Ima li utehe i za nas koji smo pravoslavni?

[Сава Савановић]

СРПСКЕ СТРАНПУТИЦЕ – ЕВРОПЕЈЦИ, КОНЗЕРВАТИВЦИ, НЕОПАГАНИ И ЕКУМЕНИСТИ

Пише: Василије Мишковић   

четвртак, 08 јул 2010 10:14

Вековима траје борба против православља и српства од стране његових јавних и тајних непријатеља.  Она се се некада види кроз јавне нападе и државне прогоне вере и народне традиције, а некада је скривена и подла у виду ширења обмана и подметања које имају за циљ да изазову забуне, смутње и расколе. Много је учесника у тој вековној борби против хришћанског наслеђа и против српског народа као носиоца православне вере. Од оних који отворено нападају српско наслеђе и настоје да га сузбију свим средствима као што су то комунисти чинили, преко оних који воде своје специјалне операције ширећи такве приче које имају за циљ да оцрне веру и традицију или да облате њене носиоце, па до покушаја да се увуку у народ и саму цркву и да ту изазивају поделе и расколе подржавајући мало једне мало друге крајности.

Тако се данас у нашој цркви покушавају изазвати таква дешавања која ће је ослабити и на жалост у нећему од тога успевају. Силе које не желе добро ни православљу а ни Србима потајно помажу оне који раде на „поруганију благоћашћа“ и који служе непријатељима вере како је Његош називао Доситеја који је, осим корисних ствари које је радио, просипао je просветитељске умотворине и борио се против „верске затуцаности“ Срба. Тада је Његошу било јасно како је наш први рационалистички просветитељ западног типа, а да вероватно и није тога свестан, био средство борбе против православља и светосавља јер га је отворено омаловажавоа као нешто „заостало и примитивно“. Данас имамо много оних који су подлегли тој индоктринацији па можемо рећи да је доситејевштина кроз два века успела да у великој мери удаљи Србе од своје вере и традиције или пак да је образовани људи сматрају за „бапске обичаје и којекава сујеверја“. А тиме су они који су утицали на Доситеја добили велику битку против православне вере и српске народне традиције са позиција секуларног рационализма и атеизираног просветитељства.

Комунисти су следећи ту секуларну и вулгарно материјалистичку идеолошку линију у комбинацији са комесарском суровошћу систематски уништавали хришћанско и српско наслеђе на овим просторима. Данашња „друга Србија“ представља нову генерацију секуларног и антисрпског крила доситејевске „традиције“ која је у себи баштинила и позитивне елементе – државотворност, патриотизам и искрено родољубље – што њихови данашњи следбеници готово да уопште немају. Они агресивно промовишу глобалистичку и анационалну идеологију којој српска црква и традиција изгледају само као баласт (или нешто горе од тога) са којим се не може у модернизацију и „у Европу“.

Други крак борбе против светосавског наслеђа у Срба долази од оних који су били декларисани Срби, који су се често представљали као националисти и патриоте, а неретко и као православци. Но њима је вера и традиција била нешто небитно или чак нека врста сметње за остваривање њихових политичких, идејних или неких других циљева. Било је ту и оних који су на националромантичарски начин доживљавали српску традицију у којој им је рецимо био битан Цар Душан као велики владар а мање битан Свети Сава као утемељивач српске цркве, просвете, културе и целокупне српске идеје. Ови и овакви „националисти“ и „десничари“ су заправо копије западних католичких, протестантских или атеизираних десничара и као такви често имају врло мало везе са српском вером, традицијом и обичајима.

Они су готово исто тако отуђени од своје вере и свог народа као и они отворени промотери глобализма, само што то маскирају својим „српством“, „национализмом“ или „конзервативизмом“. Њима српска вера и српски народ служе само као средство да се формира национална држава или пак да се они дочепају неких позиција, при том не познају или игноришу оно што је Владика Николај називао „душом Србије“. Неки од њих би да реформишу Србе модернизују цркву по узору на католичку или протестантску, неким од њих не би био проблем да православна црква уђе у унију са католицима или протестантима, ако је то у „националном интересу“. Често се од њих могу чути олаке квалификације како би се српска црква требала модернизовати или пак отворено укључити у политички живот, наравно да подржи њихову политичку опцију. Они једноставно светосавску веру и традицију схватају као обичајност и не виде ту снагу и енергију која је Србе увек помагала и одржавала на овом тешком балканском бојишту. Колико су тек далеко од разумевања и вере у то да је православље чувар Истине и као такав непроцењив бисер који има и историјску и надисторијску вредност.

Како је представник прве приче био Доситеј, другу би могао да репрентетује Вук Караџић – као најзначајнији националромантичар деветнаестог века. Њему се приписује и оно „брат је мио ма које вере био“ што је пример погубног занемаривања значаја вере и традиције које нас је кроз југословенство и светске ратове коштало милионе глава и губљењем свог имена, своје традиције (вере, ћирилице...). Овде сад не говоримо о теми да ли може неко бити Србин ако није православац (наравно да може) већ о томе да православље и светосавље одређује и дефинише српски историјски пут у тој мери да се може сматрати доминантним делом српског идентитета. Срби без Светог Саве, без светосавља једноставно нису више онај народ који су били вековима, без обзира чак и ако им то српско име остане у наслеђе или га замене неким југословенским или европејским сурогатом. Разлика између радикалних доситејеваца и вуковаца је у томе што би се први одрекли и самог имена док би други да га задрже и да му дају другачији садржај – садржај који неће бити аутентично српски и православни. 

Поред ових првих космополита који у целини одбацују хришћанско и српско наслеђе и ових националиста који вуковски фарисејски узимају из традиције оно што им одговара и то самовољно и секташки интерпретирају имамо и оне који налазе своје упориште у којекавим мање више псеудонаучним теоријама. Неки су бежећи од атеизма и антисрпства улетели у једну другу замку те су постали неопагани - ма шта то значило. Идејни темељ ове перфидне антисветосавске и антисрпске приче је у томе да су Срби наводно иако номинално хришћани остали и даље у души пагани. По тој логици би сви хришћански народи могли да се сматрају паганским јер се код свих у маљој или већој мери сачували елементи старе народне традиције. Овим смешним српским неопаганима је битно што су неки обичаји који постоје код нас попут славе постојали вероватно и пре примања хришћанства у неком другачијем облику. Па то нико ни не спори – реч је о томе да су се стара народна схватања нека су била религијска а нека магијска преобразила и саобразила хришћанском обрасцу и тиме добила свој прави смисао и сврху. Ови полупагани или новокомпановани пагани ни не знају шта је то заиста била та народна вера, она се реконструише преко остатака остатака у народној традицији и то углавном других словенских народа, али их то не омета у томе да инсистирају на идеји да су Срби пагани и да треба да се врате паганизму. Но то је тек још једна од бројних лукавих стратегија слабљења и разбијања српске традиционалне вере и стварања нових раскола у српском бићу. Да би ствар била јаснија – корен те идеолошке подметачине је у каточичкој пропаганди како православље није толико јерес колико примитивно народно веровање, па и сујеверје. На жалост неки Срби су прогутали тај лукави мамац и они даље шире језуитску пропаганду а да тога нису ни свесни. 

На крају имамо и оне анационалне хришћане који потцењују значај припадности заједници, породичној и народној у хришћанској традицији. Они по католичком и протестантском рецепту желе да буду „само хришћани“ и не занима их много српска традиција и светосавље као „хришћанство српског стила“. Они потцењују значај Светог Саве или га пак виде као једног духовника који није имао осећај за свој народ а управо је истина супротна. Свети Сава је постао свети човек борећи се за свој народ и гајећи умно-срдачни бол за отачаством кад год је његов народ у невољи или страда. Ови православци без нације или православци којима сопствени народ није толико битан не схватају да се човек спасава кроз заједницу па и народну заједницу и то на начин који је својствен тој заједници („хришћанство српског стила“). Аисторични и анационални хришћани су толико неукорењени у традицији да их мало јаче искушење може помести и однети ко зна где.

Стога су они често склони да буду наклоњени идејама европејства, екуменизма и „хришћанског глобализма“ што и њих сврстава у ону категорију коју је Његош сматрао да је злоупотребљена од „непријатеља благочашћа“ то јест од оних који не желе добро ни српској цркви а ни Србима. Не схватају да је „комуникација“ имеђу вера овде постојала али била често у виду верског погрома и прогона православних од стране католика и муслимана, или притисака да се Срби поунијате или потурче. Не разумеју да није ствар толико у неким обредним или теолошко-теоријским разликама већ у суштинској разлици између агресивног католичанства које нема много везе са изворним хришћанством и православља које је ту чистоту сачувало. Исто тако не схватају да инсистирањем на анационалној вери се удаљују од свог народа, стварају нове поделе (екуменци - антиекуменци) и могу довести до раскола.

Екуменистичка пропаганда јесте подржана од западних кругова који желе или да привуку на своју страну или пак да нас ослабе стварањем унутрашњих подела. Сорошевци и други подржавају и финансирају то „толерантно и екуменистичко крило“ међу млађим генерацијама православаца, али истовремено ће дати и медијски простор и зилотима који оптужују готово цео врх цркве за екуменизам и унијатске намере. Како се то ради – позову се неки представници православне цркве на неке банигне разговоре а онда се врши притисак да се нешто од ватиканских циљева убаци у заједничке декларације. Ако у томе не успеју Ватикан перфидно пусти гласине како су се ту и ту разговарали око уједињења цркава желећи да компромитују оне који нису попустили пред њиховим наговорима и понудама. Ове западне структуре моћи имају вековно искуство у манипулацијама, закулисним играма, уценама и сличним техникама наметања своје воље и своје доминације над људима и народима.

Они стога подржавају и оне који се залажу за екуменизам на разне начине али им није страно да постакну и другу страну, нарочито задрте зилоте да би међусобним препуцавањима и поделама паралисали православну цркву и наш народ. На велику жалост њихове перфидне стратегије у овом времену су уродиле злим плодовима у виду српских распри, подела и међусобних сукоба. Екуменисти и зилоти су две стране исте медаље – два екстрема који доносе само невоље и штете српском православном народу. Они који не желе добро нашој цркви и нашем народу подстрекавају раздоре (рецимо око случаја еп. Артемија) па из исте кухиње долази подршка оним најрадикалнијим елементима са обе стране да би се поделе продубиле.

Стога би сви свесни и савесни људи којима је до опстанка овог народа морали схватити опасности и да раде на сузбијању ових екстрема који штете јединству и слози. Они се међусобно хране, па често се чини да једни без других не би могли, с тим да ми сви заједно од њих имамо само штете. Ако ништа друго губимо драгоцену енергију и време на јалове и штетне расправе.

Наспрам свих тих и других заводљивих странпутица је само један прави српску пут – пут Светог Саве и осталих великих и праведних људи нашег народа, но то је пут којим данас на жалост Срби све ређе иду. Овај интегрални српски пут превазилази те партијско-секташке поделе које тренутно гуше и окивају српски народ, те он представља и позитивну синтезу оног позитивног у овим једнострано дефеинисаним правцима а одбацује оно негативно и штетно. Мера свих вредности у том послу превредновања свих српских путева и странпутица је светосавска идеја и пракса народне државе, народне цркве, народне војске и народне културе. Само повратком, али искреним и дубоким својој светосавској вери и традицији ми можемо превазићи постојеће секташке поделе и уједињени кренути напред у једну сигурнију будућност и општи напредак.