Наши манастири изван матице

[Silvana]

Манастири изван матице и неопходност њиховог одрживог развоја

Манастири српске провинијенције ван граница државе Србије, суочили су се са проблемом самоодрживости због напредног окружења у коме се налазе, много раније него што је одрживи развој стидљиво усвојен као принцип овде, али још увек само огледно, пилот пројектима имплементиран у пракси. Земље у којима су се наше светиње затекле су Грчка, Мађарска, Хрватска, итд. Оне су прихватиле тековине Брутландове комисије и Римског клуба, трагајући за одрживим развојем у одрживим заједницама, а нашим споменичким наслеђем, бавиле су се само спорадично, кроз испољавање мање или веће емпатије за мањински или маргинални етницитет. Ове државе су прихватиле неопходност европских интеграција и трендова развоја, па и смернице за управљање подручјима светског културног наслеђа. Али, наша држава, па и црква, заборавиле су да је примарни услов одрживог развоја економског карактера. Манастири су престали да развијају своје природне и културне ресурсе, монаха је било све мање, тако да су и људски капацитети изостали. Економ манастира постао је онај који саставља крај са крајем и тражи милостињу од државе. Током 2007. Министарство за Косово и Метохију је уплатило заостали стаж за калуђерски ред на овом подручју. Шта се десило са идејом да су манастири самоодрживи, односно да су били највећи феуди у средњем веку? Да ли се враћам сувише далеко у прошлост? Мислим да не. Јер од кад су се појавили први манастирски комплекси у Египту, они су замишљени као свет у малом, тачније као небо на земљи. Како су онда током векова толико пропали и постали зависни од милостиње спољашњег света, кога су се монашким постригом, променом крсног имена, њихови житељи заветно одрекли? Зар манастири, као свет у малом не представљају прототип одрживог развоја? Зар манастирско битисање није обесмишљено њиховим економским пропадањем, заосталошћу и ''плачем'' за древним временима?

И они су знали у прохујалим вековима шта је неопходно за њихову економску самосталност, односно самоодрживост. Када су то елементарно знање изгубили и како? Да ли су криви они или држава у којој су бивали?

Али, шта је садржавала ''философија'' одрицања од света. Шта је доприносило њеном тријумфу? Која економска формула је била у питању? То је пре свега довољан број монаха, искушеника који могу да се баве одређеним послушањима. Значи, знали су да без људских ресурса не може бити говора о њиховом опстанку на земљи. То је и први услов. Испрва, у константинопољским општежићима није било поделе на мушке и женске манастире. Она је производ каснијих векова. Велики манастири су били мешовити, имали су и више од хиљаду монаха оба пола. Сексистичка подела настала је касније и она је била први тектонски поремећај древне одрживости. Тада су мушке послове: поткивање, орање, копање, па и одбрану манастира морале да науче да раде жене, а  мушкарци да: кувају, кроје, крпе, шију и везу. Ипак, криза раздвајања строго мушких и строго женских монашких заједница је брзо превазиђена, зато што и мушкарци и жене могу да раде исте послове, а ово је добар пример за реализацију равноправности полова која је из манастира ''извезена'' у свет много векова касније, тачније током 20. века. И црква се прилагодила оваквој ''догми'', коју је сама створила. Зато су неки мушки манастири, временом претварани у женске у складу са стварним капацитетима на том пољу.

Наш Крушедол је рецимо бројао близу две стотине монаха у 16. и 17. веку. Осим тога, неки манастири су поседовали околна села, која су обрађивала манастирску земљу заједно са калуђерима. Да ли је ово корен одрживих заједница? Под неким новим условима, имајући у виду развој окружења, економску рачуницу и добробит и за оне који живе у самом манастиру и за оне који станују у његовој непосредној близини?

Други услов независности, односно самоодрживости била је имовина манастира, при чему су царске лавре имале своје бројне метохе. Без својих метоха остали су многи наши манастири, па и они који су саздани на територији друге државе. Ресурси манастира представљени су у пољопривредном земљишту, шумама, виноградима, воћњацима и повртњацима. Процесом национализације, манастирима је одузета земља у њиховом поседу, али се земља губила и смањивањем саме државе, односно процесима који су се стварали у окружењу наших манастира у иностранству. Законом о реституцији, манастирима ће се вратити њихова земља, али да ли то важи и за манастире на Косову и Метохији, сада, уочи проглашења независности Косова, када се зна да је Метохија добила назив по томе што је цела представљала метох косовских манастира? Или ови манастири треба да се усредсреде на друге потенцијале којима располажу?

Трећи услов самоодрживости, капитал, средства за производњу, такође су се обавезно налазила у поседу манастира. Не заборавимо да су прве школе, скриптарнице, канцеларије, штампарије, винарије и остале радионице биле у поседу монашких заједница. Друга је ствар што су данас оне застареле, али правилном конзервацијом могу да се употребе као вредан музејски предмет, који сведочи о материјалном животу братије или сестринства. У Чешкој, рецимо, њихови самостани су чувене пивнице. А ми имамо изузетан вински подрум у манастиру Тврдош, познато је љубостињско, сремскокарловачко и др. вино. Могућност стварања еко-музеја (не еколошких него економских), велика је не само у области презентације драгоцености манастирске ризнице него и начина живота монаха, старих заната које су упражњавали, итд.

Ако би ико могао да спроводи ''образовање за одрживост'', могли би то успели примери неких манастирских комплекса. Едукација би се обављала на самом изворишту српске писмености. Овакве ''препоруке'' ретко ко поседује. Лекције у манастирској редакцији би се односили на чињеницу да одрживи развој није самом себи циљ, већ средство за постизање циља, а циљ би се могао дефинисати као успостављање баланса а не као тежња за богаћењем и достизањем благостања.

У овом раду ослонићу се на неколико примера покушаја успостављања одрживог развоја на местима која се могу сматрати острвима на туђој територији. Ради се о:

         

• Светој лаври манастира Хиландара,

• Мађарском корпусу српских сакралних споменика, укључујући историјски град Сент Андреју,

• Далматинском корпусу српских светиња који садржи манастире: Крупу, Крку, Драговић и катедрални храм у Шибенику,

• Средњовековним споменицима на Косову и Метохији, сагледани кроз случајеве манастира Бањска и Грачаница.

1) Манастир Хиландар се налази на територији Грчке државе, на подтериторији монашке државе Свете Горе, у чистом православном окружењу. Разлика између грчког и српског православља је у томе што су Грци примили грегоријански календар, а наша црква је остала при јулијанском. Грчка је у Европској унији. При томе, национализацијом, овај манастир је изгубио све поседе у матици, а монаси, идиоритмици, свели су се на минимум, самим тим многе радионице су запустеле. По подацима из 1885. године било је 215 монаха у манастиру. Истраживачи, пре свих, монах Сава Хиландарац, који је указао да ''објекти манастирске економије ван манастирских зидина представљају уобичајени пратећи садржај манастирских комплекса'', Александар Дероко, С. Ненадовић, Марин Брмболић, Божидар Крстановић и Милорад Миљковић, последња тројица запослена у Републичком заводу за заштиту споменика културе, упознали су нас са објектом за шумара (куруџију), мајсторском, зидарском  радионицом, баштованском радионицом, сенаром, мртвачницом, шталама (мазгарница и коњушница), старом перионицом, ковачницом и столарницом, кројачницом и обућарским келијама. У подрумима манастирске трпезарије се налази просторија за питосе с уљем, сувача, вински подрум, казаница за каце с комином и лампеком за печење ракије. По мишљењу стручњака ковач је најпотребнији занатлија сваком манастиру. Хиландар, као и остали манастири на Светој Гори не примају посетиоце женског пола. Ходочасници свете лавре су искључиво мушкарци. Након пожара у Хиландару, буџетска средства су опредељена за пројекат Обнове манастира. Свако зло има своје добро, јер да није било ове финансијске инјекције, манастир би у неосетљивом окружењу можда и пропао. Десило се тако да је ово наше свето место таворило, без минимума економске предузимљивости, примајући ретке ходочаснике, углавном истраживаче из многобројних института САНУ. Када је 1964. срушена зграда у којој су биле смештене кројачница и просфорница, да би се

[Silvana]

Nastavak prethodnog posta

на том месту изградила ризница, грчке власти су не само одобравале градњу и издавале неопходне грађевинске услове, него су и изводиле радове. Зграду ризнице су изградиле уз помоћ малтера који су правили са морском водом, тако да су створили ''темпирану бомбу'' будуће влаге и мемле у којој је требало изложити наше светиње. Монаси су се довијали како су знали и умели, али помоћ од државе није стизала. Позната српска фирма ''Вујић Ваљево'', донирала је ПВЦ столарију, за коју се у том тренутку мислило да ће побољшати услове у хранилници раритета, покретних културних добара од изузетног значаја, књигохранилници старе и ретке књиге. Касније, средином осамдесетих година, манастир је самостално предузео опсежне радове реконструкције и хидроизолације ''несрећне'' ризнице. Током 2007. започела је медијска кампања којом се оптужују власти за злоупотребу државних средстава и давање предности фирми ''Вујић Ваљево'', као и одрицање од основних принципа конзервације и рестаурације да се не употребљавају нови материјали, већ аутентични, карактеристични за одређени неимарски период, односно епоху. Ово је заиста нетачна конструкција, настала укрштањем полуистина и недовољним познавањем целокупног временског контекста везаног за ову светињу. Пре свега не ради се о објекту који у смислу Закона о културним добрима представља културно добро, јер није прошло педесет година од његовог подизања, ни као део амбијенталне целине, јер су прозори ове ''инкримисане'' фирме стављени у модерну, савремену зграду, и да није било ове донације, ризница би остала без прозора, судећи по интересовању које је будило постојање оваквог објекта у свести просечног Србина титоистичног и посттитоистичког херојског периода. Почев од касних деведесетих година прошлог века, до данас, број ходочасника се устостручио. Такође, део средстава од пројекта Обнове, уложен је у пројекат Пољопривредног факултета који развија економију манастира, систем наводњавања и обнавља технологију старих заната. Такође, Хиландарска задужбина, подређена самом манастиру, многим издавачким пројектима (капиталним монографијама: Архитектура, Иконе, Повеље, Крстови, Јеванђеље Николе Стањевића, итд) обезбеђује сталне приходе манастиру. Продаја реплика и копија хиландарских чудотворних икона, нарочито славне Тројеручице, оковане у емајлу помаже одрживом развоју овог комплекса. Манастир, који је запао у беду остављености, готово заборављен, сада је на добром путу да буде способан за самоодрживост у будућности. Пази се да сви пратећи објекти, механизација градилишта, опрема, нове технологије, итд. остану манастиру. Хиландарска задужбина као екстериторијална експозитура свете лавре, њен конзулат у свету, постала је коначно и њен менаџмент, економат и музејска продавница, која приходује и ствара услове за још боље приходовање.         

2) Мађарски корпус наших споменика осим календарске баријере, има и конфесионалну, јер се налази у римо-католичком окружењу, а наша епархија у Мађарској је остала без верника, било због тога што су се Срби вратили у Србију, било због асимилизације становништва, унијаћења и јаке мађаризације. Мађарска држава је извршила реституцију имовине и на рачун СПЦ, али је за враћену имовину потребно веће институционално инвестиционо улагање. У мађарском корпусу нема манастира српске провинцијенције, ради се само о парохијама у Будимпешти, Печују и Мохачу, као и о граду-музеју Сент Андреји. Свештеници немају вернике, па не могу да приходују од извршених треба и светих тајни. Стратегија одрживог развоја се овде заснива на три централне тачке: еко-музеји у Сент Андреји, Будимпешти и Печују. Први музеј, архив и библиотека старе и ретке књиге је направљен, улазница је пет евра (до прошле године противвредност пет евра). Сталну поставку правили су академици: Динко Давидов и Дејан Медаковић, тако да је она збиља фасцинантна, али би можда могло више да се уради у погледу музејских комерцијалних производа и музејске галантерије, те да се повећају редовни приходи, дозиђивањем или уређењем музејске продавнице. Будимпештанска парохија са храмом Светог Ђорђа има близу 100.000 посетилаца годишње (школске екскурзије и индивидуални туристи), али нема еко-музеј, своју ризницу, тако да остаје без минимум 100.000 евра годишњих прихода, уколико улаз у ризницу наплати само један евро. Оно што је специфичност овог комплекса је близина зграде Текелијанума, који се обнавља средствима покрајине Војводине, и који би требало, барем у свом највећем делу да служи као хостел, национални ресторан, можда и Галерија и вишенаменска сала. Требало би израдити реплике или копије на употребним предметима седам плаштаница ове ризнице (Музеј СПЦ у Београду има мањи број плаштаница), копије портрета будимских епископа, неких икона, штампати текст Привилегија аустро-угарских царева, израдити озбиљну монографију и јефтиније водиче, те све продавати у порти ове цркве, где ове године треба започети изградња ризнице. Печуј, као европски град културе 2010, такође садржи мноштво раритетних драгоцености српског трајања на овом подручју. Планира се реконструкција једне капеле и њена пренамена за музејски простор, јер смо ми део светске и европске културне баштине, те спремно треба да дочекамо планирану презентацију и манифестацију културног наслеђа.

3) Далматински корпус светиња се налази у окружењу које је било захваћено ратом. Држава Хрватска је претежно католичка земља, која је у периоду НДХ покушавала да једну трећину српског становништва преведе у католичку веру, другу трећину је физички елиминисала а трећу иселила. Демографска политика нашег суседа остварила се расељавањем преосталих Срба тек у најновијем рату. Колико прошле године догађали су се националистички испади у Епархијском двору у Шибенику. Календар је грегоријански. Као бивша југословенска република, Хрватска од државе Србије путем мешовите Комисије за реституцију потражује културна добра српске провинијенције, која су у искључивој надлежности Епархије далматинске. Благо манастира Крка, Крупа и Драговић налази се у држави Србији, на више места, из безбедносних разлога, јер су прогнаници понели са собом своје светиње. Хрватска жели ово благо назад, док се избеглица заувек решила. Срећом, о повраћају одлучује и пита се превасходно Владика далматински, Фотије, који не дозвољава повраћај културних добара док се не изгради ризница (средствима државе Хрватске), музејски простор по светским стандардима музеологије, дакле наменски простор, специјалне витрине, електронско обезбеђење, огледна влажност, температура, осветљење и обезбеђење, алармни системи повезани са дежурном полицијом. Када се такво здање обезбеди - музејски предмети од непроцењиве вредности ће се вратити. Подразумева се да ће се улаз у овај јединствен, прворазредни, сакрални музеј наплаћивати. Претпоставља се да ће своје културно благо, без опасности да буду ухапшени, због сталне продукције нових оптужница за ратне злочине, моћи да виде мушкарци, трајно расељени са тих простора, чији су преци стварали, куповали и збирали ово непроцењиво благо.

4) Да ли средњовековни манастири на Косову и Метохији, уписани на Листу светске културне баштине, могу да буду држава у држави, чак и у условима проглашене независности Косова, односно да ли ико размишља о њиховој самосталности у непријатељском окружењу и о одрживом развоју? Да ли подручје средњовековног наслеђа може да буде екстериторијално и да у блиској будућности представља српски Ватикан? Грачаница, Бањска, Богородица Љевишка, Дечани, Пећка патријаршија, Свети Архангели, Девич, Зочиште, Ђурђеви Ступови, Сопоћани и Стари Рас са околином били би културна мапа овог ''изузетог'' и изузетног подручја. Оно што су Рударско-геолошки институт и Рударски факултет урадили на подручју манастира Бањска и Грачаница, охрабрује нас да своју визију сматрамо одрживом. Наиме, сам назив манастира Бањска нам говори да је у питању подручје са термалним водама, али то је само предање и лингвистичка спекулација. Када су наведене институције пронашле термалне воде са температуром од 56 степени Целзијуса, постало је реално увести систем интерног водоснабдевања и грејања топлом водом целог манастирског комплекса. Исти пројекат је спроведен и на подручју манастира Грачаница. Сада би требало решити још питање снабдевања енергијом, осмислити систем мини електонских-централа или можда искористити енергију ветра или сунца. Али овим питањем требало би да се системски бави држава Србија. Грејање и водоснабдевање би требало по истом технолошком рецепту применити и на остале манастире. Системским мерама помоћи треба оспособити ове манастире да буду независни од милостиње непријатељског окружења и да су егзистенцијално одрживи и самостални. Обезбедити политичким преговорима сигурне коридоре и реке ходочасника кренуће у ''свету српску земљу''. Верски туризам обезбедиће потребне приходе и монашке заједнице ће опстати.     

Закључак

Манастири су протеком времена изгубили круцијално, базично знање о одрживом развоју, складу материјалног и духовног живота, о холистичкој философији спасења, не мимо, него уз помоћ света. Они нису изолована места у којима је пупчана врпца између света и манастира пресечена. Нису ''небо на земљи'' у буквалном смислу, у границама манастирске порте. Нису херметички затворени чистунци који брину само о молитви. Њихова молитва има дејство на локално окружење и на ширу средину. Њихова молитва не може се обављати празног стомака у апсолутном посту. Јер ''небо на земљи'' не представља квантитативну него квалитативну промену. Преображај материјалног и духовног света.

Као носиоци квантитета, они су састављени од економског, социјалног, културног, политичког, технолошког и сакралног мозаика, који не одудара од постојећег ступња развоја окружења. Молитвеници нису ванземаљци него чеда свог поднебља. Из непосредног окружења регрутују се њихови ''људски ресурси'', искушеници и монаси. Обрађује се земља, негују културе које успевају на том тлу, црпу се природни ресурси уз неговање високе еколошке свести, за коју амерички Индијанци кажу: ''Своју земљу нисмо наследили од предака већ позајмили од потомака''. Локално становништво не само да заједно са монасима обрађује земљу, него се у манастиру учи писмености, словесности, благодати старих заната, знањима и рецептима о пчеларству, винарству, виноградарству, итд. Манастир је матица која окупља верни народ у заједницу преображеног живота, који се може назвати одрживом заједницом. Посебно пажљиво бирана места за његове темеље, стратешки и магијски од њих праве лидере, мотор за развој целог краја.

У прошлости расадници добробити, данас су манастири изгубили везу са сопственим бићем, заборавили стара знања и сврхе, затворили се у себе и препустили кризи и друштвеним болестима. Ипак, они веома лако могу да се консолидују када је социјални капитал у питању, а он је најважнији за израду сваке стратегије одрживог развоја. Нема бољег места за едукацију и аминирање локалног становништва од манастирске порте. 

Место економа и дохијара у манастиру, локалног занатлије и мајстора, било је потребно колико и мастило једног дијака или благослов игумана. Прерасподела капитала, насилно одузимање имовине, одвајање државе од цркве, учиниле су пукотине и у манастирском бићу. Јер манастир може лако да се одвоји од државе, чак и да буде просторно удаљен од ње, али оно што не сме да изгуби то је веза са верним народом. Стога су манастири генијално осмишљени да подрже равномеран демографски развој, који је још један од нужних услова одрживог развоја.

Лидери у едукацији и образовању за одрживост, они развој и преображај не изводе због себе, већ због свог окружења. Они се не богате, не експлоатишу, не сабирају финансијски и други капитал, већ расподељују богатство на све из окружења, преображавујући материјални у спиритуални ниво.

Тако се ''небо на земљи'' шири изван манастирске порте неспутано препрекама које су начињене људском руком. Зато, кад се ово заборављено знање буде освестило и старим власницима назад вратило, можда ћемо осмислити оригинални модел равномернијег и хуманијег одрживог развоја.

Литература:

1. Bernard M. Filden, Juka Jokileto: Smjernice za upravljanje podrucjima svjetskog kulturnog nasledja, II izdanje, Kotor, 2005. (Preporuke ICCROM, UNESCO, ICOMOS)

2. Марин Брмболић, Божидар Крстановић, М. Миљковић: Занати – Манастир Хиландар, РЗЗСК, Београд, 2006.

3. Марин Брмболић, Божидар Крстановић, М. Миљковић: Браве и оружје  – Манастир Хиландар, РЗЗСК, Београд, 2006.

4. Динко Давидов: Сентандрејске српске православне цркве, Музеј Српске православне епархије будимске, Сентандреја, 2005.

5. Коста Вуковић, Атила Мудрак: Српска црквеноуметничка збирка, Музеј Српске православне епархије будимске, Сентандреја, 1998.

[Silvana]

Da li znate da nasi manastiri izvan matice, uključujući i svetu lavru - manastir Hilandar, za vreme sadašnjeg ministra kulture grcaju u besparici, dok se neke minorne, periferne NVO finansiraju novcem budžetskih obveznika?

Da li znate da se u Ministarstvu finansija SPC - crkve i manastiri od izuzetnog i velikog značaja, smatraju nevladinom organizacijom? I tako, sa tih konta i računa se isplaćuju? Šta mislite, braćo i sestre o tome?