Дух и ауторитет канона

[Guest свештеник Иван]

Циљ канонског предања у његовој свеукупности јесте да садржај откривења у Христу и духовну мисију Цркве усклади са промењивим околностима живота Цркве. Канони не врше позитивистичку систематизацију целокупне тајне Цркве, нити унапред регулишу све могуће форме црквеног живота. То није потребно, јер Црква већ живи истине откривења, нити је могуће, јер су канони условљени историјским околностима које се мењају. Осим тога, развој канонског корпуса Цркве није плод тежења ка истини и њеног постепеног достизања. Напротив, Црква од почетка има пуноћу истине, пуноћу откривења, а канони се јављају као регулатори у конкретним случајевима неразумевања истине вере или одступања од ње. Иако канони не исцрпљују истину коју изражавају, не може се рећи да они садрже само део те истине. Они садрже и пројављују пуноћу истине откривења, али у специфичној перспективи која је условљена околностима настанка канона.

      Дух Свети је тај који својим живим и непрекидним присуством у Цркви гарантује аутентичност израза истина вере у канонима. Управо на тај начин Дух Свети „упућује у сваку истину“ и води Цркву кроз историју.

    Снага канона не произилази само из црквеног ауторитета од ког потиче. Снага канона извире најпре из његовог аутентичног односа са откривењем. Добар пример је помесни Антиохијски сабор (341). Овај сабор је био полуаријански, и у догматској сфери формулисао је аријански симбол вере. Међутим, с обзиром да је Црква његове каноне препознала као аутентичне изразе канонског предања, Петошести сабор је те каноне потврдио као општеважеће, иако су потицали од, да тако кажемо, не-ауторитета.

    Корпус који чине канони васељенских, неких помесних сабора и неких отаца у целини се сматра аутентичним. Ове каноне није могуће разликовати у погледу снаге тј. ауторитативности, без обзира на то од ког ауторитета потичу и која је ширина њихове намене. Али, можемо их разликовати по питању садржаја:

– канони васељенских сабора односе се углавном на темељна административна питања на међуепархијском нивоу, као и на питања јереси и раскола;

– канони помесних сабора односе се углавном на административна питања на епархијском нивоу, на литургијска питања, пастирске односе, живот пастве и слично;

– канони отаца имају пастирски карактер, и углавном говоре о покајању у неким конкретним случајевима.

Ова расподела садржаја међу трима групама канона није без одступања. Изузетак међу васељенским саборима је Петошести, који се доста бавио и пастирским питањима. Међу помеснима изузетак су Антиохијски (341) и Сардички (343), који су се бавили административним проблемима на међуепархијском нивоу насталим услед аријанских потреса, као и Картагински (419), који је потврдио разноврстан по садржају Зборник канона Северноафричке Цркве.

[Semberac]

http://www.crkva.se/katihizis_kanoni_crkve.htm

[Адмирал]

http://www.crkva.se/katihizis_kanoni_crkve.htm

      Kanone nisu pisalI  dokoni hrišćani već Duhom Svetim prosvećeni.Ako hoćeš savršen da budeš tvoj život će biti usaglašen sa kanonima Crkve.Danas se javljaju  neki koji hoće da ospore vrednost kanona za savremenog hrišćanina.To nije dobar put,to vodi u sekularizam i mlako,obljutavelo hrišćanstvo.Odlika Istine je isključivost ,nema tu kompromisa.Kanoni su apsolutni i nepromenjljivi samo su metode primene različite,i ako su naizgled sekularizovane one ipak dovode do ispunjenja u praksi nepromenjljive istine.