MANASTIR ŠUDIKOVO

[ribar]

М А Н А С Т И Р

Манастир Шудиково, посвећен Ваведењу Пресвете Богородице, налази се на десној обали Лима, на самом почетку Тифранске клисуре. Припада епархији будимљанско-никшићкој, великој културној ризници, која је упамтила, не само Немањиће, већ и праскозорје хришћанства.

Седиште јој је од оснивања 1219. год. у Будимљу, на обали Лима, тог српског Јордана, чија долина је још и пре Немањића, а нарочито у њихово време, била центар културног, духовног и просветног живота, нарочито у периоду од 13. до 17. века.

Духовни и просветни живот, посебно је цветао у манастиру Шудикову, који је са својом «Шудиковском катедром», био активан културни центар за неколико стотина година, о чему сведоче и рукописне књиге, постале у «Шудиковској универзи», коју су још у то време чиниле: учитељска, преписивачка, иконописачка и фрескописачка, као и медицинска школа.

Рукописне књиге, постале у Шудиковој универзи, иако разасуте по европским библиотекама, до данас су сачуване, и за историју народа, много драгоценије су од данашњих, штампаних.

Један од најстаријих писаних споменика настао у Шудикову јесте «Светоотачки зборник» који се данас налази у манастиру Свете Тројице у Пљевљима.

1573. год., митрополит будимски - Герасим, написао је познати Минеј који се данас чува у Народној библиотеци у Београду.

1592. год., јеромонах Данило написао је Псалтир који се данас налази у Бечу, а 1602. год., ђакон Михаило, написао је Молебник који се налази и чува у библиотеци грофа Уварова у Москви.

Чувена Шудиковска универза, неговала је и сликарску као и фреско-иконописачку школу, чији изданак је један од наших најпознатијих сликара са краја шеснаестог века, зограф Страхиња Будимљанин.

Од 1550. год. до 1620. год., овај велики мајстор шудиковске школе, осликао је фреско-декорације и иконе у великом броју цркава и манастира на пространој територији Пећке патријаршије као и манастирима источне Босне, Таре, Пиве, Мораче.

Претпоставља се да је манастир добио име према седишту суда, обзиром да је све док није био разрушен 1738. год., служио и као саборна црква, поред које се налазио и црквени суд са седиштем судика - судије, што показују и чињенице из његове тадашње топономије.

Занимљиво је напоменути да је метох манастира Шудикове, звани Урошевица, захваљујући природној појави реке понорнице, зване Свето врело, био својеврсно лечилиште за слепе, умоболне, нероткиње, на коме се, према предању, и сам ослепљени свети краљ Стефан Дечански лечио.

Прва археолошка истраживања остатака цркве Ваведења Пресвете Богородице спроведена су 1923. год. од стране управе Беранске гимназије, а прва обимнија сондажна испитивања комплекса Шудикове, спровео је Полимски музеј у Беранама, који је октобра 2002. год. уз подршку Епископије будимљанско-никшићке, предузео систематска археолошка истраживања. До данас су потпуно откривени остаци цркве, конака са позицијом северно од цркве и у октобру 2003. год. темељи конака западно од цркве.

Столећима препуштен пропадању и уништавању, манастирски комплекс Шудикове, центар духовности и културе Полимља, заслужује пажњу не само музеја, већ и шире јавности којој се и овим путем обраћамо да помогне у оживљавању и обнови овог комплекса.

Одмах по одобрењу Завода за заштиту културних споменика са Цетиња, који је израдио пројекат идејног решења реконструкције, приступило се, половином јула 2003. год., обнови северног конака, а радови су, уз Божију помоћ, приведени крају већ крајем октобра 2003. године.

Током 2004. год. планирали смо да уз подршку стручњака, људи добре воље и уз Божију помоћ, обновимо цркву и спроведемо уређење терена, да после вековног пропадања Шудикова коначно оживи и заузме опет значајно место у нашој духовности, које му је одувек и припадало.

Радови на изградњи манастирске цркве почели су јула 2005. године кад је Господин Мило Ђурашковић из Београда, иначе родом из Будимља, прихватио ктиторски чин и наставио свету немањићку традицију доброчинства и задужбинарства

Настојатељ манастира је

монахиња АГНИЈА (Марјановић).

Телефони: 051/701-028 и 069/699-416

Електронско сандуче: [email protected]

http://www.teofil.cg.yu/duhovnost/sudikova/sudikova.htm

[ribar]

[ribar]

Манастирски комплекс

Ш У Д И К О В О

 

Рушевине манастира Шудикова, са црквом посвећеном Ваведењу Богородице налазе се под Тивраном при обали Лима. Мјесто је далеко на два километра од Берана и неколико стотина метара од доњих будимљанских кућа. Вријеме заснивања манастира није познато, а први пут се у писаним документима помиње почетком 16 вијека.

Смјештен у средишту Будимљанске Епископије, током 16 и 17 вијека, представља својеврсно културно и просвјетно сједиште Горњег Полимља. На основу десетак сачуваних, руком преписиваних књига, зна се да је овдје постојала преписивачка школа. Једна од књига налази се у Немачкој Глиптотеци у Минхену, једна је у Русији у збирци грофа Уварова, неколико се налази у Народној библиотеци у Београду, а остале у библиотеци цркве Светога Петра у Бијелом Пољу. Зна се да је из овог манастира потекао и иконописац Страхиња од мјеста Будимља како је уобичавао да потписује своја дјела. Први познати рад попа Страхиње је фреско-декорација у манастиру св. Арханђела Михаила у Девољи на Тари на којој је тајним писмом убиљежио своје име 1551. године. Већ наредне 1552. године осликао је новоподигнуту припрату манастира Св. Троице код Пљеваља. У истом манастиру у наосу и олтарном простору цркве осликао је ансамбл фресака 1594/1595. године. После тога стигао је да ослика већи број цркава на територији Пећке Патријаршије. Стигао је да ослика и манастир Озрен у источној Босни 1608/1609. године. У Пивском манастиру сликао је горње зоне припрате и тај посао окончао 1604. године. Поред тога 1605./1606. године осликао је и припрату Манастира Добруна, а 1613. године осликао је цркву Св. Николе у подврху у Бихору. Иконостас и иконе у Подврху чине да се црква у Подврху убраја у најзначајније културно и вјерско добро православља са почетка 17 вијека.

Поуздано се зна да је поп Страхиња осликао цркву у селу Драговољићима код Никшића 1590., а 1599. радио је иконе за главни иконостас манастира Мораче. Последњ пут име овог сликара срећемо у манастиру Градишту у Паштровићима 1619./20. године.

Поред тога што Шудиково представља један од најзначајнијих академија писмености и сликарства поуздано се зна да у његовој близини постоји лековити извор «Свето Врело» те је при Шудикову постојао стационар и болница и важио као познато лечилиште.

Шудиково су Турци, увиђајући значај овог манастира и његов утицај на вјерско и културно просветљење народа, запалили и разорили 1738. године, како записа хроничар из манастира Девоље на Тари. Од тада манастир није обнављан.

Прва археолошка истраживања остатака цркве Ваведења Богородице спровео је Д. Вуксан, директор Гимназије у Беранама, у периоду измеђуу два рата, али је због нестручности даље радове забранила Митрополија на Цетињу.

Ревизиона археолошка истраживања на цркви спровео је Полимски музеј у Беранама 1989. године са циљем утврђивања степена очуваности објекта и провере димензија датих од првог истраживача.

Октобра мјесеца 2002. године Полимски музеј у Беранама, у сарадњи са Православним Епископом Будимљанско - Никшићке Епископије господином Јоаникијем предузима опсежна Систематска археолошка истраживања на овом локалитету. У периоду од око 30 радних дана откривени су остаци цркве Ваведења Богородице и  конака који се налазе сјеверно од цркве.

Црква посвећена Ваведењу Богородице, саграђена је на централном дијелу малог потковичастог платоа, готово уз саму стрму и стеновиту падину ка Лиму. Својим сјеверним дијелом укопана је у косину брда до дубине од око 1 метра. На остацима цркве јасно се издвајају двије грађевинске фазе.

Првој фази изградње припада скромна једнобродна грађевина (дужине 8,20 и ширине 5 метара) са вратима на западној и апсидом на источној страни.

Црква је доста неправилна, а у њу се улазило на врата ширине 1 метар од којих је очувана камена плоча прага са отворима за учвршћивање и блокирање врата. На истоку се налази релативно плитка апсида док је на сјеверном рамену, накнадним дозиђивањем формиран ђаконикон.

Дебљина зидова цркве је 0,70 метара, а за градњу је коришћен ломљени камен слаган у правилне хоризонталне редове. Углови цркве зидани су од правилно обрађених камених блокова, римских сполија, довучених са остатака Вилле Рустике која се налази у Будимљи. Под цркве поплочан је квадратним плочама жутог лапорца и то наос већим, а простор апсиде плочама мањих димензија. Зидови цркве очувани су до висине од око 1 до 1,30 метара.

Друга фаза обухвата доградњу припрате и трема на западној страни цркве. Због уградње великих камених сполија на сјеверном и јужном углу спољашњег лица цркве, зидови припрате су прислоњени уз фасаду тако да својом дебљином излазе ван габарита цркве и својим изгледом нарушавају праву линију фасада. Припрата је асиметрична, дуга 5, а широка 6 метара. У истом грађевинском подухвату дозидан је у продужетку, ка западу, трем дужине од око 4 метра.  Зидови припрате су широки 0,70 метара и очувани су до висине од 1 метра на сјеверној и 0,30 метара на јужној страни. У припрату се улазило преко каменог прага квадратног пресјека на врата ширине 1 м. Испод прага, са унутрашње стране, у нивоу пода налази се плоча са отворима за учвршћивање врата. Под припрате поплочан је правоугаоним плочама сивог песковитог лапорца сложених у правилне редове различитих ширина који се пружају од запада ка истоку. Плоче у наосу се по боји и текстури разликују па је евидентно да су преправке пода у наосу цркве извршене при поплочавању пода у припрати.

Трем цркве је поплочан у истој техници, а очуване су озидане клупе за сједење постављене лијево и десно од врата припрате као и дуж сјеверне и јужне стране трема. Клупа на сјеверној страни сазидана је истовремено са зидом наслона који представља подзиду јер је на овом дијелу трем укопан у падину платоа. Зид на јужној страни дјелимично је очуван али сматрамо да је истовјетно ријешен. Западна страна трема дефинисана је само на југозападном углу док је на преосталом дијелу уништена.

На око 7 метара сјеверно од цркве налазе се остаци конака. Ова грађевина је својим подрумским просторијама укопана у стрмину платоа. Дужина грађевине је 13,70, а ширина 7,50 метара. Једним подужним и подпорним зидом корисна површина подрума сужена је на 4,20 метра. Зидови су рађени од неправилног и необрађеног ломљеног кречњака сложеног у правилне редове спојене малтером. Ширина зидова је 0,65 до 0,70 метара. Зидови су очувани до висине од око 1,20 метара на јужној страни, подужни потпорни зид до висине од око 1,60 метара док је крајњи сјеверни зид очуван до висине од око 0,50 метара.

У укопане подрумске просторије улазило се фланкираним ходником ширине 1,20 метара који се налази на југозападном углу грађевине. Преко три степеника различитих висина (16, 20 ,18) силазило се на ниво подова рађених од набијене глинасте земље. Изградњом просторије у централном дијелу (димензија 2,90 x 2,90 метара) на источној и западној страни формиране су двије велике просторије приближно истих димензија спојених ходником дуж сјеверог зида. Просторије су обележене римским бројевима по редоследу истраживања и то: централна I, западна II, источна бројем III и дозидана остава или скривница у просторији III као просторија IV.

Као што смо истакли, уским пролазом, преко три степеника улази се у просторију II гдје је одлагана пшеница, а постоји могућност да се ради и о просторији за спремање хране. У сјеверозападном углу, на површини од око 4 квадратна метра откривени су остаци огњишта и пећи рађене од запечене земље са траговима танких облица и прућа које представљају основу пећи и огњишта. Простор на којем је пећ, у односу на преостали дио пода височији је у просјеку за око двадесет сантиметара. Поред фрагмената лонаца, ка ходнику су нађени фрагменти црепуља дебелих зидова, грубе фактуре, рађених од земље са доста примјеса пијеска. Не треба искључити могућност да се кухиња налазила на спрату, а да је откривени материјал ту доспио по паљењу конака. На овом простору, ближе вратима нађене су багламе врата спојене алке са продужетцима у облику клина за учвршћиваје у греду врата и довратак. У просторији су нађена и два месингана новчића и једна сребрна турска акча. Просторија II је димензија 3,95 (исток запад) и 4,20 (сјевер-југ).

На почетку ходника налази се камени праг рађен од веће грубо обрађене камене плоче. Ходник се пружа дуж сјеверног потпорног унутрашњег зида, дуг је 3,80 метара, а широк 0,90 м. Тачније, ходник се пружа цијелом ширином спољашњег зида просторије I и судећи по каменим праговима и остацима окова врата, на оба краја су се налазила дрвена врата. На средишњем дијелу ходника нађена је пећ за гријање просторија са уметнутим глеђосаним пећњацима која је са спрата доспјела у подрумске просторије.

              У просторију I се улазило на врата ширине 0,90 метара која се налазе на почетку ходника или у сјеверозападном углу просторије. Просторија I релативно малих димензија 3,80 x 390 и највјероватније представља неку врсту оставе. У њој су откривени остаци угљенисане пшенице, а судећи по остацима који се пружају до улаза у подрумске просторије са сигурношћу се може предпоставити да је у њој било жито које је опљачкано прије паљења конака.

Просторија III је димензија 4,60 x 4,20 метара. На основу покретног археолошког материјала (будак, сјекира, два опанчарска чекића, турпија, окови дрвених сандука, кубура на кремен и сл.) може се предпоставити да се ради о радионици или остави за алат.

Дуж западнод дијела просторије III накнадно је дозидан простор димензија 1,20 x 2 метра на чијем поду су нађени угљенисани остаци пасуља и бијелог лука. Вјероватно се ради о остави која нема врата у нивоу подова осталих просторија већ су нешто височија. На основу материјала откривеног у просторијама конака јасно је да налази представљају огњишну керамику, алати и остаци пољопривредних производа коришћених до времена рушења и спаљивања комплекса 1738. године.

За вријеме заснивања и трајања овог комплекса значајан је керамички материјал нађен у затрпаном бунару откривеном у југозападном углу просторије III. Наиме, приликом изградње овог објекта бунар је затрпан ломљеним каменом и облутцима, а преко њега урађен под од набијене глинасте земље. На основу нађеног керамичког материјала (мањи лонци са једном дршком, типа крчага) њиховог начина украшавања може се предпоставити само то да је манастирпер заснован прије 15 вијека. Ову предпоставку потврдиће даљи радови на пражњењу бунара и истраживања грађевина које се налазе западно од цркве. На период велике обнове и проширењу комплекса хронолошки упућује налаз сребрног новца Матије I (1613..) што се поклапа са обновом и проширењем мноштва цркава и манастира на територији Полимља.

Радови на западној страни цркве требало би да дефинишу коначни изглед комплекса, а истраживања на бунару у просторији III несумљиви ће опредијелити вријеме у којем је овај манастир живио ако не и вријеме његовог подизања.

Током ове године Његово Преосвештенство Епископ Будимљанско-Никшићки Јоаникије одлучио је да отпочне радове на обнови и откривању западних просторија гдје се налази трпезарија и објекти стационара. Пројекат обнове комплекса конака и цркве Ваведења Богородице ради Републички завод за заштиту споменика културе на Цетињу као свој допринос обнове овог културно - историјског комплекса означеног као споменик прве категорије значајан као културна баштина и Црне горе и Србије и цијелог Православља. Својим скромним могућностима отпочели смо обнову цркве Ваведења Богородице и западног комплекса конака манастира а упоредо радимо на откривању западног комплекса. У том циљу молимо све добронамјерне људе да својим доприносом, према својој жељи, помогну обнову овог манастира како би смо обновили и повратили једно од најзначајнијих верских средишта. Није нам циљ да обновимо само грађевине и цркву, наш је циљ да у Шудикову оснујемо и повратимо и духовност и академију Православља гдје ће бити школовани будући духовници и просветитељи, као некада.

Предраг Лутовац, археолог

http://www.teofil.cg.yu/duhovnost/sudikova/lutovac/lutovac.htm