И тако...

[Никола Ђоловић]

Ако нису сви крштени то не значи да нису сви истим Духом покретани, јер је у Духу дарова много, али на крштенима већа благодат еклисиолошке истине почива која преводи у живот вечни и возглављује у Онога Који Јесте Вечни.

      (Друга је проблематика зашто некрштени показују већа дела од крштених.)

      Јер све што је створено, од Бога је саздано и Духом се одржава у постојању.

      Парадокс је толико велики да чак и не-етичка бића покреће исти Дух Свети који дарује постојање, али ови поништавају своју онтологију удаљујући се од живота. Ми, тако, не видимо Бога јер не видимо себе, када би видели Бога видели би себе.

      Бог се не саблажњава нашом (не)етичношћу, јер онда не би давао опроштај грехова. Бог Самим Својим постојањем дарује опроштај грехова сваком оном ко уђе у Његову "пневматолошку сенку". Тако се врлина или грех не откривају у свом устаљеном јуридичком пореклу, него у светлости Христове онтологије у смислу да је неко врлински само ако је део Њега и да је опет грешан само ако више није део Њега, а тиме и Њих - Оца и Духа.

[мирођија]

Бог Самим Својим постојањем дарује опроштај грехова сваком оном ко уђе у Његову "пневматолошку сенку".

Православље сагледава Цркву, дакле, најконкретније и најстварније у Евхаристији, а то значи да је сагледава истовремено у Христу и у Духу Светоме. Црква је Тајна Христова, "то мистирион ту Христу", али је такође и духовска тајна, тајна Духа Светога  "кинониа ту Агиу Пневматос", и делатности Св. Духа у свету, Његове благодати. И једно и друго се реализује, остварује, конкретизује на Евхаристији. И Евхаристија је тајна Оваплоћења, смрти и Васкрсења Христовога, али не мање и тајна Педесетнице. Дакле, догађај Христа Оваплоћеног, Распетог и Васкрслог и догађај силаска и дејства Духа Светога у Цркви. Ово има врло велики значај и, развијено теолошким језиком, требало би рећи да Христологија и Пневматологија леже у основи Еклисиологије и подједнако су у њој заступљене. Иако је полазиште Христологија, ипак је предуслов и conditio sine qua non Пневматологија, кондиционирана је дакле Христологија Пневматологијом. Тек тако је могуће у пуноћи схватити Евхаристију као сабрање, литургијско сабрање Цркве на једном месту, као предујам, антиципацију есхатолошке заједнице Царства Божијега, у којој се Духом Светим већ предокуша и антиципира Царство Божије.

Тако је Црква Христова у Евхаристији, схваћена христоцентрично и пневматолошки, заједница која се Духом Светим преображава у есхатолошку заједницу да би преобразила свет и човечанство. Ово има одраза на остале аспекте Цркве и остале димензије Цркве и остале моменте у Цркви, установе и мисију Цркве. Дух Свети је "конститутивни елеменат", да употребимо такав израз, Цркве, али и Евхаристије. Шта више, треба рећи да Дух Свети кондиционира, условљава биће, не само Цркве као такве, него и Христа као Оваплоћеног Богочовека. Његово оваплоћење било је Духом Светим (Лк. 1, 35; Дап. 10, 38). Његово васкрсење и прослављење такође је било Духом Светим (1Петр. 3, 18; Јевр. 9, 14; Рм. 8, 11).

Ако бисмо употребили језик, посебно савремене еклисиологије, посебно језик поменутог теолога Јована Зизиуласа, могли бисмо рећи да, гледано из христолошке перспективе, Црква је институција, или институцирана на христолошкој основи, и то би била њена христолошка страна. Али Црква на пневматолошкој основи, или пневматолошка страна Цркве било би: да је Црква конституција или конституисана Духом Светим. Другим речима, Црква је установљена на Христу, али је све време саставља Дух Свети, онако како је речено у служби Педесетнице Православне Цркве да Дух Свети "саставља и одржава сав сабор Цркве" . Конкретно: Св. Евхаристију Дух Свети чини да је Заједница верних у Христу и да је Тело Христово. Без Духа Светога немамо ни Христа, ни Цркву, те према томе немамо ни Евхаристију.

          http://www.lazarica.rs/Teologija%20danas/Evharistija%20-%20Jevtic.htm

[мирођија]

  Волела бих да ову књигу прочитам.

Епископ пожаревачко-браничевски Игнатије (Мидић)

"Сећање на будућност", друго, допуњено издање.

Избегавајући класично представљање књиге, посебно због тога што поново објављујемо и предговор проф. Биговића и нови текст владике Игнатија, којим он појашњава избор наслова студије, у својству уредника библиотеке Савремено богословље, користимо прилику да у форми опште уводне речи подвучемо само један аспекат ове књиге, који је чини посебном и још увек актуелном у нашем црквеном животу. Прожимајућа специфична одлика ове збирке студија и уочив кохезивни фактор свих прилога књиге коју нудимо скоро петнаест година након првог издања, јесте смештање свих богословских истраживања у контекст служења Цркви. Теологија је служење Цркви. Нема богословствовања које би било себи циљ, нема завршених, општеобавезних и недодиривих истина, нити догмата "по себи". Вишегодишње искуство учитељске службе у Цркви и на Богословском факултету, пројављује се код нашег аутора јасно изражено у његовом разумевању и представљању догме и догмата као доживљених објава есхатолошких истина егзистенцијалног карактера. Богословље владике Игнатија је до краја верно овој сотириолошкој (онтолошкој) перспективи православне догматике, јер је еклисиолошка природа истине, претпоставка како доношења, тако и тумачења догмата Цркве Христове. Ходећи стазама светоотачког саборног искуства, владика Игнатије испуњава заповест коју је свим богословима поставио свети Григорије Богослов, позивајући нас: "Умујмо унутар својих граница, а не у Египту и Асирији". У оквирима Свете Земље, Горњег Јерусалима, Цркве, богослов треба да налази извор тумачења и реинтерпретирања догмата, ради живота евхаристијске заједнице којој је он поверен, а која је једина нада човеку, светлост свету и со земљи.

Покушај да савременог хришћанина пробуди за теологију која се тиче његовог живота и вечног бића, да га подсети да се Црква бави онтологијом или престаје да буде Црква, чини књигу Сећање на будућност интересантном и поучном данас, када је бављење догматиком препуштено искључиво "стручњацима" и када се богословствовање своди на бледо копирање ставова православном Предању страног догматизма, морализма или национализма.

        http://izdavastvo.sabornost.org/izdanje.php?d=4&id_izdanje=3

[Aquilius Cratus]

Vec sam pomislio da je Nikola otvorio temu o "Selo Gori A Baba Se Ceslja".  slava3

Problem je u tome sto smo od malena navikavani da razmisljamo samo i samo juridicki o ovim pitanjima.

Sta cemo jedna od mana organskih drustava.

Ne mora neko biti svestan falicnosti i beskorisnosti juridike da bi licnosno ucestvovao u

svetlosti Hristove ontologije. Ali mora biti toga svestan ako zeli druge poducavati o tome

sta je cilj i smisao pravila, zakona, podviga.

Mora taj ucitelj/naucitelj duhovnosti znati i uvek isticati da bez liturgije kao stalnog nacina

postojanja svi natcovecanski asketski podvizi i 1001 u zarez ispunjeni zakon su sasvim beskorisni

i nistavni.

Sva askeza i svaki kanon, zakon imaju smisao samo ako pomazu da zivimo tako da liturgisemo i

posle samog cina liturgije sve dok se liturgija ne zaokruzi u konstantan nacin postojanja.

[Никола Ђоловић]

smiley-dance007