Да ли бисте завештали своје органе, и какав став има Црква по том питању???

[marija]

Transplantacija predstavlja zamenu nefunkcionalnog organa putem hiruške intervencije. Ovakve procedure se najčešće izvode kod životno ugroženih osoba (npr. kardiomiopatija) i nešto ređe u cilju poboljšanja osnovnog kvaliteta života kod hroničnih bolesti koje se mogu tretirati na ovaj način.

Transplantaciona medicina zahteva posebnu edukaciju osoblja, specijalnu opremu i sveobuhvatno preoperativno i postoperativno nadgledanje pacijenta, kako bi se mogućnost odbacivanja organa svela na najmanju moguću meru.

Pravni i medicinski kriterijumi koji određuju kada se transplantacija može izvršiti su strogo regulisani.

Primalac je obolela osoba koja dobija organ od donora, izuzev u slučaju autotransplantacije. Donor može biti živa ili preminula osoba, ali i biološki srodna životinja.

Organi koji se mogu transplantirati:

    * jetra

    * bubreg

    * srce

    * rožnjača

    * delovi ekstremiteta

    * koža

    * kosna srž

Transplantacija kao tabu

8. jun 2008. | 15:37 | Izvor: Večernje novosti

Beograd -- I pored pokušaja omasovljavanja programa presađivanja organa, Srbija i dalje na poslednjem mestu u Evropi po broju transplantacija sa organom davaoca u stanju moždane smrti.

Punih osam godina u Srbiji nije urađena nijedna transplantacija srca, pišu danas Večernje novosti. Jetra se presađuje tek sporadično, a na transplantaciju rožnjače čeka se duže od pet godina. Nedeljno se presadi jedan bubreg, ali sa živog davaoca. I uprkos predostrožnosti i napretku medicine, od donatora se tako, ipak, pravi novi - bolesnik.

Glavni problem je nedostatak organa. Sa tim se suočava čitav svet, ali je kod nas donorstvo nešto od čega se još zazire, tabu tema u narodu, a kako tvrdi Tomica Milosavljević, ministar zdravlja, i - među lekarima.

"Nemamo razvijenu mrežu donatora i nikada je nećemo ni imati, ako čekamo da nam propisi obezbede organe", kaže Milosavljević.

"Doktorima je najlakše da kažu - treba da se promeni zakon, a suština je da neki ne znaju da rade transplantacije i nikada neće ni znati, a neki neće da priznaju da nisu dovoljno edukovani. Zato sada intenzivnije radimo na edukaciji, dovodimo stručnjake iz sveta i šaljemo naše lekare na obuku. I već se između nekoliko ustanova formira zdrava konkurencija. To su 'Dedinje' i 'Kamenica', kada je reč o pripremama za program transplantacija srca, Institut za digestivne bolesti KCS, kada je u pitanju jetra, a i KC 'Novi Sad' pretenduje da bude jedan od centara za transplantaciju", kaže ministar.

Iako radna verzija Zakona o transplantacijama već godinama stoji u fioci, ni sada nema zakonskih prepreka za uzimanje organa pacijenata u stanju moždane smrti. Zakonom je predviđena prećutna saglasnost i potencijalni davalac je svako ko se unapred nije izjasnio da je izričito protiv doniranja organa. U praksi se, međutim traži i saglasnost porodice koja, najčešće, odbija i samu pomisao o doniranju organa.

"Obezbeđen je novac i svaka bolnica koja uradi transplantaciju može da bude sigurna da će za taj zahvat dobiti 40.000 evra iz kase zdravstvenog osiguranja. Nije tačno da u našem zdravstvu nema uslova za transplantacije: imamo ljude, aparate, prostor, ali u zdravstvenim ustanovama, nažalost, nema dovoljno stručnog izazova za ovaj program", kaže on.

"Pacijenti kojima je hitno neophodan organ imaju samo jedno rešenje - da odu u neki centar u inostranstvu, najčećše o svom trošku. U Srbiji ne mogu da dobiju organ iz inostranstva, jer mi nismo članovi Eurotransplant programa. Ako hoćemo u ovaj program, koji podrazumeva da dobijamo organe iz drugih zemalja i da ustupamo naše 'viškove', moramo da omasovimo davalaštvo", rekao je Milosavljević.

[marija]

Оснивање Националне Агенције за Трансплантацију. Развој мреже Трансплантационих координатора, кроз систем едукације.

Контекст

Програми трансплантације у развијеном свету, а посебно у ЕУ, чине саставни део здравственог система и услуга. Од почетка 80тих година прошлог века трансплантација ткива и органа је постала стандард у лечењу тешких и терминалних обољења, посебно органа као што су бубрег, јетра и срце. Пошто је проблем одбацивања органа углавном решен, постижу се велики успеси у дугорочном преживљавању код трансплантираних болесника. Програми трансплантације у земљама ЕУ су изменили некада суморну прогнозу код болесника, који сада дуже живе и враћају се послу, односно радно су способни у дужем временском периоду. У ЕУ је најбољи Шпански модел, где је решавањем проблема трансплантације бубрега направљена велика уштеда у трошковима дијализе. Уштеђена средства су била више него довољна да покрију комплетне трошкове развоја Агенције за трансплантацију, као и трошкове свих трансплантација бубрега, јетре, срца и осталих.

У Србији годишње умире велики број болесника који би могли бити трансплантирани. Изузетно мали број трансплантација бубрега не задовољава ни 10% потреба. Ретки појединци који успеју да скупе 200, 300 и више хиљада евра за трансплантације у иностранству, представљају кап у мору потреба. Значајан број грађана одлази у земље истока где нелегално купује бубреге (Пакистан, Индија) и враћају се у земљу где настављају лечење.

У Србији је идеално потребно око 400-500 трансплантација бубрега, 100-150 трансплантација јетре и 20-30 трансплантација  срца, годишње. Такође је неопходан и развој трансплантације костне сржи.

Нацрт Закон о трансплантацији постоји и чека се на усвајање. Законом је предвиђено оснивање Агенције за трансплантацију по угледу на успешне моделе из ЕУ.

Нови Закон о трансплантацији је хармонизован са препорукама Комисије за Трансплантацију Савета Европе. Министарство овлашћује установе које испуњавају услове за обављане трансплантационе делатности за рад на пољу трансплантације. Министарство контролише рад Агенције и помаже Агенцији у развоју Програма трансплантације кроз едукацију и посебан рад са јавношћу.

У Србији се последњих 30 година раде трансплантације бубрега. У овом периоду урађено је мање од 1500 трансплантација бубрега, што није задовољило ни 10% потреба. Довољно је рећи да је тренутна листа чекања на трансплантацију бубрега око 1500 особа, од којих вероватно исту неће дочекати више од 10%. У периоду 1995-1999. рађене су и трансплантације срца (укупно 7) и трансплантације јетре (укупно 20). Током 1999. здравствени систем се додатно урушио и први је страдао деликатни програм трансплантације. Његова највећа слабост је била то што није био системски подржан и финансиран. Тада је пер капита годишње грађанима било на располагању мање од 100 долара за здравство.

Након промена 2000-те здравствени систем се полако опорављао, али програм трансплантације није био на листи приоритета. Настављене су само трансплантације бубрега и то и даље у малом броју и углавном са живих давалаца. Формирана је Национална Комисија за Трансплантацију при МЗ, која је покушала да сагледа и решава проблем. Припремљен је Предлог новог Закона о Трансплантацији, али због политичке нестабилности није дошао на ред за усвајање у Скупштини. Предлог је писан у складу са препорукама Комисије Савета Европе.

У раду Комисије за Трансплантацију Савета Европе узели смо активно учешће у последње три године. Тамо смо представили нашу ситуацију. Можемо и рачунати на одређену организациону помоћ од чланова ове Комисије.

Уколико се не помогне развој трансплантације остаће на описаном нивоу. Наставиће се компаративно назадовање у региону. Стручни кадар неће бити у могућности да прати развој нових терапијских приступа и технологија. Неће доћи до адекватног обнављања кадра и изградње капацитета.

Постоји више него довољан број установа које претендују да се баве трансплантацијом као угледном и видљивом граном медицине. У неколико установа постоји и сигнификантан ниво обученог кадра за трансплантацију (бубрег – УКЦ -Универзитетски Клинички Центар Београд, УКЦ Нови Сад, УКЦ Нис), срце (Институт за кардиоваскуларне болести  ,,Дедиње”).

За трансплантацију јетре се кандидују тренутно четири установе, али ни једна тренутно нема адекватан кадар и опрему за почетак програма (УКЦ Београд, УКЦ Нови сад, ВМА, КБЦ -Клиничко Болнички Центар Д. Мишовић – Београд)

СВЕ институције имају део потребног кадра. Неопходно је школовање млађих генерација здравствених радника свих профила за рад у сектору.

Посебно је потребна додатна едукација лекара у Интензивним негама који се одлуче да постану Трансплант Координатори. Уколико се усвоји Шпански модел, који је и најуспешнији ови координатори би били обучени да препознају и одржавају доноре, као и да буду обучени из етике и комуникације са породицама потенцијалних донора. Ови лекари би у оваквом систему представљали основу – “grass roots” за успешан прграм кадаверичне трансплантације. У Шпанском моделу они поред редовне плате добијају и посебну накнаду Агенције за ангажовање на овим пословима.

КОРИСНИЦИ: Поред преко 1500 болесника који чекају на трансплантацију бубрега, постоје и листе чекања за трансплантацију јетре и срца. Ове листе нису толико дуге колико стварно има кандидата у популацији, због практичног непостојања ових програма 9 година. У Србији је идеално потребно око 400-500 трансплантација бубрега, 100-150 трансплантација јетре и 20-30 трансплантација срца годишње.

ПРЕТХОДНИ ПРОЈЕКТИ И КОНТИНУИТЕТ: У претходном пројекту, односно раду Комисије за трансплантацију волонтерски су одрађени:

Припрема предлога новог Закона о трансплантацији

Писање и објављивање у Сл Гласнику Правилника о можданој смрти.

Одржана је серија предавања о трансплантацији и одржавању донора

Нови пројекат би омогућио оснивање Агенције за трансплантацију и изградњу капацитета кроз твининг.

Наш пројекат би ускладио наш систем здравствене заштите, конкретно трансплантације, са системима у суседним земљама (Аустрија, Италија, Хрватска, Словенија, Бугарска, Мађарска, Грчка). Он ће нам омогућити да се укључимо у организације попут Еуротрансплант да бисмо могли да размењујемо органе за трансплантацију на узајамну корист. Такође би се олакшали образовни програми у овој области као и професионална размена и размена студената.

Стратешки и правни основ

• Веза са MIPD

Сматрамо да се наш пројекат развоја Националне агенције за трансплантацију – SERBIATRANSPLANT подудара (односно у складу је) са предложеним ИПА 2009 инпутима, део:

Унапређени административни и оперативни капацитети и побољшан квалитет и ефикасност услуга које пружа систем здравствене заштите, нарочито у условима ограничених ресурса.

Изградња капацитета и развој административних структура (Агенција)

Наш пројекат би ускладио наш систем здравствене заштите, конкретно трансплантацију, са системима у суседним земљама (Аустрија, Италија, Хрватска, Словенија, Бугарска, Мађарска, Грчка). Он ће нам омогућити да се укључимо у организације попут Еуротрансплант да бисмо могли да размењујемо органе за трансплантацију на узајамну корист. Такође би се олакшали образовни програми у овој области као и професионална размена и размена студената.

    ,

EP

Ми сматрамо да је наш пројекат у складу са ПРИОРИТЕТИМА Европског партнерства који су описани на следећи начин:

Развој адекватних административних структура и капацитета у области здравствене заштите.

Већи број међународних пројеката који су вршили скрининг и анализирали систем здравствене заштите и организације у Србији је препознао потребу за изградњу капацитетс и развој административних структура. Агенција коју предлаже наш пројекат је једна од карија које недостају у овом систему. Она ће омогућити будуће партнерство са сродним организацијама у ЕУ, кроз сарадњу у Комисији за трансплантацију Савета Европе и путем директних контаката.

• Веза са националном стратегијом

Национална Стратегија за придруживање Србије Европској Унији, у којој се каже да, према садашњим прописима ЕУ  постоји заједничка одговорност за ткива и органе који се користе у третманима и трансплантацијама.

Закон о здравственој заштити:чл 18, став 15, подстицање активности на омасовљавању давања крви и органа на пресађивање.

Здравствена политика, Боље здравље за све у трећем миленијуму:

Побољшање функционисања, ефикасности и квалитета система здравствене заштите и дефинисање националних програма везаних за кадрове, мрежу институција, технологију и обезбеђење медицинских средстава.

Закон о трансплантацији ће бити усвојен до краја године 2008, у њему је предвиђено оснивање Агенције за трансплантацију

Општи циљ

Установљен систем за трансплантацију у Републици Србији и хармонизован са стандардима Европске уније и препорукама Савета Европе/Унапређење здр. заштите кроз успостављен систем трансплантације.

Специфични циљ

Формирана Агенција за трансплантацију по угледу на позитивна искуства земаља ЕУ.

Резултати

1. Обучени кадрови Агенције за Трансплантацију: трансплантациони координатори

2. Формирана мрежа координатора

3. Обучени здравствено особље у референтним установама:

4. Израђен информациони систем и база података давалаца и прималаца органа

5. Набављена опрема за Агенцију и референтне установе функционална и на месту

6. Реализована сарадња кроз твининг 

7. Направљен одрживи модел финасирања система трансплантације

http://www.zdravlje.sr.gov.yu/showpage.php?id=154

[marija]

Укратко о трансплантацији

6. мај 2007 - 7:00

Питања биоетике уопште, а медицинске етике посебно, представљају релативно нову, али изузетно важну проблематику у савременом друштву. У укупном друштвеном и научном дијалогу о изазовима ове врсте неизоставно треба саслушати, и практично уважити, и религијске ставове - у нашој земљи, као и другде у Европи, првенствено хришћанске.

Питање трансплантације људских органа на исти начин посматрају и вреднују Православна и Римокатоличка Црква, као и традиционалне Цркве Реформације. Са хришћанским гледиштима се у овом случају подударају и гледишта јудаизма и ислама. За све верујуће људе полазна тачка у сагледавању тема везаних за трансплантацију и за друге, сродне медицинске захвате јесу неприкосновена вредност, слобода и достојанство људске личности и светиња живота као неопозивог дара Божје љубави. То значи да трансплантација неког органа са једног човека на другог јесте не само дозвољена него и заслужује сваку похвалу са становишта хришћанског морала уколико испуњава следеће услове:

• и прималац и давалац поступају слободно и добровољно;

• давалац је надахнут и подстакнут искључиво љубављу према ближњем, за којега добијени орган значи здравствену помоћ, а често и опстанак у животу; следствено, недопустива је било каква манипулација, принуда, трговина људским органима; искоришћавање људског сиромаштва за куповину органa здравих људи, па и деце; клонирање у циљу производње и складиштења резервних органа (узгред: шта значи бриселски „контејнер органa"?) и све што је налик овоме;

• пресађивањем органа не сме бити угрожен живот његовог даваоца, а ни његово опште здравствено стање не сме се притом толико оштетити да он уствари постане само нова жртва, уместо онога коме је искрено хтео да помогне; у изузетним случајевима важи реч Христова да нема веће љубави од оне кад неко жртвује и сопствени живот за ближњега свога; и, најзад,

• трансплантација не сме бити таква да мења, унижава или угрожава биолошки или духовни идентитет примаоца, односно његов идентитет као припадника људске врсте или као личности.

У вези са овом, последњом тачком цитираћу једног свог доброг пријатеља, врсног лекара и убеђеног православног верника, који пита: „Да ли је... допуштено да експериментишемо играјући се са животом, а знамо да промене које вршимо могу, у будућим генерацијама, неконтролисано да измакну из каналисаног наслеђа?"

Данас је могућа и трансплантација срца. То је, такорећи, чудо медицинске науке, које спасава многе животе. Ту, међутим, не сме важити правило: твоја смрт јесте мој живот или обрнуто. Не може један човек дати срце другом, дарујући живот њему, а одузимајући га себи. Зато се срце - па и други витално важни органи - пресађује само ex cadavere, са мртвог човека (леша). Али ту се често јавља дилема: када је човек дефинитивно мртав телом?

Традиционална дефиниција телесне смрти гласила је да је то стање које настаје када је човеку потпуно и бесповратно престао рад срца и дисање („кардио-респираторна смрт"). Данашња медицина углавном прихвата гледиште да је то стање кад настане комплетна неактивност или неповратна дегенерација мозга („мождана смрт"). Притом, ваља напоменути, нема више потпуног, „људског" живота, али се још унеколико може регистровати известан траг биолошке активности, известан остатак „телесног живота".

Овде се рађа етичка дилема. По хришћанској, библијској антропологији, смрт значи одвајање душе од тела (види Пс. 145, 4 и Лук. 12, 20). Из тога би следило да живот, маколико „висио о концу", постоји све дотле док се остварује делатност организма. Али не би следило да вештачко, механичко продужавање рада само појединих органа (живот или, пре, продужено умирање „на апаратима") значи неко особито доброчинство за човека.

Једно је, за хришћанску савест, непобитно: мора се констатовати дефинитивна смрт да би се извршила експлантација срца. У овој тачки су православни и католички теолози принципијелно једнодушни, с тим што данас неки - не сви - католички теолози сматрају да просто треба прихватити преовлађујуће медицинско гледиште о тренутку смрти, тојест да треба практично усвојити тезу о „можданој смрти" као коначној смрти организма. Ипак, православни и католички теолози у огромној већини траже највећи могући опрез у процењивању стварне смрти.

Човек, као боголико биће, има право на живот достојан човека. Али он заслужује и смрт достојну човека - хришћански крај живота, непостидан и миран, у измирености са Богом, другима и собом, у љубави. Зато ни срце умрлога - ако је стварно већ умро - не можемо пресадити у тело живога ако нема сигурног доказа да је покојник то за живота хтео. Ако је заиста хтео, то је онда посмртни израз љубави, посмртно доброчинство.

Завршићу речима свог већ цитираног пријатеља, верујућег лекара: „Живот је свештен, јер изузев свог овоземаљског почетка истовремено има и свршетак, тојест биолошки крај. Тај крај не представља прелазак у ништа, јер да је то тако, онда ни рођење, па ни сaм живот, не би имао никакве вредности. Смрт је исто тако свештена, јер не представља смрт него почетак и васкрсење у истински живот. Живот има дубоки апофатички смисао, а та област не припада медицини."

Дакле, трансплантација органа - да, e vivo и ex cadavere (од жива човека и од покојника), а трансплантација срца - условно да (никако e vivo, само ex cadavere).

Епископ бачки Г. Иринеј

http://www.spc.rs/sr/ukratko_o_transplantaciji

[marija]

VI    TRANSPLANTACIJA-UZIMANJE I PRESADJIVANJE TKIVA I ORGANA LJUDSKOG TELA 

SA MRTOG I ŽIVOG DAVAOCA

Član 47

OD UMRLOG DAVAOCA

          Pod  zakonski odredjenim uslovima delovi ljudskog tela se mogu

uzimati od umrlih lica (kadavera), a samo izuzetno od živih davalaca.

          Ovako uzeta tkiva i organi mogu se presadjivati bolesnom ljudskom biću u terapijske svrhe.

          Odredjeni medicinski stavovi, etičke norme i zakonske norme su važan preduslov za terapijsko  presadjivanje delova ljudskog  tela kadavera.

          Delovi tela umrlog lica mogu se uzimati za presadjivanje isključivo posle verifikovane moždane smrti savremenim dijagnostičkim tehnikama (EEG, Evocirani potencijali, Doppler ehosonofgrafsko snimanje) i potpisima  3 prisutna lekara. Medjutim, nijedan od ova tri lekara ne može po zakonu lično da učestvuje u transplantaciji.

          Jedan od važnih preduslova za uspeh presadjivanja je  nesumnjiva biološka tj medicinska kompatibilnost tkiva umrlog davaoca i živog primaoca , koja je konstatovana još u toku života davaoca.

          Saglasnost za uzimanje delova tela umrlog mora biti pismena  od bliskih rodjaka  ili data još za života od  umrlog davaoca.

Član 48.

OD ŽIVOG DAVAOCA

        Za uzimanje delova tela od živog davaoca , koje je punoletno, psihički i somatski zdravo, neophodna je pismena saglasnost davaoca.

Član  49

CENTAR ZA PRESADJIVANJE TKIVA I ORGANA

          Centar za presadjivanje  je specijalizovana  institucija u kojoj se timski analiziraju  svi aspekte rizika kako za živog davaoca, tako i za primaoca transplantata. Kod  pozitivnog rezultata realizovane kompleksne baterije analiza,  Centar daje saglasnost  za transplantaciju , ali samo ako je ona u  granicama "dopuštenog rizika".

      Lekar koji sudeluje, ili bi mogao sudelovati, u postupku presadjivanja:

a) ne može sudelovati u odlučivanju o moždanoj smrti davaoca, zbog mogućeg sukoba interesa.

0409_feel  dužan je da živog davaoca savesno upozna sa mogućim posledicama presadjivanja,

   

          Lekar je dužan da sprečava trgovinu delovima ljudskog tela.     

                   

[ристМико]

ВМА ИЗДАО ОКО 24.000 ДОНОРСКИХ КАРТИЦА

БЕОГРАД – Војномедицинска академија (ВМА) издала је до сад грађанима Србије око 24.000 донорских картица којима се завештававају органи, саопштено је данас из те установе.

Заинтересовни грађани детаљне информације о поступку завештања могу добити у Центру за трансплантацију органа ВМА или путем телефона 011/367-0784, наводи се у саопштењу.

„После обављених стручних консултација и прегледа, потенцијални давалац, у овом Центру испуњава приступни образац и добија донорску картицу”, каже се у саопштењу, објављеном на интернет страни ВМА.

Подсећа се да у Србији нажалост већина болесника, због недостатка органа, не дочека да им се пресађивањем продужи живот, као и да је ВМА издавање тих картица почео пре десетак година.

„На листама за трансплантацију органа у Србији има више од 1.500 болесника, а годишње је потребно извршити између 400 и 500 трансплантација бубрега, 100 и 150 трансплантација јетре и 20 и 30 пресађивања срца”, наводи се у саопштењу.

Поред Закона о трансплантацији чије се усвајање очекује, завештање органа за живота и добијање донорских картица једини је начин да се реши проблем недостатка органа, истиче начелник Групе хируршких клиника и један од ааланова тима за трансплантацију органа у ВМА Небојша Станковић.

Бета

14:00

[Guest Izida]

Zavestala bih.A dala bih ih sad,ako nekom trebaju.Vec sam davala krv.

[Guest nikolastojanoviccuprija]

Razmisljam o tome ,sto se mene tice nek lepo povade  sve sto moze nekom da koristi

[Guest Izida]

U jednoj emisiji na TV-u je direktor "Narodnog fronta" rekao da se u toj klinici uspesno rade transplatacije materice mladim devojkama.Onim,kod kojih se desila neka greska pa je nemaju ili nije razvijena kako treba,kao i onima,kojima je uradjena histerektomija.Kaze da su njihove majke,uglavnom,jos uvek u generativnom periodu i da su one donori.

Lazarice,kakvo je tvoje misljenje o tome?

[И.стојковић]

Колико сам упознат, СПЦ нема ништа против завештања органа, чак у томе има основа и у самом Светом Писму. Једино остаје, одабир тренутка када је то изводљиво, т.ј. када је заиста наступила телесна смрт....Могу то од некуда и некада ископати, али постоји могућност да се постави питање директно СПЦ-и....

Лично ја, јесам за завештање, јер Господ је добро Смислио и то да чак и својим органима дамо шансу некоме, да се преуми и спасе....додатна шанса

[marija]

Isto Izida kao i tvoje, dala bih i sada ako je nekome potrebno

[Guest Оливера]

Дала бих одмах ако треба, не видим шта би Црква имала против тога.

[marija]

Crkva nema ništa protiv što se iz prethodnog teksta može i videti

transplantacija organa nije sama po sebi štetna stvar već zloupotreba iste

[Guest Оливера]

Ма наравно, али злоупотебу неће учинити прави верник.

[marija]

?? ???????, ??? ?????????? ???? ??????? ????? ??????.

mnogi su pali i na mnogo manjim iskušenjima :smiley:

[Guest Оливера]

?? ???????, ??? ?????????? ???? ??????? ????? ??????.

mnogi su pali i na mnogo manjim iskušenjima :smiley:

????? ????, ?? ?? ?? ?? ???? ????, ???? ?? ???? ????????...?? ?? ?????? ??????? ??? ???????  0202_238.gif' class='bbc_emoticon' alt=':)' />