Манастир Враћевшница

[ribar]

Manastir Vraćevšnica

Violeta Kecman

Tamo gde je srce srpske zemlje, gde je Šumadija sa najrodnijim šumama, voćnjacima i njivama, gde se pred čovekom pokazuje sva milost ruke Božje, nalazi se manastir Vraćevšnica. Podignut na sredini puta između Gornjeg Milanovca i Kragujevca, kuća je sestrinstva manastira i uteha mnogima koji ovde nalaze mir Božji. Ovo sveto mesto je 1949. godine, osnovano pod blagoslovom Svetog Vladike Nikolaja, i danas predstavlja jedan od najlepših ženskih manastira u Srbiji.

Trenutno u njemu žive dvadeset dve monahinje i nekoliko iskušenica. Blagost Svetinje i nesebična materinska toplina sestara čine da je Vraćevšnica cilj i polazište mnogih vernika iz okoline, ali i iz inostranstva.

Vraćevšnica je imala značajnu ulogu u istoriji srpskog naroda - u njoj se knez Miloš s narodom pričestio pred polazak u Ustanak, odatle je i Kragujevac proglašen za srpsku prestonicu; tu je i Karađorđe objavio zaključke Bukureškog mira... Kao i druge velike srpske svetinje, i manastir Vraćevšnica čuven je po Božjem miru koji čuva u nemirnim istorijskim vremenima čiji je svedok.

VRAĆEVŠNICA KROZ VEKOVE

Manastir Vraćevšnica podigao je 1428. godine Radič Postupović, visoki čelnik, sin vojvode gružanskog Milutina. Radič je vaspitavan na dvoru kneza Lazara u Kruševcu, sa kneževom decom. Lazarevom sinu, čuvenom Stefanu Lazareviću, Radič je ostao veran i posle propasti srpskog carstva, kada je Vukan, Stefanov rođeni brat, pokušao da s Turcima preotme vlast.

Radič je bio omiljen u narodu zbog svog junaštva, pravdoljublja i hrabrosti. Zbog toga je ušao i u narodnu književnost, pod imenom Oblačić Rade. Istorija beleži i da je bio visoki čelnik Đurđa Brankovića, kao i da je zastupao Srbiju prilikom potpisivanja trgovinskog ugovora sa Dubrovačkom republikom.

Ime manastira takođe je vezano za život Radičev. Predanje kaže da se Radič, pošavši na Kosovo, molio sv. Đorđu i obećao da će sazidati crkvu Vraćevšnicu ako ga sačuva živog i zdravog i vrati ga kući. Dakle, Radič je bio onaj koji je vraćen. Na južnom zidu, na ulasku u hram, nalazi se zadužbinarska freska na kojoj Radič predaje crkvu Vrađevšnicu sv. Đorđu, a sv. Đorđe je prinosi na dar Gospodu Isusu Hristu.

Kada su 1438. godine pali gradovi Borač i Ostrvica, manastir Vraćevšnica je prvi put porušen i spaljen. Sto četrdeset godina kasnije, obnoviće ga rudnički mitropolit Diomidije. Od tada će Vraćevšnicu Turci još četiri puta pljačkati i spaljivati. Godine 1806. monasi iz Studenice izbegli su u Vraćevšnicu, donevši sa sobom i mošti kralja Stefana Prvovenčanog. U manastiru su se zadržali sedam godina.

Vožd Karađorđe je 1812. godine u Vraćevšnici sazvao skupštinu, na kojoj su objavljeni zaključci Bukureškog mira. Skupštini je prisustvovao i konzul Ivelić, izaslanik ruskog cara Aleksandra I, u čije ime je primio, kraj moštiju Stefana Prvovenčanog, zakletvu vernosti srpskog naroda. Karađorđe je tada dobio Lentu sv. Ane, a članovi Skupštine Veliki krst istog ordena.

Poslednji put crkva je živopisana 1737. godine (živopisac Andrija Andrejević s braćom). Najlepši živopis se nalazi u samoj Crkvi, na plafonici - sv. Trojica sa saborom anđela. Cela crkva je živopisana od temelja do slemena. Ikonostas sa svetim dverima postavljen je 1754. godine, izuzev četiri prestone ikone koje je darovao knez Miloš Obrenović.

Sa desne strane, u priprati crkve, nalazi se grob episkopa Vićentija (Krasojevića) iz Gornje Crnuće, koji je učio školu u manastiru Vraćevšnica i bio njen starešina i dobrotvor. Sredio je i obnovio biblioteku i galeriju ikona i slika (uglavnom radovi Đure Jakšića). Pored njegovog groba nalaze se i ostaci prvog mitropolita u obnovljenoj Srbiji - Melentija (Pavlovića), koga je sahranio knez Miloš „za znak iskrenog s njim druželjubija“. Njegova zadužbina je osnovna škola u blizini Manastira, peta po redu osnovna škola u Srbiji, u kojoj se školovala omladina iz cele Gruže i okoline. Obnovio je i Radičev konak. U Carigradu je hirotonisan za mitropolita, kao prvi Srbin u obnovljenoj Srbiji.

I ideja o Drugom srpskom ustanku ponikla je u manastiru Vraćevšnica. Na Cveti je iguman manastira, Melentije (Pavlović), tokom noći odslužio Svetu liturgiju i pričestio kneza Miloša i ustanike. Odatle su, u zoru, otišli u Takovo, gde ih je narod čekao pred crkvom. Knez Miloš je pozvao narod na ustanak, a iguman Vraćevšnice Melentije Pavlović, pod barjakom zakleo okupljeni narod na vernost knezu Milošu. Predanje kaže da je ovaj iguman u presudnoj bici na Ljubiću, godine 1815, svojom prisebnošću usmerio dalji tok borbe. Naime, posle pogibije Tanaska Rajića prestala je i komanda. Nestalo je municije, a mnogo uplašenih ustanika se razbežalo. Nakon pogibije dobošara, iguman je preuzeo doboš i dobovanjem sakupio preostalu vojsku. Svojom prisebnošću i jakom verom u Boga, organizovao je preostalu vojsku i održao govor kojim je značajno podigao moral ustanicima. Nakon molitve krenuli su na Turke, koji su, iznenađeni, odgovorili slabim otporom, dali se u bekstvo i zaustavili tek u Sandžaku.

Godine 1814. knez Miloš je u manastiru sahranio svoju majku, u narodu poznatu kao baba-Višnju. Za pokoj njene duše, sedam godina kasnije će sagraditi i konak, koji je obnovljen od strane uprave manastira 1965. godine, a u spomen 150-godišnjice Drugog srpskog ustanka.

Godine 1818. knez Miloš je sazvao skupštinu u Vraćevšnici i proglasio Kragujevac za prestonicu. Ovaj srpski vladar je izvršio i poslednju obnovu manastira - 1860. godine.

Blagoslovom Svetog Vladike Nikolaja, na ovom mestu je 1949. godine osnovan ženski manastir. Prva igumanija bila je mati Ana, koja je, uz Božju pomoć, za organizaciju manastirskog života preuzele model iz Ravanice, od mati Jefimije. I danas se u Vraćevšnici redovno pominje ime mati Ane, čijim se uzornim podvižanjem i mudrošću vode monahinje.

VRAĆEVŠNICA DANAS

Posvećenost Gospodu Bogu i srdačno gostoprimstvo prema svakom gostu glavna su čuvenja Vraćevšnice danas. Ovde utehu i blagost Božju pronalaze mnogi, tako da je čest slučaj da se u manastiru za trpezom nađe i preko pedeset gostiju. Sam život monahinja teče tiho i posvećeno, u radu i molitvi. Srdačno i s ljubavlju objašnjavaju radoznalim gostima život u manastiru, pri tom, u skladu s Božjim učenjem, ne ističu svoje ime i lične zasluge. Bez taštine i skromno, uz blagoslov mati igumanije hadži-Evdokije, jedna od monahinja ovako predstavlja život u Vraćevšnici danas:

„Sveštenik je stub crkve koja se vidi, a monasi su stub koji se ne vidi. Posle tri godine iskušeništva u manastiru, iskušenica može da se zamonaši. Mi danas u Vraćevšnici imamo puno mladih žena, što je i dobro, jer se drvo mlado savija... Od osamdesetih godina pa naovamo, posvećenice koje dolaze su uglavnom vrlo obrazovane, često sa završenim fakultetom. Takva je bila i mati Ana, čijim se primerom vodimo. Mislim da je to dobar znak, jer mladi ljudi danas, upoznati sa mogućnostima savremene nauke i tehnologije, ipak u velikom broju biraju put Gospodnji. Svetski vetrovi ne mogu ništa Božje ugasiti...

Život u Vraćevšnici je, možda, malo drugačiji nego u drugim ženskim manastirima. Sve što imamo od namirnica, plod je rada sestara. Same obrađujemo zemlju i ubiramo prinose. Čak je i brašno naše, samo što ne meljemo same žito. Puno se radi, ali manastir ima svega dovoljno za svoje potrebe. Svaka od nas ima svoja zaduženja, koja dobija od igumanije. Imamo česte posete. Dolaze nam i ljudi iz inostranstva. Juče je bila i jedna grupa iz Poljske. Mnogi kažu da retko gde osete takav mir Božji kao kod nas. Mati Ana je bila poznata po gostoljublju, tu tradiciju nastojimo da održimo. Jedan čovek nam često dolazi čak iz Švajcarske - pomoli se, zadrži se malo, pa kaže: Mnoga sam mesta obišao, ali nigde nisam osetio blagost Božjeg duha kao u Vraćevšnici...“

http://pravoslavlje....snica/print/lat

[ribar]

[ribar]

MANASTIR VRAĆEVŠNICA

Srpski srednjovekovni manastiri su retko bili mesto gde se narod samo okupljao i Bogu molio. Većina ih je tokom burne prošlosti bila i riznica narodnog blaga, središte kulturnog i duhovnog života i nemi svedok istorijskih događaja. Izuzetak nije ni manastir Vraćevšnica. Podignuta sredinom prve polovine 15.veka, na južnim obroncima Rudnika, okružena gustom šumom i daleko od carskih drumova, zadužbina Radiča Postupovića je vazda bila pogodno mesto da se nešto važno sačuva ili nešto značajno reši. Ovde je, na primer, 1812. godine Karađorđe upoznao narod sa odredbama Bukureškog mira koji se, kako se pokazalo, bio koban za sudbinu Prvog srpskog ustanka. Na istom mestu, tri godine kasnije, Srbija je ponovo vaskrsla. Odluka o podizanju Drugog srpskog ustanka je doneta upravo ovde, u noći uoči narodnog zbora u Takovu, na Cveti 1815. godine.

            Ipak, i pored besputnosti i skrovitosti, Vraćevšnica je često stradala. Paljena je tokom ratnih pohoda, ali i u mirnim vremenima. U poslednjoj velikoj nesreći, 1920. godine, požar je uništio konak kneza Miloša i zajedno sa njim veliku zbirku slika, knjiga i drugih kulturnih vrednosti. Ali i ono što je sačuvano i kasnije obnovljeno, vredno je videti i doživeti.

Nesuđeno počivalište Obrenovića 

Do Vraćevšnice se stiže putem od Gornjeg Milanovca prema Kragujevcu. Desetak kilometara od Ibarske magistrale se skreće levo a zatim se nastavlja dobrim, ali uzanim kolovozom. Na samoj raskrsnici je postavljen putokaz, a sledećih pet kilometara ne morate ništa pitati. Put vas vodi pred sama manastirska vrata. Stigli smo popodne, oko pet sati, a to, verujemo, i nije pristojno vreme za posetu svetinji. Sestrinstvo je žurilo da obavi svoje poslušanje pre večernje molitve, pa smo, na trenutak, pomislili da će ih naš zadocneli dolazak u tome omesti. A i da je tako bilo, ništa nismo primetili. Prišla nam je mlada monahinja, jedva da je dvadesetu prešla, pomenula Gospoda i ponudila da sednemo. Poslužila nas slatkim od šumskih jagoda i čašom hladne izvorske vode. Dok je naš fotograf „jurio“ poslednje zrake sunca, sedeli smo pod nadstrešnicom i gledali nestvarnu sliku. Kao da nas je nekakav vremeplov vratio vekovima unazad.

U sredini porte je crkva posvećena svetom Đorđu. Iza nje, na severnoj strani, podignut je spomenik baba Višnji, majci Miloša Velikog. Pored nje je sahranjeno i troje maloletne kneževe dece, a vladareva namera je bila da ovde počivaju i drugi Obrenovići. Želja mu se nije ostvarila. Nešto dalje, uz same manastirske zidine, vidi se i malo monaško groblje. U dva reda, obeleženih samo krstom i cvećem, izbrojasmo dvadesetak humki. Isto toliko ima i monahinja. Svako prebiva u svom svetu i niko nikom ne smeta. U veri koja uči da niko zauvek ne umire, valjda je i to razumljivo.

Manastirsku crkvu opasuje zid kru žnog oblika. Sa unutrašnje strane, jedna do druge, nižu se konak, trpezarija, riznica, biblioteka i druge potrebne zgrade. Potiču iz različitog doba, različiti su i stilovi gradnje, ali sve predstavlja skladnu celinu. Prošetasmo kamenim, lepo uređenim stazama i taman kada smo pomislili ko je sve njima tokom vekova hodio, naša domaćica poče da nabraja... Osim Obrenovića, u manastir su dolazili ili su u njemu kraće boravili i Joakim Vujić,  Feliks Kanic i drugi putopisci. Za vreme službovanja u Kragujevcu, tokom letnjih raspusta, ovde je živeo i slikao Đura Jakšić. Mnoga vredna dela je ovde ostavio, ali sem portreta kneza Miloša, sve drugo je vatra progutala.

.

Raskošna riznica 

Ipak, manastirska riznica i dalje čuva vredne tragove prošlosti. Veliki broj starih bogoslužbenih knjiga je ukrašen gravirama u tehnici drvoreza ili bakroreza, a tu su i slike, ikone, tekstilni i metalni predmeti sačuvani tokom vremena. S obzirom na značaj manastira tokom 19. veka, ali i ulogu igumana Melentija Pavlovića uoči i za vreme Drugog srpskog ustanka, ne čudi što je Vraćevšnica najviše darivana u tom periodu. Tu se i danas čuvaju delovi odeće prvog mitropolita obnovljene Srbije, a među brojnim poklonima članova dinastije Obrenovića izdvaja se i dar kneginje Ljubice – celokupno „odjejanije“ mitropolitovo od zlatnotkanog brokata sa vezom od srme. Mogu se videti i autentični putir, kadionica i druga oprema koju je iguman koristio u svakodnevnom životu i radu. Među njima je i originalni Takovski krst, upravo onaj koji su ustanici celivali uoči Ustanka i koji se i danas može videti na poznatnom platnu Paje Jovanovića.

Posebnu atrakciju predstavlja autentični nameštaj koji su upotrebljavali članovi porodice Obrenovića. Tu je veliki gvozdeni krevet kneza Miloša i raskošni salon kralja Aleksandra i kraljice Drage. Salon čine kabinet, dve fotelje, dve visoke stolice, dve obične stolice i dva stočića. Izrađen je od orahovine i ukrašen duborezom sa oznakama dinastije.

Vra ćevšnica je oduvek privlačila umetnike i slikare, ali je malo šta preživelo tokom vremena. Ipak, sačuvana je tradicija pa u ovom manastiru i danas postoji umetnički atelje u kome se rade ikone u maniru žičke ikonografske škole. Koristi se prefinjena tehnologija izrada ikona, na prepariranom drvetu, a svako ko poželi da u svoj dom unese sliku svetitelja, može je posebno naručiti u raznim veličinama.

Ispunjen zavet 

U blizini manastira protiče Vraćevšnička reka po kojoj je, verovatno, hram i dobio ime. Ipak, narodno predanje naziv tumači jednim događajem uoči Kosovskog boja. Naime, polazeći na Kosovo, vojvoda Milutin Postupović je poveo i svog mlađeg sina Radiča. Uoči polaska, Radič se pomolio svom zaštitniku – svetom Đorđu i obećao da će sazidati crkvu ako se živ i zdrav vrati kući. Vratio se i zavet ispunio. Inače, Radič je vaspitavan na dvoru kneza Lazara u Kruševcu i do kraja života je ostao odan kneževom sinu – Stefanu Lazareviću. Zbog velike pravičnosti, mudrosti i hrabrosti, bio je omiljen u narodu koji ga je opevao i nazvao „Oblačić Rade“.

Knjeginja na zrnu graška 

Posebno mesto u manastirskoj riznici zauzima veliko ogledalo, :-[ kraljice Natalije, čija veličina znatno nadmašuje visinu tavanice, pa je izloženo ukoso. Osim položaja, neobičan je i povod darivanja. Naime, sredinom druge polovine 19. veka planirana je poseta kraljice ovim krajevima. Zbog lošeg vremena i još lošijih puteva, ali i činjenice da se i sama nije osećala dobro, supruga kralja Milana Obrenovića se pokolebala i rešila da odustane od ovog puta. Narod je, kome je bila važna kraljičina poseta, na neki način preduhitrio. Predanje kaže da je svako na put izneo šta je imao – slamarice, ćilime, jastuke i drugu posteljinu, time izravnjao rupe na drumu i omogućio da se kraljičina kočija nesmetano kreće. Ovaj gest je Nataliju duboko dirnuo, došla je i u znak zahvalnosti narodu podarila veliko ogledalo sa zlatnim ramom.

.

http://www.casopishorizont.com/vracevsnica1.html

[antipa]

29. 12. 2009. 00:00h | Z. MARJANOVIĆ

JEDNA ULICA U GORNJEM MILANOVCU USKORO ĆE PONETI IME IGUMANIJE ANE

Prosila da bi nahranila sirotinju

Ceo život sve do upokojenja u manastiru Vraćevšnica 1957. godine mati Ana posvetila je siročićima i nije se stidela da prosi da bi oni imali da jedu

Na predlog Jovana Tomovića, jednog od najuglednijih Milanovčana za čije se ime vezuju stvaranje PIK-a "Takovo" i najuspešnije godine poslovanja ovog giganta, još pre nekoliko meseci dato je u zadatak opštinskoj Komisiji da razmotri inicijativu da se jednoj ulici u Gornjem Milanovcu da ime mati Ane, dugogodišnje igumanije manastira Vraćevšnica i osobi koja je svoj život posvetila, veri, Bogu, brizi o sestrinstvu manastira, a posebno pomoći siromašnoj deci. Vreme prolazi, a od Komisije ne stiže nikakav odgovor.

Neukima i neupućenima, valjda kao i svakoj komisiji sastavljenoj od nekompetentnih ljudi izabranih po partijskom ključu, izgleda da je potrebno mnogo vremena da dokuče sve ono što je mati Ana za života uradila žrtvujući se za sirotinju, a posebno za manastir Vraćevšnicu nedaleko od Gornjeg Milanovca.

Nadeža Adžić, potonja mati Ana, rođena je 1900. godine u Beogradu, u veoma imućnoj porodici koja je imala dugu bogoslovsku tradiciju i po majčinoj i po očevoj liniji. Nakon završene prestižne umetničke škole svi su očekivali da se uda i da zasnuje svoju porodicu, ali Ana je pošla sasvim drugim putem uz obrazloženje "da joj je Bog ukazao na nove puteve široke i svetle".

Na poziv vladike Nikolaja Velimirovića preselila se u Bitolj gde je kao upravnica vodila Hranilište za sirotu decu koje je bilo posvećeno svetom Nikoli i koje je dobilo naziv "Bogdaj". Iz tog vremena ostala su mnogobrojna pisma koja je razmenjivala sa vladikom Nikolajem Velimirovićem u kojima je stalno izražavala strah da neće imati čime da ishrani mnobrojnu siročad koja su živela u hranilištu, ali i mnogo druge sirotinje koja je živela oko ovog sirotišta.

Na poziv vladike Žičkog Nikolaja 1941. došla je u Trstenik gde je osnovala sirotište za decu i gde su se ponavljale slike iz Bitolja - danima je obilazila sela oko Trstenika i prosila od meštana da bi imala čime da prehrani decu koja su u njoj videla spas.

- Nije se stidela prosjačenja jer je znala da to radi u ime dece i u ime Boga. Međutim, nakon završetka rata, ondašnja vlast joj je oduzela decu koja su samo zahvaljujući njenom danonoćnom radu bila zdrava, i odredili joj da brine o umno i fizički ometenima u razvoju. Tog trenutka, odlučila je da se zamonaši. Tada je dobila duhovno ime Ana sa kojim je stigla u manastir Vraćevšnicu - objašnjava Tomović.

Preporodila manastir

U vreme dolaska u manastir Vraćevšnica je bila u veoma lošem stanju.

- Svojom energijom, danonoćnim radom, pravim monaškim životom i sa osobinama dobrog domaćina, mati Ana je uspela mnogo toga da popravi i uredi. Ubrzo je postala i igumanija manastira, veoma stroga, pravična i radna. Kada se 1957. godine upokojila najobrazovanija srpska igumnija celo sestrinstvo, ali i čitav narod ovoga kraja, najiskrenije su ožalili ovu monahinju - objašnjava mati Evdokija, sadašnja igumanija.http://www.vesti-online.com

[antipa]

eliko srce male Ane

Antonije Đurić

Velika svetinja Vraćevšnica! Rasadnik srpske duhovne i nacionalne misli. Duhovna tvrđava. Ovu svetinju podigao je čelnik Kneza Lazara Radič Postupović, ispunjavajući zakletvu Svetom Đorđu: Ako preživi boj na Kosovu polju i vrati se u zavičaj, podići će veliku zadužbinu.

Održala se Vraćevšnica kroz duge vekove ropstva: četiri puta paljena i poharana. Pet i po decenija bila pusta, bez žive duše. I opet iznova vaskrsavala. Ikonostas sa svetim dverima poklonio je knez Miloš Obrenović. U priprati je grob Episkopa Vićentija Krasojevića: školu učio u manastiru, bio strešina i prosvetni dobrotvor. Sredio je i obnovio biblioteku i galeriju ikona i slika, rad Đure Jakšića. Sazidao novi konak. U priprati je takođe grob prvog Mitropolita u obnovljenoj Srbiji Melentija Pavlovića. Ideja o Drugom srpskom ustanku ponikla je u ovoj svetinji. Kao iguman Vraćevšnice Melentije Pavlović odslužio je noću Svetu Liturgiju i pričestio kneza Miloša i ustanike. U ovom manastiru je knez Miloš proglasio Kragujevac za prestonicu Srbije. Ovde je boravio i vožd Karađorđe... Naselje je dobilo ime po manastiru: Vraćevšnica. Nalazi se na sredini puta Gornji Milanovac - Kragujevac. Bog je i manastiru i istoimenom naselju podario čestitog sveštenika u liku Vladimira Voštića: mlad, inteligentan, pametan. Vaspitanje je stekao u roditeljskom domu, obrazovanje na Duhovnoj akademiji u Srbinju. Pred njim svaka srpska kuća u Vraćevšnici s radošću otvara svoja vrata. Dugo već nema mati Ane, mada se njenim sestrama čini da je viđaju za pevnicom, pred oltarom, pred celivajućom ikonom, u biblioteci, među raskošnim cvetovima u porti, za štafelajem, za pisaćim stolom, među čokotima vinove loze, u talasastom klasju pšenice koja miriše na čuvenu manastirsku pogaču. I na naforu miriše. Biće, Svevišnjem hvala i trudu sestrinstva, dovoljno hleba za manastir. I za one izvan manastira koji čeznu za hlebom nasušnim. A biće i vina, crnog i belog, za kandila i svetu pričest. I da se nazdravi. U slavu Gospoda Boga. Nema mati Ane, igumanije vraćevšničke svetinje, nema je u životu, a ima je u brujanju glasova njenih duhovnih sestara: Tako je radila mati Ana. Tako je govorila mati Ana. Tako je živela mati Ana. Šta bi na ovo rekla mati Ana... Ima mati Ane u molitvama. U zapisima vezenim njenom rukom. U knjigama. U pamćenju. A pamte je po plemenitom srcu u koje je mogao da stane čitav svet. I po raskošnom umu kao Božjem daru. I po srčanosti. I otporu svakom nasilju. I po nezaustavljivoj brizi za uboge, za siromašne, za decu koja u ratovima ostadoše bez roditelja... Sve ovo zapisujem u manastirskoj svetinji u koju sam se zaputio po preporuci i savetu Mitropolita Amfilohija: Unesi, kako te Bog uči, mati Anu u onu galeriju likova za spomenar. Pročitaj njene zapise: videćeš podvižništva dostojna divljenja... Nisam izabrao zgodan dan - subota je i gotovo svi su u polju. I mati igumanija Evdokija i sestre. Zbog hleba i vina za kandila i pričest... A mati Evdokija je duhovno čedo mati Ane. I sestra Katarina: pet i po decenija su u manastiru. Ni sestra Katarina nema vremena za razgovor - užurbano posluje po manastiru: da bude sve u najboljem redu kad se s težačkog posla vrati igumanija, ali i onako kako je to volela mati Ana. Dve-tri mlade sestre, za koje rekoše da su visoko obrazovane, sa znanjem svetskih jezika, obavljale su svoje dužnosti. Podmlađuju se i ova svetinja - mladost bi da je obujmi svojim toplim zagrljajem. I da nađe spasenje svojoj duši. Teši me sestra Katarina što mi je beležnica, puna pitanja, ostala bez odgovora: Sve ćete, veli, naći u zapisima mati Ane. Naći ćete Svetog Vladiku Nikolaja, pesnikinju Desanku Maksimović, Ivu Andrića, patrijarhe Varnavu i Germana, Velibora Gligorića, jeromonaha Jovana Rapajića, Isidoru Sekulić, pesnika Jovana Dučića, mnoge ruske porodice koje je posle njihovog bekstva od Lenjina i Staljina Srbija primila u svoja nedra, i mnoge ličnosti iz duhovnog i nacionalnog života s kojima je mati Ana još na početku svog prosvetnog i humanog rada bila u čvrstom prijateljstvu. I, zaista, sve je, vidi se, u knjizi: manastirska odaja u kojoj je mati Ana pisala, sto i stolica, na podu ćilim, na njemu korpa od pruća u kojoj je nosila darove invalidima, bolesnicima i sirotanima bez roditelja; korpica u kojoj je nosila ručni rad, vinjete i umetničke slike rađene njenom rukom, fotografije koje je ona snimala... Tu su i tri neobična krsta i frula Svetog Vladike Nikolaja. Jedan poveći krst od drveta pravili su žički monasi, a one manje je Vladika delio na saborima uz reči: „Vi ste moji topovi, moja snaga. Hrabro nosite svoj krst i čuvajte sveto pravoslavlje“. Drugi krst, napravljen od palmine kore u Jerusalimu, koji je Vladika doneo iz Svete zemlje, poklonio je sestrinstvu manastira Vraćevšnica. Treći, ruski krst od ukrasnog drveta poklonio je Vladika sestri Nadeždi Adžić uz ove reči: „Bog te blagoslovio da budeš monahinja, da budeš igumanija i da imaš dvadeset sestara u manastiru“. Manastir namerava da sve ove predmete koji su pripadali mati Ani - zapise, knjige, umetničke tvorevine, njena svedočanstva i diplome, ručne radove, izloži pogledima javnosti tako što će otvoriti poseban deo manastirskog muzeja. Mati Ana govorila je više stranih jezika, francuski i nemački veoma tečno kao da je studirala u tim zemljama, govorila je i međunarodni jezik esperanto. Završila je u Beogradu Školu za dekorativnu umetnost, a u Turnu-Severinu, u Rumuniji, Institut Svete Marije. Bila je nastavnica dekorativne umetnosti, vaspitačica, ali je, po savetu majke Mileve, bila krojačica i švalja, vezilja, umela je da skuva, ispegla, sredi kuću, da dočeka i isprati goste. A po milosti Božijoj i volji Svetog Vladike Nikolaja bila je upraviteljica nekoliko sirotišta u čemu nesrećna Srbija, na opštu žalost, nije oskudevala. Ni juče, ni danas. Njen otac Sreten Adžić bio je čuveni pedagog i upravitelj Učiteljske škole u Jagodini. Sina Milutina izgubio je u velikom otadžbinskom ratu pa je svu pažnju posvetio svojoj jedinici Nadeždi. Njen duhovni put u mladalačkim godinama započinje u manastiru Hopovo u kome se prvi put ispovedila, učešćem na pravoslavnim rusko-srpskim kružocima u Beogradu, članstvom u Dobrotvornom društvu „Majka Jevrosima“, ispomaganjem u Domu siročadi na Dedinju, angažovanjem u manastiru Sretenje pod Ovčarom, upoznavanjem čuvene ruske porodice Zernov, upravljanjem sirotištima u Bitolju i Trsteniku, Vrnjačkoj Banji i Kraljevu, neraskidivom vezom sa svetom Žičom. Završava se taj krug u porti manastira Vraćevšnica. Od detinjstva do smrti trajala je s Božjim blagoslovom. I uglavnom pod okriljem Svetog Vladike Nikolaja... Knjiga zapisa - ogromna: 360 strana. Tako se i zove: Odabrani zapisi i prepiska igumanije Ane Adžić. Priredili je Oliver Đorđević, istoričar iz Jagodine i sestrinstvo manastira Vraćevšnica. Stručni konsultant prof. dr Mila Stojnić. Na „svetlost dana“, još pre tri godine, izneo je već pomenuti manastir. Zaslužili su opštu blagodarnost. Na unutrašnjim stranicama korica dva zapisa koja mnogo kazuju: jedan je mati Ane, drugi kratak dijalog Svetog Vladike Nikolaja i mati Ane, u to vreme sestre Nadežde: „Kako mi Bog ne pokaza postepeno stradnja i sirotinju, već me povede i otvori mi najpre ovaj jad. Kao da me pita: Hoćeš li, možeš li? Hoću, a moć je milost Tvoja! Nebo mi je postalo težnja, želja da mu se približim. Ideal. Skoro nam je kazao jedan svetogorski stari kaluđer, otac Kirik: Svaki čovek treba da bude sveti. Da, to je cilj života, to je venac koji je dat da pripada ljudima. I svetitelji su ljudi, samo su dušu svoju izdigli iznad prosečnog i u sve višim stupnjevima izdizali ka svetinji... Meni je jasno samo jedno, da se neću sputavati brakom, to je sada suviše usko i zagušljivo. Nemam ljubavi za ovakve brakove meni mogućne. Meni je Gospod ukazao na nove puteve, široke i svetle... Hoću da molim Boga da Njemu služim do kraja svog života... Bolesno srce mi je nekad jako slabo, ali se ja ne osvrćem na to jer znam da imam da završim nove, velike zadatke, za koje se tek sada pripremam. Da vidimo kako je Sveti Vladika Nikolaj u Bitolju dočekao sestru Nadeždu: - O, gde si ti, Nado, došla si iz onog tvog dvorca, gde si u Beogradu živela, u ovu tursku kuću, da služiš deci ovde u Bitolju. - Ovo je lepši dvorac! - odgovorila je ona. - Ljubav te je dovela, ljubav pokrenula! - nastavio je Nikolaj. - Zato si došla ovamo. U Svetom pismu stoji: „Nerotkinja će imati više dece od one koja rađa“. To je za ovakve prilike kazano. Imaćeš ovde stotinu duhovne dece. A koliko je svoje dece imala Sveta Petka, pa Sveti Sava koji je ceo naš narod rodio! Došla si ovamo da ostaviš veliki spomen svojim roditeljima i sebi... Šta iz ove knjige, ovog obilja radosti i tuge, čemera i jada, iz neizbrojivog podvižništva mati Ane izdvojiti za čitaoce Pravoslavlja? Koje ličnosti, koje dramatične događaje? Kako se vihor rata poigravao ljudskim sudbinama! I kako su obični, mali ljudi postali veliki duhovnici! I kako su se dame iz visokih društvenih slojeva istakle u podvižništvu! Ne kaže se uzalud da su čudni Božiji putevi... Piše mati Ana o igumaniji manastira Hopovo, mati Katarini, pa kaže da je bila ruska kneginja, dama iz najvećih aristokratskih krugova, naviknuta na balove i luksuz, da bi u svojoj devetnaestoj godini života otišla u manastir. U ovoj srpskoj svetinji našla je utočište i postala bliža Bogu. Isticala se u podvizavanju i zaslužila mesto igumanije... Pominje mati Ana i jeromonaha Jovana Rapajića, duhovno čedo Svetog Vladike Nikolaja, ali iz nekih razloga - možda nije znala, ili možda nije htela - da se bavi njegovom srčanom delatnošću i njegovom končinom. A bio je vitez u mantiji. Bio je nenadmašni besednik. Govorio je i na onom Svetosavskom kongresu u selu Ba 1943. godine. Ukazivao na srpsku nesreću zbog nesloge. Pokazivao puteve spasenja. A bio je za vreme nemačke okupacije nastavnik veronauke u jednom manastiru u Šumadiji. Srpsku Vrhovnu komandu uplašilo saznanje da mnogi sveštenici i monasi ginu u borbama, skončavaju u logorima i pokoljima, pa zamoli oca Jovana da organizuje tečaj za dečake. Ko će nam, kad se svrši rat, crkvena vrata otvoriti? Ko će hramove ispuniti molitvom? Zamole dečaci oca Jovana da im ukratko objasni pojmove fašizam i komunizam. Nije to za oca Jovana bilo mučno pitanje, brzo je odgovorio: deco, fašizam tumačite kao tešku upalu pluća i slepilo vida, a komunizam pojmite kao neizlečivu upalu mozga. Ne daj, Bože, da se u to sami uverite... Negde u Bosni, u proleće 1945. godine, jeromonah Jovan pao je bezbožnicima u ruke: usmrtili su ga na svirep način... Znatan prostor u knjizi mati Ana je posvetila sirotištima u Bitolju, Trsteniku i drugim mestima. Samo je Vladika Nikolaj mogao da smisli naziv za sirotište u Bitolju: BOGDAJ. S tim imenom otvoreno je prvo hranilište. Vladika je nešto pre toga otkupio staru napuštenu kuću turskog paše i prilagodio je novoj nameni. Tu se dnevno hranilo i po stotinu sirotana. Kao što ime hranilišta BOGDAJ kazuje, Bog je zaista davao - hranu ovom hranilištu doturali su manastiri Ohridsko-bitoljske eparhije, a građani Bitolja davali su novac, odeću, obuću i mnoge druge potrebe. Mati Ana je prilagala penziju koju je od oca nasledila. Hranilišta su imala odvojeno vreme za molitvu, a nedeljom i praznicima deca su prisustvovala Litrugiji u crkvi Svetog Dimitrija. Vladika je zahtevao da hranilište svesrdno prihvati i muslimansku decu i da se pri tom ne dira u njihove običaje. Želeo je da ovim činom posvedoči toplinu u širinu pravoslavlja, želju za bratskom ljubavlju i slogom, praštajući ono doskorašnje vreme kada na mesto ovog hranilišta hrišćanin nije smeo ni da priđe. Onaj pašin konak u blizini Hranilišta BOGDAJ u međuvremenu je preuređen u ženski internat, zapravo u Dom učenica gimnazije čiji su roditelji bili van Bitolja. Bilo je to novo saborište budućih vaspitačica i obrazovanih pravoslavnih monahinja... Sve ovo navodi se u pomenutoj knjizi. Hranilište u Bitolju trajalo je šest godina, sve do bugarske okupacije 1941. godine, kada su bugarski oficiri mati Ani postavili uslov: da primi bugarsko državljanstvo i ostane, ili da se gubi s „njihove“ teritorije. Odbila je uz reči: Srpkinja sam bila, Srpkinja jesam i Srpkinja ostajem, a kuršum može pravo u moje čelo da leti! U međuvremenu je Vladika Nikolaj, protiv svoje volje postavljen za Episkopa Žičke eparhije, a mati Ana na Tucindan 1942. godine pri crkvi u Trsteniku osniva Dečje hranilište „Sveti Nikola“ u kome će toplinu zajedničkog doma deliti deca čiji su roditelji streljani u onom krvavom kraljevačkom oktobru 1941. godine. I gde će naći hranu, odeću i obuću. I opet sa blagoslovom Vladike Nikolaja.

Mnogi Trsteničani znali su poreklo mati Ane: da je iz ugledne i imućne porodice, da je rasprodala nepokretnu imovinu u Beogradu, Vrnjcima i Vinodolskom, i da je sve to uložila u botoljski i trstenički dom za sirotu decu. A viđali su je kako prosi po gradu i selima: vukla je ručna kolica i u njih trpala milostinju za decu koju su davali građani. Išla je i po selima, noseći na svojim krhkim plećima težak džak sa brašnom i drugim namirnicama da srpska siročad ne bi upoznala glad... U ovoj potresnoj knjizi ima dosta svedočenja o mati Ani. Uzbudljivo je i potresno kazivanje Slavke Novović, iz Beograda, rođene Kraljevčanke. Imala je samo pet godina kad je ostala bez majke a osam kad su joj Nemci streljali oca. Iza njih je ostalo petoro siročadi. Sve su ih tokom rata zbrinuli rođaci, dobri ljudi i, razume se, mati Ana. Boraveći u Dečjem hranilištu u Trsteniku, osmogodišnja Slavka je našla metalnu paru. Odmah je prijavila mati Ani, a ona zapovedila: Vrati taj dinar tamo gde si ga našla! Vratiće se taj što ga je izgubio da ga traži... Svedoči Slavka i o generalu Draži Mihailoviću čiji je Štab neko vreme bio blizu njihovog doma. Danonoćno su pred Štabom stajali bradati stražari. Ponekad bi general Mihailović izlazio iz kuće i dolazio u dečije sklonište. Kasnije sam od mati Ane saznala da nas je on mnogo pomagao. Mati nas je učila da generala Mihailovića i njegove vojnike pozdravljamo sa: „Živeo kralj, živela otadžbina!“ Tako smo uvek činili. Međutim, na završetku rata, kada su iz OZNE dolazili u posetu našem skloništu i hranilištu, ja sam ih dočekala istim pozdravom kao kada su četnici dolazili. Mati Ana me je strogo pogledala. Odmah sam znala da sam nešto pogrešila. Srećom, sve se dobro završilo po nas decu i sestre... I tako, svaka stranica puna bolnog krika, puna straha, bede i sirotinje. Ali, puna i optimizma, snage i vere u Boga. I puna prisustva Svetog Vladike Nikolaja. Mati Ana se u tajnosti dopisivala s Vladikom. Nekako pred Njegovu blaženu končinu, za Vaskrs, tajnim putem poslala mu je šarenicu, tkanu u Bitolju, da ga na tamošnji plodan rad podseća. A posle njegove smrti, mati Ana i sestrinstvo Vraćevšnice, po tajanstvenom dobročinitelju, koji je živeo u Americi, poslali su pregršt osvećene zemlje iz Žiče, paket voštanica i jedan krst... Osećam koliko je nezahvalno prepričavati ovako obimnu knjigu punu dramatičnih događaja. Treba je uvek iznova čitati. Ona je duhovni udžbenik za svakodnevnu praktičnu upotrebu. Ona može da bude korektor našeg življenja... Bio sam na kolenima pred grobom mati Ane. I osećao se malim, sitnim, beznačajnim. Pred njenom veličinom. Pred njenim plemenitim srcem. I blistavim umom... I voleo bih da ovu knjigu pročitaju ovi grabežnici i tajkuni, ovi što unovčuju svoj lažni patriotizam, busači u „junačka“ prsa, trgovci nacionalnim dobrima, „klečaci“ pred zemaljskim moćnicima, otimači tuđih dobara i tuđe zemlje, srpski lovci na srpske glave, ovi koji u crkvu idu u pratnji dva svedoka, ovi koji „padaju s nogu“ radeći za dobrobit Crkve a „zinuli“ im džepovi, ne da iz njih „izlete“ darovi Crkvi i sirotinji, nego da uzmu od Crkve i sirotinje...Šta bi oni rekli o podvižništvu mati Ane, a šta bi tek ona, da je u zemaljskom životu, napisala o njima. Otuda, još jedna blagodarnost igumaniji Evdokiji i sestrinstvu Vraćevšnice na obelodanjivanju potresnih zapisa plemenite i srčane mati Ane.http://pravoslavlje.spc.rs/broj/947/tekst/veliko-srce-male-ane/print/lat

[Boba]

imam fantasticnu knjigu o mati Ani.Njeni dnevnici i pisma.Svakom ko moze ,toplo je preporucujem svima.

[obi-wan]

imam fantasticnu knjigu o mati Ani.Njeni dnevnici i pisma.Svakom ko moze ,toplo je preporucujem svima.

Ko je izdao? Imas li neki link ili sliku?

[Boba]

ОДАБРАНИ ЗАПИСИ И ПРЕПИСКА ИГУМАНИЈЕ АНЕ АЏИЋ. tako je pun naziv knjige a izdao ju je manastir.Mi smo je dobili na poklon od naseg duhovnika ,tako da ne znam kako i gde je mozete naci.

[obi-wan]

ОДАБРАНИ ЗАПИСИ И ПРЕПИСКА ИГУМАНИЈЕ АНЕ АЏИЋ. tako je pun naziv knjige a izdao ju je manastir.Mi smo je dobili na poklon od naseg duhovnika ,tako da ne znam kako i gde je mozete naci.

Ako je manastir izdao, onda verovatno moze da se nadje kod njih. Hvala...

[antipa]

Knjigu o mati Ani izdalo je sestrinsvo ove svete obitelji ,knjiga je inzvaredna ali nazalost vise je nema u prodaji skoro sam razgovaro sa mati Evdokojim koja veli da , manastir nema dovoljno sredstava da ponovi stampanje ~ U manastiru nije ostao ni jedan primerak za prodaju ! Mati Ana ti koja si sad bliza prestolu Gospodnjem moli Hrista za nas gresne i nedostojne.!