Епархија врањска

[Зоран]

Yрађена стаза од манастира до испоснице Светог Прохора Пчињског

Уторак, 4. Мај 2010.

 

Припадници 4. бригаде копнене Војске Србије, у току протекле недеље, уредили су стазу од манастира до испоснице Светог Прохора Пчињског у укупној дужини око три километра. Стаза је уређена по благослову Његовог Преосвештенства Епископа врањског Господина Пахомија, у сарадњи са Заводом за заштиту споменика културе из Ниша и Заводом за заштиту природе Србије из Београда.

Новом уређеном стазом  која има више одморишта са пратећим мобилијаром (клупе за одмор и корпе за отпатке) као и уређена природна степеништа, створени су услови за несметан долазак и посету испосници Светог Прохора Пчињског на планини Козјак у којој је он у 11. веку провео више од 30 година свог светитељског живота.

Епархија врањска овим путем, као и у бројим приликама до сада, изражава своју захвалност војницима и старешинама 4. бригаде копнене Војске Србије на челу са командантом бригадним генералом господином Милосавом Симовићем.

[Зоран]

Говор господина др Славенка Терзића, историчара из Београда на одржаној Свечаној академији поводом Преноса моштију сурдуличких мученика и освећење Спомен-костурнице (1924-2010) у Сурдулици

Недеља, 6. Јуни 2010.    Вести

ЗЛОЧИНИ БУГАРСКОГ ОКУПАТОРА У СУРДУЛИЦИ (1915-1918)

(Реч на спомен-академији у Сурдулици 28. маја 2010)

Наше подсећање вечерас на догађаје и зверства бугарских окупационих трупа на овим просторима 1915-1918. године није само суочавање са прошлошћу, како се то каже у наше време, јер онај ко хоће да заборави злочин спреман је и да га понови, него и скромна тиха молитва за душе више хиљада невиних српских жртава убијених у Сурдулици. Истина је пут до помирења и суседског разумевања.

Октобра 1915. године, у најсудбоноснијем и најдраматичнијем тренутку за Србију док су се народ и војска пред надмоћном аустроугарско-немачком офанзивом повлачили према југу, уследио је без објаве рата општи напад бугарских трупа у десни бок српске војске, са две армије, и то целом дужином – од Дунава до Дојранског језера. Оваквим нападом пресечена је српска одступница низ Вардарску долину, па су војска и народ били принуђени да се преко Косова и Метохије и северне Црне Горе, повлаче преко албанских планина према Јадранском мору. Главнина бугарске Прве армије која је нападала на северном делу фронта иако бројно далеко јача у односу на српске снаге у првих десет дана слабо је напредовала. Бугари су започели провокативна дејства 12. октобра 1915, да би ноћу 13-14. прешли у општи напад. На јужном делу српско-бугарског фронта Бугари су брже напредовали: одред пуковника Ризова потиснуо је делове Власинског одреда, 16. октобра код Врања пресекао железничку пругу Ниш-Солун да би већ 23. октобра 1915. трупе Друге бугарске армије ушле у Скопље. Територија Србије која се нашла под бугарском окупацијом обухватала је простор од српско-бугарске границе до Велике Мораве на западу, на северу до Дунава, а на југу – од Сталаћа на Јанкову клисуру и Блаце, затим источно од Подујева и Вучитрна до старе границе између Србије и Црне Горе (на Белом Дриму) остављајући Бугарима поред Вардарске Македоније део Косова и Метохије са Призреном, а остатак Аустро-Угарској.

Бугарска је практично извршила неформалну анексију окупиране територије Србије – организујући две војно-управне области: Моравску и Македонску. Седиште Моравске области било је у Нишу, у коме је излазило и окупаторско гласило ''Моравски гласник''. Бугарски окупатор је области Источне и Јужне Србије у границама до 1912. сматрао као ослобођење ''бугарских западних покрајина''. Званична Бугарска је сматрала да је Србија као држава нестала једном заувек, да становништво у окупираним областима педставља ''у мањој или већој мери – србизоване старе Бугаре'', и да на најбруталнији начин треба уклонити све што је у окупираним областима подсећало на Србију и Србе.

Суштина бугарске политике на окупираној територији Краљевине Србије била је политика истребљивања и насилног бугаризовања Срба. Ту политику најбоље илуструје јавна изјава председника бугарске владе Васила Радославова: ''Може се Србија обновити, може Србија после рата и да се повећа, али у Србији више неће бити Срба!'' На удару политике истребљивања нашли су се на првом месту српска црква и српско свештенство, интелигенција и уопште угледнији људи у народу, како у варошима тако и у селима.

Пишући о масовним злочинима, терору и политици истребљивања Срба у окупираним областима Сретен Динић је 1920. године парафразирао један стих епске народне песме на следећи начин: ''Да се море претвори у мастило, небо у хартију а сви људи на земљи у писаре, па се не би могло описати све оно што су Бугари по Србији починили. Сваки човек, жена или дете, свако село или варош представља за себе нарочиту повесницу или роман доживљаја и патње.''

На удару бугарског окупатора одмах су се нашли српски језик и српска црква, књиге, посебно из националне историје, споменици националне културе, док су српске школе затворене и уместо њих отворене бугарске са бугарским наставницима. Окупациона власт је одмах почела са састављањем спискова српских политичара, чиновника, интелигенције, учитељ, свештеника и уопште угледних људи – у првом реду ради физичке ликвидације, а затим ради интернације у логоре у Бугарској, као што су били Сливен (највећи), Стара Загорa, Ђумурџана и други. Спаљиване су судске, административне и црквене архиве, осим књига рођених, ради мобилизације. Нешто касније током лета 1916. Главни штаб бугарске армије организовао је научно обавештајну мисију, већином од личности са Софијског универзитета с циљем да се проуче ''новоослобођене бугарске земље'', да се утврди западна граница бугарског народа, његово споменичко наслеђе и привредни потенцијал окупираних области. Мисију су сачињавали седам филолога, три економиста, два историчара, два географа, два геолога и један фотограф. Ту су била позната имена ондашње бугарске науке као што су Михаил Арнаудов, Анастас Иширков, Васил Златарски, Стефан Младенов, Бенју Цонев, Стефан Димитров и други. Поред ових личности при Првој и Другој бугарској армији налазили су се по један етнограф – Стефан Костов и Антон Стоилов. Резултате њихових обилазака окупиране територије Краљевине Србије могуће је претпоставити. На пример,Стефан Младенов је доказивао бугарско порекло словенског становништва у Моравској области као и ''њихово постепено србизирање'', док је Бенју Цонев писао о бугарској основи косовско моравских говора и о бугарском карактаеру области Гора.

Поменута научно-обавештајна мисија уследила је после монструозних масовних злочина крајем 1915. и првих месеци 1916. Највише података о зверствима бугарског окупатора оставио је доктор Арчибалд Рајс, угледни криминолог светског гласа и професор Универзитета у Лозани. Затим, Међусавезничка комисија за повреде Хашке конвенције и међународног права учињене од Бугара 1915–1918. у окупираној Србији, и на крају савременици догађаја као што су др Јован Хаџи Васиљевић, Сретен Динић и други. Прва објављена сведочанства о бугарским злочинима у Србији угледала су свет већ 1916. године објављивањем у Солуну брошуре Зверства Бугара и Аустро-Немаца. На основу сведочења очевидаца или ''оних лица којима су очевици о њима причали'', објављена су 33 најдрастичнија примера злочина Бугара над српским војницима и цивилима током рата и одмах након операција. Наведени су тачни датуми, име сведока, место и јединица којој је припадао војник или више њих над којима је извршен злочин. Углавном је реч о клањима заробљених и рањених војника али и деце између седам и десет година. Крајем рата, тачније 20. децембра 1918. године доктор Арчибалд Рајс је на основу личне истраге на лицу места поднео Врховној команди Српске војске извештај о масовним злочинима у Сурдулици. Извештај је следеће 1919. године објављен у Паризу на француском језику под насловом Сурдулица Исте године, такође у Паризу, објављена је књига Албум – бугарски злочини у којој је објављен велики број фотографија, међу њима и 20 фотографија о злочинима у Сурдулици. Занимљиво је да је у Копенхагену 1918. године објављена књижица од 56 страна под насловом Бугарски злочини у окупираној Србији. Радило се о апелу четрдесет угледних швајцарских интелектуалаца, међу њима и 26 професора универзитета, упућеног неутралним земљама, у коме се обавештавало о размерама бугарских злочина у Србији. Књижица има пет поглавља: Денационализација, Пљачка, Депортације и убиства, Присилна мобилизација и Економско искоришћавање. Поменути Рајсов извештај о Сурдулици почиње следећим речима: ''Мала варош Сурдулица стекла је једну жалосну славу у Србији, због страховитог масакрирања извршених у њој од стране Бугара. То је била једна станица на путу изгнанства кроз коју су пролазили несретни Срби одбођени у бугарско ропство.'' Треба истаћи да су интернације из Србије у бугарске логоре биле масовне. Према тврдњи академика Владимира Стојанчевића само током 1917. године из Моравске окупационе области било је послато у бугарске логоре 60-65000 лица, ''од којих је највише било интернирано у Сливену. У овај број интернираца – пише Стојанчевић – свакако је улазило и оних осам хиљада жена и девојака које су Бугари (у време владе Радославова) за златан новац, као робље, продали Турцима! По Рајсовом тврђењу то су махом била деца женска од десет, дванаест, до петнаест година.'' Исидор Ђуковић у својој књизи о аустроугарском логору за Србе Нађмеђер да број логора и логораша, као и број умрлих Срба у Бугарској никада није прецизно пописан. ''За Србе је читава Бугарска била логор'' – пише он. У преписци се помиње 25 логора, поред Сливена и неколико других, и Варна, Горње Пачарево, Горња Џумаја, Добрич, Карлово, Немичерево, Пловдив, Плевен, Рушчик, Софија, Татар Пазарџик, Шумен и други.

Арчибалд Рајс је у свом извештају о Сурдулици педантно навео име и презиме сведока, године старости, датум злочина, место, имена жртава и имена злочинаца и наредбодаваца. Из Сурдулице сведоци су му били Алекса Јанковић, Аксентије Томић, Михаило Момчиловић, Јован Марковић, Коста Јанковић, Маринко Станковић, као и Цигани из Сурдулице Осман Ђурић и Мустафа Хамедовић, затим председник врањске општине Стојан Спасић и Врањанци Димитрије Милић, Лука Петровић, Таса Стајић, из Лесковца Христифор Цветковић. Извештај почиње убиством три грађанина Сурдулице 1. децембра 1915: Симе Момчиловића (26), Живка Аранђеловића (18) и Мике Стојановића (25). Бугари су у општинској судници затворили све мушкарце од 18 до 50 година а затим су издвојили петорицу. Двојица су успела да побегну, а поменута тројица су одведена у шуму, од којих су Аранђеловић и Стојановић убијени кундацима, а Момчиловић је мучен целе ноћи до јутра при чему су му сломили и ноге и руке и одсекли уши. Као места масовних злочина у Сурдулици наведени су следећи топоними: Врла Река, Дубрава, Стојкова Шума, Дубока Долина, Калифер, Радићева Бара и Влашки Дол. Према Рајсовим непотпуним истраживањима број убијених у Сурдулици, (из околних места али и из удаљенијих крајева), износи ''2 или 3000 лица'', док академик Владимир Стојанчевић на основу каснијих истраживања тврди да је Сурдулички покољ премашио 3000 људи. Након дугог мучења 7. децембра 1915. убијено је 7 учитеља на путу близу вароши; 10. децембра у Врлој Реци убијено је 18 лица доведених из Скопља. 18. децембра на истом месту убијено је 18 људи из Прилепа међу њима и дете од 13 година. Током јануара – марта 1916. године Срби су довођени у великим групама из Врања, Прокупља, Куршумлије, Лебана, Приштине, Лесковца, Ниша и других места. У Дубокој Долини је 7. децембра 1915. убијено 140 Срба из Лесковца и то у групама од по 12 ''са ударцима бајонета''; 23. децембра 1915. ноћу, убијен је један адвокат доведен из Призрена, родом из Књажевца са својом кћерком старом 16 година. Из велике групе Врањанаца и околине који су 28. децембра 1915. кренули пешке преко Трна за Софију, у Сурдулици је издвојено 17 најугледнијих и побијено, од којих је 15 било само из Врања. По наредби пуковника Калкаџијева 23. јануара 1916. интернирано је још 6 грађана од којих су четворица убијена у Сурдулици: Тома Микић, судија, Тома Ђурђевић, председник Првостепеног суда у Смедереву, Тома С. Михајловић трговац и Тома Зафировић народни посланик из Врања. Према изјавама очевидаца од јануара до марта 1916. сваког дана су у Сурдулицу довођене групе увек од ''најмање 120 лица''. О судбини Срба доведених у Сурдулицу одлучивала је посебна окупациона комисија коју су чинили: Нестор Симонов, председник комисије, потпоручник 42-ог пука и командир одреда, Тодор Витанов наредник 10-е чете 42-ог пука и Пејов, болничар из истог пука. Војници извршиоци масакра припадали су такође 42-ом пуку, а командир чете био је потпоручник Стојан Јуруков у исто време и командант места у Сурдулици. Иначе, командант 42-ог пука био је пуковник Петар Калкаџијев. Доктор Рајс је у свом извештају именовао и све окупационе председнике општине Сурдулица: први, Таса Станков из Трна, затим Крста Меков из Ћустендила, трећи Иван Василев (''који се боље опходио од ранијих'') и последњи Нинко Јарков (''није био рђав али је узимао новац од становника''). Општински деловођа Стојан Георгиев забележен је као ''рђав човек'' који се ''рђаво опходио са народом''.

Др Арчибалд Рајс је у овом извештају навео и реквирирање свих врста животних намирница без икакве надокнаде, све видове пљачке , затим најстрожију забрану употребе српског језика, заплену српских књига, а сви они код којих су нађене шајкаче или српске књиге били су тучени или интернирани. Почетком 1917. Сурдулица је била опкољена војницима а шеф полиције Најдан Констатинов из Ћунстендила је приморао становнике да у школи потпишу једну изјаву у којој се тврди да су Бугари. У завршетку свог извештаја доктор Рајс је, поред поменуте комисије, и команданта места Јурукова, навео и као непосредно одговорног за убиства још једног команданта места потпоручника Стојана Ђуркова. Поред пуковника Калкаџијева за непосредно одговорне у Врању који су слали Србе из Врања да би били убијени у Сурдулици навео је и мајора Илкова из 42-ог пука и лекаре докторе Сапунџијева и доктора Васиљева. Доктор Арчибалд Рајс је током децембра 1918. и јануара 1919. сачинио и један врло опширан документован извештај под називом Извештај о бугарским злочинима у окупираној Србији 1915-1918. Извештај садржи злочине и све видове терора на простору Алексинца, Лесковца, Власотинаца, Прокупља, Врања, Ћуприје, Ражња, Пожаревца, Петровца и Жагубице. Крајем 1918. године др Рајс је саставио списак скоро стотину најодговорнијих бугарских војника, официра и чиновника за злочине и разне видове терора извршених на простору Моравске окупационе области. Међу њима су и поменута лица одговорна за злочине у Сурдулици, али и друга лица као што су комитски војвода Трајко Попов из Скопља који је у Сурдулици командовао комитама – џелатима. Рајс поред осталог наводи да је српски скопски митрополит Вићентије убијен у Сурдулици, додајући да у Скопљу верују да је убијен у Качанику. Међутим, у извештају међусавезничке комисије се каже да је митрополит Вићентије ''био ухваћен у Призрену, где се био склонио испред бугарске војске'', одакле је ''потеран натраг у Скопље и уз пут га нестало''. Сматрало се да је Вићентијев леш спаљен.

Значајне податке о бугарској окупационој политици нарочито идеолошким и историјским основама те политике донео је др Јован Хаџи Васиљевић у својој студији Бугари и њихова зверства у Србији 1915 -1918, која је као предавање саопштена у Новом Саду и Сремским Карловцима 16. и 23. марта 1919. године. Поред мноштва других података Хаџи Васиљевић наводи да је на окупираном подручју убијено две трећине свештеника, скоро сви просветни радници и сва трговачка интелигенција. У Врањском округу, пише он погубљено је 69 свештеника, у Скопској Црној Гори 11 (толико их је укупно и било) у Куманову 7 и тако редом. Сурдулицу су каже Хаџи Васиљевић сами Бугари ''прозвали српском костурницом''. Најпотпунији преглед свих врста бугарских злочина и повреде међународног права сачинила је поменута Међусавезничка комисија чији је председник био Љуба Стојановић а чланови - Бонасије француски делегат, П.Гавриловић опуномоћени министар, Х.Б.Мен, потпуковник, британски делегат и Слободан Јовановић професор Београдског универзитета. Извештај садржи заједно са закључком укупно 12 целина: Повреда Хашког Правилника о законима и обичајима сувоземног рата; Убијање цивилног становништва; Злостављања и мучења; Силовања; Интернирање; Порези, реквизиције и други намети; Пљачка; Кулук; Рушевине и паљевине; Однарођавање; Повреде српске државне суверености. У уводном делу комисија је истакла да је при састављању извештаја ''водила рачуна само о оним документима којима се неспорно могла поклонити вера. То су на првом месту наредбе самих бугарских власти, које утврђују да су те власти у својој управи у заузетој Србији биле надахнуте принципима противним међународном праву. То су, затим, материјални трагови бугарских насиља, на пр. Разрушена или спаљена села и куће, опљачкане цркве, обележја мучења на људском телу, раке са људским костурима и лешевима и.т.д. Ту су најзад, искази очевидаца у свима случајевима када је дело било учињено пред једним великим скупом људи, или када су одчевидци, као људи несрпске народности давали нарочита јемства непристрасности''. Један део овог извештаја односи се на Сурдулицу, и поред осталог се каже:''Најглавнија од тих узпутних кланица била је у Сурдулици, где се налазио један Одбор који је дочекивао сваки спровод интернираних и коме је вођ спровода предавао листу лица за убијање, састављену од комитске организације оног краја из кога је спрсовод долазио. Сурдулички одбор је ову листу још и сам допуњавао. Преко ноћ сви ти који су се налазили на листи били су претресани и опљачкани. Сутра у јутру извођени су изван Сурдулице и убијани на разне начине. Испрва су убијани из пушака, али како се тај начин показао незгодан због разлегања пуцња, усвојен је други један. Жртвама су везиване руке наопако, па им је онда задавано 10 до 15 удара ножем у леђа. Али како се дешавало да људи и поред добивених рана остану живи, прибегло се убијању моткама. Удари мотке задавани су по потиљку, и то с таквом жестином да смрт услед распрскавања главе и мозга наступи одмах. Убиства су вршили војници 10 чете 42-ог пука и војници 5 етапне чете. Убијани су првенствено професори, учитељи, свештеници, судије, адвокати, трговци. Код Сурдулице су погинуле неке врло познате личности у Србији као нпр. Тома Зафировић, народни посланик, Тома Ђурђевић председник смедеревског Првостепеног суда, Тома Микић, судија врањског суда. По оцени мештана побијено је свега око 3000 људи.''

Године 1921. у Београду су објављене две књиге грађе коју је приредио Сретен Димић школски надзорник под заједничким насловом Бугарска зверства у Врањском округу. Обе су преведене на чешки језик. Књиге доносе различите врсте драгоцених докумената поред осталог и о Сурдулици, при чему се нарочито истиче, како се каже, ''чувена Дубока Долина – долина плача, главна кланица врањског округа у којој су мученички испустили душу многи невини Срби довођени са свију страна. У првој књизи донете су 32 фотографије жртава међуњима већи број свештеника, са ширим подацима о личностима и начину и месту њиховог уморства. У другој књизи донете су такође 33 фотографије жртава са ширим подацима из њиховог живота и начину убиства као и доста других података који осветљавају размере бугарских злочина. Књига доноси и један део напред поменутог извештаја Арчибалда Рајса о Сурдулици као и велики списак лица из Врањског округа које су Бугари убили за време Топличког устанка 1917. године.

Овим свакако није до краја и у потпуности осветљена бугарска окупациона управа у Србији 1915–1918. године, нити злочин у Сурдулици. Свакако да би истраживања у бугарским архивима, али и у немачким и аустријским архивима пружила још јаче светло на размере једне монструозне политике која је у добром делу Србије поновљена 1941–1944. године.

Бог нека прости и помилује све невине жртве сурдуличке !

[Зоран]

Акција ''Очистимо Србију'' у Пределу изузетних одлика ''Долина Пчиње''

Недеља, 6. Јуни 2010.

Православна епархија врањска као управљач Предела изузетних одлика ''Долина Пчиње'', организовала је, поводом акције ''Очистимо Србију'', на Дан заштите животне средине - 05. јуна 2010. године, акцију чишћења Предела изузетних одлика ''Долина Пчиње'' који обухвата површину од 2.606 хектара.

У акцији су учествовали: братство манастира Свети Прохор Пчињски, запослени у Предузећу ''Конаци'' - Прохор Пчињски, локално становништво, месна заједница Јабланица, власници викенд кућа у ПИО ''Долина Пчиње'', чланови Еколошких друштава из Бујановца и Врања, ученици основних и средњих школа из Бујановца и Врања.

Посебно је било значајно учешће ученика средње Хемијско-технолошке школе из Врања на челу са професорима: Игором Алексићем - вероучитељем, професора микробиологије и предмета Извори загађења животне средине и испитивање тла, воде и ваздуха, Мирославом Јанковићем, професором хемије и Небојшом Станковићем, професором хемије. Укупан број учесника био је око три стотине. Осим напред наведених учесника у акцији су учествовали и чланови удружења деце са посебним потребама ''Наша деца'' из Београда који су овог викенда били гости Епархије врањске, братства манастира Свети Прохор Пчињски и Предузећа ''Конаци'' - Прохор Пчињски, чије се особље побринуло да члановима овог удружења припреми храну.

Медијска подршка акције био је Радио ''Искон'', радио Православне епархије врањске који је у току протекле целе недеље у свом програму обавештавао слушаоце о овој акцији. Ако се овоме дода одлична медијска пропраћеност на свим медијима јавног сервиса (Радио телевизија Србије), онда добар резултат акције није могао да изостане. Ова медијска кампања, комбинована са регионалним и локалним медијима може да буде пример добро организоване припреме акције ''Очистимо Србију''.

С обзиром да су носиоци акције биле локолне самоуправе, истичемо коректну сарадњу у спровођењу акције општине Бујановац и ЈКП ''Комуналац'' из Бујановца.

Посебно радује чињеница да се велики број младих укључио организовано у ову акцију, што представља добар пут стварања правилних навика код младе генерације у погледу заштите животне средине. Остаје и даље потреба едукације локалног и старијег становништва у стварању навика и бриге за заштиту животне средине. То ће представљати један од основних задатака у раду Управљача у наредном периоду.

[Зоран]

Посета Удружења ''Наша деца широм Србије'' Епархији врањској

Понедељак, 7. Јуни 2010.

Најуспешнија глумачка група прошлогодишњег позоришног фестивала ''Наша деца широм Србије'' - Врање 2009., особа са посебним потребама, била је гост епархије врањске у периоду од 04. до 06. јуна 2010. године.

Чланови Удужења грађана ''Наша деца'' особа с посебним потребама из Београда, првог дана посете, 04. Јуна 2010. године, након присуства Светој литургији у цркви Свете Петке у Врању код Белог моста, где је припремљен и ручак за госте, обишли су манастир Светог Николе, метох манастира Хиландара и Саборну цркву Свете Тројице у Врању, као и манастир Свети Стефан у Горњем Жапском, након чега су обишли манастир Свети Пантелејмон у ком су им сестре ове свете обитељи пружили гостопримство трпезом љубави и песмом.

По завршетку обиласка светиња епархије врањске, гости из Београда смештени су у манстиру Светог Прохора Пчињског, где су другог дана посете, 05. јуна 2010. године узели учешће у великој акцији ''Очистимо Србију'', поводом дана планете Земље.

Последњег дана посете, 06. јуна 2010. године, чланови Удужења грађана ''Наша деца'' из Београда, учествовали су на Светој литургији у манастиру Свети Прохор Пчињски, коју је служио Његово Преосвештенство Епископ врањски Господин Пахомије. Након Свете литургије Епископ врањски Пахомије, примио је госте из Београда у конацима манастира Светог Прохора и том приликом су размењени прикладни поклони и утисци. У другом делу дана гости из Београда обишли су комплекс манастира Свети Прохор Пчињски, манастирску ризницу и организована је поклоничка шетња до испоснице Светог Прохора Пчињског.

У касним вечерњим сатима гости су под снажним утисцима и јаким емоцијама отишли својим кућама, уз обострано обећање да ће се ово пријатељство и дружење наставити.

Удружење грађана ''Наша деца'' је непрофитна и невладина организација из Београда која се бави бригом особа са посебним потребама. На прошлогодишњем позоришном фестивалу ''Наша деца широм Србије'', који је одржан у организацији епархије врањске и Града Врања, ова група проглашена је најуспешнијом. Угошћавајући и бринећи о собама са посебним потребама, епархија врањска наставља свој мисионарски рад, што и јесте један од задатака Православне цркве, у нади и жељи, да се једног дана сви нађемо у Царству небеском.

[Зоран]

Свети цар Константин - Православна стрип едиција

На дан Светог цара Константина и царице Јелене, 3. јуна 2010.године, у издању Православне епархије врањске и Балканског културног центра, из штампе је изашла друга свеска Православне стрип едиције под називом ''Свети цар Константин''. Прва свеска ''Рођење Христово'' је изашла уочи Божића и одмах је привукла велику пажњу не само верника него и других читалаца. Илистрацију и за другу свеску Православне стрип едиције урадили су Тодор и Ана Митровић, а сценарио је написао Драган Лазаревић.

Православна стрип едиција има за циљ да савременим илустацијама за децу приближи детету атмосферу црквене уметности чиме би му се индиректно приближила атмосфера црквеног богослужења, из кога је ова уметност и настајала.

Извор: Епархија врањска

[Guest]

[Зоран]

Обележавање дана освећења цркве Преноса моштију Светог Николе у селу Клиновцу, општина Бујановац

Четвртак, 24. Јуни 2010.

Свети Вартоломеј апостол

''Један од дванаест великих апостола. По свему изгледа, да је Вартоломеј и Натанаил једно исто лице. Удружен са апостолом Филипом и сестром Филиповом, девицом Маријамом - а за неко време и са светим Јованом Богословом - проповедао Јеванђеље најпре по Азији, потом у Индији и, најзад, у Јерменији, где је и скончао мученички. У Јерапољу ови свети апостоли молитвом умртвили су велику змију, коју су назнабошци у храму држали и обожавали. У истом том граду молитвом су дали вид Стахију, који је четрдесет година био слеп. Ту се дигне на њих светина, те и Филипа и Вартоломеја распну на крст (Вартоломеја наопако). Утом се догоди земљотрес, од кога погину зле судије и многи народ. Осетивши то као казну Божју, многи притрче да скину апостоле с крстова, но Филип беше већ издахнуо, док Вартоломеј беше још у животу. После тога Вартоломеј оде у Индију, где је проповедао и на индијском језику Јеванђеље Матејево превео. Затим пређе у Јерменију, где исцели кћер цареву од лудила. Но завидљиви брат царев Астијаг ухвати Божјег апостола и распне на крст, па му онда кожу одера и најзад главу посече у Албанопољу Јерменском. Тело његово хришћани чесно сахранише у оловни сандук. Како се над моштима његовим дешаваху многа чудеса, незнабошци узму сандук и баце у море. Но вода донесе сандук до острва Липарских, где га епископ Агатон, по откровењу у сну, дочека и сахрани у храму. Свети Вартоломеј јавио се у цркви преподобном Јосифу Песмописцу, одевен у беле ризе, и благословио га Јеванђељем, да би могао певати песме духовне: "Нека с језика твога потеку воде небесне мудрости!" Још се јавио и цару Анастасију (491-518) и рекао му, да ће му чувати новосазидани град Дари. Доцније су мошти овог великог апостола преношене у Беневент па у Рим. Над њима су се дешавала велика и страшна чудеса.''

Свети Варнава апостол

''Један од Седамдесеторице. Рођен на Кипру од богатих родитеља из племена Левијева и учио се заједно са Савлом код Гамалила. Звао се најпре Јосиф, но апостоли су га прозвали Варнавом, Сином Утехе, пошто је умео ванредно да теши људске душе. По обраћању Савловом он је овога први увео међу апостоле; а потом с Павлом и Марком проповедао Јеванђеље у Антиохији и по другим местима. Пострадао на острву Кипру од Јевреја, и био сахрањен Марком за западним вратима града Саламине са Јеванђељем Матејевим на прсима, које је он својом руком био преписао. Његов гроб је остао непознат неколико векова, но како су многи добијали исцељење од болести на том месту, то се оно прозвало "место здравља". У време цара Зинона и Халкидонског сабора апостол се јави архиепископу кипарском Антиму, и то трипут у три ноћи, и објави му свој гроб. То јављање апостола догодило се баш у оно време, када је властољубиви патријарх антиохијски Петар тражио да Кипарска црква буде под влашћу Антиохијског престола. Но после Варнаве, би установљено, да Кипарска црква као апостолска буде занавек самостална. Тако је постала аутокефалија Кипарске цркве.''

На дан Светих апостола Вартоломеја и Варнаве, 24. јуна 1833. године, тадашњи Митрополит скопски Господин Гаврило, извршио је освећење новоподигнутог храма посвећеног Преносу моштију Светог Николе у селу Клиновцу. Овај храм је подигнут на темељима старог средњовековног храма срушеног у 17. веку.

Поводом обележавања овог догађаја, Његово Преосвештенство Епископ врањски Господин Пахомије, служио је Свету литургију у храму Преноса моштију Светог Николе у Клиновцу, на дан Светих апостола Вартоломеја и Варнаве, 24. јуна 2010. године. Светој литургији је присуствовао велики број верника, деца која похађају верску наставу из Клиновца и околине, монахиње манастира Свети Стефан из Горњег Жапског и хор ''Свети Прохор Пчињски'' из Бујановца, а по завршетку Свете литургије, Епископ Пахомије извршио је резање славског колача.

У својој беседи, Епископ Пахомије подсетио је све присустне на значај данашњег празника и житије Светих апостола Вартоломеја и Варнаве, посебно се осврнувши на значај истинског исповедања Наше православне вере, као и потребу опстанка нашег народа на просторима где он, нажалост, представља мањину, као што су то општине Прешево и Бујановац на југу Србије. Наш народ треба да то чини исповедајући своју веру и окупљајући се око своје матице - око своје Цркве, која је увек била и увек ће бити уз свој народ.

После Свете литургије, Црквена општина Клиновац за све присутне приредила је трпезу љубави.

[Зоран]

Видовдан у Епархији врањској

Понедељак, 28. Јуни 2010. 

Светосавски свенародни идеал и програм: "Све за Христа - Христа ни за шта", нико није у такој потпуности остварио као свети Великомученик Цар Лазар. Он је то свенародно остварио определивши се за Царство Небеско и приневши себе на Косовску жртву, и са собом сав народ Српски. И то учинио са чисто еванђелских разлога, изложених у народној песми: Земаљско је за малена царство, a Небеско увек и довека.

Свети мученик Лазар, кнез српски - Један од великаша српских, који су владали царством српским после цара Душана. По смрти цара Уроша Лазар би крунисан од патријарха Јефрема за цара српског. Слао изасланство у Цариград, са монахом Исаијом да моли да се скине анатема са народа српског. Борио се против силе турске у неколико махова. Најзад сукоби се на Косову пољу 1389. године 15. јуна са турским царем Амуратом, где буде посечен. Тело му пренето и сахрањено у његовој задужбини Раваници код Ћуприје, а доцније пренето одатле у Раваницу Сремску, одакле је за време Другог светског рата (1942. године.) пренето у Београд и положено у Саборну цркву, а 1989. године у манастир Раваницу где и данас нетљено почива и пружа утехе и исцелење свима онима који му се молитвом обраћају. Обновио Хиландар и Горњак; подигао Раваницу и Лазарицу; био ктитором манастира руског Пантелејмона као и многих других цркава и манастира.

Поводом дана Светог мученика Кнеза Лазара и свих светих мученика српских - Видовдан, Његово Преосвештенство Епископ врањски Господин Пахомије, уз саслужење већег броја свештеника из целе епархије, служио је Свету Литургију у Владичином Хану, у цркви посвећеној српском великомученику, Кнезу Лазару и свим српским мученицима и новомученицима.

У току Свете литургије причешћени су многобројни верници, а након литургије пресечен је славски колач. За кума наредне године јавио се председник Црквене општине Владичин Хан, господин Петроније Ристић. Светој Литургији присуствовао је и председник општине Владичин Хан, господин Ненад Митровић са сарадницима, који су након Свете Литургије узели учешће у градској литији коју је предводио Епископ врањски Пахомије.

У литији су учествовали и припадници Војске Србије, представници многобројних културно-уметничких друштава из ове општине, чланови Спортског клуба ''Морава'', ученици основих и средњих школа, као и многобројни грађани.

У току литије извршен је помен свим страдалима од Косова до НАТО бомбардовања код споменика жртава настрадалим у Владичином Хану у току НАТО агресије над Србијом, 1999. године, а цвеће је положио председник општине господин Ненад Митровић са сарадницима, затим је код Крста освећено жито и пресечен колач за славу града Владичиног Хана чиме је завршена Литија поводом градске славе.

У Дому културе Владичиног Хана приређено је прикладно послужење за госте, од стране ''Друштва српских домаћина'' из Владичиног Хана.

У оквиру обележавања Видовдана у Епархији врањској, Епископ врањски Пахомије одржао је Видовдански парастос свим војсковођама и војницима који су положили свој живот за веру и отачаство од Косовског Боја па до данас, у Спомен-костурници у Сурдулици и настрадалим Србима мученицима у току Првог светског рата, који су мученички побијени од стране бугарског окупатора.

У току беседе Његово Преосвештенство Епископ врањски Господин Пахомије је истакао ''да је Видовдан дан када се прослављају сви српски мученици у току српске историје, на челу са Светим Кнезом Лазаром, који су само због тога што су Срби Православне вере мученички страдали за веру коју је свети Сава утемељио у српском народу. Да су они наши помоћници у земаљској отаџбини ако се припремамо за Небеску отаџбину држећи се вере за коју су они мученички страдали и њихових идеала, а могу бити наши тужиоци на страшноме суду ако изневеримо веру у Господа Нашега Исуса Христа коју су они својом мученичком смрћу потврдили и у Небеску отаџбину ушли.'' (беседу можете чути на сајту Радија ''Искон'', радија Православне епархије врањске www.radioiskon.org).

[Зоран]

Посета хора ''Свети Прохор Пчињски'' из Бујановца манастирима Епархије врањске

Среда, 30. Јуни 2010. 

У организацији Црквене општине Бујановац, а по благослову Његовог Преосвештенства Епископа врањског Господина Пахомија, чланови хора ''Свети Прохор Пчињски'' из Бујановца, посетили су 30. јуна 2010. године манастире Епархије врањске.

Посету су започели у манастиру Свети Прохор Пчињски, где су узели учешће на Светој литургији, након које су се упознали са духовним, историјски и културним вредностима ове светиње.

У поподневним часовима, чланови овог хора, посетили су и манастире: Свети Пантелејмон у Лепчинцу и Свети Стефан у Горњем Жапском...

Хор ''Свети Прохор Пчињски'' из Бујановца је уз благослов Његовог Преосвештенства Епископа врањског Господина Пахомија, почео са активним радом 2000. године. Чланови хора редовно долазе у цркву, причешћују се и активно учествују у богослужењима. Хор сачињава 40 чланова, а први тим 20 чланова. Освојили су треће место у Орашцу, а учествовали су на отварању изложбе православних икона Епархије врањске у Матици Српској у Новом Саду. Такође су учествовали у Жикиној шареници у Београду и другим градовима - Лесковцу, Владичином Хану, Врању и Бујановцу.

[Зоран]

Заупокојена литургија и парастос свим свештенослужитељима Епархије врањске у манастиру Свети Прохор Пчињски

Субота, 3. Јули 2010.   

На дан Светог свешеномученика Методија и Преподобног Наума Охридског, 03. јула 2010. године, у манастиру Свети Прохор Пчињски служена је Заупокојена литургија и парастос свим свештенослужитељима Епархије врањске.

Свету Архијерејску литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ врањски Господин Пахомије, уз саслужење свештеника Епархије врањске. Светој литургији и парастосу присуствовало је монаштво и велики број верника Епархије врањске.

У току Свете литургије, Епископ Пахомије рукопроизвео је у чин чтеца сабрата манастира Свети Прохор Пчињски, монаха Симеона, а искушеницу Цвету Чалакић замонашио у чин расофорне монахиње, давши јој име Параскева.

По завршетку Свете литургије служен је парастос свим свештенослужитељима Епархије врањске, почевши од блажене успомене Митрополита скопских Пајсија и Јосифа, Епископа врањских Доментијана и Саве, Игумана Владимира, Пимена и Архимандрита Пајсија, до свих знаних и незнаних свештенослужитеља Епархије врањске која је имала изузетно тешке периоде у својој историји, а нарочито страдање свештенства у Првом светском рату када су бугарски окупатори убили чак 87 свештеника и свештеномонаха Епархије врањске.

По одслуженом парастосу преливени су гробови свештеномонаха и монаха чији земни остаци почивају у порти манастира Светог Прохора Пчињског.

За све присутне, у конаку манастира Свети Прохор Пчињски, приређена је трпеза љубави.

Сви присутни данашњем догађању у манастиру Свети Прохор Пчињски, и овог пута, понели су духовну радост и благослове Преподобног Прохора Пчињског, као и обновили своја сећања на преминуле свештенослужитеље Епархије врањске, а нарочито духовна деца блаженопочившег Архимандрита Пајсија, који представља њихово трајно, духовно надахнуће.

[Guest]

Лепе вести.

[Зоран]

Епископ Пахомије посетио српску заједницу на северу Албаније

Недеља, 18. Јули 2010. 

Представници српске заједнице на северу Албаније у Скадру Павле Брајовић - председник и Гано Мучић - члан, били су домаћини Његовом Преосвештенству Епископу врањском Господину Пахомију и господину Симону Ђуретићу, историчару из Београда и њиховом сараднику из Министарства за дијаспору Републике Србије.

Своју посету Епископ Пахомије, са сарадницима, започео је посетом новој цркви Свете Тројице, подигмутој 1994. године, у насељу Врака. Потом је посетио стару цркву Свете Тројице (из друге половине 19. века). У порти ове цркве налази се више надгорбинх споменика од којих се издваја на једном од њих сачуван натпис: ''Овде је сахрањен Милован Мартиновић са својим сином Јованом.'' Ова црква, која је била центар окупљања срспког народа у Скадру у 19. и првој половини 20. века, после II Светског рата 1945. године била је делимично порушена и претворена у Дом културе, све до 1990. године. Данас се налази у врло лошем стању, а парохијски дом у непосредној близини налази се у приватном власништву Албанаца из Враке, који је претворио у магацин. Након овога, Епископ Пахомије, посетио је остатке манастира Светог Николе у Скадру, порушеног до темеља у периоду комунистичке власти у Албанији.

Ова изузетно значајна посета, завршена је у просторијама српске заједнице у центру Скадра, где су домаћини упознали Епископа Пахомија са положајем српске заједнице у Албанији и активностима на очувању духовног, историјског и културног идентитета српске заједнице. Од ових активности, издвојили су школу српског језика коју похађају и старији и млађи чланови српске заједнице у Скадру.

Епископ Пахомије се захвалио домаћинима на срдачном пријему и позвао их да буду гости Епархије врањске.

[Зоран]

Епископ Пахомије посетио манастир Благовештења Пресвете Богородице на Бешкој, Скадарско језеро

Недеља, 18. Јули 2010.

У току своје посете Митрополији црногорско-приморској, Његово Преосвештенство Епископ врањски Господин Пахомије, по благослову Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског, Митрополита црногорско-приморског, зетско-брдског и скендеријског и чувара трона пећког, посетио је манастир Благовештења на Бешкој, Скадарско језеро где му је госпопримство пружило сестринство ове Свете обитељи на челу са игуманијом Фотином.

Том приликом, на дан светог Атанасија Атонског и Светог Сергија Радоњешког, 18. јула 2010. године, Епископ врањски Пахомије, служио је Свету литургију у присуству већег броја верника из Зете, Подгорице, Новог Сада и Берлина. По завршетку Свете литургије, Епископ Пахомије извршио је освећење новоподигнутог крста на највишој тачки овог острва у Скадарском језеру који су даровали верници из братства Мојановића, из Зете.

Данашње молитвославље на острву Бешка завршено је трпезом љубави за све присустне.

[Зоран]

Прослава Светог великомученика Прокопија у селу Љиљанцу, општина Бујановац

Среда, 21. Јули 2010.    Вести

Свети великомученик Прокопије - Рођен у Јерусалиму од оца хришћанина и мајке незнабошке. Најпре му беше име Неаније. По смрти очевој мајка васпита сина потпуно у духу римског идолопоклонства. Кад одрасте Неаније, виде га једном цар Диоклецијан и одмах га толико заволи, да га узе у свој двор на војничку службу. Када овај злочестиви цар поче гонити хришћане, он одреди Неанија да с једним одредом војске иде у Александрију и затре тамо хришћане. Но на том путу деси се Неанију нешто слично као негда и Савлу. У трећи час ноћи би јак земљотрес и утом јави му се Господ, и чу се глас: "Неаније, куда идеш, и на кога устајеш?" У великом страху упита Неаније: "Ко си ти, Господе? Не могу да те познам". Утом се показа у ваздуху пресветао крст, као од кристала, и од крста дође глас: "Ја сам Исус, распети Син Божји". И још му Господ рече: "Овим знамењем које си видео, побеђуј непријатеље своје, и мир мој биће с тобом". Тај доживљај потпуно је обрнуо и променио живот војводе Неанија. Он даде направити онакав крст какав је видео, и место да пође против хришћана, он крете с војском против Агарјана, који удараху на Јерусалим. Као победилац он уђе у Јерусалим и објави мајци да је он хришћанин. Изведен пред судију, он скиде са себе појас војводски и мач, и баци пред судију, показавши тиме, да је он само војник Христа Цара. После великих мучења бачен у тамницу, где му се јави опет Господ Христос, који га и крсти и надеде му име Прокопије. Једног дана дођоше му на тамнички прозор дванаест жена и рекоше: "И ми смо слушкиње Христове". Оптужене за ово оне беху бачене у исту тамницу, где их свети Прокопије учаше вери Христовој а нарочито томе како ће примити венац мученички. Зато се у чину венчања брачних помиње свети Прокопије, поред боговенчаног цара Константина и Јелене. Тих дванаест жена бише по том страшно мучене. Гледајући њихове муке и храброст мајка Прокопијева, такође, поверова у Христа, те свих тринаест буду погубљене. Када свети Прокопије би изведен на губилиште, он диже руке према истоку и помоли се Богу за све бедне и невољне, сироте и удове, а нарочито за Цркву свету, да узрасте и распростре се и да Православље сија до скончања времена. И би му с неба јављено да је услишана молитва његова, после чега он радосно простре главу своју под мач, и оде Господу своме у вечну радост. Чесно пострада свети Прокопије у Кесарији Палестинској и увенча се венцем бесмртне славе 8. јула 303. године.

На дан Светог великомученика Прокопија, 21. јула 2010. године, Његово Преосвештенство Епископ врањски Господин Пахомије служио је са свештенством Свету архијерејску литургију у цркви Светог великомученика Прокопија, у селу Љиљанцу, општина Бујановац.

Храм Светог великомученика Прокопија подигнут је 1889. године на темељима храма из средњег века, а обновљен је последњих година благодарећи добровољним прилозима верника и помоћи Министарства вера.

По завршетку Свете Литургије обављена је литија око храма и резање славског колача. Епископ врањски Пахомије, у својој беседи, најпре је говорио о значењу празника, а затим, као и у свим сличним приликама када се налази на подручју општина Бујановац и Прешево, позвао присутне вернике да остану и опстану на овом простору чувајући православне светиње на југу Србије као камене међаше постојања српског народа. Данашње славље завршено је трпезом љубави за све присутне.

[Зоран]

Посета Епископа врањског Пахомија Епархији рашко-призренској

Понедељак, 26. Јули 2010.

 

У манастиру Свети Архангели код Призрена свечано је прослављена манастирска слава. Свету архијерејску литургију служио је Мјестобљуститељ Епархије рашко-призренске Митрополит црногорско-приморски Господин Амфилохије уз саслужење Епископа врањског Господина Пахомија и викарног Епископа липљанског Господина Теодосија и дванаест свештенослужитеља.

У Светој Литургији учествовало је око 500 верника који су у Свете Архангеле пристигли из оближњег Призрена и околине, Штрпца, Грачанице, Северног Косова али такође из Београда, Младеновца и Подгорице.

Након Свете Литургије културно-уметничка друштва из Велике Хоче и Штрпца приредили су пригодни програм, а данашње славље је завршено ручком који је за све присутне приредило братство манастира на челу са игуманом манастира Свети Архангели протосинђелом Михајлом и верним народом призренског и ораховачког краја.