Бисерко: Декларацију о Сребреници у уџбенике

[Solomon Kane]

Контролишите сви заједно своје речи и емоције или следе опомене а онда...знате и сами.Молим вас,водите пристојан дијалог!

[into the sunset]

Бисерко: Декларацију о Сребреници у уџбеникe

05. јул 2010.  | 02:25 | Извор: ФоНет

БЕОГРАД -Декларација о Сребреници, коју је усвојио парламент, мора ући у образовни систем Србије, изјавила је председница Хелсиншког одбора за људска права у Београду Соња Бисерко и истакла да јој је драго што ће и председник Србије Борис Тадић присусуствовати обележавању 15 година од злочина у Сребреници.

"Мислим да је важан гест да председник земље, која је одговорна за то што се тамо десило, оде у Сребреницу и на неки начин покаже своју емпатију за жртве и страдање", рекла је Бисерко у интервјуу Радију Слободна Европа...

A ture li ovu Deklaraciju u nastavni plan, moja deca ima da se školuju u Moskvi   .....

Kulturna politika

Srpska istorija u udžbeniku za šesti razred osnovne škole

Milan Damjanac    

petak, 02. jul 2010.

Nacionalni interes svake ozbiljne države jeste, pre svega, uspešna i odgovorna kulturna politika i kvalitetno obrazovanje dece. Nema ničeg važnijeg za budućnost srpskog naroda od demografske obnove, zaštite kulturnog nasleđa, očuvanje nacionalne svesti i istorijskog pamćenja. U skorašnjem tekstu Slobodana Antonića „Samomrzitelji“, imali smo prilike da pročitamo prikaz lika i dela direktora Narodne biblioteke Sretena Ugričića. Ne samo što je u našoj lepoj državi moguće da neko poput Sretena Ugričića postane direktor jedne od najvažnijih ustanova, time dokazujući da ova zemlja nema nikakvu kulturnu niti obrazovnu politiku, već su i udžbenici u službi dnevnopolitičkih dešavanja. Kao što ćemo imati prilike da vidimo, ideološka zloupotreba mladih pošinje od osnovne škole.

Albanci – starosedeoci Balkana i došljaci Srbi

Prethodnih dana, pomno sam iščitavao i beležio zanimljivosti iz udžbenika istorija za šesti razred osnovne škole u izdanju Zavoda za udžbenike Beograd. Autor ovog udžbenika Rade Mihaljčić iznosi neke frapantne tvrdnje. Nakon čitanja ovog udžbenika, nisam više siguran da poznajem srpsku srednjovekovnu istoriju. Može biti da samo nisam dovoljno proučavao dela albanskih i hrvatskih istoričara. Naime, u ovom udžbeniku koji se bavi istorijom srednjega veka, mogao sam da naučim da „...podela društva uvek vodi i stvaranju države koja štiti bogati, vladajući sloj“ .Zanimljiva opaska. Nakon što sam ovu značajnu lekciju savladao, upoznao sam se sa starosedeocima Balkana – Albancima. Nakon opisa dolaska Slovena na Balkan i sukoba sa starosedeocima autor kaže „...međutim, starosedeoci koji su živeli zajedno i čija su naselja grupisana u veće skupine nisu slovenizirani. Običaje, jezik, i druga narodna obeležja sačuvali su Albanci. Deo doseljenih Slovena primio je jezik i običaje Albanaca i stopio se s njima“. Zapanjen ovom konstatacijom, sasvim slučajno sam pronašao objašnjenje u prvoj proširenoj verziji istog udžbenika, u rečenici koje nema u sadašnjoj: „Albanci vode poreklo od starosedelaca na Balkanskom poluostrvu, najverovatnije Ilira, romanizovanih u manjoj meri. Sa njima su se mešali stari Grci, Sloveni i drugi narodi...“.

Posle ovakvog saznanja, nema smisla prigovarati Albancima na svojatanju Kosova i Metohije, srpskih manastira i kulturne baštine. Oni su ionako balkanski starosedeoci, a Srbi su uzurpatori. Čitajte deco, učite srpski đaci, svoju istoriju! Vi ste pripadnici došljaka i uzurpatori albanske zemlje i sve što doživljavate – doživljavate sa razlogom. Albanci ne uzimaju srpsku zemlju, već vraćaju svoju natrag. Eto, i to doživesmo od srpskog istoričara koji našu decu uči srednjovekovnoj istoriji. Tvrdi čovek da su Albanci potomci Ilira, i time direktno pomaže njihove osvajačke pohode i otimačinu srpske zemlje. Odavno je utvrđeno da Albanci nemaju pomorsku i ribarsku terminologiju, čime nam je nemački lingvista, akademik, prof. dr Gustav Vajgand (G. Weigand, 1860–1930) dokazao da Albanci nisu Iliri. Ovo je jedan od njegovih dvanaest čuvenih argumenata koji su prevedeni, objavljeni i prodiskutovani (pa i usvojeni) od strane svih svetskih priznatih istraživača. Štaviše, i od samih albanskih trezvenih naučnika, lingvista, istoričara i akademika, kao što su akademik, prof. dr. Eqrem Çabej (1908-1980), dr Ardian Klosi, Ardian Vehbiu, Fatos Ljubonja i puno drugih. Bez obzira na to što je naučni svet prihvatio istinu o poreklu Albanaca, albanske vlasti, podržane od strane kvazinaučnih teorija, nastavljaju da tvrde da su poreklom Iliri. Time su preplavili svoju literaturu, počev od bukvara, koji stavljaju u ruke svojoj deci od prvog dana škole, pa sve do "naučnih" studija i disertacija. Sve to očigledno nije dovoljno pojedinim srpskim akademicima kao što je slučaj sa Radetom Mihaljčićem. Koga briga za kartu Evrope iz 814. godine na kojoj se jasno vidi srpska država na Balkanu i albanska koja se graniči sa Jermenijom i Azerbejdžanom. Moja neprosvećena malenkost, nedovoljno zaražena evrofanatizmom i regionalnim duhom saradnje i bratstva, ne može da shvati ovakvu tvrdnju u udžbeniku za šesti razred. Ukoliko ste pomislili da je to sve, varate se. Nakon toga sam proširio svoja saznanja naučivši da je „ Stefan Nemanja osvojio Kosovo i krajeve severne Albanije“ . Naravno, pisac udžbenika je mogao reći – krajeve današnje Albanije. Ništa od toga. Ponadah se, u trenutku, da je u pitanju slučajan previd. Postoji još jedan slučajan previd, koji doduše, verovatno nije autorova greška, ali pokazuje stanje duha ljudi koji su učestvovali u pripremi ovog udžbenika za štampu. U odeljku „Istorija i legenda“, srpski junaci Toplica Milan i Kosančić Ivan su, sasvim slučajno, zamenili imena, te se navodi „ ...njima je predanje pridodalo izmišljene, neistorijske likove kao što su Jugovići i pobratimi Miloša Obilića, Ivan Toplica i Milan Kosančić“. Kao neko ko je odrastao na kosovskom zavetu i srpskim epskim pesmama, ne mogu da razumem ovakav previd (da ne govorimo o sigurnosti sa kojom autor tvrdi da su likovi izmišljeni).

Nakon svega ovoga, bio sam ubeđen da čitam delo iz albanske istoriografije. Nažalost prevario sam se. Ponadam se da će se autor ispraviti u odeljku o osmanlijskim osvajanjima, međutim: „Posle Maričke i Kosovske bitke, Turci su sve više ugrožavali albanske oblasti“ . Nakon toga govori o junaštvu Đorđa Kastriota Skenderbega i nijednom rečju ne napominje da je Skenderbeg poreklom bio Srbin, niti dolazak Albanaca na Balkan nakon sloma arapske Sicilije.

„Makedonski Sloveni“ i njihova nacionalna samobitnost

Ukoliko niste znali – vaša deca znaju.

Makedonci su stari evropski narod. Nekada su se zvali „Makedonski Sloveni“ i među prvima su prihvatili ćirilicu: „ ...na Balkanskom poluostrvu ćirilicu su prihvatili Srbi, Makedonski Sloveni i Bugari“. Međutim, kaže autor, ćirilicu su, sem Srba, Makedonaca i Bugara prihvatili i ljudi koji žive u „ Bosni i primorskim krajevima jugoistočno od Splita“. Ko li bi ti, nepoznati ljudi, mogli biti? Da li je razumno pretpostaviti da su u pitanju bili Srbi? Ne, ne, to nipošto, bošnjački istoričari u svojim udžbenicima uče decu da u srednjem veku u Bosni nije bilo Srba. Nećemo valjda propagirati velikosrpsku politiku u udžbeniku za istoriju, nije evropski od nas da iskazujemo pretenzije na susedne i prijateljske nam države. Zato ćemo, kako bismo izgledali evropeizovano i soroševski, reći da postoje neki neidentifikovani ljudi, van granice današnje Srbije, koji su koristili ćirilicu. Ta formulacija zvuči moderno. Autor je ovaj manevar iskusno izveo, i samim tim zaslužuje nagradu „Najevropljanin“. Zaslužni nosilac ovog prestižnog priznanja je i Ivica Dačić. Autor dalje govori i o patnjama i stradanju „Makedonskih Slovena“. Naime, „posle sloma Bugarske, nad Makedonskim Slovenima uspostavljena je vizantijska vlast. Nova uprava izazvala je nezadovoljstvo koje je preraslo u otpor... “

O patnjama „Makedonskih Slovena“ govori i u odeljku o srpskim srednjovekovnim osvajanjima: „ ... Od Vizantije kralj Milutin je osvojio Makedoniju, u kojoj su živeli Makedonski Sloveni...“

Takođe, Dušan Silni je osvojio „veći deo albanskih krajeva“ . Odmah se vidi da smo lideri u regionu. Predsednik Tadić rešava hrvatsko – slovenačke sporove, a istoričar Mihaljčić razrešava veliku enigmu istorije i dnevnopolitičkih zbivanja. Srbi i Bugari su vršili pretenzije na makedonsku teritoriju terorišući makedonski narod (šta bi sa svim onim Srbima u Makedoniji koji su se tako izjašnjavali do 1945, oni su izgleda, statistička greška) a Grci bez razloga napadaju Makedonce za uzurpaciju grčkog imena i zloupotrebu istorije. Dnevnopolitička enigma. Upravo je to i suština ovog udžbenika – propaganda u službi dnevnopolitičkih zbivanja i potreba, korak napred ka „pomirenju u regionu“. Naučio sam, takođe, da je Marička bitka bila katastrofa makedonske, a ne srpske države i naroda.Makedonija je, kaže autor, „ izgubila samostalnost“.

Znači, naši preci su oslobađanjem južnih srpskih krajeva 1912 godine u stvari izvršili agresiju na makedonski narod. Bože, nisam imao predstavu da smo mi Srbi narod osvajača. Što bi rekao Brana Crnčević, „ koliko Srbija treba da bude mala da ne bi bila velika“.

Na ovom mestu ne mogu a da ne spomenem nekoliko reči Danka Popovića iz usta njegovog junaka Milutina: „ Zauzesmo mi Kajmakčalan, sinovče. Prekrismo ga leševima. Samo konja šta je ostalo da se raspada na onim padinama... Dobro, blago ujaku, a što mi onda ljubismo zemlju?...  Imadosmo li mi neka druga posla nego da po Makedoniji ginemo? Jesu li, blago ujaku, velim, jesu li ti čija je zemlja znali ranije da je njina? Ako jesu, što je ne osvajaše i oslobađaše, kako se tek sad setiše čija je?... – smeje mi se u brk... Svi oni pišu sad i govore da smo mi oteli Makedoniju kad smo prešli preko Kajmakčalana. A ja, sinovče, vidim nas kako ljubimo zemlju kad smo prešli na ovu stranu Kajmakčalana, pa mi krivo. Što je nama bilo potrebno da ljubimo zemlju Kajmakčalana pa da se Makedonci ljute na nas... Što da Makedonija bude za nas tri puta grobnica, pa da nas čak i naši školovani ljudi kajmakčalanskim avetima nazivaju i da nas podrugljivo zovu Soluncima, ko da je lako biti Solunac. Zašto se zaboravlja da je i od one šake jada što je sa Halkidikija pošla kao desetkovana srpska vojska do kraja izginulo više od polovine... Zašto da ispadnemo smešni na kraju? “

Zaključak

Svaki narod pokušava da u svojim udžbenicima „ulepša“ istorijske događaje i predstavi sebe u boljem svetlu, te često pretera. Jedino je kod nas nemoguće očekivati bar minimum objektivnosti, bar minimum samopoštovanja i poštovanja istorijske istine. Kako izgleda koncepcija buduće regionalne saradnje u pogledu zajedničke istorije i činjenica u udžbenicima, najbolje možemo videti po publikaciji Soroševog Fonda za otvoreno društvo Bosne i Hercegovine „ Obrazovanje u Bosni i Hercegovini – čemu učimo djecu?“

Tu možemo pronaći pozitivne i negativne udžbeničke primere. Naravno, na osnovu procene Fonda. Na primer, u kritici udžbenika iz Srpskog jezika i kulture izražavanja u Istočnom Sarajevu kaže se: „ Veći deo navedenih primera odnosi se na imena vezana za srpsku kulturu i istoriju, nisu prisutni primeri iz kulture i tradicije drugih konstitutivnih naroda i ne dominiraju primeri vezani za Bosnu i Hercegovinu: „Na primer: Ulica srpskih vladara, Ulica bana Lazarevića, Ulica Branka Čopića, Ulica Nemanjina, Trg slobode, Trg žrtava fašizma; Prvomajska ulica, Njegoševa ulica ...Na primer: Osnovna škola "Petar Kočić", Filozofski fakultet u Banjaluci, Narodna biblioteka Srbije, Građevinsko preduzeće "Rad", Opština Trebinje ...“ “

Zanimljiv je komentar na pesmu Alekse Šantića: „ Izbor ove Šantićeve pesme iz celokupnog pesnikovog stvaralaštva govori o svesnoj nameri autora udžbenika da kroz nastavu književnosti plasira ideološku poruku, čiji je primarni zadatak - formiranje nacionalnog bića. Pesma je, s obzirom na kontekst, politička, a budući da je nacionalno jasno određena, i patriotska:

„MOJA OTADŽBINA ....I svuda gdje je srpska duša koja, tamo je meni otadžbina moja, moj dom i moje rođeno ognjište. ““

Tako izgleda naša srećna budućnost na Balkanu.

Da se vratimo na kraju udžbeniku istorije. Sem pomenutih tvrdnji, na nekoliko mesta autor daje i nepotrebne i paušalne opaske, koje su neprimerene za jedan udžbenik istorije (nezavisno od toga da li su ispravni ili ne). Tako, na primer, kaže da je papa Grgur smatrao da su „vladari dužni da mu ljube noge“.

Šta bih u zaključku mogao reći o ovom udžbeniku? Lično, plašim se da uzmem u ruke udžbenik za sedmi i osmi razred osnovne škole, u kojima se govori o modernoj srpskoj istoriji. Iz svega priloženog, jasno je zaključiti u kom se pravcu kreće tumačenje istorijskih događaja. Tužno je koristiti udžbenike za decu u cilju promovisanja ideoloških poruka i dnevne politike. Nesreća je što je ovaj i ovakav udžbenik izdao Zavod za udžbenike, ustanova koja po pravilu služi upravo za odbranu đaka od plasiranja laži i poluistina i njihovom ispravnom obrazovanju. Prosto me obuzme tuga kada se setim da sam se zalagao za detaljnu proveru sadržaja udžbenika koje objavljuju privatne izdavačke kuće, kada ovako izgleda remek-delo Zavoda za udžbenike.

Imamo li prava da bilo šta očekujemo od drugih kada smo sami sebi najveći neprijatelji? Na kraju, nagradno pitanje – šta mislite, kakve će stavove o srpskoj državi i narodu imati ova deca kada porastu?

Samomrzitelji

Slobodan Antonić    

subota, 12. jun 2010.

Kada je Aleksandar Gordić, naš kolega sa Filozofskog fakulteta, objavio persiflažu „Čovek ili srbin“ , svi smo mislili da preteruje. U tom eseju-rugalici, Gordić je drugosrbijanski diskurs samomržnje doveo do groteske, tako što je, između ostalog, čak i reči „Srbija“ i „Srbin“ pisao malim, zapravo, umanjenim početnim slovom. Dakle, ovako: srbija i srbin.

A onda je taj deo Gordićeve persiflaže postao istina. Sreten Ugričić je nedavno objavio svoj roman Neznanom junaku. Reč je o Srbiji 2014. godine, u kojoj vlada nekakav nacionalistički diktator. Knjiga je štampana, naravno, na latinici. A ćirilica, kao nacionalističko i zaostalo pismo, korišćena je da označi ono loše, glupo i zaostalo. Tako ju je čitalac mogao da nađe samo u rečima kao što su diktator, Putin i, naravno – Srbija.

U Hakslijevom Vrlom novom svetu, deca se po obdaništima vaspitavaju da ne vole cveće i knjige tako što se dovedu u prostoriju ispunjenu takvim predmetima, pa kad krenu da se igraju, pusti se struja. Posle dvesta takvih tretmana deca vrište od straha kad god vide knjige i cveće. Uz pomoć istog mehanizma (Pavlovljevog refleksa) i Ugričićev čitalac se uči da se ćirilica može koristiti samo kada se želi označiti nešto rđavo. Zato će prosvećeni čitalac posle dvesta ovakvih tretmana vrištati od straha („Nacionalizam! Nacionalizam!“) kada god vidi tekst na ćirilici.

Verovatno zato, da mu čitaoci ne bi vrištali od straha, Ugričić je, kao glavni urednik Izabranih dela Zorana Đinđića, i kao direktor izdavača, Narodne biblioteke, obezbedio da se ove knjige štampaju latinicom. Zar Narodna biblioteka Srbije da objavljuje Đinđića na ćirilici? Ne, naravno. Verovatno zato, da mu čitaoci ne bi vrištali od straha, Ugričić je, od uredništva Politike, zahtevao da njegov tekst u „Kulturnom dodatku“ (23. januar 2010) bude štampan latinicom. Zar Politika da objavljuje Ugričića na ćirilici? Ne, naravno.

Ugričić ume da kaže da je njegova želja da šokira Srbe, kako bi ih probudio. „Iz očajanja zauzimam pozu koja hoće da iritira, da izaziva na preispitivanje, da probudi iz samozaborava“, kaže on, „to je gruba provokacija upućena učmaloj svesti“ (Peščanik, 30. jun 2006) . Otuda njegovo šokiranje čitaoca Politike latinicom. Čitaoce Peščanika Ugričić, naravno, nikada nije šokirao ćirilicom. Jer, oni su u redu, njih ne treba drmati šokovima.

Podvrgavati nekoga strujnim udarima je surovo. Ali, ta vaspitna metoda baš priliči Srbima. Jer, Srbi su osoben narod. „Srbi ne poštuju istinu“, objašnjava Ugričić (Peščanik, 22. april 2008) . „To je, misli se ovde, naivnost, glupost i nemoć, ako se oslanjaš na istinu i zavisiš od istine. (...)Srbi su uvređeni činjenicama i argumentima ovoga sveta. (...)Srbi su jako uvređeni što nije po njihovom. (...)Srbima svašta pada na pamet(...). Srbi ne shvataju da ne poštujući istinu ne poštuju sebe“, ređa svoje misli o Srbima Sreten Ugričić. „Mi Srbi smo narod koji je obožavao Miloševića, a ubio Đinđića“, razjašnjava on na drugom mestu (Peščanik, 30. jun 2006) . Pa nastavlja: „nije lako to voleti, nije lako tome pripadati i sa tim se poistovećivati, nije lako biti srpski patriota“. (Obratite pažnju na zamenicu to).

Zato je za Ugričića „prezrenje naroda najviša forma rodoljublja“ (isto). „I zato, kažem vam: kako stvari stoje, i dalje za Srbe važi: najbolja sudbina je ne roditi se. Ah, kako ovo izgovoriti godi ušima, kao gorki lek na ljutu ranu“, uzvikuje Ugričić (isto). „Savest je antipatriotska“, upućuje on još Srbe, „jer je nepristrasna, a ne popustljiva i lakoverna, jer nije slaba na takozvane naše, nije samosažaljiva“ (Politika, 13. april 2010) .

Zato Ugričić, kao neko ko je savestan i kao neko ko je (anti)patriota, a sasvim slučajno i u funkciji direktora Narodne biblioteke, nepristrasno i objektivno prikazuje srpsko izdavaštvo od 15. veka naovamo (izložba Narodne biblioteke ”Dva Radoslava – Dva vremena”, Mesec kulture Srbije u Torontu, 10. oktobar – 10. novembar 2006). Kao što je primetio jedan naš zapanjeni iseljenik (Radomir Baturan, Vidovdan, 5. februara 2007) , „među osamdesetak izloženih knjiga Narodne biblioteke Srbije nema Svetog Save, nema Miroslavljevog jevanđelja, nema nijedne antologije narodnog stvaralaštva, nema nijedne antologije ni starog ni modernog srpskog pesništva, nema Njegoša, nema Venclovića, nema Petra Kočića (u godini njegovog jubileja!), nema Miloša Crnjanskog, nema Borislava Pekića, nema Slobodana Jovanovića, nema Nikole Tesle (u godini Tesle u celom svetu!), nema Miodraga Pavlovića, nema Gorana Petrovića…“. Ali je zato tu, u zasebnoj vitrini, knjiga Helsinškog odbora za ljudska prava Poricanje i potiskivanje antisemitizma Jovana Bajforda, tu je knjiga načelnika Narodne biblioteke Saše Ilića Berlinsko oko i tu je, naravno, knjiga direktora Narodne biblioteke Sretena Ugričića, Večeras u Emausu. Nepristrasno, savesno i (anti)patriotski, nema šta.

Kako može neki Srbin da kaže „Srbi ne poštuju istinu“? – pitate se vi. Ako to kaže Srbin, onda iz toga sledi da ni on ne poštuje istinu, pa zato ni ovaj njegov iskaz ne može biti tačan. Ali, na Ugričića se ne odnosi ono „Srbin“ iz njegovog iskaza, on nije „ćirilaš-batinaš”, kako je „Srbe“ s prezirom nazvao jedan od zvaničnih promotera pomenutih dešavanja u Torontu[10]. Ugričić je, naime, „Srbin“, evropejac, „Evro-Srbin“ (u terminologiji Sonje Biserko). Kada Ugričić, dakle, kaže „Srbi ne poštuju istinu“, to jednostavno znači „Vi Srbi ne poštujete istinu, dok, naprotiv, ja Srbin za istinu živim. Ja nisam kao vi“.

Kako može Ugričić, onda, da u takvom narodu bude upravnik Narodne biblioteke? – pitate se vi. „U bilo kojoj zemlji na svetu nije moguće da budete antipatriota i da budete na čelu neke od državnih institucija“, čudi se jedan čitalac „Politike“ Ugričićevom iskazu kako je „savest antipatriotska“ . No Ugričić nije u nedoumici. Jer, on je antipatriota samo u odnosu na Srbiju, dok je, naprotiv, patriota u odnosu na „Srbiju“. Upravo je najveće lukavstvo i najveći uspeh reformskog uma da se iz poreza nad Srbima finansira stvaranje „Srba“. Kao rezultat tog delovanja možda uskoro i bude realizovan ideal da „i dalje za Srbe važi: najbolja sudbina je ne roditi se“. A kada se završi takva prokićevska modernizacija Srbije („Srbija će biti moderna, sa Srbima, ili bez njih“), umesto naroda koga „nije lako voleti, nije mu lako pripadati i sa njim se poistovećivati», biće napravljen, ili možda uvezen, jedan drugi, bolji narod. Narod po meri. E tek taj narod neće biti vredan prezira, tek za takav narod neće važiti diktum da je „prezrenje naroda najviša forma rodoljublja“ .

Prezirati svoj narod – nema li u tome, osim banalne snobovštine, i nečega pomalo neprirodnog? Ima, ali takva pojava nije nepoznata kod žigosanih naroda. Jevreji imaju izraz „samomrzeći Jevrejin“ (Self-hating Jew), nastao prema knjizi Teodora Lesinga (Theodor Lessing), iz 1930. godine, Jevrejske samomržnje (Der Jüdische Selbsthass). Kada neki narod živi u okruženju negativnih stereotipa, pojedini njegovi pripadnici ih usvoje kao istinite. To je poznati psihološki mehanizam „stokholmskog sindroma“, kada žrtve prihvataju vrednosti agresora. Takođe, to je i „sindrom zlostavljanog deteta“, budući da takva žrtva najčešće sebe okrivljuje za zlo koje ga je snašlo. Stoga je među Jevrejima bilo i onih koji su opravdavali najgore antisemitske optužbe, a neki su čak završili kao istaknuti članovi nacističkih stranaka.

„Samomržnja“ u slučaju „samomrzećih Jevreja“, naravno, nije doslovna. „Ovi nikogovići sebe ne mrze“, objašnjava prof. Stiven Plaut (Steven Plaut) u članku Patologija jevrejskog antisemitizma. „Ta oni su narcisoidni do srži. Oni zapravo mrze druge Jevreje i žele da se njima desi neko zlo (podvukao Plaut – S.A.). Ovi jevrejski antisemiti nisu asimilacionisti jevrejskog korena koji su izgubili zanimanje za sopstveno nasleđe i postali ravnodušni prema istoriji svog naroda(...). Naprotiv, antisemitski Jevreji su baš povezani sa svojim ‘korenima’ i upravo te korene vešto koriste kao dimnu zavesu ispod koje šire svoje izdajničke nazore“.

Nekad se pojam „samomrzećeg Jevrejina“ zloupotrebljava kako bi se diskvalifikovali neki kritičari politike Izraela prema Zapadnoj obali. (I Plaut to radi u odnosu na Noama Čomskog). Ipak, ni najdosledniji kritičari Izraela neće toj državi zameriti što na čelo nacionalnih institucija ne postavlja „samomrzeće Jevreje“. Profesor Plaut je svoj članak završio mišljenjem da „psihoza jevrejskog antisemitizma nema svoj pandan ni u jednoj drugoj naciji“. On bi se svakako poprilično iznenadio kada bi čuo da u Srba ne samo da postoji istovetna pojava, već da se u Srbiji upravo „samomrzitelji“ nalaze na čelu nekih od važnijih nacionalnih ustanova.

To je, međutim, ne samo razlika u karakteru vlasti. To je razlika i u karakteru države. Jedna od ovih dveju država je ozbiljna i suverena, a druga operetska i kompradorska. Treba li reći koja je koja?

[suza]

ajd ne zezajte vise ovo nije sala da izmisljate ovako nesto i jos autore  uslikane uz te cudne sale  stavljate

[suza]

U Srebrenici se desio ratni zlocin kao i pre toga u Bratuncu i neka GOSPOD svim zrtvama da Rajsko nasledje a porodicam snagu i utehu !   Nemoze se ledjima ici u Buducnost ! Istorija ljudskog roda je dinamicna sa mnogim crnim ali i lepim dogadjajima ! Nesme se posmatrati stvar samo iz jednog ugla (srpskog,hrvatskog,bosnjackog) nego se mora sagledati cela istorija jugoslovenskih naroda ! Ako pricamo Istinu i jedni druge pogledamo u oci ima nade za Jugoslaviju i za bolju buducnost nase dece ! Velicanje i aboliranje nekog za neko ratno nedelo samo zato sto je pripadnik nekog naroda je van pameti ! Srbija mora da se suoci sa svime iz prosloti da bi sutra bili pametniji !

Zasto nije bilo dopustenje Bozije da pobedimo u ovim ratovima ? Ja mislim da BOG zna sta radi i da sve ovo moze da bude nauk nasim potomcima da vise nikad BRAT NA BRATA NE DIGNE RUKU !

neka te neduzne duse sve nadju mir i nikad da se nigdje neponovi vise, netreba djecu  teretiti  nekim zlobnoskolskim gradivima ima valjda drugaciji nacin  kada i  jos kako to jest da se nestete ljudske zive duse sa zlom od  nekih zlobnika sto su pocinili zlo

[suza]

Контролишите сви заједно своје речи и емоције или следе опомене а онда...знате и сами.Молим вас,водите пристојан дијалог!

zatvori temu ako se budu dalje vrijedjali izmedju sebe i na grub nacin razgovarali

[ВладаВ]

Што се тиче истинског покајања за злочине , то је опет ствар оних који су их чинили, ако су уопште чланови Цркве нека се покају.

Али ко си ти ништавило и та твоја Бисерко да нама свима генерално као народу намећеш осећај кривице за туђе злочине?

Зар треба сада сви колективно да се извињавамо као народ некоме кога лопов опљачка или за злочине друге које учине неки криминалци?

Зар ћеш да изједначиш сав српски народ са злочинцима?

И зашто се та катарза уопште намеће српскоме народу а другима који су учествовали у рату не?

Због чега се лоше ствари у колективном сећању народа бришу док добре ствари, рецимо националне победе, остају да се прослављају као вредне сваке хвале?

1848. године за време револуције у Аустроугарској међу добровољцима из Србије, који прелазе да помогну тамошње Србе, налазе се и банде које чине велике нереде.

Ако нећемо да изједначавамо цео народ са злочинцима због чега га изједначавамо са некадашњим победницима или херојима?

Ако остали део народа нема везе са нечијим злочином, због чега има везе са нечијом врлином?

 

[сербон]

Због чега се лоше ствари у колективном сећању народа бришу док добре ствари, рецимо националне победе, остају да се прослављају као вредне сваке хвале?

..........................

Ако нећемо да изједначавамо цео народ са злочинцима због чега га изједначавамо са некадашњим победницима или херојима?

Ако остали део народа нема везе са нечијим злочином, због чега има везе са нечијом врлином?

 

Jел ово универзално применљиво, или само на СрБе?

Ако је применљиво, рецимо на муслимане, јесу ли они већ истакли ко су били њихови

хероји у протеклом рату?

[Дража]

У Сребреници је био геноцид и њега су починили неки припадници Српског народа и то треба да се забележи за вјеки вјеков!

 Боже какав умишљени и дезинформисани наивко.

Џаба је твој отац био у задњем рату изгледа.

[ВладаВ]

Jел ово универзално применљиво, или само на СрБе?

Ако је применљиво, рецимо на муслимане, јесу ли они већ истакли ко су били њихови

хероји у протеклом рату?

Мени се чини да је универзално примењиво.

Не знам који су то муслиманско-бошњачки хероји у босанско-херцеговачком етничко-грађанском рату.

[Дража]

Милун Николић, жртва сребреничког казамата

НЕСРЕЋА ЈЕ МОЈЕ ДРУГО ИМЕ   0102_laugh  takeoff  

• И данас жалим што нисам умро, али је ваљда било суђено да после толико година ћутње коначно проговорим о мучилишту војника Армије БиХ, каже бивши становник Скелана.

Живот 33-годишњег Милуна Николића из Скелана трагично је обележен чак и пре него што је закорачио снагом своје младости у њега. Није имао ни 16 година када је освануо у мучилишту затвора у Сребреници. За несрећну судбину због које му више од деценије сан не долази на очи криви крвави рат у БиХ! Његова трагедија почела је 5. јула 1992, када је војска Армије БиХ убила његовог брата Небојшу у Сребреници. Месец дана касније Милун је са својим рођаком Златком Васићем пошао брату на гроб, када су их муслимански војници изненада заробили и одвели у један од казамата где су за само 30 дана преживели најстрашнија мучења. Када су их разменили, мислио је да сања своје спасење. Ипак, трагични усуд овог младог човека као да нема намеру да се оконча.

- Моји отац и мајка полако су умирали од туге за братом Небојшом. Нису могли да преживе његову смрт, нити свирепо посмртно иживљавање над његовим телом. Мој боравак у муслиманском казамату био је за њих последња кап. Срца им нису издржала, умрли су једно за другим у размаку од годину дана. Ја сам, нажалост, преживео. Несрећа је моје друго име! Од толико батинања и мучења данас ми полако отказују органи, сваки час завршим на некој од операција, а досад их је било пет - прича овај бивши становник Скелана.

Пили властиту мокраћу

- У флашу која је стајала у ћелији морали смо да мокримо. Када смо питали тамничаре где да проспемо урин, рекоше нам да га чувамо кад ожеднимо. Данима нам нису давали воду, а потом су нас терали да пијемо оно што смо измокрили - прича наш саговорник.

Крвник Даут Тихић

Тог кобног 5. августа, Милун и његов рођак Златко кренули су на Небојшин гроб. Један део пута водио је кроз шуму где су их заробила петорица војника.

- Знао сам их одраније, били су старији од мене, нисам се дружио са њима, али пред рат већ нису крили своју мржњу према Србима. Везали су нам руке канапом и уз ударце праћене псовкама, угураше нас у камион. Тројица су отишла да траже, како рекоше, "четнике", а двојица су остала да нас чувају. Пред вече, она тројица се вратише без "улова", па кренусмо пут Сребренице, преко у Михољевине, где им је било главно упориште. На путу смо наилазили на војнике, старце и децу, сви су нас гађали каменицама, псовали и добацивали: "Убијте четнике!" Када смо коначно стигли у Михољевине, извукоше Златка и мене из камиона. И почеше да нас ударају оружјем, рукама, ногама... Потом нас одведоше у неку кућу где су нас наредних седам дана испитивали и батинали - сећа се саговорник "Вести".

Крвави "љиљани"

- Кад смо кретали из шуме у којој су нас ухватили, војници Армије БиХ тражили су да певамо њихове песме о "љиљанима". На свако наше не знамо, следили су ударци кундацима. Морали смо да певамо, а они су у жару лудила крвнички ударали по нама.

- У соби за испитивање дочекао ме чувени сребренички мучитељ Даут Тихић. Имао сам таман толико времена да видим по поду, плафону и по зидовима свежу крв. Подишла ме језа, а већ следећег тренутка осетио сам ударац пендрека у леђа. Несносни бол оборио ме на под. Тако опруженог по патосу Тихић је наставио да ме пендречи и шутира. Као кроз маглу сам чуо како ми прети... После једног сата, убацили су ме у ћелију свог натеченог и модрог... Бол је било једино што сам осећао. Онесвестио сам се ...

Колико је била велика мржња тих муслиманских војника, Милун је сазнао тек трећег дана када су му за време новог батинања, с пуно уживања причали како су мучили и убили његовог брата Небојшу!

- Говорили су ми: "Чуј, Милуне, онако мртвом одсекли смо Небојши прво уши, а потом и главу. А све смо у танчине испричали и твојој мајци кад смо је видели како плаче на мосту. Нек зна како јој је син скончао, а ти ћеш ускоро..." Тек тада сам схватио да њихова мржња према Србима нема границе. Освестио сам се поново у ћелији. Чекао сам наставак... Дошао је са следећим отварањем врата. И тако свих седам дана колико смо били у Михољевини - прича Милун и показује нам бројне ожиљке по свом телу, уз тврдњу да ни најизопаченија машта не би могла да смисли толико начина мучења.

Никад више у завичај

Милун је рођен у Бајиној Башти, али се са родитељима као 11-месечна беба и две године старијим братом братом Небојшом преселио у Скелане. Рат му је однео брата, родитеље и ближе рођаке. Живи сам од 1995. у Београду, где ради у једној грађевинској фирми као ноћни чувар. У Скелане не одлази. После преживљеног сребреничког пакла, плаши се да му се страхоте не понове, тврди Милун.

Корбач од људског меса

- Тих првих дана добио сам толико батина да сам Бога молио да оконча моје муке, да ме брзо узме, да ме већ једном убију. Ипак, смрт није дошла по мене и дан-данас жалим због тога. Каква ме сила одржала у животу, не знам. Ваљда без судњег дана нема смрти - уморно каже Милун који је са рођаком Златком пребачен после седам дана испитивања у сребренички затвор, где су их чекале нове муке и још грђе батине и где су схватили да и од горег има горе.

- Ћелија је била сабласно празна, ни кревета, ни ћебета. У углу је стајала једна флаша, рекоше да је то наш тоалет. Спавали смо на патосу. Зидови плафон и под су били црвени од сасушене крви. У соби за испитивање, у коју су ме одвели одмах по доласку у Сребреницу, видео сам увијену, три центиметра дебелу, бакарну жицу. Била је крвава. На појединим деловима видели су се остаци људског меса. Следио сам се! Знао сам шта ме чека.

- Златко и ја смо игром судбине преживели ово мучилиште, размењени смо за заробљене муслиманске војнике. Дуго година сам ово све носио у себи, нисам имао храбрости да јавно испричам своју голготу. Тек када сам видео да је Сребреница оличење само муслиманског страдања, да се о српским жртвама у том граду не прича, проговорио сам. И стојим на располагању свакоме ко жели да чује да ратна Сребреница има два лица. Велики и моћни одлучили су, кад је реч о Сребреници, да се сме причати само о муслиманским жртвама! Ако је интерес света да се чује истина, нека се зна и о страдалничкој судбини Срба и других. Или је то, можда, забрањена тема? Уколико истину буду и даље затирали, онда ништа није чудно, па ни то што је Насер Орић, осведочени кољач, за судије Хашког трибунала - невинашце, а осумњичени Срби у Хагу - злотвори! Је ли то оно лице истине које у ствари свет једино жели да види - пита се данас Милун, човек чија нога више није крочила међу бивше комшије, ни у Скелане.

[Дража]

ДЕЧАК СВЕДОК ЗЛОЧИНА

Линк: http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:238820-Decak-svedok-zlocina

[Gospodin Jakov]

@ into the sunset

Hvala na ovim člancima. O toj propagandi sam i ja pričao. Antonić je stvarno jedan od retkih umnih ljudi današnjice koji ima hrabrosti da kaže kakve stoje stvari i koji se nije priklonio sveopštoj antisrpskoj klimi koja vlada u Srbiji...

Za ovaj podatak vezano za ovog nemačkog istoričara  prof. dr Gustav Vajgand (G. Weigand, 1860–1930) nisam znao. Ja sam nekako svoje mišljenje zasnivao na Istoriji Srba od Konstantina Jiričeka. On mi je bio referenca za sva razmišljnja. U njegovoj istoriji za Albance se kaže da su nastali mešanjem Ilira, Tračana, Slovena i drugih... Najezdom Slovena potisnuti povlače se na visoke planine prema Albaniji, gde kasnije primaju islam. Još jednom su se značajnije pregrupisali, i krenuli u pohod na Srbe. Nemanjići su ih potisnuli. Nikada nisu imali formu države, uvek su se zasnivali na plemenskom uređenju....

Možda je ovo interesantan podatak: Dosta Ilirske krvi ima u Hrvatima i Slovencima, i u Srbima, ali manje.... Dok najviše Tračanskog uticaja ima kod Bugara i kod nas itd....

Sloveni su inače izrazito plavi sa plavim očima....

Od ostalih Slovena interesantno je npr. da su Bjelorusi najčistiji Rusi, jer su se najmanje mešali....

[Gospodin Jakov]

У Сребреници је био геноцид и њега су починили неки припадници Српског народа и то треба да се забележи за вјеки вјеков!

0102_laugh  Боже какав умишљени и дезинформисани наивко.

Џаба је твој отац био у задњем рату изгледа.

Dražo, nemoj brate da se nastavlja onakav ton razgovora od juče... Nemoj spominjati roditelje i takve stvari....

Ovo je najdoronamernije - nemoj da se ljutiš  takeoff ....

Ko može normalno na ovoj temi da diskutuje, bez vređanja i omalovažavanja, trebalo bi da učestvuje....

Mislim da su ovo veoma značajne stvari za našu državu....

Inače veoma potresna svedočanstva ovih ljudi što si gore napisao .....

[Лазар Нешић]

У Сребреници је био геноцид и њега су починили неки припадници Српског народа и то треба да се забележи за вјеки вјеков!

0102_laugh  Боже какав умишљени и дезинформисани наивко.

Џаба је твој отац био у задњем рату изгледа.

За разлику од тебе, интернет-форум-хероја, он је био ... да.

А моја наивност, сасвим могућа, нема везе са геноцидом који се десио!

И прескочи ме у даљим кукавичким коментарима, леба ти!

Баби својој глуми херојство, али на неком другом форуму ... ту си бар веееелики Србин!

Елем, ови текстови које сте поставили су страшни и потресни ... и ужасни.

Али, ево сведочења мало и са друге стране:

http-~~-//www.youtube.com/watch?v=fPQeHhWorC0

[Лазар Нешић]

А ово је опет слика за господина који је јуче овде "тврдио" да су у рату само страдали "муслимански војници у униформама":

Ова деца на сликама су вероватно фотомонтажа ... или шта?  0102_laugh