Канони васељенских сабора о појању

[Guest Evgenik]

75. канон Шестог Васељенског сабора

Који долазе у Цркве ради пјевања, желимо да не употребљавају гласове непримјерене, и не принуђују природу на крике, нити да избирају нешто што је неодговарајуће и несвојствено Цркви,

него са највећом пажњом и скрушеношћу да приносе песме Видиоцу скривености Богу,

јер је и Света Реч учинила *да снимови Израиљеви буду побожни* (3Мојс.15,31)

Коментар Еп.Атанасија Јефтића

Пјевање у цркви Богу анђелска ј еслужба; то је и хвала и славослов Богу, и такође молитва и молба. Пјевање је и Саборно, сабратско дјело свих чланова Цркве, по ријечима апостола Павла: *Испуњавајте се Духом, Говорећи међу собом у псалмима и химнама и пјесмама духовним, пјевајући псалмопојећи Господу у срцу своме имајући свагда за све (евхаристунтес пантоте ипер пантон) Богу и Оцу у име Господа нашег Исуса Христа* (Еф.5,18-20). У наведеним Апостоловим ријечима се јасно видида је Црквено пјевање Светотрјично и већ самим тим истовремено црквеносаборно, Светоевхаристијско дјело. Зато је овај Св.Васељенски Сабор и томе посветио пажњу, желећи (израз неуобичајен за законске одредбе, ријетко и за каноне) да сви који долазе у Цркву да пјевају, и да треба да то чине *са великом пажњом и умилношћу*, јер тај дар срца и гласа, душе и тијела, приносе свевидцу Богу, Који зна све тајне срца нашег као сСрцезналац и Тајнозналац свих и свега (Кардиогностис ке Криптогностис тон пантон ). И како правилно примећују тумачи канона, као што се не треба молити *празнословећи као незнабошци, који мисле да ће за многе своје речи бити услишени* (Мт.6,7), тако не треба ни *непримерено, неодговарајуће и несвојствено Цркви* пјевати, нити *сувишном разноврсношћу мелодија* (Зонара), него пјевати богобојажљиво и богобојазно, како Бог тражи од синова Израиља, Старога, и поготову Новога Израиља, тј. Од Вркве народа Свога, дјеце Своје, браће Христове, Духоношене и Духовођене и Духопјевајуће.

- У Српској Цркви су данас не мали проблем хорови, који, по нама, двоструко греше против овог св.Канона: 1. собом истискују народ Божији (остављајући га пасивним, јер се *дијалог*води између Олтара и високо подигнуте негде изнад народа хорске галерије) 2. јер певају тако (као у некох *Скали Миланској* или оперској) да они постају центар Цркве и Литургијског Сабрања, којима је све подређено, па и Литургијска радња (а Лит-ургиа је пре свега Народно-дјело ). Тзв. +духовна музика*, коју наши хорови пјевају, не разликује Храм као Небоземни простор и Литургију као свештеновријеме и свештенорадњу, од позоришних, оперских или којих све не бина, и трибина. Једном ријечју, крајње је вријеме да се у нашим храмовима пјева и псалмопоје литургијски, а не хорски, евхаристијски, а не оперски, саборно, а не концертно, итд.итсл.

15. канон Лаодикијског сабора

Да не треба, осим канонских појаца (Псалта), који улазе на амвон и из књиге пјевају, неки други да пјевају у Цркви.

Зонара примјећује:

*Оци Сабора желе да се држи благопоредак (евдаксија) у Цркви*

и зато ово наређује: да само рукоположени чтеци и појци улазе са књигама на амвон (који је био висо 3-4 степенице и стајао је насред Храма, како је данас сачуван у Калмбаки код Метеора у Грчкој, и у дворишту Свете Софије у Цриграду).