Појам и значење догме, формулисањe догмата - Однос догме и Светог Писма

[Guest свештеник Иван]

Реч догма има порекло у глаголу δοκειν – мислити. Појам догме је мењао свој

садржај и од појма личног знања добио је значење философског става. Кроз историју,

термин догма се премешта у јавни живот, у државу, и означава одлуке политичког типа.

Код Јеванђелисте Луке стоји: Изиђе заповест (догма) од Ћесара Августа. Тако је појам

догме имао заповедни карактер.

У Старом Завету реч догма се употребљава у два плана: у политичком смислу се

односи на државне законе и указе и у верском на заповести Мојсијевог Закона.

У Новом Завету се такође употребљава у двојаком смислу: у политичком

означавајући царске указе и законе и у верском означавајући прописе Мојсијевог

закона и новозаветно верско учење.

Код Светих Отаца има следеће карактеристике:

а) код првих апостолских Отаца догма се повезује више са праксом него са теоријом;

б) у каснијем периоду термин догма се односи подједнако на учење Цркве као и на

учење јертика;

в) догма се код Светих Отаца повезује са богослужењем и другачијег је карактера од

проповеди. Св. Василије Велики каже: О догмама се не говори док се проповеди

објављују!

Догма је, дакле, истина у коју верује Црква као заједница коју и доживљава као

спасењску истину за сваког човека. Треба нагласити и да догмати Цркве нису

ограничени на обим. Могуће је формулисати и нове догмате, и у овом времену, уколико

се за то укаже потреба.

[Guest свештеник Иван]

Однос између догме и Св. Писма је ерминевтички. Догме представљају

својеврсно тумачење Св. Писма. У вези са овом проблематиком, која је иначе страна

Православној Цркви, Западна теологија је подлегла лажној дилеми о једном или два

начина извора Откривења. На Западу постоји недостатак схватања везано за

Откривење. Наиме, они уче да је Откривење рационално, за разлику од источних

писаца који говор да је Откривење лично. На Западу постоји објективизција Св. Писма

и Цркве тако да се о истини говори на основу збира чињеница. У православном

Предању, Св. Писмо и Црква представљају сведочанства истинитог начина живота.

Истину да је Бог Света Тројица човек сазнаје као члан Цркве, која је заједница многих

личности, а за узор има вечну заједницу Трију Личности.

Нови Завет даје смисао богојављањима у Старом Завету. После Оваплоћења

Логоса имамо потпунији и виши вид Откривења од оног у Старом Завету. У личности

Христовој је јединствен начин Откривења који укључује и чулно искутво. Због тога је

Откривење Бога у Христу највише и најпотпуније. Ко је видео мене видео је Оца!

Евхаристија је најсавршенији вид Откривења Божијег. Виђење Бога јесте виђење

нетварне светлости и увек је то откривење Бога у Христу. Црква у свом животу црпи

Откривење Божије из догађаја историјског јављања Христа. Апостолско искуство

представља прве догмате, који ће бити основ за касније догмате и каснија тумачења.

[Guest свештеник Иван]

У разумевању Откривења Христовог и прихватању догмата као богооткривених

истина присутна су два основана проблема:

а) премошћавање јаза између историјског

Христа и времена у коме је Он живео, и каснијих времена у којима је формулисана

основна догма, и

б) премошћавање јаза између садашње реалности и есхатолошке

стварности.

Христос доноси предукус пуноће Царства Небеског, и директно знање о Богу,

најављујући савршено Божије Откривење и наше савршено богопознање. До долазка

последњег дана ни један пророк и свети нема потпуно знање о Богу, у једном

постојаном и непроменљивом виду. Предукус есхатона и потпуног знања о Богу, већ

сада је могуће захваљујући сталном присуству Светог Духа који вернике, као чланове

Цркве уводи у Истину. Дело премошћавања између садашњег века и прошлог времена

као и садашњег и будућег века јесте превасходно дело Светог Духа у Божијој

Икономији.

Постоји више приступа тумачењу саме богонадахнутости светих списа, било да

је реч о Св. Писму или саборским одлукама:

а) механичко у којем се полази од тога да Свети Дух делује кроз људе користећи

их као инструменте или оруђе;

б) моралистичко у коме се присуство и дејство Светог Духа разуме превасходно

као последица етичких промена код човека. Тумачење догми се у овом приступу веузје

за аскетски подвиг.

в) дејство Светог Духа је резултат догађаја заједништва оствареног и

пројављеног у Цркви. Формулисање и тумачење догмата предпоставља учешће у

животу Цркве. Деловање Светог Духа у формулисању догматских истина је

незамисливо мимо сабрања у Цркви.

У време Месије, које нас уводи у Нови Завет, Свети Дух се припрема да се даје

целом народу Божијем. Свети Дух чини вернике члановима Цркве као саборног

организма, будући да ствара заједницу тамо где дише и сажиже сваки егоизам. Свети

Дух делује као Дух заједнице, делује у Телу Цркве. Стога, Откривење богооткривене

истине предпоставља увек заједницу Цркве. То је основни предуслов да би једна истина

била догма.

[Guest свештеник Иван]

Црква је заједница кроз коју и у којој постоји нова битнија веза између Бога,

човека и света, пројављена и остварена у Личности Христовој. Да би Откривење било

потпуно знање о Богу сама Црква треба да има следеће одлике:

а) да је заједница – сабрање свих чланова Цркве који су крштени и који чувају

начин живота, откривен и пројављен у Христу.

б) да је ова заједница верних сабрана у једној служби која ће пројављивати нови

начин живота откривен кроз Христа и апостоле. Ова служба је Евхаристија будући да

се у њој пројављује нови начин живота остварен у Христу.

в) Евхаристија има епископа на месту Христовом и прзвитере који су икона

Апостола. Евхаристија као Сабрање верних има Господа Исуса Христа за центар.

г) Пошто Цркву чине многе заједнице, руководством својих епископа,

исповедају и припадају једном Телу Цркве.

д) Свака одлука Сабора мора бити саопштена на Литургији уз народно Амин,

као потврду.

[Guest свештеник Иван]

Да би истине вере биле догматске потребно је да испуне следеће претпоставке:

Откривење

да догмати свој садржај црпе из верности према првобитно исказаном односу Бога и

света, који се открива и остварује као заједница Бога, човека и света у Христу;

Неопозива важност

када се догма успостави и уобличи у савести Цркве, њена важност се показује као

неопозива. Све што је донето има апсолутну важност.

Евхаристија

да би догмати имали своју изворност и важност потребно је да постоји и дејствује

евхаристијска заједница.

Непогрешивост

непогрешивост догме долази не од неке институције која постоји сама за сабе, него је

превасходно резултат заједнице Светог Духа.

Сабори

догматска теологија не може да полаже право на непогрешивост у истом смислу као

догмати донешени на Саборима.

Догматски ставови који се налазе у савременим догматима треба превасходно да

буду тумачење постојећих догмата Цркве. Бог се једино познаје и истину о себи

открива у Духу и у љубави, кроз саборно искуство Цркве.