Богомољачки протоколи–Свети Николај Жички

[Дејан]

                                                     I део

             

УВОД

У име Господње изнећемо овде пред наше читаоце један протокол са једнога скупа наших народних мисионара. Oвaj скуп одржан је уз Часни Пост 1940. гoдине. За последњих десет година одржано је неколико оваквих скупова, или мисионарских течајева. Показало се, да су oви течајеви од велике користи и да су донели добре духовне плодове широм земље наше. Јер они који су се на овим скуповима духовно хранили и богатили, после су ходили по народу па су многе обогатили и нахранили духом и истином.

ПРВА СЕДНИЦА

Чита се молитва и пева се песма:

„Помози нам, вишњи Боже,

Без Тебе се ништ не може,

Ни орати ни копати

Ни за правду војевати.

Помози нам, вишњи Боже

Без Тебе се ништ не може,

Ни родити ни умрети

Нити болест преболети.

Помози нам, вишњи Боже,

Без Тебе се ништ не може,

Ни грешнику покајати

Нити с братом запевати.

Владика Жички отвара седницу кратким говором, у коме каже: Бог је близу, браћо моја, ближи нам је од даха и уздаха. Он није само Творац света него и Сведржитељ. Он непрекидно држи свет духом својим, силом својом и мудрошћу својом. Није Бог створио свет па га оставио као неки точак да се сам окреће и окреће без Његове подршке, без Његовог учешћа. Неки философи паметују по малој људској памети, као да је Творац само створио свет, па га оставио самом себи а Он издалека посматра као са неке галерије у позоришту. Такви философи признају Бога само као Творца, али не и као Сведржитеља. Међутим ми хришћани кад год читамо Вјерују, ми признајемо и потврђујемо да је Бог и Творац света и Сведржитељ света. Управо Бог држи главну улогу у драми живота, у историји света, а ми смо помагачи Божји, по речи апостола Павла, помагачи и сатрудници. Ми не верујемо у Бога далекога него у Бога блискога. А кад верујемо у Бога блискога, ми морамо знати да Бог непрестано делује и морамо умети да разликујемо делатност човечју од делатности Божје. Ви које свет назива богомољцима, знате и разумете те две ствари, прво, дакле, ви знате да Бог непрестано делује, и морамо умети да разликујемо делатност човечју од делатности Божје. Ви које свет назива богомољцима, знате и разумете те две ствари, прво, дакле, ви знате да Бог непрестано делује, и друго ви умете да разликујете делатност човечју од делатности Божије. Делатност Божју у посведоченом животу ми називамо чудесима Божјим. Нека се костреше безверници колико хоће на ову реч чудеса Божја, ми знамо поуздано да се непрестано јављају чудеса Божја у свету стихија природних и у животу људи и народа. Очистити и изоштрити свој вид духовни за виђење посведоченог учешћа Божјег у нашем свету и животу, за виђење дела и чудеса Божјих, то и значи бити духован човек, а то опет значи бити прави богомољац. Јер не може човек видети Бога и не поклонити Му се. Не може човек познати чудеса Божја и не признати Бога као Творца и Сведржитеља. Ко пак призма Бога и ко му се као Богу поклони, тај се Богу и моли, славећи Његово вечно величанство и благодарећи му свим срцем, очишћеним страхом и загрејаним љубављу. Ми смо се, браћо, и скупили овде да утврдимо своју веру у Бога блискога, у Творца и Оца и Сведржитеља нашега; да учинимо смотру над самим собом, помажући један другог својим доживљајима и својим искуством; кажем да учинимо смотру над самим собом, и видимо, колико је ко од нас сазнао да Бог непрестано делује и колико је ко од нас себе оспособио да уме разликовати дела БожЈа од дела човечјих. Браћо моја, Бог наш није Бог далеки него Бог блиски. То осећање да је Бог близу свакога од нас, мења на добро сву нашу свест и савест. Зато ја истичем као руководно гесло овог нашег састанка ову реч: Бог је близу. И тим отварам наш садашњи течај.

Брат Милорад Величковић из села Мрчајевци прича: Наше братство, хвала Богу, одлично ради. За ово имамо да благодаримо највише нашем свештенику попу Драгиши Симићу, који је према нама као отац према својој деци. Ове прошле зиме често смо се удружено састајали три братства, наше братство из Мрчајеваца, па братство из Бреснице и братство из Остре. Ја сам разделио члановима нашег братства 16 Нових Завета. То су они који нису имали. Сад сви са радошћу читају и уче се спасоносној науци Божјој.

Брат. Н. Н. прича у вези с тим, како је и он у свом селу нудио Нове Завете људима који нису чланови братства. Неки су примили, али тројица њих не само да нису хтели примити, него су ми се наругали. Убрзо за тим један од њих сконча изненадном смрћу а двојица у свађи и пијанству погину. Ја у томе видим прст Божји. Не да се Бог поругати, каже апостол. Заиста Бог је близу, и у карању и у милости Својој.

Још нам прича овај брат следећи чудесни догађај, који потврђује наше убеђење да је Бог близу и да делује:

Код нас се догодило ово. На две суседне њиве радиле две групе људи, једни код једног домаћина а други код другог. Била среда. Један домаћин изнео својим радницима посни ручак а други опет изнео на своју њиву мрсни ручак. И тако на једној њиви посници а на другој мрсници. Онда мрсници почели исмевати поснике па говорили: „Наша редара боља од ваше”. Посници опет озбиљно одгово¬рили: „Наша редара боље поштује закон Божји од ваше”. И тако се препирали из две њиве. Онда један мрсник хулећи погледа у небеса па викне: „Боже, ако те има, Ти пресуди ко је у праву, да ли ми што мрсимо у среду или они што посте! Па се засмеја. Није ни слутио ојађеник, да ће Бог брзо пресудити, и то оштро. Одмах се навукоше облаци, затутњи, загрми, и гром удари посред његове куће. У кући су му била деца. Кућа му се сруши и запали. али милост Божја, опет, сачува му децу. После тога догађаја онај човек постане много ћутљив и замишљен. И отпочне долазити у наше братство. Ето, браћо, и ово сведочи. да је Бог наш и Творац и Сведржитељ, и да није далеко од нас, и да чини чудеса. Како би га иначе људи знали и познали по голим речима да није Његових великих и страшних дела?

Брат Алекса Ристић: Ми обнављамо стари обичај моба. Саветујемо наше чланове да иду један другом на рад и узајамно да се помажу и тако чине. На раду певају духовне песме и воде духовне разговоре. И ево хвала Богу то је сад ушло у обичај код наших братстава преко Дрине. А и други свет види то, па следује нашем примеру. А сиромаси, инокосници и удовци са неодраслом децом срећни су због тога и много благодарни.

Владика Жички: Томе се сви радујемо. Треба знати да су три главна обичаја постали и главне особине српскога народа још од старих времена. То су: задужбинарство, свечарство и мобарство. То троје и данас је потребно као и увек, и треба настојати да се ниједно не упусти. Задужбинарством Срби посведочују своју љубав према Богу, свечарством љубав према свецима БОЖЈИМ, а мобарством љубав према ближњим својим.

Брат Алекса Ристић: Куда год путујемо ми се старамо да неко добро учинимо људима. Где нађемо завађене, ми их миримо. Тако једном ја и брат Бранко паднемо на конак у село Осмаке. Два брата се деле, али не као браћа, него као крвници. Сами су признавали да су дали адвокатима преко 10 000 динара и опет се нису могли нагодити ни поделити. Цело село чудило се томе и о томе говорило. Онда ја и брат Бранко одржимо молитву, па после молитве понудимо се оној браћи да их некако измиримо. Понудимо се тако, да ја браним ствар једнога брата, а Бранко да брани ствар другога брата. Оба њих на то радосно пристану. А то је све дејство наше молитве. И по¬чнемо онда од вечера па до зоре да разговарамо и расправљамо се и саветујемо. У зору они се измире и нагоде. Пошто су нам још признали, да су свог покојног оца грдили и ружили, ми их посаветујемо, да се одмах покају и да заједно одрже парастос своме оцу. Све се лепо свршило и они напишу уговор. Цело се село томе дивило. А ми ову браћу одведемо у цркву на службу и посаветујемо их да се убудуће Богу моле, да би се мир међу њима одржао.

Брат Драгутин Обрадовић: Браћо, ово што нам је испричао брат Алекса посведочава колика је сила молитве. И ја то могу посведочити из мога живота. Ја сам служио стални кадар 1920. године на Цетињу. Био сам каплар, и морао сам по пропису водити војнике на молитву. А мени је у то време молитва била досадна и мрска, па сам гледао како год да је избегнем. И једном тако кад је било време за молитву, ја узмем коњовоце и одем на другу страну. Али на путу једна се мазга разбесни и потрчи; ја држ да је ухватим, а она падне крај пута и сломи ногу. Кад се то сазнало ја будем оптужен и кажњен од војног суда да платим 12.500 динара. Нудио сам да купим држави доброг коња место оне мазге, али то је одбијено. Речено ми је, да сам кажњен не због штете, него због избегавања своје дужности, то јест молитве. Пресуда је била извршена и наређено полицији да наплати. Али о чуда Божјег! Дође 1921. године у М. Градиште чича Иван Благојевић са још неким богомољцима, па одрже молитву, беседу и отпевају многе духовне песме. То мене такне у срце, отвори ми вид духовни и приведе покајању. Почнем се ја од тада Богу молити. И што сам се више молио, све сам се усрдније молио. Цела ми се душа осветљавала светлошћу и загревала топлотом. Чекао сам кад ће доћи наређење да платим ону казну. Али једно вече долази човек к мени, доноси ми онај мој предмет и саопштава да сам потпуно ослобођен од плаћања. Ја се веома изненадим и захвалим Господу. Понудим оном човеку неку награду због радосне вести, али он не хтеде примити, него само рече ,збогом’ и оде. И тако, браћо, због избегавања молитве дошла ми је беда, а кад сам почео држати молитву, дошло ми је спасење од беде.

Неколико браће у глас: Сви можемо навести много примера како молитва помаже.

Брат Драгутин Обрадовић: Дозволите да вам испричам један случај, опет, који показује како милостиња помаже. У једном селу близу Пожаревца један сељак одређен да дежура у општини. А кад је он дежурао, наиђе неки пијан човек и силом уђе у судницу. Дежурни сељак истера га напоље. Али га није тукао и злостављао. Онај човек био је од раније просут. Кад је изишао из суднице и почео викати, нађу се два несрећника који га наговоре да тужи суду оног дежурног као тобож да га је тукао, и гурао, те је тако добио просутост. Обећају му да ће они сведочити. Тако и буде. На суду оптужени се бранио колико је могао, али све узалуд. Они несрећници се закуну криво, и суд осуди оптуженога на три месеца затвора и да плати 10.000 динара, и још уз то награду адвокатима. Невини човек био је испуњен горчином због неправде и почео је Бога призивати у помоћ. Тада му дође једна чудна мисао. Узме 2.000 динара, уситни па пође по улицама пожаревачким и све раздели сиротињи говорећи: Куд је отишло оно нек иде и ово! После тога зовне га његов адвокат и саопшти му, да је она пресуда поништена и да је он потпуно ослобођен. Зашто? То се зна. Милостиња га спасла.

Чудна прича о селу Гареву

Село Гарево подигло је нову цркву и посветило светом кнезу Лазару, мученику косовском. О овоме селу постоји овако предање: Село Гарево било је некада тако велико, да је у њему годишње бивало по 200 венчања. Кад је кнез Лазар позвао Србе у бој на Косово, позив кнежев дође у село Гарево. Али из тог села одазове се само 80 људи. Они одговоре: Ето само нас 80, нема више. А кнез прокуне и викне: Дабогда у том селу и не било никад више! И од тада село Гарево имало је само 80 кућа. Чим би било више, одмах се једна породица исељавала у друго место или изумирала. Због тога Гаревци реше се у наше дане да подигну нову цркву у свом селу и да је посвете честитом кнезу. Што решили, то и учинили. Црква је освећена на Видовдан 1939. године. Још се догодило и ово. Један човек продао део своје њиве за порту црквену. Продао и наплатио. После се покајао па је клео. Но та његова неправедна клетва оборила се на њега. И док се црква градила и изградила, њему изумру сва чељад у кући. Из тога видимо разлику између клетве и клетве. Клетва кнеза Лазара постигла је село Гарево, а клетва овога човека пала је на њега самога. Мислим, да је ово велика поука.

Брат Миленко Бојовић: Ви сте чули, браћо о назаренама? У наше време они нису сложни, него су подељени. Једни неће да служе војску, а други хоће. Стари неће, а нови хоће. Путујући тако ја се намерим на њих и они ме позову. Ја сам се дуго решавао да ли да идем или не. Онда се помолим Богу па се решим и одем. Питају они мене о вери, а ја им кажем: Има много вера, али само једна од њих може бити истинита. Ја знам да је истинита само наша вера православна. Одговоре ми они: Како може бити истинита вера православна кад има свештенике? А ја кажем: Вера без свештеника није права вера. И у Старом Завету постојали су свештеници, а то је по Божјем установљењу. Какви свештеници! повикаше они. Нису они достојни ни улицом да прођу а камоли да дају благослов. На то им ја одговорим: Полакоте, људи, да се разумемо. Није ли сам Господ сабрао апостоле и дао им власт да благосил>ају? После су апостоли рукоположењем предали ту власт светим оцима, а свети оци свештеницима. На ове моје речи они приметише: Значи да свештеници могу да благосиљају само зато што су школу учили? А ја рекох: Није то због школе него због рукоположења. У турско време било је код нас свештеника без школе, али су били рукоположени и кроз рукоположење добили моћ да благосиљају народ.

После овога сва су браћа устала па најпре отпевала песму:

Hapoд Божји у Божијем храму

Пјева Богу пјесму одабрану,

Пјесмом Богу своју душу блажи,

Пјесмом Богу cвoj карактер снажи.

Слава Богу, Богу народњему!

Част народу, народу Божјему!

А после ове песме отпевана је црквена песма, похвала Пресветој Богоматери:

Достојно jecт јако воистину.

И с тим је прва седница закључена.

IZVOR

[Дејан]

                                          II део

                       

ДРУГА СЕДНИЦА

Отвара се најпре молитвом па онда овом песмом:

Ми стојимо cви за Христа

Против лажи и насиља,

Творац света лаж не воли

Нит насиље благосиља.

За истину ми стојимо

— Истина је Божје име —

Па када се ми боримо

Моћ је наша моћ истине.

И за љубав ми стојимо

— Бог љубави зна и чује —

Па када се ми боримо

Љубав кроз нас побеђује.

А кад падне змија лажи,

Када мине мрак насиља,

Свет ћe љубав тад да тражи

А истину благосиља.

Отац Јован Рапајић уредник „Мисионара” председава и руководи састанком. Говори о листу „Мисионар”, органу П. X. 3. и каже, да је то сразмерно најјевтинији часопис у нашој држави. Стаје свега 20 динара за 12 месеци. Лист би требало да иде у 50.000 примерака. Ту цифру ми још нисмо достигли, но надамо се достићи је, с Божјом помоћи. Ми знамо случајева, где је човеку допао у руке само један број нашега листа и учинио обрт у његовој души. Двадесет динара човек даде за новине за 20 дана, а ово је лист који га учи и храни духовно целе године.

Брат Драгутин Обрадовић: Колико је „Мисионар” потребан, то се показало по Божјем Промислу на сну једном нашем члану. Двојица чланова једнога братства препирали се баш о листу. Један рекао, како редовно прима и чита „Мисионар”, и како од тога има велику корист. Други рекао, како то није потребно; он уме, вели, молити се Богу и без тога. Тако та препирка изађе на скуп пред браћу. Јада један брат исприча ово чудно јављање у сну. Сањао сам, вели, да сам пао у неку кацу мрачну и дубоку пет шест метара. У великом страху мислио сам и премишљао како бих се могао избавити из те каце. Покушај ово, покушај оно, никако не иде па никако. У очајању оборим главу и почнем се Богу молити да ме избави. Нисам се дуго молио док чујем глас: Ево ти басамака па уз њих изађи. Погледам ја и видим басамаке начињене од листа „Мисионар”. Један лист изнад другог до врха, а сви листови осветљени тако да јасно читам наслов — Мисионар Онда ја рекнем: зар да газим по књигама? И опет дође ми глас: Гази, то су ти басамаци, преко којих ћеш се избавити, и ја онда ступим ногом на оне листове, па другом, и тако изађем из оне страшне каце.

Брат који је сањао овај сан, зове се Добросав. И без овога сна ja сам знао да је корисно читати „Мисионар”, али овај сан ме још више у то уверио.

Брат Бранко Симеуновић: Браћо, ми, босански мисионари, свуда препоручуЈемо лист „Мисионар”. И они који га добију, после благодаре. Али и жива реч је од великог утицаја. Ја ћу вам испричати само нешто мало од оног што смо ми доживели. Уочи једне недеље стигнемо у Завидовиће. Ту уђемо у једну бараку. Као и у многим другим баракама, тако и у овој радници примили плату па пију, једу, коцкају се и, наравно псују. Устанемо ми и упитамо да ли би они хтели чути о Богу, о вери, о души. Неки рекоше да пристају, други се насмејаше. Али већина приста. Таман да почнемо ми говорити, кад двојица намрштених и разјарених младића приђоше нама и почеше викати: каква вера, какав Бог! Не треба то нама. Доста је што попови тргују вером, па зар хоћете и ви! Ја кажем: Ми не тргујемо вером него проповедамо веру о свом круху и руху. И никакве награде за ово немамо ни од кога на земљи. Него нас љубав према Богу и према људима гони на овој мучни пут. А ви нас слушајте, па ако ваља — примите, ако ли не ваља, нећемо вас силити да примите.

Ова двојица били су затровани комунисти и безбожници. Но кад им ја благо рекох оне речи, они се малко стишаше, па одоше и седоше за свој астал. Тада смо ми одржали подужу реч. Што год смо дуже говорили, све је већа тишина бивала. А кад смо завршили, наста велико одобравање. Још нас умолише, да сутра опет дођемо и да им говоримо. Сутрадан ми дођемо и затекнемо бараку препуну радничког света. И опет смо држали говоре. И наишли смо на још веће одобравање. Тада нам приђоше она два младића па се почеше извињавати што су нас јуче онако јаросно напали. Опростите, кажу, ми заиста нисмо ништа знали о вери. Попови нам не проповедају, а каквих верских књига нити имамо, нити их гдегод видимо. Него, ако имате таквих књига, ви нам пошаљите, не жалимо ми платити. Ја вам се могу заклети да сам видео сузе у очима једног од тих младића. И моје је срца плакало гледајући одрасле људе који ништа не знају о главном знању, о спасењу душе.

Тако се за два вечера једна барака претворила у богомољу.

У Зеници поп се обрадовао нашем доласку, и причао нам је како сад и чобани за овцама по пољима певају духовне песме.

Један старац од 100 година дигао руке у чуду па каже: Вала све је било у свету, али ово није било никада, да народни људи у гуњу и опанку иду по народу и говоре о Богу, о вери и о души. Ваљда је сам Бог тако одредио да буде за овај наш вакат, да би се народ поправио.

Кад смо дошли у једно село, нађемо цркву празну. А беше недеља. Поп и не служи литургију него само изобразителну. Ми му се јавимо и питамо зашто нема народа. А он одговори, па тако је овде, нико у цркву не долази. Тешко је народу говорити о вери тамо где поп не држи пост. Уверили смо се, да где год поп не пости, вера је пала и црква се испразнила. Онда одемо ми на конак једном домаћину па га замолимо да позове комшије да им ми говоримо о Богу, о вери и о души. Он то одмах учини. Скупило се дваестина душа. Сутрадан опет, али сада је било много више. Тако целе седмице. Кад је дошла недеља, одемо у цркву и видимо цркву препуну народа. Поп радостан. Прошло је неко време, ми се опет повратимо у то место. Поп нас прими да не може боље бити. Сав је био преображен. Благодарио нам много. И он, вели, сада строго држи пост. И црква му је сада сваке недеље пуна. Ту смо добили 20 претплатника за „Мисионар”. За све смо благодарили Богу. Радост коју осећамо у овом нашем мисионарском послу не бисмо дали за сва богатства овога света.

Брат Обрен Н. из Магнајевића вели: Не треба, браћо, силом оснивати братства, него само тамо где се већи број покаје и пожели да има братство или тамо где се то Бо¬гом укаже. Потом прича како је он био тешко болестан. У тој својој болести види он арханђела Гаврила који му рекне: болестан си, јер се седам година ниси причестио, уз то још то и то грешиш, па му изређа његове грехе. Ево, вели, оздравићеш, али поради да се оснује код вас братство под мојим именом. Сутрадан болесник се дигне, и одмах оде и каже свештенику шта му је заповеђено. Свештеник је један благочестив Рус. Он то прихвати одмах те оснује братство под именом светог Арханђела. Братство је јако и у свему, хвала Богу, напредно и сложно.

Брат Бранко Симеуновић: Ми смо на позив брата Чеде Милића а с одобрењем Црквеног суда обншлн велики део Херцеговине. Народ је тамо трезвен и паметан, али духовна глад и жеђ велика. Као оно — како се вели у Псалмима — што жедан јелен јури у планине тражећн изворе воде, тако народ тамо у масама јури где год се огласи скуп богомољачки, на коме се говори о Богу, о вери и о души. Херцеговина потребује неколико мисионара који he стално ићи по народу са поуком и духовном песмом. За нашу Тузланску епархију могу рећи да је рај у том погледу. Наша велика срећа што нас и владика Нектарије и све свештенство очински разуме, подржава н помаже. Није тако ни издалека у епархији Бањалучкој. А где је велико богомољство, велика се и чудеса Божја догађају. У Теслићу 1939. године била велика служба. Служило је дванаест свештеннка. После службе видесмо сестру Милку сву уплакану. Па нам она прича: за време службе у проповеди видех Господа Исуса Христа са 12 апостола у цркви као у небесима. И пресјајна светлост око њих. Па онда невесело додаде: Боже благи, таква божанствена служба, и толико се речи изрекоше и просуше, па опет има тврдих срца која не верују!

Брат Анастас из Тољевца рече: Браћо, пре рата наше село Тољевац било је по злу чувено. Мало кад да није неко био на робији из овог села. У време рата ја сам био интерниран у Нежидеру. Тамо сам читао Нови Завет. И то ми је била и храна и снага и нада. Уза ме придружила су се у читању још нека браћа, па и наш покојни и врли брат Божа Чеперковић. Кад смо се избавили ропства, ја сам продужио читати Свето Писмо и молити се Богу. Нигде на весеље нисам ишао, а у цркву редовно. Прочујем се ја као гатар. И почне мени долазити народ да гатам. А ја само говорим: Људи Божји, та нисам ја гатар, не дај Боже! Ја се молим Богу како вал.а и читам Свето Писмо. Тако, мало-помало, придруже се мени и други док наше братство није порасло и ојачало. Онда смо држали заједничке молитве и певали духовне песме. Бог je сам учинио то чудо, да је сада у селу Тољевцу народ постао побожан и уредан. Нема више ни злочинаца ни робијаша. У последње време нека браћа су попустила у ревности. Зато треба да нам долазе мисионари издалека, да нас поткрепе. Прекршај поста код свештеника велика је саблазан за народ. А чим неко од браће ослаби у вери, то се показује у томе што не држи пост и не иде у цркву.

IZVOR

[Дејан]

                                          III део

                         

ТРЕЋА СЕДНИЦА

Седница се отвара молитвом, после које пева се ова духовна песма:

НЕКА СРБЕ ОПЕТ СЛОГА КРАСИ

Сад ил’ никад, Боже над војскама,

Сад ил’ никад, Ти се смилуј нама.

Покај народ, помилуј и спаси,

Нека Србе опет слога краси.

Стара слога устаничког кова

Нек’ засија опет као нова.

Брат нек, брату пружи обе руке,

Сложне руке савладаће муке.

Нек’ брат брата хвали а не куди,

Бог праведни сваком ће да суди.

Многе свеће од једне су јаче;

Тама бежи испред сложне браће.

Светлост слоге страшило је тами

Кад се браћа здраве: „Бог је с нами!”

О народе српски крстоносни,

Прими oeaj наук спасоносни,

То је наук Божије Библије,

То и наук твоје историје.

Епископ Жички: Само слога Србина спасава. Тако нам је на грбу писано. Сад смо, браћо, отпевали једну молитву Богу за српску слогу. Сви ми желимо слогу међу браћом. Слога је и лепа као украс, као слика, или као музика, али је она неопходна као насушни хлеб у времену у каквом ми живимо. Апостол Павле моли Филибљане позивајући их на јединство овим речима: Испуните моју радост, да једно мислите, једну љубав имате, једнодушни и једномислени. А на другом месту опет пише он Коринћанима: Јер једним Духом ми се cви крстимо у једно тијело… и cви се једним духом запојисмо. Према томе слога је тамо где је један исти дух у људима, Једна иста љубав, једна иста мисао. Где је пак различит дух и љубав и мисао, како може бити ту слоге? Јасно је, дакле, да праве и трајне слоге може бити само међу светим душама, које су испуњене светињом. Бити пак испуњен светињом значи бити испуњен Богом. Сам је Спаситељ то исказао овим речима: Ко има љубав к мени, држаће ријеч моју, и отац мој имаће љубав к њему, и к њему ћемо доћи и у њега ћемо се уселити. Бог се усељава у оне који имају љубав према Богу. И они у које се Бог као дух усели, могу и морају бити сложни, јер Бог који је у њима дејствује и чини их сложним. У својој последњој молитви пред страдање молио се Спаситељ за следбенике своје овако: Нека cви једно буду као ти Оче што си у мени и ја у теби, нека и они у нама једно буду. Јединство међу хришћанима има, дакле, свој дубоки божански корен и долази од Бога усељеног у душе људске. То је јединство духовне породице, коју је Спаситељ отпочео стварати на земљи и коју продужава стварати и умножавати непрестано. То је јединство синова светлости. Оно је више од обичне слоге међу људима. Зато ми хришћани кад го-воримо о слози мислимо на духовно јединство духовне Христове породице. Такво јединство ви треба да имате међу собом и да га проповедате другим. Српски православни народ има све могуће везе Koje везују један народ у једну православну нераздељну целину. Те су везе: крв, језик, историја, искуство, гробља, умотворине, рукотворине, заједничка страдања, заједничке сузе, заједничка држава и династија, иста вера, иста црква, исти обичаји. Додајте томе један дух, једну љубав, једну мисао и једну свест о једном и истом заједничком циљу, па ћете имати народ са најсавршенијим јединством и најосновнијом слогом. Но знајте да само истински побожни могу бити истински сложни. Побожни и безбожни не могу се сложити, нити родољуби и издајници, нити себични и великодушни, нити прави и криви. Право пруће може се сложити у један сноп, а криво и право не може. Због тога је дужност Цркве не само да проповеда слогу, него да исправља криве карактере и оспособљава их за слогу. То је дужност и циљ нашега покрета. Само побожни могу бити сложни, и њихова је слога трајна и света. Знајући то, ја не говорим: Само слога Србина спасава, него Света слога Србина спасава.

Брат Радомир Ристановић: Не може бити јединства међу људима ако га нема у самом човеку. Зао је човек разједињен у самом себи. Пре десет година ја сам заиста био зло створење. У то време никако нисам имао мира. Две силе бориле су се у мени. Мислио сам неколико пута да доакам самом себи. Јер ме је зла сила гонила на то. Данас, хвала Богу, није тако више. Милост је Господња велика, и ја сам је осетио. Верујем у крст и у силу крста. Једини сам ја посејао бостан у селу. Али лопови краду. Ја закрстим бостан и лопови се одбију. У крсну славу веру-јем највише после Бога. Кад хоћу да легнем увече, ја закрстим постељу и спавам као дете. Мир је у мојој души. Слава Господу.

Брат Здравко Кремић: Заиста је сила крста велика. Прича о жени која је била врло болесна па туговала. Кад joj је туга била највећа, јави јој се човек у сну и рекне јој: овим ћеш се излечити, па јој покаже крст и удари крст о земљу. Онда јој заповеди да иде у манастир Рачу. Она оде. Тамо јој се читају молитве, и оздрави. Сад je ставила крст о гушу и носи на прсима.

Брат Војин Бојовић из Босута: Не можемо живети без Бога. Не може ни сат да ради док се не навије. И наш живот мора неко да навија и регулисава. А то је Онај који нас је створио. Ми се бавимо тамо под Рудником вађењем камена. Неки безверци смеју се мени па кажу: Ако има Бога, зашто Он не дође да лупа то камење него се ти мучиш? А ја им одговарам: Да није Бог створио камен, не бисмо ни ја ни ви знали за камен. А Бог је нама дао разум и руке да сами тај камен прерађујемо и употребљавамо. Бог нам помаже онда кад ми сами нисмо у стању да се помогнемо.

Брат Чедо Милић из Мостара: У свима тешким временима Бог није остављао свет без разних знамења и сигнала. Па тако и у ово наше мучно време. Уочи Бадњег дана видело се једно чудно знамење изнад Невесиња: пун месец и крст преко месеца, светлији од месечеве светлости. И крст је прешао преко месеца на све четири стране за неколико метара (за голо око човечије). Гледали то људи све три вере, па један католик рекао: Ово значи да he крст православни победити, јер се од истока пружа.

Брат Златомир Јовановић из Мургаша: Како нам је дошао за пароха поп Милорад Миливојевић на Уб, народ се обратио цркви. Нови поп је почео да позива народ на покајање. Образовано је братство Светог Вазнесења 1939. године. У почетку смо имали само 36 чланова. Но број расте. Сви би желели да нам дођу калуђери из Жиче да нас поуче. Био нам је једном јеромонах Васијан из Жиче. И много је добро било. У нашем су братству већином сељаци. Нешто мало варошана. Сваки од нас доживео је по-нешто, по чему је очигледно познао руку Божју, која или милује или кара. Но ја вас нећу задржавати и причати о томе. Доносим вам поздрав од све наше браће.

Ђакон Теофил сабрат манастира Жиче: Благословите да испричам случај који је мене побудио да оставим свет и одем у манастир. Путовао један мисионар преко планине. Успут му се придружи некакав младић и отпочне разговор. Упита младић мисионара да ли има код себе какво оружје. Имам вели у овом џепу револвер, и покаже крст, а у овом другом муницију, и покаже Свето Писмо. То је моје поуздано оружје. Мисионар ништа није сумњао у тог младића. Онда се сврате у једну путну механу и по-руче по један чај. Младић је хтео да плати чај за обојицу, али мисионар не пристане него плати сваки своје. Младић посаветује мисионара да преноћи у тој механи, јер, вели, има много друмских разбојника у планини. Мисионар одговори да мора да продужи пут, и крене. Младић се с њим поздрави и остане у механи, говорећи да он не сме на пут због разбојника. Кад је мисионар измакао, онда онај младић преким путем отрчи до друма па се маши за камење да удари мисионара. Али чим дохвати руком ка-мен, рука му се укрути те није могао замахнути. Он узме камен другом руком, али и друга му се ухвати. Уплашен он покуша да се прекрсти, и одмах му се рука пусти. Он опет потом узме камен, али му се рука опет ухвати и укрути. Видећи да не може остварити свој паклени план, тј. убити и опљачкати мисионара, младић се врати у механу. А кафеџија га је добро познавао као разбојника, па му викне кафеџија: Ти си, разбојниче, сигурно убио оног доброг човека? Одговори младић: Хтео сам, али нисам могао. И исприча шта се догодило. Но кафеџија му није поверовао. После месец дана врати се мисионар истим путем и сврати у механу. Кафеџија се веома зачуди кад га виде и узвикну: Зар си ти жив? И исприча кафеџија о оном младићу. Ето, браћо, тај догађај уверио је мене у силу блискога Бога који чува праведника, а кажњава злотвора. Пошто сам добро проверио овај догађај, тако да нимало сумње није остало, ја сам се решио да сав свој живот посветим Господу Богу. То ме je довело у манастир. Опростите и благословите.

Брат Стеван Толић, учитељ: Каже апостол Павле негде: Није се с Богом шалити. Као што видим, сви своју веру базирате на доживљајима, на фактима, на искуству, па тако и ја. Испричаћу вам једну од многих ствари које сам доживео, што заиста спада у чудеса Божја. У селу П. тамо у Славонији беше неки газда (не морам га баш по имену казивати, јер и Христос није сматрао важним да онога богаташа назове именом, док је Лазара споменуо), и тај газда имаше огроман виноград. Упитам ја њега једног дана, да ли се он моли Богу кад му је вино-град тако напредан. А он мени одговори: Ја прскам свој виноград уредно и зато је добар. Каква посла Бог има с мојим виноградом? Чувши такав одговор, ја слегнем раменима и помислим: овде не помаже говорити. Остављам Богу да он то реши. И верујте, браћо, да није прошло ни два сата, а Бог заиста донесе своје решење. Напред се показа црн облак, па грмљавина, па страхотан град. И не уби град ниједан виноград осим винограда онога газде. Али не уби га онако овлаш него до црне га земље смлати и покоси. Сав свет је то видео и чудом се зачудио. А газ-да се од онда уозбиљио и почео долазити у цркву.

После овога стављена су многа питања и давати одговори. И седница закључена благоданом молитвом Богу и овом духовном песмом:

УСТАНИТЕ

Устаните, децо Божја,

Прославите вишњег Бога,

Сложно песму запевајте

— Нек је жива света слога.

Устаните, децо Божја,

Уздигните срца горе,

Где престоли вечни стоје,

Где анђели тајне зборе,

Тајне зборе о Тројици,

Њеној сили, њеној слави

И животу и блаженству

И заносу и љубави;

Тајне зборе о Пречистој,

О јутарњој звезди јасној

Што објави Сунце правде

У светлости вечној, красној;

Тајне зборе и роморе

О Исусу Спаситељу

Што с престола вечног сиђе

Нас да дигне к Родитељу;

Да нас викне и довикне

Као стадо изгубљено

И за собом у Рај збере

Cвoje стадо избављено.

Устаните, децо Божја,

Прославите вишњег Бога,

Сложно песму запевајте,

— Нек је жива света слога.

IZVOR