Strašno je kako se lako prenosi negativni obrazac vaspitanja

[Јаков.]

U materijalu koji je nastavnica vjeronazora Mara Fajfer, okačila na 4shared, nalazi se i studija Žana Pijažea. Skinite to i pročitajte, veoma je bitno, nevezano za njene časove. Naravno i ostalo što je stavila.

Preneću citat koji me je stavio u dubiozu...

"Међутим, постоји друга врста проблема са којима се деца сусрећу, а то је када родитељи користе религиозне методе у васпитању, али на погрешан начин. Наиме, неуротични и психотични родитељи, нарочито када су религиозни и када им је стало да то буду и њихова деца, неминовно преносе на децу неуротични и психотични модел религије. Последице оваквог начина поступања родитеља могу бити тешке и дуготрајне, било у случају да деца у потпуности усвајају искривљене религиозне представе својих родитеља (случајеви неких строгих верских секти), или да се против њих побуне, постајући касније у животу борбени атеисти, којима је атеистички фанатизам исто толико близак као што је њиховим родитељима био теистички фанатизам."

Zaista shvatam da su generacije rođene 60', 70' i donekle 80' koje su sada stubovi Crkve, bilo kao sveštenstvo, bilo kao mirjani, svoj religiozni život započeli možda i kao bunt svojim ateističkim ili bogoboračkim roditeljima.

Ali baš zbog toga sada se javlja riverzibilna problematika. Isti ti "stubovi" crkve su sada u ulozi roditelja. Mnogi od njih su kako navodi se u gornjem citatu na granici fanatizma..

..Ponegde se već vide rezultati toga. Da deca su prilično ravnodušna na kult u Crkvi i da zapravo mnogi od njih iz bunta rastu u male ateiste ili bilo šta samo ne pravoslavce, baš iz tog bunta prema roditeljima.

[Mara]

После уводне приче о психолошком доживљају религије који сам испричала мојим “ђацима” прочитала сам баш овај, цитирани део, и следеће:

“Религиозна строгост родитеља (као и строгост нерелигиозних) може да утиче на појаву следећих деформација код детета:

1. Мазохистичку потребу за самокажњавањем услед појачаног осећања кривице, односно преовладавања „кажњавајућег анимизма“, са представом о Богу као тиранину који кажњава. Оваква мазохистичка потреба може се показати било у некој психосоматској болести у дечијем добу, било у појави дечијих депресија, па и покушаја суицида.

2. Скрупулозни ритуализам са плашљивим и принудним понашањем (понављање неке молитве безброј пута или понављање неког ритуалног чина: крстити се много пута, сваког дана палити у Цркви или на неком другом месту свећу, претерано љубљење икона, итд.) може да доведе до успостављања анксиозне или принудне неурозе код детета.

3. Пасивно предавање родитељима, односно Богу. Реактивно пасивне, безвољне и равнодушне деце није мали број у свакој националној и верској средини; од њих се регрутују покорне (не и послушне) слуге разних земаљских тирана (и у држави и у

Цркви)"....

с намером  да их потакнем да размисле о томе. А о овоме ћемо причати на још једном часу (пред крај курса), јер сматрам да је веома важно!!!

Ако имамо у виду “da su generacije rođene 60', 70' i donekle 80'  sada stubovi Crkve, bilo kao sveštenstvo, bilo kao mirjani, svoj religiozni život započeli možda i kao bunt svojim ateističkim ili bogoboračkim roditeljima)” и још томе додамо да ти родитељи, данас живе у веома тешким условима и временима, онда није ни неко чудо што су нам деца таква каква јесу.

Породица као “основна друштвена група и основна ћелија друштва” односно како бисмо ми, теолози рекли: породица, као мала, домаћа црква, данас се суочава са бројним тешкоћама и проблемима како би се одржала и испунила претпостављене функције и очекивану улогу.

Први проблем и велико искушење са којим се сусреће јесте сиромаштво. Економско стање сваке породице условљава све остале њене функције у савременом друштву. Прво, породице нису у стању да буду сигурно и безбедно уточиште својих чланова, да задовоље њихове потребе и пруже гранцију за њихове амбиције и жеље (добро образовање, квалитетну социјализацију, толеранцију, пријатељство), а често се и распадају због сиромаштва.

Други проблем који је сваком даном све присутнији, а са којим се сусреће данашња породица у Србији  јесте проблем насиља. Неостварене амбиције, намере, тежње и интереси појединих чланова породице стварају „рефлексно“ насиље које се испољава у породици као нека врста емотивног и социјалног „вентила“. Насиље над децом у породици испољава се кроз све облике којима се нарушава интегритет детета и спречава његов нормалан развој: занемаривање и запостављање деце, ускраћена и недовољна љубав, омаловажавање, застрашивање, физичко кажњавање и на крају сексуална злоупотреба детета. Сваког дана о томе слушамо и читамо у медијима (о њима нешто касније). Неодговорно и насилничко понашање који се у модерном схватању и развијеним земљама правно кажњавају, у традиционалним друштвима и правно неизграђеним државама (као што је наша држава), сматрају се као елементи  „чврстог“ васпитања деце.

Као последица динамичног развоја друштва, пребрзог ритма живота, освајачко-потрошачког менталитета, трке за стицањем богатства, целодневним боравком на послу, потребама сталног образовања и пословних путовања, као нови породични проблем јавља се отуђеност у породици. Такве породице, посматране са стране, изгледају веома складно, али када им се приближи увиђају се сви њихови проблеми и тешкоће. Чланови таквих породица се ретко виђају иако станују у истом простору, па тако нису ни упознати са проблемима и потребама  чланова. Обично су те породице посвећене једном циљу (стицању богатства) и за свакодневна породична окупљања немају довољно времена и стрпљења. Овакав начин живота углавном има негативне последице на децу (равнодушност, усамљеност, депресија, конзумирање алкохола и наркотика).

Сећам се да сам на вестима чула ту реченицу „младић из добростојеће, угледне породице“ учествовао у убиству Бриса Татона, навијача Тулуза, и онда сам схватила шта то значи. Добростојећа породица је отуђена породица.

Треба имати у виду и то, да су млади у Србији током протеклих 20 година одрастали у веома несретним, предратним, ратним и послератним  временима. Та времена су поред многих несрећа донела и кризу морала, односно владавину неморала. Данас наше друштво нема основне елементе морала, не постоји морална осуда, јер друштво, скоро нормално, прихвата све неморалне појаве као саставни део савременог живота и рада.

Медији, пак, стварају лажну слику о стању, могућностима, потребама, интересима и вредностима у друштву. Преносе, приказују и производе много неморалних појава, поступака и дела. Етика у медијима често недостаје и то има разарајући утицај на психу и социјално стање младих људи.

Занимљиво је да је владика Николај Велимировић омладину увек сврставао у прве редове Христових следбеника, говорећи да су они одувек били међу најбројнијим и највернијим хришћанима међу Србима. Управо зато што су млади одувек највише трагали за животом, а Христос је одувек и за сва времена био и јесте извор живота. Сетимо се приче о богатом младићу из Матејевог јеванђеља (“Учитељу, благи, шта да урадим да бих имао живот вечни?” - Мт 19,16-22;  Мк 10, 17-22).

С тим у вези, на нама, људима који припадамо Цркви и јесмо део Тела Христовог, лежи огромна одговорност према младим људима који нам долазе подстакнути разним разлозима. Најлакше је младом човеку рећи “немој то да радиш, није добро”. Такве придике он чује са свих страна, али бунтовног какав јесте, само га терају у даљу изолацију. Младом човеку је потребно отворити нове видике, давати му дубински смисао сваког питања које можда и несвесно поставља. Нико не може рећи да ће тај труд уродити плодом (богати младић из приче је на крају ипак одустао, и поред речи Господњих које су га дирале право у срце), али ће резултата у некој мери сигурно бити. Бог свима нама у свакодневном животу шаље обичне младе људе са пробуђеним духом, које често не разумемо, те их фарисејски осуђујемо, или пак, немамо времена за разговор. Најгоре од свега је то што, после тако хладног пријема, они дигну руке од свега, или аутентичан вид духовности потраже у сектама.

У ситуацији када су родитељи одсутни, презаузети и када породица не може да задовољи све ове основне психичке потребе деце, можда деца могу да пронађу излаз у вери. Ако задовољавање психичких потреба води очувању психичког здравља, онда вера помаже у очувању психичког здравља деце и доприноси њиховом моралном развоју и усавршавању. А то је,  данас неопходно нашој деци и омладини, у овој Србији у којој живимо.

И на крају, (ко о чему, баба о уштипцима) због свега наведеног и у твом и у мом писанију, мислим да има итекако смисла што сам Пијажеовом тексту и тексту Владете Јеротића “Здраво и болесно у религиозном животу” дала примат у односу на богословске теме.

Има и резултата. Мој добри “ђак” Сваровски је написао на свом ФБ профилу као “мисао дана” (What is on your mind)  реченицу, баш из овог Пијажеовог текста: “С друге стране, недостатак вере код детета биће сигуран знак недостатка љубави у родитеља према детету, а уједно и недостатак ''поверења'' детета у родитеље. - Теорија Жана Пијажеа. Просто генијално ..."

Ето, то је моје виђење проблема тих младих људи који “iz bunta rastu u male ateiste ili bilo šta samo ne pravoslavce, baš iz tog bunta prema roditeljima”.

[tara8]

izvanredno napisano, bilo mi je jasno a sada mi je jos jasnije zasto su nam deca ovakva kakva su, a pogotovo u jednoj skoli u kojoj sam radila; nisam shvatala i cinilo mi se da oni nimalo ne vode racuna ni o svom zivotu a da ne govorimo o tudjem: деструктивни и аутодеструктивни су много,

што се тиче етике у медијима, и да постоји не знам ко би је гледао, има занимљивијих ствари на тв-у, а зна е шта је данас занимљиво: тренутак истине на пр. од којег ја имам мучнину. А многима се то свиђа, не знам зашто??????

да, једно од решења би било давати младима дубински смисао питања које постављају, и не осудити њихов пробуђени дух, слажем се.,

а хладан пријем, НИКАКО. и никако не потцењивати млађе од нас,

[Јован Чакарески]

:) Просто генијално само да неко прочита  :mad: