Четрдесет дана под Острогом

[раб.аџија]

извор:eparhija-zahumskohercegovacka.com

Традиционално Ходочашће Гачана у Острог

Као и дуги низ година и ове године на поклоничко путовањје, пјешачећи ка Светом Василију, група Гачана наставила је традицију и овај дивни обичај. Њих тридесет тројица, старости од  12 до 72 године кренули су из Гацка те преко Голије и  Никшића, стигли у Острошку Светињу.Поклонили су се светитељу и пичестили Светим Тајнама на Литургији коју је Служио Митрополит Амфилохије. Као и обично присуствовали су свечаној Никшићкој Литији.

---

---

извор:

http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2004/11/11/srpski/R04111004.shtml

Златоје Дујин (47) из Новог Милошева код Кикинде слови за необичног путника

Дванаесту годину пешке до Острога

Златоје Дујин (47) из Новог Милошева код Кикинде већ дванаесту годину пешке прелази пут од куће до Острога и назад. Ових дана тај пут провео га је и кроз Мајданпек. Велики животни ломови претходили су његовом завету да сваке године на овај начин походи једну од највећих православних светиња. Наиме, 1992. провео је 39 дана у заробљеништву у Хрватској.

Ослобођен је у једној размени и вратио се кући. Тамо није имао ко да га дочека. Жена и дете погинули су још пре рата у једној саобраћајној несрећи. И Златоје се одао алкохолу. На наговор комшије, отишао је у Острог. Преспавао је две ноћи поред моштију светог Василија Острошког и окануо се лоше навике.

Тада се заветовао да ће сваке године пешке походити светињу. - Никад не идем истим путем - прича Златоје - јер покушавам да успут обиђем што више манастира. Људи имају разумевања за ово што радим, и помажу ми - каже он. На питање колико му времена треба за пут у једном правцу, Златоје каже да човек који путује сам никада не треба да одреди ни дан поласка ни дан повратка с пута.

Ове године пут Острога кренуо је одмах по Васкрсу, а до циља стигао месец дана касније, нешто пре 12. маја, славе манастира Острог. Овај необични ходочасник бави се дуборезом, уметничком столаријом... На путу читаво време пости и иде "строго пешака", не користећи ниједно превозно средство.

- Можда вам делује чудно, али ми то не пада тешко. Не осећам никакав умор и мислим да ћу овако моћи још дуго, наравно, ако поживим - обећава Златоје додајући да ни зими не мења обућу - и даље је у сандалама!

[anajrim]

bas je zlatan ovaj zlatoje  greengrin

[раб.аџија]

Поклонички поход 2011.

аутор Тихомир дана Ауг 23, 2011

Пробајте један дан планинама препјешачити 35 км, па и сутрадан толико. Можда ћете тада схватити да није баш лако то радити шест дана узастопно и препјешачити преко 200 км. То је подвиг! Већ седму годину, традиционално, трновски планинари препјешаче пут од Трнова до манастира Острог у Црној Гори. Ношени љубављу према природи, планинарству и, надасве, према Светом Василију Острошком, они, како рекосмо, за шест дана препјешаче преко 200 км, да би приступили и поклонили се Светињи. Овај Поклонички поход, поред спортске, има и велику духову димензију. Духовни разлози за ово ходочашће код сваког појединца су различити. Свако има индивидуалне духовне разлоге зашто се пријави и крене на овај ни мало лаган поход.

Уз трајни благослов преосвећеног Владике Дабробосанског господина Николаја и молитвом за путнике трновског свештеника Младена која се прије поласка обави у Трнову у цркви Св. Георгија, планинари са заставом нашег друштва крену преко Трескавице, Лелије, Зеленгоре, Чемера, Лебршника, Равног, Голије, Крваве Дуге, па преко Вира и Никшића до манастира Острог. У недјељу 7. августа уз испраћај својих другова планинара и осталих грађана из Трнова су кренули:

Поповић Грујо (11 година)

Ждрало Јована (12 година)

Поповић Милица (14 година)

Голијанин Драгана (15 година)

Вујовић Бане (16 година)

Регоје Витомирка (16 година)

Миовчић Драгана (16 година)

Голијанин Мирослав (17 година)

Шушић Дејан (17 година)

Поповић Николина (17 година)

Церовина Бојан (23 године)

Витковић Милан (23 године)

Џилит Немања (23 године)

Звиздало Дејан (26 година)

Поповић Огњен (26 година)

Бјелица Владимир (26 година)

Станковић Милан (28 година)

Аксентић Никола (30 година)

Ковачевић Бранка (32 године)

Лонцо Славиша (34 године)

Крстовић Синиша (40 година)

Јакмировић Сузана (42 године)

Ненад Јокић (48 година)

Голијанин Жељко (52 године)

Поповић Коста (54 године)

Медић Остоја (54 године) и

Васковић Драган (58 година).

Ако изузмено петорицу најстаријих који су сачињавали комору, односно врло неопходну логистику, просјек година учесника поклоничког похода је 23. Е, ово тек заслужује честитке и њима појединачно и ПСД Трескавици из Трнова, које је организатор ове традиционалне спортске и, у планинарском спорту, далеко најљепше и најорганизованије манифестације. Знамо да нека друштва од успона на Маглић праве експедицију, од дводневног пјешачења авантуру или кад скупе тридесетак учесника на излет на нпр. Јахорину пуни су хвале.

Бити ходочасник, сама ријеч каже, је част и нико не учествује на ходочашћу из разлога личне хвале или да би неко о њему написао похвалне коментаре, али ја као аутор овог текста морао сам изнијети неке позитивне и похвалне коментаре, иако, како рекосмо, то није циљ ни учесника ни организатора. Не могу а да не напишем о Грују, Јовани, Милици,… да су најмлађи учесници, о Ненаду да је једини седми пут актер овог догађаја, о Остоји као најстаријем, а посебно о Дејану Звиздалу коме су у вријеме ратних дешавања ампутиране обје ноге до кољена…

Мислим да сам имао разлога да нарушим кодекс ходочашћа под Острог, а основне ставке у њему су да се пут под Острог не рекламира, нити најављује и да се послије тога пуно не препричава, јер свако то доживљава индивидуално, на свој начин. И сам преосвећени Владика Николај када нам је давао трајни благослов је рекао:

“За ово што ви планинари радите, заувијек имате моју подршку и благослов, само вас молим, настојите да се путем не препорекнете међу собом или не д’о бог са народом у мјестима кроз која пролазите, будите умјерени у свему, па и у храни која вам је пријеко потребна за толике напоре. Ово нека буде увијек присутно у вашим мислима, и оним који су већ били ходочасници и оним који ће то бити”.

На крају, да и ја закључим: док год има заинтересованих учесника, ПСД “Трескавица” из Трнова не би требала да прекида ову традицију!

http://www.treskavica.org/2011/08/23/poklonicki-pohod-2011/

[LedenaNk]

sve je tako divno, i mogu da te razumem jer i ja sam bila na poslusanju pod gornji manastir.. Ako Bog da opet cu.. Slava Bogu.

[CasaVode]

Bili smo tamo porodicno, i posto smo tamo bili kod tatine mame, poveli smo i nju (retko kada je isla negde, pa da povedemo i nju, a recimo oni ne pale svecu, komunista, ali je tata upalio svecu kada je sahranio svog oca, iako su ga svi gledali ljutito.. Tata je radio po svom obicaju pa ako je pogresio Boc ce mu oprostiti a i otac). Krivo mi je sto je jako velika guzva a ja guzve ne volim, cujem puno glasova, osecam ljude nekako, osecanja, bez, tugu, srecu.. (bilo gde da sam), i sve je islo brzo, mozda sto je bio avgust mesec? Da li je guzva ovako ovim danima kada su svi na poslovima? No, bilo mi je drago sto je jedan clan porodice kupio vodicu, nama priveske, nosio krst oko vrata... Popravio se, a posle smo dobili jedno veliko malecno cudo Ali svojeglava je na mene :P Bilo mi je krivo i sto nisam znala nista osim da se prekristim na pravi nacin (to me je naucila nastavnica bilogije, kao i onaj preklop, tako nesto, duboki naklon, isto me je ona naucila, a to sam onda videla i kod jos jedne osobe koja je isto rekla tj. pokazala isto sto i nastavnica, pa sam zato bila onako u cudu, da l' ovamo, da l' onamo). I bila je jedna, ja mislim molitva, na jednom balkon, povecoj terasi, na zidu je ta molitva i stajala sam mirno i citala vise puta. Niko mi nije rekao, samo sam stala tako i citala i citala.

Volela bih da idem jednom i onim putem posutim kamenjem, mada kada sam silazila isla sam tim, prosto sam krenula sama Ali bih ja i da se popnem (kad sam tvrdoglava ). Imam pricu vezano za ovo Jedna osoba se pobratimila sa drugom i mi to postujemo, i sad njegov unuk meni dodje ujak. Ozeni se on i ne mogu oni da imaju decu, sad gde odose, neki kazu kod svestenika, neki kazu kod neke bakice, oni ne pricaju bas o tome rado, ne otkrivaju kod koga su isli. Nebitno. Receno im je da je to neki greh od nekih njihovih starijih clanova porodice, jer su tu bile klevete, bajanja, sve ono lose, i palo je na njih. I da uzmu kolac da naprave, kupe vino (i valjda je to to) i da idu onim putem posutim kamenjem. Kazu da su isli bosi, i na kolenima su isli, pali jednostavno, ostanes bez obuce, sve te przi, sece, cepa, ne da ti da ides gore, ali se ti boris i ides i ides. Dodjose oni nekako, dadose to svesteniku u manastiru, ali ne znam sta je on radio sa tim. Sta su rekli. Verujem da su se i molili. I evo, sada imaju dve cerkice.

Zanimljivo je da je i nas kum u to vreme nasao devojku, sada zenu, i nakon posete manastiru, ona je ostala u blagoslovenom stanju. I salili smo se kako trebamo mi deca da proverimo buducu potencijalnu kumu Svidela nam se odmah! Za razliku od drugih. Nema ugnjetavanja, ismejavanja, zajedno su hteli da odu do manastira, bas je nekako bilo lepo i puno divnih stvari se desise tada

[раб.аџија]

Манастир Острог

- Високо изнад Бјелопавлићке равнице, на њеној западној страни, између Никшића и Даниловграда, при једној окомитој стијени, налази се манастир Острог. Иако су прве основе овог манастира дали неки испосници, који су у острошким пештерама нашли погодно место за свој усамљенички и подвижнички живот, његовим првим оснивачем с правом се сматра св. Василије Острошки, митрополит Захумско-херцеговачки.

Кад је св. Василије, почетком друге половине ХVII века, добио на управу источнохерцеговачку епархију, он је прешао из манастира Требиња (Тврдоша) негде у околину Никшића. Ту се почео носити мишљу да оснује један манастир. По народном предању, прво место које је за ту сврху узео у обзир била је Милића Пећина, која се налази западно од села Загорка, у Пјешивцима.

Затим је дошло у обзир једно црквиште поред села Дреновштице, такође у Пјешивцима. Напокон се одлучио за садашње место на коме се налази манастир Острог. Ту је обновио оно што је затекао покуповао нешто од најближег земљишта и све то приложио манастиру.

У свом завештајном писму он о томе каже: "То све приложих и дах цркви у Острог... гдје ми је тамо други труд и именије, које приложих... за своју душу од својего усрђа."

Манастир је добио име по брду које се високо уздиже изнад њега. Отуда му још и назив Подострог и дели се на Доњи и Горњи манастир. Горњи је удаљен од доњег 20 до 30 минута хода, а узаним колским путем и читав сат. Терен око манастира и његова околина са густом шумом ванредно лепо и импресивно делује на посетиоце. Најупечатљивије делује Горњи манастир са своје две пећинске црквице које се налазе високо у стени, и са чудотворним моштима Острошког Светитеља, које су ово место учиниле једним од најпосећенијих светилишта Српске Цркве.

Ово место одликује се пријатном климом и природним реткостима. Оно има најмању разлику између зимске и летње температуре у нашој земљи. У Горњем манастиру успева винова лоза, чак и нар (морски шипак), мада је његова надморска висина скоро 900 метара.

У Горњем манастиру налазе се две црквице. Једна је (горња) посвећена Часном Крсту, а друга (доња) Ваведењу Пресвете Богородице. Горњу је подигао 1605. године јеромонах Исаија из села Попа крај Никшића, с благословом Митрополита Василија, а живописана је 1667. године. За доњу се не зна тачно када је саграђена. По једној верзији народног предања, подигли су је испосници који су ту живјели прије светог Василија.

По другој, пак, верзији коју је још Вук Караџић прибиљежио по казивању острошког архимандрита Никодима Раичевића, цркву је саградио митрополит Василије.

И ова је црквица живописана, вјероватно кад и горња (1667. године). У њој почивају мошти св. Василија. 1774. године монах Михаило Васојевић, с благословом Игумана Јосифа Бошковића, за спомен себи и својим родитељима, дозидао је уз црквицу припрату.

Садашње келије у Горњем манастиру скоријег су датума, јер су старе изгореле 1923. године. Обе пећинске црквице које су без дрвне конструкције, том приликом остале су неоштећене. Нове келије у Горњем манастиру, започете 1923, завршене су 1926. године за време управе архимандрита Леонтија Митровића. Архимандрит Митровић подигао је у Горњем манастиру и још једну већу зграду за преноћиште поклоника.

Ова зграда срушене је 14. новембра 1958. године од стења које је са високих острошких литица на њу пало, али је ове године поново оправљена. Том приликом жртава није било. Једну мању зграду у Горњем манастиру, звану "Кулица" , подигао је дугогодишњи чувар Ћивота, Христифор Љепева, негдје у другој половини ХIХ века.

Место на коме се налази Доњи манастир раније се звало Косјерадићи или Госерадићи. У време оснивања манастира около је било насељено и имало јечак и сеоску цркву. Кад је митрополит Василије купио ово и нешто од околног земљишта, он је у близини те цркве подигао амбар и кућу за млађе, те од свега тога касније постаде манастир-Доњи манастир Острог.

Доњи манастир Острог

У непосредној близини овог манастира постојала је још једна црква, подигнута 1723. године а посвећена св. Георгију. Она је срушена за време слегања земљишта 1896. године. Садашња црква у Доњем манастиру, посвећена св.Тројици, подигнута је 1824. године одобрењем митрополита Петра I, трудом архимандрита Јосифа Павићевића, а прилозима побожних хришћана. Горњи део звоника ове цркве подигнут је прилозима једне побожне Приморке у другој половини ХIХ века.

Конак на кршу, више цркве у Доњем манастиру, саградио је 1742. године архимандрит Стефан Павићевић, док је други подигао 1800. године игуман Петроније Дамјановић. Први је проширен 1881, трудом и настојањем епископа Захумско-рашког Висариона Љубише, а други 1936. године, када је обновљен и велики потпорни зид, за вријеме управе архимандрита Леонтија Митровића. У Доњем Манастиру налази се једна мања зграда, звана "Кулица", али вријеме њеног постанка је непознато.

Први игуман у манастиру Острогу био је Исаија из села Попа крај Никшића. 


О.Лазар

Иако се Острог не може да мјери по својој архитектури и фрескама, са нашим великим и значајним средњовјековним манастирима, он им је зато раван по својој духовној и националној улози.

Радуј се, Василије свети, похвало рода нашег!

http://spc.rs/sr/rad...valo_roda_naseg

++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++

Бициклима до Острога

Маршрутом Требиње - Острог - Мркоњићи дугом око 260 километара пошло је пет бициклиста и један члан техничке пратње.

"Ово је нам је други пут да идемо под Острог, да се поклонимо сјенима Светог Василија. Желимо точковима да спојимо ова два света мјеста, Острог и Мркоњиће", рекао је Војислав Прелевић, један од чланова бициклистичке екипе.

Према његовим ријечима, у послијеподневним часовима требало би да стигну у Острог гдје ће се поклонити моштима Светог Василија, а сутра ујутро ће се вратити у Мркоњиће, код Требиња, родно село Светог Василија Острошког и Тврдошког.

Осим Прелевића, на пут до светог мјеста кренули су и Игор Шкеро, Милош Влатковић, Предраг Галић, Зоран Гудељ и возач Драган Јањић.

Ових дана више ходочасника са подручја источнохерцеговачких општина пјешке је отишло на поклоничко путовање у манастир Острог.

http://www.enovosti....59#.T61gK-gS2Zw

++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++

Група од око хиљаду поклоника кренула је на поклоничко путовање у манастир Острог

Са благословом Његовог Високопреосвештенства Архиепикопа Цетињског Митрополита Црногороско-приморског Г. Амфилохија у четвртак 10. маја у 18 сати, група од око хиљаду поклоника, кренула је испред храма Христовог Васкрсења у Подгорици, јубиларни десети пут, на поклоничко путовање у манастир Острог "Светом Василију Острошком у походе" са молитвом у срцу за здравље, радост и мир у души. О томе говори директор нашег Радија свештеник Предраг Шћепановић парох подгорички.

http://www.svetigora.com/node/10621

++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++

[раб.аџија]

Тајне и чуда свете пећине

Острог - Једино мјесто на Балкану гдје су се помириле различите религије православна, католичка, муслиманска... је Острог.

Послије Христовог гроба и Свете горе, ово је најпосјећеније светилиште у хришћанском свијету. Од давнина почињу поклоничка путешествија многих вјерника трагајући за чудима светог Василија. Неки с надом да ће им помоћи, други да захвале за здравље, опоравак, радост живота… трећи опет зато што им је речено да тамо треба поћи…

И на сами помен имена светог Василија Острошког многи и данас устају, прекрсте се, помјере с мјеста и кажу “Слава му и милост”. У Херцеговини је некад и заклетва дата пред моштима светог Василија била јача од било ког суда и најбоља потврда да неко није убио, украо, слагао, преварио… Стари Херцеговци, Црногорци, католици, муслимани некада су се дуго припремали за одлазак под Острог. С надом у оздрављење прелазили су на стотине километара пјешице, јер су слушали о многим чудима.

Позната је прича о колијевци с тромјесечним дјететом која је пала иза звоника у провалију. Мајка га је доле нашла живог и здравог, док се колијевка разбила у парампарчад. Дотични, сада већ покојни, Милорад Ђуровић из Бјелопавлића, када је чуо шта му се десило у детињству, у знак захвалности је подигао манастирску ограду. Остала је и икона Св. Василија са колијевком која увијек изнова препричава чудо.

У дијелу под лозом била је келија светог Василија. Лоза је тек касније изникла из једне пукотине. И дан-данас буја и даје род. Неријетко се обере јер зелене бобице са собом носе нероткиње и млади брачни парови. Aко се роди мушко дијете, обично му се даје име Василије. И зато није случајно да је ово име у Херцеговини и Црној Гори толико често.

Да би се увјерили у ова чуда и поклонили светитељу, сваке године на дан Светог Василија, 12. маја, из многих мјеста крећу поклоничка путовања. Тако су Гојко Буђен, Љубиша Ђурица, Миња Стевић и Бојан Радовановић из Требиња јуче кренули пјешице ка манастиру Острог. Очекује се да млади ходочасници до манастира, удаљеног од Требиња 125 километара, стигну данас, око 16 часова.

- Свјесни смо да нас чека напоран пут, но жеља да стигнемо је јача од било чега. Сложили смо се да кренемо у 16 часова, како бисмо избјегли најјаче сунце. Миња је лани прошао ово искушење. Сада, уз његову подршку, желимо и ми да то доживимо - рекао је јуче један од младих ходочасника.

Небојша Ратковић, вођа ове екипе ходочасника, каже да он већ дуги низ година, увијек на празник Светог Василија Острошког и Тврдошког Чудотворца, иде на овај пут.

- Нема тежине и напора него само радости због овог поклоничког путовања. Мени је драго што су ми се на нашем путу придружиле моје младе колеге из Градског културно-умјетничког друштва “Aлат”, а међу њима су и три дјевојке. Послије сваког пута кући сам се враћао духовно богатији и вјерујем да ће и овај пут бити тако - кратко каже Ратковић, један од умјетничких руководилаца ГКУД “Aлат Свислајон”.

Осим њих, пут Острога, из Мркоњића, родног мјеста светитеља, јуче рано ујутро отпутовали су одважни младићи који нису жељели медијски да се експонирају. Бициклима ће пут Острога данас кренути чланови бициклистичке секције Планинарског друштва “Вучији зуб” из Требиња. Одлазак у манастир Острог пјешице или бициклима постао је право ходочашће и чини се да ће у сљедећим годинама бити све популарније међу младим људима.

Пут до манастира

Ходочасници се крећу утабаним стазама кроз острошке шуме, по земљи која памти крваве табане хиљада вјерника који су по милост, тајну и чудо светог Василија кренули пречицама, од којих ниједна није краћа од три километра.

Одувијек се вјеровало да пут до Горњег манастира треба прећи пјешице, а не аутом, не жалећи ни зној ни крв. На томе путу све изгледа свето, као да није људских руку дјело.

Старог сеоског пута, уског, са пуно кривина, не треба се плашити, јер са ових стрмих литица још се ниједно возило није сурвало у провалију.

http://www.glassrpsk...cine/78561.html

[раб.аџија]

Сабира, штити, помаже

http://www.dan.co.me...2&clanak=279664

Никшићани ће данас светом литургијом у Саборној цркви, а потом и свечаном литијом улицама града прославити дан Светог Василија Острошког Чудотворца, духовног заштитника не само житеља града подно Требјесе већ свих хришћана ма гдје они били. Острошки светац, чије мошти почивају у цркви Ваведења у Острогу, већ четири вијека сабира вјернике свих конфесија, помаже болеснима, невољницима, изнемоглим. Епархија будимљанско-никшићка и Црквена општина Никшић последњих петнаест година, а у част тог светитеља, организују културно-духовну мафистацију "Дани Светог Василија" коју посјети на стотине грађана, а онда на сам дан, 12. маја, неколико десетина хиљада Никшићана узме учешће у свечаној литији која крене улицама града. Јеромонах Јефтимије (Шкулетић), старјешина никшићке Саборне цркве подсјећа да је данас уједно и петнаест година од када су последњи пут свете мошти покренуте испод Острошких греда, а опет, наравно да би светитељ помогао и благословио у тим, тада за Никшић, веома тешким годинама.

- Деведесете године прошлог вијека биле су изузетно тегобне за наш народ. Године рата донијеле су доста невоља иако рата у Никшићу није било. Последице тих страхота које су се дешавале на простору сусједне, братске Херцеговине, нагле миграције становништва, алкохолизам, убиства и самоубиства, и свака друга невоља завладала је градом. Била је неиздржива духовна ситуација. Игуман манастира Острога, сада блаженопочивши отац Лазар (Аџић) био је, између осталих, назаслужнији, што је једна тада насушна потреба, реализована. Мошти Светог Василија Острошког покренуте су из Острога, присјећа се јеромонах Јефтимије тог периода.

Сагласност дали су митропилит Амфилохије и тадашњи епископ захумско- хрецеговачки Атанасије. У рано јутро, 10. маја 1996. године, светитељеве мошти у Ваведењској цркви су пресвучене у нову свечану одежду, које су извезле монахиње манастира Ћелија Пиперска. Пресвлачење су обавили, сада блаженопочивши, Патријарх српски Павле, митрополит Амфилохије, владика Атанасије, отац Лазар а уз присутво бројног монаштва. Потом су кренули из Острога, прича јеромонах Јефтимије, прво пут Тврдоша, гдје су стигли 10. маја увече, уз пратњу бројних вјерника, свештенства и монаштва. На хиљаде вјерника успут је на кољенима и погнутих глава дочекивало светитеља.

- Литија са моштима кроз Херцеговину била је величанствена, изашао је сав народ, и старо и младо да затражи благослов и помоћ од Светог Василија. Били су и у Мркоњић граду, родном мјесту острошког свеца, на гробу његове мајке, Ане. Потом је литија и мошти прешла у Црну Гору, у Никшић гдје је била иста слика, море људи на улицама. Колико је било тешко у Никшићу и каква је била потреба за покретањем мошти нашег светог оца Василија говори и податак да је свега двадесетак дана прије литије у граду било неколико самоубистава и убистава. Падала је киша, а народ је клечао и искрено се молио. Митрополит Амфилохије потом је рекао да је киша благодат са неба, и да није случајна, спрала је гријехе. Осјетила се лакоћа у граду пошто је прошла литија са моштима, а годину након тога није било ни једног самоубиства нити убиства, рекао је јеромонах Јефтимије.

Мошти Светог Василија покретане су и раније, прије 1996. године у 19. вијеку под најездом Турака. Народ је скривао свете мошти, носио неприступачним теренима само да их сачува, а дешавало се и да пређу набујалу Зету која би тада повукла своје воде да би светац несметано прошао.

У годинама које су услиједиле након последњих покретања моштију, литија, предвођена свештенством и монаштвом, организована је сваке године на дан Светог Василија Острошког улицама Никшића. Окупи се, каже јеромонах Јефтимије, између 20 и 30. 000 људи, што се очекује да буде и ове године. Из Саборне цркве, која је посвећена острошком свецу, износе се крстови и иконе, које углавном носе многобројна дјеца на литији. Градом се проноси и јастук Светог Василија који је дарован никшићкој цркви када су светитељеве мошти пресвучене 1996. године. Традиционално, јастук носи неко од свештеника са стране, старијих или млађих, а као знак, појашњава јеромонах Јефтимије, части за тај дан.

- Сматрам да је литија у славу Светог Василија Острошког најзначија у Српској православној цркви. Једноставно, нема нити једног културног, политичког или неког другог догађаја који на једном мјесту може да окупи толико људи као што то може острошки светац и на литији и у манастиру под Острогом. Имамо заиста једног великог светитеља, казао је старјешина никшићке Саборне цркве.

[мирођија]

[раб.аџија]

Река верника пред светињом

Љ.Божановић – Ч. Прелевић | 12. мај 2007. 19:19 | Коментара: 3

http://www.novosti.r...-pred-svetinjom

Дан светог Василија у надалеко чувеном манастиру Острог величанствено обележен. На десетине хиљада људи поклонило се моштима свеца чудотворца. У Храму новомученика Станка, између доњег и горњег манастира, за протекла два дана крштено је више од 300 особа.

И ЗДРАВЕ и болесне, глуве и слепе, и све оне којима треба лека телу и души, православце, муслимане и католике, разне вере и нације, призвао је за свој празник свети отац Василије у острошке греде и манастир Острог где почивају његове нетрулежне мошти.

Верују да је молитва вечно живом светитељу једина нада, и када све друге изгубе, да их он никада неће изневерити ако му се помоле из дубине душе и пред њега изађу чиста срца.

Оваквим мислима руководило се у суботу, на дан светог Василија, на десетине хиљада верника који су у дугим колонама чекали да се поклоне моштима свеца чудотворца у острошким стенама.

Колоне ходочасника почеле су да пристижу са свих страна још у четвртак. На једно такво ходочашће и пут дуг преко 55 километара, већ пету годину заредом, иде група верника из Подгорице. Њих око 100, рачунајући и екипу "Новости", кренуло је, после молитве у Храму Христовог вазнесења, из Подгорице. У свитање су били у Даниловграду, сви на окупу, иако су до тада прешли пешке 20 километара.

У колони је 77-годишњи Велизар Драгићевић, који бодри оне млађе да не посустану. Јер, нема свако благослов да крене на овакав пут. Мирјана Кокичић из Ловћенца каже да је први пут на ходочашћу и да је годину дана живела за овакав тренутак.

У петак поподне, после похода кроз камењар и беспуће, вернике соколи поглед на храм, горе у пећини. Литија је стигла до светиње око 15 часова. Сви се диве шестогодишњем Огњену Нишавићу, који је препешачио око 55 километара. Две ноћи, кажу његови родитељи, није спавао плашећи се да на пут не оду без њега...

Пред горњим манастиром већ у петак поподне слило се на хиљаде верника. Стоје у реду пред ћивотом и по шест, осам сати. Поклоњење траје до саме зоре. Сви конаци су препуни, па на стотине људи спава под ведрим небом. У "спаваонице" су претворени паркинзи, паркови, камењар, манастирске порте...

У зору, ка острошким светињама формиране су најпре колоне аутобуса и аутомобила. Београд, Нови Сад, Крушевац, Сарајево, Требиње, Мостар, Херцег Нови, Бијело Поље, Немачка, Шведска, Аустрија... Нема које регистрације нема.

- Никад овако није било - кажу свештеници.

Од доњег ка горњем манастиру већина верника хода боса. Тако треба, кажу, помажући једни другима по већ несносној врућини. Већина рукама стиска понеки дар. Највише је чарапа, нарочито вунених, јер према веровању, свети Василије ноћу устаје и хода и бди над онима који му се моле.

После литургије, коју су служили митрополит црногорско-приморски Амфилохије и владика диоклијски и игуман острошки Јован, хиљаде верника прима причест.

- Зашто нас привлачи свети отац Василије? Његове кости су као сваке друге кости. И он је човек био као што смо ми људи овде на земљи - беседи владика Амфилохије. - Но, није оно што нас привлачи он, сам за себе, него она сила Божја која се уселила у њега пуна благодати и истине. Свети отац Василије је својим подвигом, својом вером у Христа васкрслога, својим животом у тој вери дотакао Господа...

Верници упијају савет:

- Свако ко је дошао у Острог треба да преиспита дубине свога срца и запита се: ходим ли ја свакодневно путем светог оца Василија? Да ли је моје срце чисто, или погружено у страсти и греховима? Да ли мој пут је испуњен ума Христова, Божјега или у њему обитавају лажне идеје, сујеверја, маловерја, зловерја?

За прва два обележавања дана светог Василија, поред ћивота ће је већ прошло око 100.000 људи! А биће их данас још, опет на хиљаде. Нису сви православци, нису сви ни здрави, ни млади.

Али, јесу ношени истом жељом - да освеже душу на овом светом месту.

КРШТЕЊЕ

У ХРАМУ новомученика Станка, између доњег и горњег манастира, за протекла два дана крштено је више од 300 особа.

Обред се обавља три пута дневно, али свештеници просто не стижу, па ће на овом платоу и данас бити гужва.

КОЛОНЕ

у суботу рано ујутро аутомобилом је било готово немогуће доћи надомак манастирског комплекса Острог.

Колоне возила стале су око 7.30 осам километара даље, у Богетићима.

- Ма, пешке ћемо - бележимо речи тројице момака из "голфа" нишке регистрације. Узимају по флашу воде и крећу...

[раб.аџија]

Свето мјесто коме се радо враћамо

Пише: Станка Лазаревић, водич

http://labosta.wordpress.com/2010/04/26/manastir-ostrog-sveto-mjesto-kome-se-rado-vracamo/

Откривање мистерије манастира Острога за мене је почело много прије 1997., односно много прије него што сам први пут као водич агенције Лабоста кренула с групама на Острог… сјећам се дјетињства и мајчиних молитви, у неким, за њу тешким моментима „Свети Василије Остроски молим те помози“… била сам мала, нисам знала ко је Свети Василије, нисам знала коме се обраћа… а она је била друге вјероисповјести – католкиња… па ипак, молила се Светом Василију… Много је времена прошло од мог дјетињства и требало је да се и мени деси Острог …. па да схватим зашто бас молитве њему а не Св Анту коме су се молили у њеном крају….

Мој први одлазак на Острог догодио се на Видовдан, 1997.године. Први пут на Острогу, први пут с групом на Острогу…. трема, како то све одрадити како треба, како се припремити …. искуства водичког сам имала и тада довољно, водич сам од 1982.године, а тада, први пут под Острогом, заборавих зашто сам у ствари ту….

Ређале су се године, смјењивале групе, стари гости се враћали, нови долазили. Неки с надом да ће им Свети Василије Острошки помоћи, други да се захвале за здравље, опоравак, радост живота…трећи опет зато што им је речено да тамо треба поћи….неки као прави туристи…. Стара, позната лица, заборављена имена, али познате фаце, нови гости који с нестрпљењем очекују долазак и не знају како да се понашају, ста да очекују.

Некима је речено да на Острог треба отићи трипут у животу, други опет иду сваке године, трећи, увијек кад им се укаже прилика , неки на исти датум, који је њима и њиховој породици важан, а везан је за то свето мјесто….

И колико год се свима чинило да су спремни, да знају како, многи се збуне, крену сузе, неки као у трансу, уђу, поклоне се, изађу, нису ни свјесни гдје су били…. све док се мисли не среде, док не схвате да су коначно ту….

Крштење спортиста на Острогу

Многи сањају свој долазак на Острог а никако им се не да да дођу, до једног момента који стигне изненада, кад се најмање надају.

Стари Црногорци, православци, муслимани, католици, припремали су се за пут на Острог много више него сто то данас радимо. Прелазили су на стотине километара пјешице, с надом у оздрављење…. а да је оздрављења на Острогу било, свједоче и четири књиге Чудесних јављања и исцелења Светог Василија Остроског, у којима људи свједоче, именом и презименом, ко су и кад су били, зашто су дошли, одакле , и какво им се чудо на Острогу десило….

И на сами помен имена Св Василија Острошког многи се и данас устају , прексте и кажу „Слава му и милост“. Некад је и заклетва дата пред мостима Светог Василија Острошког била јача од било ког суда, и најбоља потврда да неко није убио, украо, слагао, преварио…

Имала сам прилике за ових 13 година, колико водим групе на Острог да се сретнем с људима који су ми причали своје приче, своја искуства, разлоге поновног доласка…. било је ту и чудесних исцелења од најтежих болести - неки су проходали, други проговорили, трећи оздравили кад је званична медицина од њих дигла руке….

Увијек ме радује кад поново сретнем оне који су кренули да напишу три рецке на Острогу и заврше….кад се сретнемо и трећи и пети и десети пут…. јер, ако Острог доживиш онако како треба ти ћеш му се врацати, без обзира на то колико си пута био, ако ниси, довољно је и једном… јос један културно-историјски споменик и то је то…. Драго ми је што сам на Острогу била више од хиљаду пута, и у прољеће, и љето , и јесен и зиму, и што и даље с радошћу тамо идем…и никад нећу заборавити госта , у колицима, којег смо једва унијели у аутобус, који је, свјестан свог хендикепа, само желио да сједи у аутобусу, код доњег манастира Острог и само буде близу том светом мјесту…. на крају, уз помоћ осталих гости и братства манастира, омогућисмо му да се и поклони Светом Василију…. његова је радост била неизмјерна….

Нећу заборавити ни старицу, која у 91.години живота има жељу да оде још једном на то свето мјесто „док је здравље још служи“, била је те године, и следеће, још једном…. или другу старицу која у 87.години захваљује што смо је , ето, послије 30 година опет довели на то свето мјесто…. ни радосне кумове, ни кумства договорена на путу за манастир Острог…. крене да се крсти једно, а онда кад стигнемо на Острог, ето их 9-10. а кумови, кумове су нашли у својим сапутницима…. повезу се тако људи из разних крајева, па се срећемо опет, следеће године пријављују се заједно, радосни што иду опет….

Поклоничко путовање манастиру Острог и светом Василију Остроском , путовање је које се планира унапријед…. они који су тамо често ће Вам рећи, никад немојте реци идем тог и тог датума ако нисте сигурни да ћете то и остварити, јер „Свети Василије Острошки сваког чека и свакоме се нада“.

Не треба се пласити ни старог, сеоског пута, задње дионице путовања за Острог, јер како рекоше наши стари гости – „Ако путујеш у правцу у коме твој страх расте – на правом си путу“…… тим су путем прошле десетине хиљада наших гостију, на хиљаде наших аутобуса, а колико их је тек дошло посредством цркве, других агенција, својим аутомобилима…. и сви су се здраво својим кућама вратили….

Ако желите манастир Острог доживјети као свето мјесто, придружите нам се на нашим поклоничким путовањима, а ја ћу Вам , као и многима прије Вас, покушати олакшати Ваш први долазак, тиме сто ћу Вам, успут, од Херцег Новог до Острога, причати искуства других наших путника, објаснићу Вам гдје се читају молитве, како се пишу имена за молитву, гдје се остављају, како и гдје заказати крштење, зашто с Острога понијети свету воду и свето уље…. ако се за путовање пријавите у нашој агенцији (Његосева 176), објаснићемо Вам шта на Острог да понесете, како да се обучете, како да се припремите….

Надамо се да нећемо изневјерити Васе повјерење и да ћете као и многи други, постати дио велике породице поклоника манастира Острог и светог Василија Острошког.

И само још један мали подсјетник. 12. мај , дан Светог Василија Острошког се ближи…. и ове године, као и претходних, крећемо 11. маја, у поноћ, са главне аутобуске станице у Херцег Новом….

Чекамо Вас на старој адреси,

Срдачно Ваша, као и увијек,

Станка Лазаревић, водич

[раб.аџија]

Пут у Острог

http://daysleeper555.blogspot.com/2008/08/put-u-ostrog.html

"Мислила сам да сјутра сви троје одемо до Острога!"

"Сјутра" је била недеља тако да сам планирао да спавам док не буде превруће, играм игрице, погледам неки филм и евентуално одем до града увече, али моја мајка је већ наумила да тако уради и свако противурјечење довело би до дугих и заморних свађа.-Добро!Пробудила ме у 6 ујутро, а онда сам морао да обучем фармерице и патике јер у манастиру мораш бити пристојно обучен. Ишли смо ја, она и мој очух заставом, моја мајка је возила. Већину пута у колима сам преспавао, пробудио сам се кад смо почели да се пењемо уским завојитим путевима узбрдо. Убрзо смо стигли до низа печењара, ресторана и штандова са бројаницама и крстовима. Ту смо оставили ауто на једном пјешчаном проширењу уз брдо и одлучили да идемо пјешице до горњег манастира. Чим смо изашли из аута зачули смо народњаке како бубњају из другог аута преко пута које је било широм отворено, а поред њега су се продавали дискови с музиком и мајице са натписима "Косово Србија" и "Српски јунак" (са Шешељевим ликом) и на тај начин утврђивали њихов статус светиње (замислите, ту 200м од малог манастира!) ПИХ! Ту је било паркирано и 5-6 великих аутобуса са туристима (док пролазите оним уским путевима тешко је повјеровати да аутобус уопште може да прође туда!). Ако идете пјешице до горњег манастира можете ићи цестом или степеништем кроз шуму (оба су пута дуга и релативно напорна, али је пут кроз шуму много љепши са степеништем од природног камена).

Испео сам се много прије мајке и оцуха и сјео на хладну камену клупу са металном оградом изнад. наслона. Поново сам се осјетио као да сам ушао у неки други свијет. На овој висини био је чист, оштар и миришљав ваздух. Гомила народа стварала је благи жамор, али није било никакве вике и галаме. Могли сте видјети жене и дјевојке у дугим хаљинама и марамама замотаним око главе, старе људе исушених лица, болесне и расплакане, али и младе тинејџере који су се фоткали и снимали камерама. Кроз гужву је ишао и неки поп дуге браде у црној дугој мантији. Било је и оних са врећама за спавање који су коначили управо ту пред улазом у манастир. Стигли су коначно и моја мајка и очух и пошто су испалили по цигар ту на клупи и мало одморили кренули смо ка манастиру. Кад смо прошли велики лучни улаз почело је крштење (иако сам крштен управо у том манастиру кад сам био мали не вјерујем у све то и учинило ми се лицемјерно, узалудно, бескорисно и глупо).

Одмах послије улаза ту су двије чесме, а онда наилазимо на просторије за свештенике и особље манастира и кухињу (претпостављам) као и мјесто гдје се пале свијеће и продаје света водица, бројанице, иконице и остале освештане стварчице.

Долазимо до мање капије са степеништем које води до улаза у манастир. Манастир ме увијек фасцинирао као грађевина, саграђен у саму стијену, а послије њега нема пута према другој страни вец само греда. Иако на капији стоји упозорење да се не користи телефон и фото апарат, на неколико мјеста на самом зиду манастира, па и изнад капије причвршћене су хигх-тецх камере за видео надзор. Изгледа да најсветији црногорски манастир не чува само Бог већ и његов помоћник на земљи Велики Брат. Питао сам се гдје држе ПЦ и коју ли имају конфигурацију? Била је велика гужва и помјерали смо се степеник по степеник у миру и тако дошли до друге капије (поново прекрст, љубљење вратница). Стигли смо и до улаза у сами манастир који је висок свега метар и морате се сагнути да бисте прошли кроз њега, а онда кроз још један такав пролаз до веома мале просторије у којој је сједио високи поп дуге браде. И у њој је чак била једна од оних камера које изгледају као затамњене полукугле.

"Еј брко, немој да прескачеш, пољуби Светог Василија!", чуо сам попа како говори.

Мој очух изгледа није добро пратио шта ради онај испред њега! Пољубио је велики дрвени крст који је држао поп, а онда наставио даље не пољубивши икону са ликом Светог Василија Острошког која је стајала на сандуку са остацима мртвог свеца. Изашли смо кроз исти ниски пролаз и наставили кроз шири и необавезнији дио манастира цији су зидови негдје били равни градјени, а негдје камени од природне стијене. Било је ту фресака, исписаних молитви и дио гдје су продавали црквене календаре од којих је моја мајка пазарила један, само није примијетила да је у ствари за следећу, 2009. годину. А онда на спрату до терасе и великог звоника на врху. Све у свему величанствена грађевина! Вратили смо се доље и упутили ка излазу. Улазили смо и да запалимо свијећу у оном дијелу до манастира, и тамо је прелијепо, мора бити кад је толико свијећа на једном мјесту! Ту је већ на зидовима било и имена урезаних у зид очигледно дјело тинејџера, чак су била урезана срцад на једном мјесту. Усликао сам и ја неколико слика мајкиним телефоном. Напунили смо двије боце од 2 Л на цесмама и отишли надоље. У повратку смо наишли на групу туриста из Русије.

"Руси су јос већи православци од нас", чуо сам очуха како говори.

"Они сигурно неће прескочит да пољубе Светог Василија!" рекао сам.

Још ми није јасно како може неко бити "мањи" или "већи" православац, ваљда јеси или ниси, али истина је да код нас има много квази-православаца који само знају да у црквеном календару виде "кад су црвена слова" да тај дан не би радили, да су пуни сујевјерја и практично ништа не знају о хришћанству. Вјероватно да нема ни 10% правих хришћана од оних који за себе кажу да то јесу. ПИХ! Отишли смо накратко и до доњег манастира. Иако је сад у колима већ било вруће, свеједно сам опет одријемао дио пута до куће. Сто од наглог мијењања надморских висина, сто од умора, остатак дана сам преспавао услед главобоље коју сам имао.

Мој коначни закључак: Ако сте млади и имате прилике да пођете до манастира, итекако га вриједи погледати, знам да сам ја био одушевљен, и идите пјешице до горе кроз шуму, али ако сте стари, болесни и мислите да ће вам од пута горе бити лакше-неће, само ћете се још више разбољети, али то је само моје мишљење!

Објавио ДаyСлеепер555 у 8:22:00 ПМ

+ + + + + + + + + + + + + + + + + + + + + + + + + +

На дан манастирске славе светог Василија Острошког, ево мојих утисака о првој од три посете овој светињи...

http://www.coolinarika.com/ispisi/clanak/manastir-ostrog

Данас је велики празник у манастиру Острог, а моје мисли су сад са многобројним ходочасницима, верницима и посетиоцима ове велике светиње у којој почива свети Василије Острошки. О манастиру Острог је пуно речено и писано, укратко има података и у Википедији, а о светом Василију Острошком круже предања пуна поштовања, вере и дубоке оданости.

После пуно прича које сам чула од оних који су били у манастиру и мојих зарицања да ћу манастир посетити, речено ми је да се не говори "ићи ћу", већ се у манастир једноставно оде. Била сам три пута, а сваки пут је било другачије и непоновљиво искуство. Иначе, нисам неки претерани верник, али ме нека сила магнетски вукла да одем "горе", а то ме држи и дан данас.

Први пут сам отишла пре 6 година. Кренула сам са мужем на летовање у Петровац, решили смо да путујемо преко Вишеграда, Требиња, Никшића и да на путу за море посетимо манастир Острог. Имали смо само површна упутства и информације ге се налази манастир и како да стигнемо до њега. Кроз Никшић смо прошли у сумрак, а био је мрак кад смо стигли у подножје великог успона на чијем се крају налазио наш циљ. До тада нисмо знали да је манастир у ствари уклесан у литицу и да се до њега стиже уским путем где се на смену одвија саобраћај, јер се аутомобили могу мимоићи само на местима где су мала проширења, а аутобусима је одређено време кад могу да возе узбрдо, односно низбрдо.

Из подножја смо видели осветљен манастир горе високо према небу, као да је окачен и виси, ближи Месецу него земљи, а изнад њега на врху стене светлећи крст. Започели смо вожњу узбрдо. По мраку нисмо видели ништа, сем прашњавог пута осветљеног јулском месечином, а ми смо се пењали серпентинама кроз које је једва могао да се мота волан. После пола сата стигли смо до доњег манастира, где је само неколико сијалица показивало да је ту смештена црква св. Ваведења и конаци. Наставили смо пењање још ужим путем према манастиру. Кроз грање се назирало здање величанствено уклесано у литицу, бело и мистично.

Стижемо на плато испред горњег манастира, где већина верника и посетиоца већ спава, неки су смештени у конаку, неки на поплочаном платоу испред. Нуде нам душеке и ћебад, шапатом нас обавештавају да је 22 часа овде дубока ноћ и ми одлучујемо да преспавамо у ауту.

Зора. Цвркут птица. Укочена излазим из аута и са запрепашћењем преко камене ограде видим дубоко доле пут на коме иду тачкице од аута, стрму провалију уз коју смо се попели а да је нисмо били свесни. Осећај је као да сам на небу. Шест је сати, звоне звона, монаси отварају цркву св. Крста са моштима светог Василија Острошког и почиње служба. Све време се осећам као да сам се вратила код својих блиских. Муж ме прати, не говоримо, речи сметају. Узбуђена улазим у цркву у пећини, ниско је, погнуто се иде, миришу воштанице, чује се бруј молитве и прилазим моштима да их целивам. Опет осећај блискости, припадности, препознавање нечег што речима не могу да искажем. Као у трансу прилазим моштима чудотворца, примам благослов, остављам написане молитве, пролазим... Иза мене тихо се креће колона верника. Излазим из црквице, пењем се уз степенице до видиковца и чудотворне лозе која расте из камена. Опијена сам доживљајем...

поглед на Бјелопавлићку равницу

Следи повратак у стварност, међу људе, куповина сувенира, земаљске ствари. Сунце је одскочило, манастир бљешти у својој белини, пристижу нови посетиоци и све је јачи жамор. Нестаје онај спокој који нас је целе ноћи обавијао. Тренутак је да се оде. Тек сад свесни опасности стрмог и кривудавог пута, возећи све време на ивици провалије враћамо се опрезно у онај паралелни, свакодневни живот, из кога смо били искључени преко ноћи. А магична ноћ почиње да личи на сан.

У манастир сам се враћала још два пута. Оба пута сам ноћила у конацима доњег манастира. Једном у соби искушенице која за манастир скупља лековите траве, па сам целе ноћи сањала уживајући у мирису сувих биљчица. Други пут у соби препуној збуњене дечице која су се први пут нашла о манастирском окружењу и којој је присуство одрасле особе уливало сигурност. Посебан утисак на мене оставила је реакција моје добре пријатељице која је читајући натпис у цркви бризнула у плач... Исти текст спонтано је предходно написала на молитви коју је на папирићу оставила крај моштију чудотворца. После друге посете манастиру, као гост музичке школе у Невесињу, на поклон сам добила икону св. Василија Острошког и од тада овог свеца славим као свог заштитника.

[раб.аџија]

Острог - Тајне свете пећине

http://mojaputovanja.blogspot.com/2011/05/ostrog-tajne-svete-pecine.html

После Христовог гроба и Свете Горе, ово је најпосећеније светилиште у хришћанском свету. И комад Балкана над којим су се помириле различите религије: православна, католичка, муслиманска... Из поштовања. На сред земље коју су вековима желели сви – само за себе. Али временом, поштовање је прерасло у култ. Од тада почињу поклоничке путешествије многих верника и неверника, трагајући за чудима Св. Василија. Јер сви који су посетили Острог тврде да је то једино место на свету где се чуда још увек заиста догађају. На нама је да (не)верујемо...

Утабани путеви ходочасника воде кроз острошке шуме. Ова земља памти крваве табане хиљада верника који су по милост, тајну и чудо Светог Василија кренули пречицама од којих ни једна није краћа од три километра. Од вајкада се верује да до Горњег манастира не ваља поћи колима или на животињи, него пешице. Понизно и скромно. Али са осећајем да ћете откинути парче неба избодено црногорским кршем и доживети исцељење. Не жалећи проливене крви. Јер овде је сувише енергије за једно место. И заиста све изгледа као да није људских руку дело. Следи враћање на прву помисао. Зашто ли је оваква светиња смештена на тако ''дивљем'' месту?

"Моје трагање за првим и правим 'светим местом' трајало је годинама. Испод мене долина Зете. Почиње отварање сопственог духа, комешање и мешање са надземаљским. То ће вам и неверници признати. Налазим се на месту где силе природе обуздавају новинарске нагоне и терају човека само да – осећа... "

И када са овог места одете исцељени, пуни емоција, прочишћени, задовољене знатижеље и даље ће у ваздуху висити питање: Ко је заиста био Василије Острошки? Сваки калуђер ће вам испричати прегршт чуда која су се у манастиру дешавала.

''Ја се зовем јеромонах Милутин. Овде сам више десет љећа, у манастиру Острог. Добио је име по брду, планини Острог почетком XВИИИ века. Пре Св. Василија овде су живели монаси, испосници и аскете.''

И онда, не зна се тачно година, у Поповом пољу у Херцеговини, на свет је дошло мушко дете. Стојан Јовановић. Још као дечак одлази у манастир Тврдош па тако врло рано добија титулу епископа, митрополита захумског... После своје световне мисије, Свети Василије почива ''у животу'' у уклесаној каменој црквици. Ту је чудотворац и живео. У делу под лозом била је његова келија. Лоза је тек касније изникла из једне пукотине. И дан данас буја и даје род. Неретко се зелена обере јер зелене бобице са собом носе нероткиње и млади брачни парови. Ако се роди мушко дете, обично му се даје име Василије. И зато није случајно да је ово име у Црној Гори толико често. Но, такмичарски дух науке и рација објашњава да је семе винове лозе у шкрип могла донети само птица. А ко ли је онда на свет донео све оне мале Василије када је и званична медицина често дизала руке!?

"Прешла сам 77 степеница од улазних врата Горњег манастира до црквице. Просторије су чађаве и слабо осветљене. Кажу да је све створила природа сем ова два зида. Осећала сам се и уплашено и свечано. Кулминација следи испред ћивота Св. Василија. Епицентар надземаљског. Напипала сам сузе на образима."

Светац је након смрти 1671. године сахрањен у башти испред црквице. Ту је почивао пуних седам година. Једне ноћи, монаси су видели звездану кишу изнад гроба. Свети Василије се исте ноћи јави извесном монаху Рафаилу у манастиру Жупи никшићкој са молбом да се његово тело извади и постави у цркву. Као доказ свог васкрсења Василије му је дотакао лице кадионицом и оставио опекотине које су учиниле сан стварним. Убрзо потом, монаси су ископали гроб и нашли у потпуности очувано тело Светог Василија. Ваздухом се ширио један надземаљски рајски мирис.

Некадашњи чувар ћивота сећа се да је отац Грегорије вршио крштење једном православном Србину из Швајцарске. Дете тек рођено али оболело, ''скучених'' руку и ногу. Савремена медицина би ову неизлечиву болест дијагностиковала као мултиплекс склерозу. Жеља родитеља била је само да не умре некрштено. На пола крштења дете испружи ручице. Свети Василије је учинио чудо!

Врата црквице где се чувају мошти свеца су гвоздена и мала да се свако ко му прилази поклони. У њој се још увек налазе гвоздени окови једног болесника коме су биле везане руке. Некада су ментално оболеле доводили везаних руку, али овај је био толико болестан да је и конопе раскидао. Недавно је једна Албанка римокатоличке вере, везаних руку доведена до чесме. Када се напила водице, замолила је да јој се скину конопи, поклонила се Св. Василију и здрава вратила кући.

"Дуго сам стајала у реду пред чесмом. Одавде се ником никада не жури. Грабиш сваки удах као да ти је последњи. Монах ми рече: ''Пиј дете мало воде. И покваси очи. Ваља се. Да имаш вид ко у сокола.''

Соколи су некада били једини ''зимски'' посетиоци манастира. Дружбовали су са монасима и испосницима. Чудећи се чудима Светог Василија. Данас је ова балканска Мека током целе године посећена. Платформа испред Горњег манастира више подсећа на вашар, тј. домаћи Дизниленд. Кафанице, ћевапчићи, лименке кока коле и пива, тезге са сувенирима - тек подсећају да је ово двадесет први век. И да аскетизам више није у моди. Или је и то део српског фолклора?! За једне згражавајуће, за друге окрепљујуће. Ваља нешто и појести ако останеш да преноћиш под Острогом. На самом улазу у Горњи манастир чека обезбеђење. Млади и кршни црногорци чувају светињу и паркинг. Људи и ту проводе ноћ. Многи поклоници који нису у могућности да доведу болеснике моштима Св. Василија, доносе њихову одећу и остављају је под ћивот да преноћи. Доносе и храну, најчешће шећер и поступају на исти начин. Али најбољи лек је молитва. И мало сна испод ћивота.

''Било је то '62. године. Наш син Владимир био је тешко болестан од неке болести од које је патио пуне две године. Лекари су му давали разне лекове и ињекције али без користи. Главобоље није нестајало. Мајка моје жене је пошла за Острог. Дали смо јој кило шећера у коцкама да стави под ћивот Св. Василија и да се очита молитва за здравље Владимиру. Када се вратила кући, не знамо како и на који начин ал' знамо кад је тај шећер појео, болест је нестала.'' прича нам Божидар С. (59) из Београда.

Чудотворна водица, како се тврди, многима је вратила вид. Али и подарила. Препричава се случај слепог детета из Старе Пазове који се десио на сам Видовдан. Мајка га је довела пошто је сањала Св. Василија који јој је у сну дао упутства.. То јој је била последња нада пошто је дете прегледано на свим најбољим клиникама чак и у Русији. После посете манастиру дете је прогледало. Још много пре тога, усталио се обичај да се сваки посетилац манастира напије свете воде – агиазме и њоме умије. Данас је уобичајено да се вода ''вуче'' у пластичним флашама запремине бар од две литре. Јер она често није само извор здравља него и вере. Уз молитве, неретко се дешавају чуда и ''на даљину''.

''У мене је два сина. Мали мој имао је операцију слијепог црева у фебруару месецу у никшићкој болници. Толико је био запуштен да је добио сепсу. Лечен је у Подгорици у крајње тешком стању. Нијесу му дали ни 5 % шанси да преживи. Ја сам овдје био са великим молитвама, практично и ноћу и дању. Молитве су читане над његовом сликом. Хитно сам га пребацио авионом у Београд и кроз 2 – 3 дана осјећао се боље'' још увек видно потрешен, дрхтавим гласом своју причу испричао је Вукан С. (49) из Никшића.

У одајама манастира често се наилази на остављене штаке, ушне апарате за глуве и многа друга медицинска помагала. Ту их остављају исцељени. Чести су случајеви да човек дође на штакама или носилима а врати се на сопственим ногама. Сведоци таквих чуда су и сами калуђери који признају да иако верују у моћи Св. Василија, сваки пут бивају изнова изненадјени. Крст који се налази у Острогу поклон је од групе верника који су га донели у знак захвалности светитељу који је сву људску бол пренео на себе.

" Моје трагање је завршено. Остаје само жеља за повратком по све оно што је остало још увек тајна и све оно што не могу испричати монаси, соколови, свете шаке чобанчета одсечене турском руком, зидови..."

У игри остроших чудеса, тајни, исцељења, вере и невере, легенде и истине – сви верују само у једно. У енергију места где почива ''у животу'' Василије Острошки. То нам откривају и његове ципеле које су, већ вековима, сваки пут кад се мошти пресвлаче – излизане! Ко не верује...

1 ЕВРО

На првој кривини изнад Доњег манастира изграђен је конак за ходочаснике. У вишекреветним собама ноћење се плаћа 1 евро. У трпезарији се може јести и скувати чај или кафа. За оне који желе да преноће у Горњем манастиру на располагању су дрвене клупе и ћебад. Али због великих гужви ходочасници не ретко спавају у острошким шумама, увијени у ћебадима и врећама за спавање.

''ЗЛЕ ПАРЕ'' И ПОЛИТИКА

Тврди се да је у манастиру Острог, уочи Другог светског рата, 1941. године, било скривено злато из трезора Краљевине Југославије, о чему је касније снимљен филм ''Зле паре''. Затим је на истом месту одржана Скупштина црногорских представника, на којој је изабрана привремена влада народа Црне Горе и Боке. Много раније, манастир је био центар окупљања Црногораца и акције против војске Отоманског царства. Мошти Св. Василија у више наврата су морале бити преношене на Цетиње због намере Турака да их се силом домогну.

''СВЕТОГ МИ ВАСИЛИЈА''

Готово да не постоји Црногорац који бар једном у животу није био под Острогом. И може се врло често чути да ће неко, по нашој ''домаћој'' навици, опсовати Бога, али Светог Василија – никада. И када се куну, потпуно је све једно да ли ће рећи: ''тако ми Бога'', ''тако ми рођене мајке'' или ''Светог ми Василија ''. Једнако је поштован. Негде чак и више од мајке или самог Бога. Јер кад му се и име помене свако ће учинити исто: прекрсити се и померити са места.

Пише: Тамара Влашкалин

[pink panter]

Litija iz Podgorice do Ostroga je i ove godine bila prelijepa. Na pola puta u manastiru SV. DIMITRIJA kod Danilovgrada , otac Luka pored trpeze i osvježenja je pripremio i umjetnički program koji je izveo KUD Đurđevdanska zora ( čini mi se ) iz Podgorice. Svake godine sve je više učesnika u ovoj litiji.

Ja imam neke slike u fotoaparatu ali ih ne znam postaviti. Mada mislim da će brat Ivan postaviti svoje na sajtu mitropolije.

[мирођија]

Слава Богу и Светом Василију.