Канони и канонска свест

[Guest свештеник Иван]

Када говоримо о канонској свести, можемо разликовати уобичајену и исправну канонску свест (изрази Афанасјева).

Уобичајена канонска свест јесте канонска свест која се по инерцији развија у широким црквеним масама, у току дужих мирних периода живота црквених заједница (од неколико генерација до више векова). Уобичајена црквена свест канонским сматра све оно што се налази у оквирима постојећих, уобичајених форми црквеног живота, тј. оних форми на које је таква канонска свест одређене епохе навикла. Свако удаљавање од уобичајених форми сматра се оглушавањем о каноне.

Када околности наруше спокојан ток црквеног живота, форме црквеног живота се нужно мењају. А свака промена форми црквеног живота захтева канонску оцену. Уобичајена канонска свест није способна да дâ ту оцену, јер она сама бива уздрмана из темеља. Тада уобичајена канонска свест тражи себи дубљи темељ, налазећи га у канонима: канонско је оно што се у складу са канонима. Међутим, ближе упознавање са канонским материјалом доводи нас до сазнања да ни канони не могу увек бити крајњи критеријум, него да и сами често потребују један виши критеријум. Канони нису апсолутни, јер су сви условљени околностима, а њихова апсолутизација водила би конзервизању црквеног живота, као и релативизацији канонске свести (а тиме и црквеног јединства кроз време) – свака епоха имала би своју сопствену црквену свест.

Исправна канонска свест је она канонска свест која се не темељи на пролазном и промењивом, него на вечном и непромењивом. Форме црквеног живота су, рекли смо, условљене околностима, дакле промењиве. И сами канони су историјски условљени. Канонски поредак је спољни, околностима условљени израз догматског учења о Цркви. А управо је догматско учење о Цркви оно што је непромењиво и вечно. Учење о Цркви се пројављује кроз каноне, који узимају у обзир разнолике и промењиве околности живота Цркве.

Измена канона, под чим подразумевамо укидање старих канона и доношење нових, валидан је процес. Уколико се покаже да је неки канон престао да испуњава своје назначење – а то је да најпотпуније могуће (потпуно није могуће!) пројављује догматско учење о Цркви у конкретној ситуацији – дужни смо да га укинемо, и да донесемо нови канон који ће бити примерен измењеној ситуацији. Међутим, измена канона не сме да буде израз само измењених околности, јер би то значило упадање у замку релативизовања учења о Цркви, у коју је упала Реформација. Канони се у новим околностима могу мењати искључиво уколико ће нова форма адекватније него стара изражавати догматско учење о Цркви. Такође, доношење измена канона не може значити коренити раскид са вековном традицијом. Наш однос према канонима треба да буде уједно конзервативан и иновативан.

Разнообразност канонског поретка је такође легитимна и неопходна, под условом да не задире у суштину Цркве. У Православној Цркви не постоји један свеобухватан и општеважећи канонски кодекс, какав постоји код римокатолика. Према схватању Истока, када би се Православна и Римокатоличка Црква поново ујединиле, претходно свевши на минимум међусобне разлике догматског учења о Цркви, не би било потребе за интервенцијом Истока над канонском структуром Запада, или обратно, нити би таква интервенција била легитимна. Свака помесна Црква има свој канонски зборник, који носи локални карактер. Спољашње административно јединство свих помесних цркава довело би до насилног нарушавања њихових легитимних и неопходних специфичности.

Општеважећи зборник канона Православне Цркве ипак постоји. Чине га канони у ужем смислу – апостолски канони, канони васељенских и неких помесних сабора, и правила неких отаца Цркве. Формирао се главним делом у периоду 4–10. века, али је и после тога доживљавао измене. Међутим, овај корпус није свеобухватан, нити претендује на важност увек и свуда. С обзиром да ми данас нисмо увек у могућности да одредимо који канони су валидни, а који не, решавање овог проблема једна је од ствари која се очекује од дугоприпреманог Свеправославног сабора.

Не постоје основни канони, тј. канони који би регулисали основне принципе црквеног устројства, најпре базичну организацију заједнице (епископ – свештенство – лаикат). У томе је кључна разлика црквеног права у односу на световно. Основни принципи су једном за свагда дати у догматском учењу о Цркви. Према томе, основни принципи учења о Цркви не припадају канонском праву, него догматици. Док догмати изражавају оно што је вечно, канони говоре о привременим формама црквеног живота, чак и када су те форме фактички непромењиве у границама нашег емпиријског постојања. Овде римокатоличка теологија разликује две сфере унутар канонског корпуса – ius divinum и ius humanum, при чему се непромењивост приписује канонима заснованим на божанском праву, тј. онима који произилазе из божанске воље јасно изражене у Писму и Предању. Међутим, у пракси најчешће није лако разлучити којој сфери један конкретни канон припада. Са православног становишта, не може бити речи о једној оваквој подели, јер су сви канони плод potestas clavium, „власти кључева“, која подразумева право доношења одредби регулативних за црквено устројство, а они канони који се непосредно позивају на Писмо и сл. нису по себи апсолутни, него они само наводе сопствену догматску основу.

Па ипак, такви канони се својим садржајем веома приближавају самом догматском учењу о Цркви, што им придаје фактичко својство неизмењивости. Такви канони ће сачувати снагу до краја времена, и свети су као и сâме догме које тако верно изражавају.

[Јаков.]

Да би боље схватили шта је канон, најбоље је да кажемо да та реч потиче од хебрејске речи "кане", која значи ТРСКА. ТРСКА је служила да се њом мери дужина, и имала је значење МЕРЕ. У даљем значењу добија смисао ПРАВИЛО. Дајем две трске да ће ово неко уопште и прочитати до краја.