Обнова канонског предања

[Guest свештеник Иван]

Данас се од православних богослова често могу чути предлози да треба извршити обнову канонског предања. По њима, постојећи канони више не испуњавају своју сврху, штавише у многим случајевима ометају мисију Цркве. Гледање на ствар оваквим очима произвољно је и предрасудно, засновано или на дословном тумачењу слова канона, или на бркању духа канона са духом овога света у смислу претензија на преформулисање канонског предања које би задирало у његов дух, што је недопустиво.

Па ипак, обнова канонског предања је увек потребан процес. Зато треба начинити један уопштени осврт на развој канонског предања кроз историју Цркве.

Могу се доносити нови канони. Други канон Петошестог сабора забрањује формулисање нових канона. Међутим, ту забрану не можемо схватити дословно, тим пре што сам Петошести сабор доноси велики број нових канона, од којих се неки баве истим проблемима као раније донети канони, дајући формално другачије решење. Једини исправан начин да схватимо ову забрану јесте да се не смеју доносити нови канони ван духа канонског предања, тј. нарушавајући његов континуитет.

    Стари канони се не укидају. Канонски корпус је неодвојиви и суштински елемент предања Цркве. Канони у конкретним историјским околностима пројављују истину откривења. Међутим, доношење нових канона никада није значило укидање старих. Напротив, сваки васељенски сабор, доносећи нове каноне, увек потврђује целокупан дотадашњи канонски корпус, па и оне каноне који се баве истим питањима којима се баве неки од нових канона, позивајући се на њих као на основу ових, или их чак цитирајући. Наизгледна противречност канона који се баве истим питањима не нарушава њихово суштинско јединство и континуитет, јер се они у истом духу баве истим проблемом, али у различитим околностима. Из тога следи да Црква не захтева – нити би могла да захтева – дословно примењивање свих канона.

Поставља се питање због чега, онда, Црква, доносећи нове, не укида старе каноне. Основни разлог овоме јесте непрекинути континуитет канонског предања Цркве, вођен Духом Светим. Стари канони, осим што сведоче тај континуитет, такође су основа његовог даљег трајања. Зато чување целокупног корпуса канонског предања од стране Цркве, почев од Апостолских канона, дакле од самих почетака, није пуки традиционализам или некакав култ слова канона, него сведочанство о духу канонског предања.

То што Црква гледа ка есхатону, ка будућности, не значи негацију историје и прошлости. Црквена садашњост не сме да буде апсолутни судија црквене прошлости, са паролом „свет почиње од мене“. Есхатолошка перспектива не значи укидање историје. Негирање прошлости као критеријума садашњости и будућности значило би негирање аутентичности искуства Цркве.

Нови канони, такође, суштински ништа не додају канонском предању. Истина вере не доживљава свој развој, своје узрастање кроз континуитет канонског предања. Истина вере је дата Цркви од почетка у пуноћи, а канонско предање пројављује ту истину у историјском животу Цркве.

      Данас смо дужни да, као и кроз сву историју Цркве, актуализујемо њену поруку у новим околностима, држећи се духа канонског предања. Говорећи о форми те актуализације, најприкладније су конститутивне повеље помесних Цркава, којима свака Црква опште канонско предање најприкладније могуће актуализује у својим границама.