Интервју у вечности

[Silvana]

РАЗГОВОР С ПОВОДОМ – МР СЛОБОДАН МИЛЕУСНИЋ –

ДИРЕКТОР МУЗЕЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ –

ПОВОДОМ ИЗЛОЖБЕ:

''СЛАВА ВИЗАНТИЈЕ, ВЕРА И СНАГА (1261-1557)''

У Метрополитен музеју у Њујорку 16. марта 2004. године отворена је трећа по реду изложба под називом 'Слава Византије'.  Ексклузивном отварању, присуствовало је само 600 званица из целог света, међу којима су били Његова светост, васељенски патријарх Вартоломеј, Њ.К.В. престолонаследник Александар са принцезом Катарином, гости Метрополитен музеја академик Гојко Суботић и директор Музеја СПЦ, господин Слободан Милеуснић.

Господине Милеуснићу, ово је трећа изложба по реду која на величанствен начин осликава славу Византије. Али, шта се десило на претходној, која је одржана 2000. године и која је представљала сјајан период српске и византијске историје - до 1261. године?

На претходну изложбу нисмо ни позвани, иако је из тог периода, до 1261. године сачуван велики број светиња из манастирских ризница, многа ремек дела из области црквене уметности. Србија је под Немањићима била не само део великог византијског корпуса, већ и Нова Византија. Међутим, ратна политика, умешала се у историју цивилизације, науку и уметност. Уводни текстови, који су пратили ову византијску хронологију, географске карте, натписи поред експоната, сврставали су наше манастирске светиње, и то из најплодоноснијег периода, светосавског и немањићког златопечатног потписа, у експонате суседних земаља, превасходно балканских! Код појединих људи јавила се дилема, да ли треба излагати трећи пут?

Какав је био став Светог Архијерејског Синода, поводом оваквог вавилонског замешатељства?

Већина чланова Светог Архијерејског Синода, и ја лично, били смо мишљења да наши експонати, треба да се изложе, јер је то прилика, нова прилика, да се покаже наш удео у византијској идеји, у изложби и слави православља. Период представљен у Њујорку, временски одговара периоду од обнове Византије под династијом Палеолога до обнове Пећке патријаршије. Коме би највише нашкодило да 23 ексклузивна експоната, нулте категорије вредности, из реда прворазредних наших светиња и завета, остане овде, непознат и затворен према свету? То су драгоцености већином црквеног карактера похрањене у манастирским ризницама или Музеју СПЦ, од којих су најрепрезентативнији: плаштаница краља Милутина (око 1300), кивот светог краља Стефана Дечанског (1343), мермерна скулптура из манастира Бањске (1312-1316), позната као Пресвета Богородица Соколичка (јер се после Косовске битке чува у истоименом манастиру), похвала монахиње Јефимије (око 1402), Четворојеванђеље са позлаћеним оковом (1566/7), рипида из манастира Бање код Прибоја (1559/60), митра из средине 15. века, дар Кантакузине Цељске, кћерке смедеревског деспота Ђурђа Бранковића, прстен краљице Теодоре из 1322. године, икона Свети Симеон и Свети Сава (16. век), затим Родопово звоно из манастира Куманице (1432), мермерна розета из манастира Милентије, оба из Народног музеја, две богослужбене рукописне књиге из Архива САНУ, потом још неколико наших експоната, драгоцености које су у поседу других држава: икона Светих апостола Петра и Павла из Ватиканског музеја, иконе из Поганова, које се данас налазе у Софији, реликвијар Томе Прељубовића, из катедрале у Шпанији и Радослављево јеванђеље, донето из Русије.

Да ли сте задовољни поставком 30-так наших експоната и њиховим местом у односу на 355 изложених?

По историјском значењу, наши предмети доминирају. Високом госту,који је благословио и заједно са директором Метрополитен музеја – Филипом де Монтебелом – отворио ову величанствену изложбу, Његовој светости, Вартоломеју, васељенском патријарху, највише се допала плаштаница краља Милутина...

Покушајте да резимирате значај ове изложбе?

Од 355 експоната, половина се излаже први пут. Већина таквих предмета долази нам из синајске ризнице манастира Свете Катарине.

Осим ове изложбе коју ће, по проценама стручњака, да види пола милиона људи, који су још актуелни пројекти Вашег Музеја?

У плану је да се наши експонати, по повратку из Њујорка, изложе овде у земљи. Музеј СПЦ има велику изложбу у Брну под називом 'Источно хришћанство', у завршној фази је припрема изложбе у Франкфурту, у Музеју икона. Спремамо серијал изложби бакрорезних и дрворезних плоча из 17. и 18. века, у земљи и иностранству. У току је обнављање Музеја митрополије загребачко-љубљанске, који је миниран 11. априла 1992.г. Том приликом је оштећен изузетно вредан експонат – икона Тајна вечера, рад чувеног иконописца – Виктороса, из 17. века... Верујемо да ћемо обновити овај Музеј до краја године. Намера СПЦ и њеног Музеја као централне установе тог типа (у рангу Народног музеја) је да се осим ове, обнове ризнице у Задру, манастира Крке, до краја обнови Музеј Старе сарајевске цркве, а епархијски музеј у Тузли, измести у Бијељину, где се данас налази седиште те епархије.

На крају, реците нам колико експоната има Ваш музеј, да ли сте задовољни смештајем, колико имате запослених и да ли републичка министарства културе и вера, имају разумевања за Вас?

Збирка Музеја СПЦ је одмах после ризнице манастира Хиландара. Као и сви остали музеји, и ми смо бескућници и немамо довољно излагачког и смештајног простора. У односу на остале сродне установе, ми имамо само 5 запослених. Можда и због тога што  Министарство културе, нема свест о значају нашег Музеја.                      

[Silvana]

INTERVJU S POVODOM

Protojerej-stavrofor dr Dimitrije Kalezić:

idea, RADOSTI MOJA

Vaskrs je sveden na radosnu istinu, nema folkloristike, viška dekora, originalan je. Ako i postoje od sela do sela razni običaji, oni su sporedni, nisu ključni za praznovanje, te se ne treba ni sporiti koji je ispravniji. Budite sigurni da nije nijedan.

Oče Dimitrije, kažite nam nešto o etimološkom značenju reči vaskrs?

U svim svetskim jezicima osim slovenskih, vaskrs, anastasija je ustajanje, jedan glagol. U staroslovenskom jeziku radilo se o dva glagola, prvi se odnosio na Vaskrsenje Hristovo (ustati sam sobom, bez tuđe pomoći) a drugi na vaskrsenje drugih ljudi (koji ustaju ne sami, po svojoj sili), na primer vaskrsenje Lazarevo (Lazareva subota, Vrbica). U Vukovoj reformi ova dva glagola su se stopila u jedan. Zato uvek moramo reći čije je vaskrsenje: Vaskrsenje Hristovo ili Vaskrsenje Lazarevo. U ruskom jeziku ova preciznost je zadržana i danas, zahvaljujući njihovom reformatoru Puškinu.

Kakav je Vaskrs praznik?

To je praznik nad praznicima. Bog se ovaplotio u telu čovečjem. Prošao je kroz najrealnije stradanje. Sišao je u Ad i vaskrsnuo. I drevni bogovi starih religija poznaju pakao, ali oni nisu uspeli da pobede ovo strašno mesto. Njihov odgovor je metampsihoza, beskrajni ciklus novog života, reanimacija, eventualno izbavljenje, odnosno beg od neprijatnosti. Ništa što bi promenilo ljudsku prirodu. Posle vaskrsenja On se javljao pojedinoj braći, čak je jeo i ribu, da bi pokazao realnost vaskrsenja. Jer vaskrsli, mi nismo utvare, nego takođe ljudi, samo proslavljeni...

Da li je bilo nagoveštaja vaskrsenja Hristovog, ne samo u Prorocima, nego i u Njegovom istorijskom životu?

Prvi znak je Preobraženje Gospodnje, na gori Tavoru, gde se realni Hristos – čovek, pokazao učenicima u slavi svoga božanstva. Ali on se nije preobrazio, nije se promenio, već se pokazao u slavi i svetlosti, zaslepivši prisutne, da bi pokazao da vaskrsenje nije preobražavanje ljudske prirode u nešto drugo, nego samo njeno proslavljanje!

Recite nam nešto o načinu praznovanja ovog praznika nad praznicima?

Dok Božić i krsna slava sadrže mnogo folkloristike, Vaskrs je sveden na radosnu istinu, nema folkloristike, viška dekora, originalan je. Ako i postoje od sela do sela razni običaji, oni su sporedni, nisu ključni za praznovanje, te se ne treba ni sporiti koji je ispravniji. Budite sigurni da nije nijedan. Jedini hrišćanski običaj je darovanje jaja,  sledovanje onoga što su činile žene mironosice – delile jaja kao simvol budućeg života i žrtve Hristove i mučenika za veru.

Vaskrs je pokretan praznik, uvek u drugi dan?

U krugu praznika Vaskrs je središte i vrh, sve se prema njemu ravna. Anđeo pita mironosice, koje su došle da posete Hristov grob i videle da ga u grobu nema: Što ga tražite među mrtvima? Tek posle ovog pitanja su shvatile, preumile, i zajedno sa njima ceo ljudski rod. Dotad, one su mislile da je On car zemaljski, a od tad ga vide kao cara nebeskog. Tek odavde ljudski rod prima razumevanje da se može spasti. Jer Hristos nije živeo da bi bio car Izrailja i da bi spasio jedan narod, nego da bi se proslavio kao car nebeski i spasao celo čovečanstvo.

Da li se hrišćanska etika i vaspitanje menjaju posle ovog događaja?

Ako naš moral i vaspitanje nemaju Boga kao vaskrslu ličnost, onda nemamo ništa. Naš moral je mrtav, vaspitanje nam je besplodno, a bonton plitak i prazan. Koren i temelji etike i vaspitanja u hrišćanstvu su obrnuti, nisu dole, na zemlji, nego gore, odozgo, na nebesima. Radi se o obrnutoj perspektivi. Bez vere nema ničega, pa ni morala, smisla, vaspitanja dece, nade i ljubavi. 

Silvana Hadži-Đokić      U Beogradu, 1. april 2004.