наше Цркве.У Богословији Светог Тихона има један мексички студент са индијским коренима, зове се Аврам и он је ипођакон по чину. Један ипођакон који је  у Сан Франциску је колумбијског порекла. Крајем новембра ове године, ја освештан нови манастир у част Родјења Господа Исуса Христа у Даласу - у којој је  Надстојатељица  бразилка.

- Шта је, по вашем мишљењу, привлачи Латино Американце Православљу?

- Латини воле Литургије и иконе, они су везани за дубоко поштовање Мајке Божије, својствена Православној Цркви.

Морам рећи да римокатоличка црква рапидно губи утицај у Латино Америци, због своје блиске везе са вишим класама друштва. Многе од сиромашних који су већина становништва региона  разочарани су у римокатоличке пастире и придружују се Протестантима, Мормони и другим сектама.

Митрополит Андрес (Гирон), вођа белог свештенства Светог Василија Великог у Гватемали, некада је био римокатолички свештеник. Увидеши да су лидери цркве фокусирани на богаташе, почетком 1990 је напустио римокатоличку цркву, јер је желео да ради за народ. Недавно  Митрополит Андрес ми је рекао: "Ја сам већ стар и болестан, Молим вас, поведите мој народ у Цркву ради њиховог спасења.." Његове заједнице тешко се могу назвати православне, али постепено ће се научити вери и биће јединствене са својом традицијом у  Православној Цркви. Поред Гватемале, Владика Андрес је  отворио парохије у Лос Анђелесу, Сан Франциску и другим градовима САД-а где су му земљаци настањени.

- Не плашите се сукоба са римокатоличком црквом? Упркос свему, Латино Америка се и даље сматра "главна Епархија Ватикана."

- Неће бити сукоба. Римокатоличка црква је верна Православљу. Осим тога, видим велики потенцијал сарадње, посебно у супротстављању секташтва.

Мигел Паласио разговарао са Митрополитом Јоном.

[Зоран]

СЈЕДНИЦА ЕПАРХИЈСКОГ САВЈЕТА 

среда, 17 фебруар 2010 21:06

У просторијама Епископије у Босанском Петровцу, дана 13. фебруара 2010. године, одржана је сједница Епархијског савјета Епархије бихаћко-петровачке, на којој су разматране активности у 2009. години, те усвојени: завршни рачун за 2009. годину и буџет за 2010. годину.

Изражено је задовољство изградњом многих нових храмова, као и обновом у рату оштећених и порушених.

Са посебном пажњом разматран је начелни план о прослави 20-годишњице од оснивања Епархије бихаћко-петровачке (19. мај 1990.), која ће бити обиљежена и кроз издавање првог Шематизма Епархије и DVD-a о Епархији. 

Милош Е.

[Зоран]

 

ИСЛАМСКИ ПРОПОВЈЕДНИК СЕ ОБРАТИО У ПРАВОСЛАВЉЕ

уторак, 02 март 2010 22:36

Овде у Лондону разговарамо са новим православни хришћанином који се данас крстио са новим именом Данило. Данило није муслиманско име, далеко од тога [заправо, оно не постоји као муслиманско име, али веома је ретко.] Иако ће информације о његовом обраћењу  неизбежно циркулисати међу Муслиманима у Лондону, из  безбедностих разлога, нећемо изнети детаље ове теме јер су врло чести случајеви претње и насиља, а понекад чак и убистава почињена од стране фанатика.  Данилово искуство је драгоцено за православне, рекао је Отац Никола Шевченко, привремени намесник Успењске Цркве  (Руске Заграничне) у Лондону.

Данило, молим вас  кажите нам о себи.

Много година сам био ревностан муслиман, као што су моја жена и деца. Рођен сам у Великој Британији, али у мом животу сам доста путовао по муслиманским земљама. Познајем британску и муслиманску културу. Живео сам у Саудијској Арабији, где сам студирао теологију и доприносио муслиманској мисији међу страним радницима. Такође сам провео неко време и у Авганистану под влашћу Талибана, у Пакистану, и у пакистанском делу Кашмира. Такође сам провео неко време у Босни у протеклом рату. Живим у Лондону са војом породицом, где сам пре извесног времена постао муслимански представник у познатој интер-религијској организацији за мир. Две године, био сам саветник о исламу архиепископу Кантерберијском (Aнгликанске цркве). Пре два дана, позвао сам га да му саопштим да се крштавам и постајем православан у руској Цркви.

Како је он реаговао?

Ах ... Архиепископ Кантерберијски је био веома срећан. Једном ми је рекао да су недавно двојица запослених из персоналног одељења  Англиканске цркве прешли у православље: он поштује њихов избор и они су наставили свој рад у администрацији Англиканске цркве.

Шта вас је довело до Христа?

Први пут кад сам имао жељу да проучим  Нови Завет  је када сам био испред Кабе у Меки- живео сам неко време у Меки. Хришћанска литература је строго забрањена у Саудијској Арабији и још много сајтова су чак  блокирани, али са развојем савремене комуникације, није тешко за оне који желе да пронађу Реч Божију. Након неког времена, покушао сам да убедим једног Американца који је радио у Саудијској Арабији  да пређе у ислам. Када сам разговара са њим он ми је узвратио са много храбрости и са много вере. Био сам изненађен његовом храброшћу, јер у Саудијској Арабији човек који проповеда хришћанство лако може да буде убијен. Разговори са хришћанима у Саудијској Арабији су биле веома важне за мене. Као што је неко повезан са исламском мисијом у Арабији, наишао сам много странаца. Увек сам примећивао да је у већини случајева, да се људи обрате у ислам не зато што је то био њихов слободан избор, него како би остали да раде у Саудијској Арабији и добију ослобађање од пореза наметнула не-муслиманима. Чињеница је да су плате "не-муслимана" ниже од  муслимана јер треба да се плаћа посебан порез који је Мухамед установио. Зараде хришћана у Саудијској Арабији су веома ниске, а неки прелазе у ислам у циљу да зарадие више новца. Већина Филипинаца који се врате кући, одмах се одрекну ислама. Почео сам да истражујем хришћанство још више, мало по мало и осетио сам хришћанску надмоћ над исламом. Први и свесни мој сусрет Православља био је у Сарајеву  главном граду Босне. Нажалост, свештеници у Сарајеву нису говорили енглески и нисам могао да изразим оно што сам желео. Након чекања да група имама прође, ушао сам у српску Цркву и био сам запрепашћен изгледом српских свештеника, када сам направио знак крста на православан начин и начинио земни поклон. Тада сам познао Православље, од свих хришћанских конфесија, мени најближе. Учио сам се о Хришћанству  а о Православљу још више, читајући књиге и гледајући филмове. Веома ми се свидео филм Острво. Полако, одлучио сам да питам о крштењу у Руској Православној Цркви.

Коначно, чули смо све извештаје о ширењу хришћанских мисија у муслиманским земљама. Јели знатно и у овим земљама?

Слажем се да постоји много тајних хришћана у Саудијској Арабији. Неколико пута сам наишао на људе који су вероватно били тајни хришћани. Ми морамо схватити да у Саудијској Арабији и другим земљама, можда већина муслимана иде у џамију не зато што их своја вера охрабрује него зато што су у обавези да то ураде под притиском закона и обичаја. Одлазак у џамију постаје терет. Муслимани данас су прилично мање религиозни од хришћанског света. У муслиманским земљама, постоје многе џамије, а они кажу да се моле пет пута дневно, али осим петка, нико не иде у џамију. Осим у петак, у било којој џамији у време молитве, нећете видети више од пет мушкараца, иако постоје многе домови насељених муслимана око ње. Већина муслимана не иду у џамију ни  петком. Неки почну у току Рамазана, али након поста не долазе до идуће године. Једном недељно у току Рамазана, дође можда око сто људи у Џамију, иако би могло бити на хиљаде, а након Рамазана тамо неће бити више од пет људи. У муслиманским земљама, многи људи траже истину и  због тога ће хришћанска мисија да расте. Већина промовише хришћанство међу пријатељима, а однедавно постоји телевизијска мрежа као и многи други интернет сајтови посвећени мисији међу муслиманима. У принципу, многи муслимани се дистанцирају од ислама и то је нарочито видљиво у западним земљама. У Великој Британији, многи муслимани се преобрате у хришћанство. У Англиканској цркви, муслимани који су прешли у хришћанство се процењује на стотине хиљада људи. Многи од њих су Пакистанци. Они имају своје хришћанске цркве и приморани су да се скривају због опасности од одмазде муслимана. Ту су и арапски и бенгалски обраћеници у хришћанство. Веома многи се обрате због мешовитих бракова.

Недавно је у штампи био извештај о снажаном порасту ислама у западним земљама, чак су тврдили да ће се број муслиманских верника достићи број парохијана у хришћанским црквама. Изгледа чудно да је штампа поменула број муслиманских верника у џамији, много већи број од капацитета саме џамије! Али то се не помиње у штампи. Шта је истина?

Присуство верних у британским џамијама  је врло слаба. Већина муслимана никада неће ићи у џамију. Млади људи су ефикасно напустили ислам, чак и ако они кажу да су још муслимани. У џамијама не проналазе заједнички језик са имамима из Пакистана или Бангладеша. Млади људи једва говоре Урду или бенгалски, само енглески. Многи се стиде ислама због тероризма. Наши међуверски савет истраживао је похађања џамија и знамо шта је стварна слика, нарочито је алармантна за ислам, али је у корист појединих људи да представе ислам као огромну силу. Ако узмете листу џамија из муслиманских публикација, на пример, у западном Лондону, налазимо да постоје двадесетак џамија и много слободног простора у свакој од тих џамија, иако је број људи муслиманског порекла у Лондону  толики  да би они требали још џамија, ако већина дође. У једној великој џамији у Лондону има можда три стотине људи на молитви петком. Многе џамије су само мала сала која се користи само петком. У принципу, верници су веома ретки у џамији, а највише су деца која доводе своје родитеље. Кад одрасту и они нестају. Хришћанство нуди слободу избора, тако да је много боље прилагођен за живот у атмосфери толеранције, ислам није у стању да прође овај тест.

Медије говори о прихватању ислама многих британаца, муслимани чине скоро тријумфалну слику ислама на Западу. Међутим, стварни број британских муслимана у популацији је веома мали, само око 1200 људи. Како да разумемо ову противречност?

То није једноставно питање. Био сам део исламске мисије у британији и могу рећи да је број обраћених у ислам минималан. На молитве петком у центру Лондона, број британских муслимана у џамији је можда један одсто. Изван Лондона, и ни не достигну тај број. Сви муслимани знају стварни број обраћеника у ислам. Има оних који прихватају ислам због брака са муслиманима. Британци никада неће ићи у џамију,  њихово прихватање ислама је формалност. Врло често остају у пракси хришћани. Већина оних који прихватају ислам због брака су жене. Поред тога, многи потомци муслимана имиграната у Великој Британији сматрају да су британци, али не сматрају се ни 'британски муслимани' у пуном смислу. Разговарао сам са много жена које су разведене од њихових муслиманских мужева, и могу рећи по сећању да у Лондону можда има 25 британских жена које су остале муслиманке после развода са мужем. Али, као опште правило, мешовити бракови доводе до отуђења од ислама. Исламски мисија на Западу није била успешна. У Лондону, постоје  мисионарска организација посвећена проповеди ислама. Они су углавном младићи. Али, они схватају своју мисију међу муслиманским имигрантима, јер је много ефикаснија, британци не прелазе у ислам. Када неки муслимани кажу да је ислам најбржа растућа религија у свијету, у Лондону имам ће рећи да је раст првенствено због наталног прираштаја, али нема реалне мисије. Не сумњам да је хришћанство много јаче у смислу мисије.

Постоји ли у Великој Британији много муслимана који су прешли у Хришћанство?

С једне стране, постоји веома много. Ово се дешава без икаквог публицитета. У ствари, према већини исламих школа,  Отпадник од ислама треба да буде погубљен, иако главни имам Лондонске џамије каже да то не може да буде извршено за отпадништво од ислама.

Међутим, са друге стране, можемо рећи да их има веома мало јер су многи муслимани једноставно напустили своју веру и постали неверницима. Неверје је заједничка болест свима позната. Одређени муслимани покушавају да представе атеизам и одсуство религије као обележја хришћанске цивилизације, него сами муслимани чак и више од хришћана изгубе веру на западу. Међутим, постоји веома добар примјер Русије и других православних земаља где Црква расте, чак и са слободним избором. Надам се да ћу једног дана посетити Русију, али у међувремену треба да изгради свој живот као Православни хришћанин.

[Зоран]

 

КРСТОПОКЛОНА НЕДЈЕЉА У БУШЕВИЋУ

четвртак, 11 март 2010 10:54

Трећа недјеља часног поста- Крстопоклона свечано Св. Литургијом обиљежена је у храму Вазнесења Господњег у Бушевићу, општина Крупа на Уни.

Већи број вјерника присуствовао је Светој Литургији, као и исповијести и причешћу.

Тим поводом Свету Литургију служили су протојереји-ставрофори Миладин Тешановић и Саво Јанковић, те пренијели Архијерејски благослов нашег Архипастира - Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког Господина Хризостома чији је долазак био најављен, али је био спријечен да дође и служи.

Након Свете Литургије за присутне уприличена је трпеза љубави у просторијама Основне школе у Бушевићу.

протонамјесник Карађорђе Дерајић

[Зоран]

 

СПОМЕН ХРАМ ГЛАМОЧКИМ МУЧЕНИЦИМА СА КОСТУРНИЦОМ И МОШТИМА МУЧЕНИКА У МАНАСТИРУ ВЕСЕЛИЊУ

петак, 19 март 2010 07:52

Данас већ давне 1991.године Гламочани су започели градњу спомен храма у манастиру Веселињу свим од усташке руке (1941-1945.године) пострадалим Гламочанима. Те исте године извађене су кости поубијаних, покланих и живих од усташке руке у јаме бачених Срба.

1991. године била је 50-годишњица историјског злочина и усташког геноцида над Српским народом. Тим поводом у сарадњи са локалном влашћу СП Црква је организовала вађење посмртних остатака жртава геноцида из јама и масовних гробница широм ткзв. НДХ-ке, осим гдје је већ била успостављена власт нове НДХ-ке, која је наставила дјело усташа- злочина и геноцида над Српским народом.

И све је те 1991. године било достојанствено и жртава достојно. Тим поводом у Гламоч је стигао и нови Патрјарх Српски блаженопочивши Павле који је служио опјело над невинопобијеним жртвама геноцида.

На жалост, започети спомен храм је само, грубо речено, озидан, али остао незавршен. Одбор, који је све то у име Општине Гламоч и Епархије бихаћко-петровачке водио, једноставно се од 1991.године више никада и нигдје није појавио. И све тако до прошле и претпрошле године (2008/9.године) када се за овај нерјешени случај нису заинтересовали С.В. и З.Л. из Бања Луке, који су једном приликом са Преосвећеним владиком Хризостомом посјетили Гламоч и Гламочко поље, а потом затражили благослов од Преосвећеног Владике да односни храм заврше и доведе до освећења. Много је урађено у претходно наведеном периоду, а ових дана, тачније 5.марта,  Манастир Веселиње посјетиo је Преосвећени Владика Хризостом како би поново, чим гране прољеће, активиро радове и довео храм до освећења. Ако Бог да ускорo ће, како каже Владика Хризостом, свe бити завршено и моће се на годишњицу опјела (1991.), ако не и раније онда, 8. август о.г. заказати и дан освећење овог спомен храма.

Богољуб-Р

[Зоран]

БИСКУП БАЊАЛУЧКИ АЛФРЕД ПИХЛЕР (1913-1992) И СРБИ («Није Швабо на Оштрељу») 

среда, 24 март 2010 19:42

Враћајући се прошле јесени са пута из Гламоча  за Босански Петровац, прелазећи преко  Оштреља и његових кривина, за име бањалучког бискупа Алфреда  Пихлера (Alfred Pichler) сам први пут сазнао од једног сапутника. Од тог земљака, иначе заљубљеника у историју и балканску проблематику чух следеће: „И он је рођен овде, на Оштрељу...“

Пробуђено интересовање за личност бањалучког бискупа отада није замирало. Истраживања  су ме другим пословима водила по разним архивским збиркама, а идеја о портрету овог бискупа је са пронађеном фактографијом коначно могла да се оствари.

Такође, истраживања такве врсте нису непотребна, поготово не данас када званична политика Римокатоличке цркве  спроводи планску и систематску рехабилитацију свештеника и фратара који су учествовали у злочинима над Србима у Другом светском рату. Сведоци смо како штампа у којој „Глас концила“ предњачи из броја у број форсира култ Алојзија Степинца као жртве комунистичког тоталитарног режима, изостављајући притом сву његову подршку и благослове које је давао усташком режиму. Управо оном систему који је према нехрватима био сурово крвав и патолошки окрутан. Недавно је Београдска надбискупија протествовала  када је лист „Блиц“ пренео написе једног европског часописа о приликама у НДХ, одбацујући моралну одговорност Римокатоличке цркве тобожњом њеном оградом од фра Сотоне. И што је још горе, велечасни Милутин Новаковић својим позивањем на екуменски покрет и дијалог треба да нас убеди да пођемо у светлу будућност...

Никада  српски народ није дочекао официјелно извињење за Јасеновац, Јадовно, Глину, Ливно, Пребиловце, Драксенић, Мотике, Шарговац... Посета папе Ивана Павла  II Петрићевцу 2003. само је долила црквено-политичку со на стару историјску рану. Уосталом ни скорашња посета кардинала Јосипа Бозанића Јасеновцу није донела јасну и недвосмислену осуду злочина и нечасну улогу представника клера у физичкој ликвидацији логораша, и то не само у Јасеновцу. Овај текст је прилог проучавању међусобних односа СПЦ и РКЦ и почетака екуменског покрета.

БИОГРАФИЈА

Један од изузетака у редовима високе римокатоличке  хијерархије, заједно са кардиналом Евгенијем Тисераном, који је имао снаге  да јавно осуди ватиканску политику у Другом светском рату био је бискуп бањалучки Алфред Пихлер. Пихлер је по пореклу био Немац који је рођен у српској средини. Родио се у немачкој колонистичкој породици 1913. године на Оштрељу код Дрвара. Истоимено месташце на планини Оштрељ, било је дом за бројне немачке породице који су у Западну Босну дошли ради развоја дрвне индустрије. Немачки индустријалац Ото фон Штајнбајс (Otto von Steinbeis) је од 1893 улагао у дрвну индустрију у уначком крају, експлоатишући природна богатства Клековаче, Осјеченице, Црвљивице и Вучјака. Оштрељски и Дрварски Немци су сарађивали са Србима у времену и после пада Аустро-Угарске, а по томе је Дрвар био пример мултиетничке и мултиконфесионалне средине и спонтано остварене толеранције без трагања за усиљеним и неискреним хуманизмом. Пихлер је тамо имао прилике да добро упозна Србе, да види како живе тежаци, радници у Фабрици целулозе и Штајнбајсовој пилани. Могао је изблиза да испрати њихов победнички национални занос 1912. и 1913. и страдање 1914-1918. Честити крајишки свет је морао да остане у срцу, хришћанина и господина који своје Богом дано подобије није упрљао примитивном конфесионалном мржњом, коју је Крајина виђала нарочито 1941. године.

Неколике  податке о Алфреду Пихлеру  сазнајемо из Опћег шематизма  Католичке цркве у Југославији. Рођен је уочи Никољдана 18. децембра 1913, на Оштрељу у тадашњем котару Босански Петровац. За мисника је заређен, односно рукоположен је за свештеника 13. марта 1937. године. До избора за бањалучког бискупа, пошто је врло млад постао свештеник, у 24. години, обављао је дужност катихете у Грађанској женској стручној, Шегртској и Основној школи у Бања Луци. Даља Пихлерова каријера је била у успону. За бискупа бањалучког је именован 22. јула 1959. године, а посвећен 18. октобра исте године. Пензионисан је 15. маја 1989, упокојио се 17. маја 1992. уочи новог верско-грађанског рата који се распламсавао у Босни и Херцеговини.

Пихлерови су и данас угледна породица која даје свештенике Римокатоличкој цркви  и која има традицију богословског стваралаштва. Сам Алфред Пихлер је био човек и архипастир слободног духа. Као члан Друштва есперантиста у неким приликама је служио мису управо на том језику!

Старији људи бањалучког краја памте да је пред усташе који су рушили цркву у  Маглајанима, излазио голорук убеђујући  их да се окану зла и да не руше богомољу. Фанатизовани Павелићевци су зазирали од Пихлера као угледног духовника, али пре свега Немца кога су као комплексирани сателити морали да респектују.

ЕКУМЕНИЗАМ  У ЈУГОСЛАВИЈИ

Југословенким властима је у циљу остваривања политике братства-јединства било добро дошло отварање Римокатоличке цркве према свету, прокламованом у aggiornament-у 1962 године. Контакти са поглаваром Српске православне цркве су постигнути већ 1963, када монсињор Јоханес Вилебрандс, као изасланик Свете Столице бива гост српског патријарха од 4. до 8. септембра. Тада Српску цркву посећују и бискупи из Канаде Максим Теси и Жак Ламбриол. Патријарх Герман је знао и саопштавао је јавно да се не може живети гледајући уназад, да ритам савременог живота упућује на зближавање, али је имао на уму и морални значај контаката са Римокатолицима, поготово могућу негативну реакцију народа из западних крајева „у црно завијених“. Када се екуменистичка традиција примакла трећој деценији свога развоја, односно када су се политички односи у Југославији заоштрили средином осамдесетих година 20. века српски патријарх је могао да оцени улогу СПЦ у екуменском покрету.

Пријатељи са загребачког Каптола су нам  љубазно доставили преписе дела кореспонденције председника бискупске  конференције у Југославији кардинала Фрање Кухарића и патријарха српског Германа из 1988-1989. године. За српску страну у екуменском дијалогу Алфред Пихлер је био персонални пример једног реалистичког погледа на догађаје у Другом Светском Рату. У једном одговору Кухарићу на писмо у коме надбискуп предлаже некакву заједничку комисију патријарх Геман вели:

„Свима  нам је позната истина о страдањима српског надода, односно Српске православне  цркве у „Независној држави Хрватској“ за време Другог светског рата. У  злочинима против наше цркве и нашег народа узео је тада учешћа, као што је такође опште познато, један део ваших свештеника и верника. Речити сведоци тог времена – „када су живи завидели мртвима“ – јесу небројени гробови, стратишта, рушевине наших храмова и манастира широм простора негдашње НДХ, од које многе и до дан данас зјапе необновљене небу као отворене ране, страшни Јасеновац и Јадовно и остали логори смрти.

Ми  никада нисмо оптуживали ни сматрали одговорном за злочине у Другом светском рату Римокатоличку цркву, било узету у целини, било посматрану у оквирима Југославије. Исто тако, никада нисмо за те злочионе оптужили или сматрали хрватски народ. За злочине су криви њихови физички и морални извршиоци. Али, оно што нас боли и тишти јесте чињеница да ви, као појединачни епископи и епископат, нисте током деценија протеклих од рата до данас, осетили потребу да јасно, недвосмислено и без икакве ограде, осудите саме злочине и да се оградите од њихових извршилаца или надахнитеља. Изузетак је, колико је нама познато, ваш и наш у Христу брат, Преузвишени бискуп бањалучки Алфред Пихлер“.

ДРЖАВА  И ВЕРСКЕ НАПЕТОСТИ

И пре почетка Другог ватиканског  сабора, готово са самим избором  за бискупа у Бања Луци, Алфред Пихлер је одржавао срдачне односе са православним епископом Василијем Костићем. У прилогу дајемо и заједничку фотографију српских владика Василија Костића и Андреја Фрушића са бискупом Алфредом Пихлером, приликом устоличења Андреја Фрушића за бањалучког епископа 1961. године.

Пихлер  је пажњу јавности скренуо на себе и Божићном посланицом из 1963. године у којој се верницима обратио следећим речима:

„У овој земљи су у прошлом рату многа наша браћа православне вјере погинула зато што су православци. Они који су их убијали имали су у џепу католички крсни лист. Звали су се католици. И ти кршћани убијали су друге људе, такођер кршћане, зато што нису Хрвати и католици... Ми болно признајемо ту страшну заблуду тих залуталих људи, па молимо нашу браћу православне вјере да нам опросте као што је Крист на крижу опростио свима. Уједно и ми опраштамо свима, ако су нас можда мрзили или нам неправду чинили. Данас пред колијевком Исуса Криста нека се избришу сви дугови и нека завлада љубав“.

Понашање  бањалучког бискупа је било на оку  државних служби, а писац елабората  из Савезне верске комисије о међуверским односима примећује:

„Ранијих  година ретко је било случајева да католички и православни свештеници ступају у међусобне контакте, особито да је до сусрета долазило између бискупа и епископа. Ако  је тога и било онда су они имали скоро искључиво конвенционалан карактер. Једино је познато да је бискуп Алфред Пихлер, из Бања Луке, редовно ступао у везу са епископом Василијем, док се овај тамо налазио са службом, као и са епископом Андријом, који је заменио Василија на положају епископа бањалучке епархије. Пријатељски односи између Пихлера и Андреја и данас су врло добри.“

Даље  се наставља:

„Међутим, у последњу годину-две дана један  број бискупа интензивно ступа у  контакте са епископима, са којима измењују разна мишљења, једни другима честитају црквене благдане, на њима лично узимају учешћа, итд. И штампа РКЦ у последње време више простора посвећује сусретима између бискупа и епископа, њихови уредници интервјуишу епископе, што штампа РКЦ нотира, као и учешће епископа и православних свештеника приликом ређења католичких свештеника и сл. Осим тога, у последње време дошло је до посете студената Теолошког факултета СПЦ студентима Теолошког факултета у Загребу. Том приликом, бањалучки бискуп Алфред Пихлер одржао је и говор присутним студентима, у којем је, између осталог, рекао да је 1941. година била "веома тешка и болна, у којој је хрватски народ укаљао своје лице према српском становништву". Међутим, наставио је Пихлер, „ти мрачни дани су прошли. Сада треба да се развија братска љубав и заједничка борба против јаза који још увек постоји између РКЦ и СПЦ“.

Он  је такође у својој божићној честитци осудио поступке усташа над православним живљем у току прошлог рата. За те злодјеле, на одређен начин, осудио је и РКЦ односно бискупе у  Хрватској, јер сматра да нису предузимали мере у циљу онемогућавања усташких злочина...“ (Елаборат Савезне комисије за верска питања, од 11. маја 1964. године – АМИП, Па/64, 93-5-451-401).

„НА ОШТРЕЉУ КОД ДРВАРА...“

Можда би римокатолички апологети усташтва и данашњи творци Степинчевог култа хтели да кажу како Пихлерових изјава нема, да су фалсификати као што др Јуре Кришто писмо Првослава Грисогона Степинцу проглашава кривотворином (Глас Концила, 28. фебруар 2010); како римокатолички клер у највећој мери није симпатисао усташки режим и није подстицајно деловао на распиривање националне мржње у разним деловима Босне и Херцеговине и Крајине, подстрекујући на покоље Срба. Такође, могу ове изјаве истргнуте из историјског контекста да прикажу као поен за Римокатоличку цркву која није стајала иза прогона и убистава Срба. Али, сам Пихлер је због њих до краја живота имао само непријатности и то од фанатика у свом окружењу. Ми не заступамо мишљење да су сви римокатолици одговорни у геноциду над Србима у НДХ, али ни патријарх српски Герман није пристајао на релативизовање броја жртава, историјски заборав и хипокритично заташкавање злочина под маском здраве идеје екуменског покрета.

У српском народу дрварско-петровачког  краја има узречица која гласи: „Полако, полако, није Швабо на Оштрељу“. Она има значење надирања непријатеља, попут римског Hannibal ante portas. Вероватно је и настала у „славним“ данима чувеног десанта на Дрвар 1944. Ипак, ова планина је изнедрила Немца који у српском историјском сећању заслужује место попут Гетеа и браће Грим. Преузвишени бискуп Алфред Пихлер је, због својих заслуга за народ Босанске Крајине, отворености и широкогрудости, остао упамћен као „добри Швабо са Оштреља“.

Радован Пилиповић

[Зоран]

 

ХВАЛИТЕ ГОСПОДА И У КОЛУ,....

понедељак, 05 април 2010 15:53

Управо тако су дјеца, омладина, млади и стари прославили Васкрс испред храма св.Саве у Дрвару, а након ПАСХАЛНОГ вечерња којег је са свештенством служио Њ. Пр. Епископ Хризостом, бихаћко-петровачки. Почетком повратка прогнаних Срба Дрвара у свој град и на своја огњишта 1998. године Владика бихаћко-петровачки г. Хризостом са тадашњим администратором дрварских парохија јеромонахом Сергијем Карановићем, сабратом манастира Рмња , а у сарадњи са Г-ђом Миром Лукач из Дрвара, осмислили су културно-умјетнички програм Првог Васкршњег сабора у Дрвару.

Уистину био је то у оно тешко и дискриминирајуће  вријеме велики ''погодак''. Од тада сваке године одржава се ова културна манифестација. Ако Бог да наредне 2011. године Васкршњи сабор у Дрвару, по ријечима Владике Хризостома, биће уврштен у културну манифестацију од националног значаја и биће дигнут на виши ниво.

Поздрављајући присутне прије почетка програма Владика Хризостом је рекао: ''.... радујте се данас и играјте, јер Христос побједи гријех, смрт и ђавола! Радујте се и играјте јер сте синови и кћери Васкрсења. Послије Васкрсења Христова више ништа није као што је било. Гле! Све је ново настало. Ново небо и нова земља! То је велика тајна Васкршње ноћи у којој Христос изиђе из гроба да би врата Раја нама отворио! Зато се радујте и веселите данас, сутра и увијек!.....''

Богољуб-Р.

[Зоран]

ВАСКРСЕЊЕ ХРИСТА СПАСА У СВЕТОАРХАНГЕЛСКОМ МАНАСТИРУ ТРЕСКАВАЦ  

петак, 09 април 2010 11:08

Друга је година како се Васкрсење Христово празнује у овом манастиру који се обнавља из пепела. Цијелу Страсну Недјељу скоро на сва богослужења су долазили вјерни да се наслађују богослужбеним текстовима који говоре о страдању Спаситеља и да му састрадавају созерцавајући како се све збило у вријеме оно у Јерусалиму.

Посебно радосно и духоносно је било на Дан Празника над презницима на Пасху Христову – Васкрс. Свечано Васкршње јутрење почело је у 05:00 часова послије којег је служена Света Литургија на којој се причестило више десетина слугу Божијих који су се спремали за овај Празник постећи Свету Четрдесетницу и очекивајући са духовним трепетом овај Дан да се веселе у њему. У току Свете службе благословена су васкшња јаја и сир. Послије Свете Службе Божије поклоници ове Свете Обитељи су уприличили малу празничну трпезу која већ постаје традиција да послије сваке службе која се служи у Манастиру сви који могу остају на послужењу. Наду полажемо на Васкрслог Господа да ће силом својом помоћи слугама својим да подигну ову Свету Обитељ на славу Васкрслом а себи на спасење душе.

[Зоран]

КОПИЈА ИКОНЕ УМИЉЕЊА БОГОРОДИЦЕ ДЕЧАНСКЕ У ВОЂЕНИЦИ  

понедељак, 12 април 2010 17:58

Родно село Њ. Пр. Епископа бихаћко-петровачког г. Хризостома-  Вођеница, од Источног Петка, 9. априла т. 2010. г., богатије је са копијом знамените Дечанске иконе БОГОРОДИЦЕ УМИЉЕЊА. Наиме, на Источни Петак одлуком и благословом Преосвећеног Епископа Хризостома из Саборног храма у Бос. Петровцу гдје била ради освећења од 14. јануара о.г. пренесена је у храм Пресвете Богородице у Вођеници и постављена на уанпријед припремељени њен трон. Претходно је Преосвећени Владика осветио икону у олтару Саборног храма.

Икону је у знак захвалности Пресветој Богородици за њено покровитељство и заштиту у рату (1941-1945.г.) и након рата, а за спомен своје племените мајке, подарио г. Ћук Никола из Бризбејна из Квинсленда у Аустралији.

Господин Ћук је током рата био активни припадник КВ у Југославији. Крајем рата као хиљаде других припадника КВ у Отаџбини био је приморан да напусти своју вољену Отаџбину. На крају се обрео у Аустралији, најприје у Сиднеју, а потом у Бризбејну у Квинсленду. Осим ове копије чудотворене иконе Умиљења из ман. Дечана г. Ћук је цркви свог родног села приложио: трон за икону, архијерејски трон, тетрапод за цјеливајућу икону, сто за свијеће, литије, столове и столице неопходне у цркви и олтару, тепихе и итисоне и др. 

Икона је живописана 2009. године у Атељеу Петра Билића у Београду. Ово је друга копија чудотворних икона које је ова радионица живописала за потребе Епархије бихаћко-петровачке. Прва је копија Богородице Тројеручице која се налази у Катедралном храму у Бос. Петровцу.

Послије уношења свете иконе у храм и постављања у њен трон Епископ Хризостом је са окупљеним свештенством отслужио молебни канон Пресветој Богородици и проповједао. У проповједи у којој је захвалио Богу за овај дар милости и благослова за њега лично и све Вођенчане посебно је истакао допринос г.Ћук Николе, којег већина од присутни никад није ни видјела, ни чула. Захвалио му се за велику љубав и осјећај према свом селу и овом народу. Епископ је г.Ћук Николу прогласио ВЕЛИКИМ ДОБРОТОВОРОМ црве Пресвете Богородице у Вођеници.

Богољуб-Р.

[Зоран]

ДУХОВСКИ ПОНЕДЕЉАК У СТРОЈИЦАМА  

уторак, 25 мај 2010 17:04

Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки Господин Хризостом служио је на Духовски понедељак у цркви Рођења Пресвете Богородице у Стројицама, уз саслужење протонамјесника: Љубинка Аничића пароха шиповског, Радослава Станковића пароха бабићког, Чедомира Арамбашића пароха стројичког те протођакона Чеде Вранића и ђакона Жељка Раките. За пјевницом су појали и предводили благочестиве јањане,  студенти теологије заједно са монахињама из манастира Гомионице на челу са преподобном игуманијом Јефимијом.

Светој литургији је присуствовао и Господин Јово Турањанин, директор секретеријата за вјере у Влади Републике Српске. Послије Св.литургије у којој је Владика Хризостом веома надахнутом бесједом поучио вјерни народ о суштини и значају Празника, обављен је трократни опход-литија око светог храма и служене молитве за благослов народа, стоке и усјева - житне молитве. Након дужег кишног и хладног времена у овај дивни сунчани дан - Духовски понедељак, предвођени Владиком Хризостомом побожни Јањани су могли да у молитви приклоне кољена своја на траву. Ово славље настављено ја за трпезом љубави у сали парохијског дома.

Протонамјесник Чедомир Арамбашић

[Зоран]

У ДИНИЋУ ОСВЕЋЕНА НОВОПОДИГНУТА ЦРКВА 

петак, 28 мај 2010 10:16

На први дан Духова, 23. маја т. 2010. године у Дринићу, Општина Дринић-Петровац, илити Српски Петровац, чином троносања освећена је новоподигнута црква посвећена управо празнику Силаска Светога Духа на апостоле.  Овај велелепни храм грађен је од 2001. године. Освећење је обавио Епископ бихаћко-петровачки г. Хризостом уз саслужење двојице свештеника и двојице ђакона. Овом уистину историјском догађају не само за Дринић већ и за цијелу Бос. Крајину и шире, присуствовали су многобројни гости и узванице, те донатори, приложници и парохијани парохије буковачко-дринићке.

У својој бесједи Владика је говорио о великом дану којег створи Господ у којем треба да се радујемо и веселимо. Разлог томе радовању и весељу јесте чињеница да је.... '' ово мјесто, овај храм, од данас свето мјесто и свети храм. Од данас ће као у случају јаковљеве љестивце анђели силазити са небеса, а ми се  благодаћу Духа светога препорођени  том истом љествицом пењати до небеса. То је смисао светих мјеста и светих храмова, јер како рече праотац Јаков 'ово је мјесто врата небеска'... Радујте се и веселите, браћо и сестре, и из тог разлога што вас Бог у 'слабости вашој' показа јачим од оних који живјеше или још живе у свој раскоши и слави својој. До прије десетак година ови простори су били пусти и нијеми, - пусти без људи, а нијеми без пјесме и цвркута птица небеских. Сви су, а прије свега непријатељи нашег повратка, мислили да ће нас својим опструкцијама и запријекама одвратити од повратка на наша огњишта. Молили су њихове 'богове' да се Срби не врате. На жалост у том њиховом  'мољењу' учествовали су многи из рода нашега, који се данас посипају 'пепелом лажног покајања'. Сутра би због својих личних интереса све досада учињено поновили, чак је у горем облику издајства......  А ми смо им одговорили овим величанственим стваралаштвом, овим украсом свијета, јер овај свети храм је уистину украс свијета, али и украс ваших душа. Он најбоље показује колико се наш Српски народ  духовно обнавља и мијења. Потсјетио бих вас како су прије 20-так година 'другови' говорили како је Српски народ невјеран, како је одбацио Цркву и славу, како је постао оно што је од њега очекивао свјетски комунизам. А који су то што су  о нама тако говорили? Исти они који су нам од 1941.-1945. године као хрватске усташе палили и рушили цркве, а потом као комунистички преобраћеници бранили да спаљене цркве обновимо и нове градимо. Они су давали суд о нама, -они који су извршили духовни и биолошки геноцид над Српским народом.... Када сам први пут о томе јавно проговорио пред инспекторима ДБА у Бихаћу 1981. године, исти су се уплашили приче о томе, јер сам погодио тачно гдје је требало да се погоди, а то је да се радило о усташко-комунистичкој завјери против Српског народа како прије, тако исто и у току и након Другог свјетског рата. Ево одговора Српског народа на њихове злочине, на њихове завјере, на њихове сплетке! Обнављамо од усташа порушене и градимо нове храмове. То је разлог да се радујемо и веселимо, јер смо поново стекли своју стару славу, своје достојанство Немањићког соја и каракрета.

Богољуб-Р.