КО ХОЋЕ ДА ДОЖИВИ ЧУДО

[раб.аџија]

:cheesy:



Ко хоће да доживи чудо


Ко хоће да доживи чудо
мора имати срце невино
као млеко,
не сме бити уображенко
јер такву створу
доживети чудо је тешко.

Ко хоће детињу радост да нађе
мора умети да опрости
оном ко му подмеће клопке и замке,
и оне ће се претворити
у кочије и лађе
и у санке.

Ко хоће да доживи чудо
мора се радовати као ласте,
мора му бити дато
да може и заплакати обилато
и кад до дечака већ одрасте.

Ко хоће да доживи чуда
мора веровати да она постоје
у свету свуда,
да покрај звезда што их видимо
и невидљиве звезде се роје.

Мора веровати међ' гласовима
који допиру до нашег уха
у тихо вече
да их још исто толико има,
да и песма за коју немамо слуха,
сваки час украј нас протече.

Ко хоће да доживи чудо
не сме згазити на стази мрава,
не сме каменом птице да туче,
јер од двораца где чудо спава,
та нежна бића чувају кључе.

Десанка Максимовић

Нека те чудо, кад се догоди, не збуњује него весели.
То је Бог промолио Свој прст, било да награди било да казни, било да охрабри Своје верне, било да изведе грешнике на пут спасења.
Овај свет сравњују људи често с огњеним колима. Кад видиш једну локомотиву или друга парна кола, ти знаш да је у њима скривен машиновођа.

И ништа те не чуди - је ли? - Ако машиновођа промоли из кола своју главу, или махне руком, или пружи штап, или залепрша марамом, или баци ван писмо, или учини неки други знак, ти знаш да се тиме не ремети ход локомотиве нити се квари иједна игла у њој. Зашто онда неверни говоре да Бог Својим чудесима ремети ход ових светских кола? Зато што су тупоумни.

А верни се радују знаку Божјем као дете устрашено пред огњеним колима, што се радује кад се човек - сличан њему - помоли из кола. О како је нама мило кад се из ове немуште васионе, која хукти око нас, помоли неко сличан нама, и то још неко ко нас познаје и воли!

Кад се деси чудо, знај да то Сличан нама нас поздравља и говори: "Не бојте се, Ја сам иза свега овога!"

Св. Василије Нови чинаше чудеса многа: молитвом исцељиваше болне, судбе људске читаше као из отворене књиге. Кроз угодника Свога, као и увек, Бог показиваше љубав и силу Своју на људима. Да би се вери јаче утврдили у вери а неверни посрамили и у веру обратили.


Пролог

[раб.аџија]

Неразумљива молитва

           Мој отац се с великим предубеђењем односио према о. Јовану Кронштатском. Његова чудеса и необичну популарност објашњавао је хипнозом, непросвећеношћу људи који су га окруживали, хистеријом и томе слично.

           Живели смо у Москви, отац је био адвокат. У то време сам напунио четири године, био сам јединац и у част оца назван Сергије. Родитељи су ме лудо волели. Због својих клијената  отац је често путовао у Петербург.

           Тако је и сада отпутовао тамо на два дана и по обичају одсео код свог брата Константина. Брата и снају затекао је забринуте. Њихова млађа ћерка Леночка се разболела. Тешко је боловала и како би јој било боље позвали су кући оца Јована да одслужи Литургију и сваког тренутка су очекивали његов долазак.

           Отац му се насмејао и отишао у суд где је требало да заврши посао свом клијенту. Вративши се назад у четири сата, видео је у братовљевом дому два жандарма и гомилу људи. Схвативши да је дошао отац Јован он се с муком пробио до улазних врата и ушавши у кућу, пошао је у салу где је баћушка већ служио литургију. Отац је стао у страну и радознало почео да посматра чувеног свештеника. Веома га је зачудило то што је отац Јован, прочитавши пред њим молитву са именом болесне Јелене, клекнуо и с великом ватреношћу почео да се моли за неког непознатог, тешко болесног дечака Сергија. Молио се за њега дуго, потом је све благословио и отишао.

           “Он просто није нормалан” – разбеснео се мој отац након баћушкиног одласка. Позвали сте га да се моли за Јелену, а он читаву службу моли за неког непознатог Сергија!”

“Али Леночка је већ скоро здрава” – бојажљиво је приговарала снаја, желећи да заштити поштованог свештеника.

           Преко ноћи отац је отпутовао у Москву.

           Наредног дана ушавши у свој стан био је поражен нередом који је владао у њему и видевши измучено лице моје мајке, уплашио се: “Шта се овде десило?”

“Драги мој, твој воз још честито није ни кренуо из Москве кад се разболео Серјожа. Почела је температура, грчење уста. Позвала сам Петра Петровича, али он није могао да схвати шта се дешава са Серјожом и затражио да сазове конзилијум. Најпре сам хтела да ти пошаљем телеграм али нисам могла да пронађем Костину адресу. А Серјожи је бивало све горе и горе. Три лекара нису одлазили читаву ноћ и на крају су признали да је његово стање безнадежно. Шта сам преживела! Нико није спавао јер је њему постајало све лошије и лошије. Била сам као у трансу.

И одједном, јуче, после четири сата по подне, почео је равномерно да дише, температура је спала и он је заспао. Потом му је било још боље. Лекари ништа нису могли да схвате, а ја нарочито. Сада је Серјожа само слаб, али већ једе и сада се у кревету игра са својим медом.”

Слушајући моју мајку, отац је све ниже и ниже обарао главу: ето за ког се тешко болесног дечака Сергија тако ватрено молио отац Јован Кронштатски.

(из књиге “Чуда Божија у 20.веку”)

[раб.аџија]

[Aquilius Cratus]

Komentar P. Stojadinovica na serijal o cudima:

OBAVEZNO! Što više ljudi ovo vide to će više njih otvoriti oči i napokon postati ateisti!

:bla: