Prvi Vatikanski Koncil?

[kajaa]

Не оповргава историја цркве него временска дистанца.

Можеш ли ми мало појаснити ову тврдњу?

Интересује ме твоје мишљење о гркокаотолицима,пошто су у литургиској заједници са КЦ а имају другачије исповедање Бога?Наравно сада када је филиокве необавезан то и нема неки значај али раније је то итеткако била велика и непремостива разлика!

Дакле,како је неко мога ући у литургиску заједницу прихвативши папу а неприхвативши вероисповедање КЦ?

Ne znam da li sam dobro razumjela pitanje..stavit cu nesto s Wikipedije..o Katolicima,i Grkokatolicima...

Katolici istočnih obreda (među kojima i grkokatolici) i katolici zapadnog obreda (rimokatolici) u velikoj su obitelji Crkve. Oni su kao dva brata koji se razlikuju licem, načinom odijevanja, običajima i ukusima, ali su vjerna braća, djeca iste obitelji.

Nema nikakve zapreke za zajedničko slavljenje sakramenata i za suživot rimokatolika i grkokatolika. Oni se slobodno jedni kod drugih ispovijedaju i pričešćuju i slobodno se medusobno žene i udaju. Redovito kod takovih mješovitih katoličkih ženidbi mladenka prima obred svoga muža, kako bi mogla slaviti Euharistiju i sve blagdane zajedno sa svojom novom obitelji.

Način imenovanja biskupa razlikuje se u pojedinim istočnim katoličkim Crkvama, dok rimokatoličke biskupe imenuje uvijek rimski papa.

Rimokatolici slave Euharistiju beskvasnim, a istočni katolici najčešće kvasnim kruhom (osim Armenske katoličke Crkve, koja koristi beskvasni kruh). U oba slučaja to je pravi, pečeni pšenični kruh, za koji sve ove crkve vjeruju da se pretvara u pravo Tijelo Kristovo. Na Istoku se kroz sva stoljeća u gotovo svim Crkvama sačuvao starodrevni običaj da se svi vjernici, a ne samo svećenik, pričešćuju pod prilikama kruha i vina. Na Zapadu se uveo običaj da se vjernicima u pričesti daje samo Tijelo Kristovo pod prilikom kruha, a Krv Kristovu pod prilikama vina uzimaju najčešće samo svećenici.

Kod grkokatolika mogu postati svećenici ne samo oni, koji su se prije svećeničkog redenja dobrovoljno odrekli ženidbe, nego također koji su već oženjeni. Tko je jednom zaređen za svećenika, ne može se više oženiti; bilo da je zaređen neoženjen, bilo da je poslije postao udovac. Takoder biskup može postati samo onaj koji je neoženjen. Rimski papa priznaje Istočnoj Crkvi to starinsko pravo da može uzimati za svećenika oženjene muškarce.

Većina istočnih katolika, drže starinski običaj, da je u crkvi prostor za vjernike odijeljen od svetišta pregradom, koja se kod grkokatolika, kao i kod pravoslavaca zove ikonostas.

[andrej]

Po savetu brata Andreja sa predavanja o Trijadologiji, bačio sam se malo na braću iz RKC, to jest na ono što se odnosi na Prvi Vatikanski Koncil.

Na žalost nisam mnogo toga našao na srpsko-hrvatskom jeziku, ali mi je interesantno da je gugl na traženje Prvog vatikanskog koncila izbacio više rezultata sa 2.Vatikanskim Koncilom (Saborom).

Ono što sam saznao o Prvom jeste da je najbitnija stavka sa njega ta o nepogrešivosti pape ex catedra.

Mislim da o ovome treba reći konkretno, o kakvoj se nepogrešivosti radi. To je nepogrešivost kada se papa obraća i govori o hrišćanskoj veri i o onome što se odnosi na život hrišćana. Mislim da se često tu mešaju babe i žabe, jer papa nije proglašen nepogrešivim kao ličnost, dakle kao Vojtila, kao Racinger...nego kao Jovan to jest kao Benedikt. Vojtila i Racinger su grešni. :0104cheesy:

Пошто сам изгледа делимични кривац за покретање ове теме ( :0104cheesy:), понудићу вам неколико размишљања која су у контексту препоруке коју сам дао на предавању. Кајо, хвала и Вама и брату Zawisi што сте по обичају брзо и ажурно реаговали на оваква питања.

Прво, ово су текстови Сабора, у енглеској верзији која ми је приступачнија од верзије на латинском језику (мада сам и њу у мери мојих скромних могућности консултовао):

http://www.ewtn.com/library/COUNCILS/V1.htm

А ово је сјајна одредница из Католичке енциклопедије (на жалост опет на енглеском језику, али, постојии у неким нашим библиотекама и верзија на хрватском):

http://en.wikisource.org/wiki/Catholic_Encyclopedia_%281913%29/Vatican_Council

Када међутим говорим о I Ватиканском концилу, мислим у контексту истог папе Pius-а IX, који је нешто раније донео и "Догмат о безгрешном зачећу пресвете Богородице...":

Дакле, у конституцији под називом Ineffabilis Deus од 8. децембра 1854, папа је прогласио Блажену Дјеву Марију да је: "у првом тренутку њеног зачећа, јединственом привилегијом датом од Бога, а у смислу врлина самог Господа исуса Христа, спаситеља човечанства, била сачувана и изузета од првородног греха."

Званични латински текст:

http://www.vatican.va/holy_father/pius_xii/encyclicals/documents/hf_p-xii_enc_08091953_fulgens-corona_lt.html

Текст који ову одлуку образлаже је такође у Католичкој енциклопедији:

http://www.newadvent.org/cathen/07674d.htm

Неким чудним случајем, ово је био најдужи папски понтификат (ако се не варам) и трајао је пуне 32 године бурног XIX века. Суочио се с изазовима секуларизма, комунизма, еволуционизма и миленаристичког секташтва. У РКЦ је тада настао снажан осећај угрожености свим тим трендовима - и потреба развоја одбрамбене доктрине пред таквим трендовима. Врхунац тог одбрамбеног прегнућа био је сам Концил који је утврдио конзервативно-десничарски политички курс. РКЦ те епохе покушава да римо-католицизам представи као одбрану "цивилизацијског садржаја" европског идентитета - тзв, ЛИМЕС-а. Крећу нови млади мисионари, фрањевци и браћа језуити са специјалним мисијама "проширења лимеса," ако је могуће до Бизанта и Кијева. постоје и документи који све ово потврђују, али, не знам где су на нету. Ја сам гледао архивске копије...

Ово је објаснење потоњег усташтва, идеје 1/3 побити,1/3 протерати и 1/3 покрстити. Наравно, када данас причамо с римокатолицима, ми углавном комуницирамо с РКЦ Другог концила, која је оповргла многе тежње које је исказао Пије девети. Жао ми је што тренутно немам времена да о свему овоме напишем детаљније, али видећу да то урадим ових дана.

Такође драги брате Завиша, имаш погрешну представу да се од раскола православље није развијало. Исихазам је и те како био догматско-еклисиолошки развој, настао мимо Ватикана и у колизији с њим, а упркос неповољним историјским околностима. Наравно, период отоманске окупације је разлог због ког није било неког нарочитог помака у Србији, Бугарској и Грчкој у том периоду, као и татарска окупација и секуларизам Петра Великог у Русији. Па ипак, у XX веку православље је изродило две значајне школе - руску боготражитељску око Института Светог Сергија Радоњешког у Паризу и неопатристичку синтезу и евхаристијско богословље отаца Флоровског, Шмемана, митрополита Зизјуласа и других еминентних отаца - нпр. наших архипастира који су били духовна и интелектуална чеда нашег светог авве Јустина.

Заправо, много тога се дешавало у православљу, али се о томе и међу православнима мало зна - а још мање на западу.

[Zawisza]

Далеко од тога да се мало зна, поготово о Палами. Ја нисам мислио на мисао, сигурно да је "француска школа" импресивна. Ко би могао  рећи да дело Николаја Берђајева или Шмемана да не набрајам даље нису генијална. Мислио сам на то да се једноставно црква укопала у времену и стала.

У књизи Војислава Шешеља "Римокатолички злочиначки пројекат вештачке хрватске нације" доста тога пише о пропасти Ватикана као световне државе то је 1870. година и компензацији наметања јаког папског ауторитета кроз догму о непогрешивости.

Ја лично мислим да све те појаве треба тражити не у верском ауторитету већ у царској моћи да намеће своје мишљење и цркви. Значи да треба кренути од Јустинијана.

[Лазар Нешић]

Такође драги брате Завиша, имаш погрешну представу да се од раскола православље није развијало. Исихазам је и те како био догматско-еклисиолошки развој, настао мимо Ватикана и у колизији с њим, а упркос неповољним историјским околностима. Наравно, период отоманске окупације је разлог због ког није било неког нарочитог помака у Србији, Бугарској и Грчкој у том периоду, као и татарска окупација и секуларизам Петра Великог у Русији. Па ипак, у XX веку православље је изродило две значајне школе - руску боготражитељску око Института Светог Сергија Радоњешког у Паризу и неопатристичку синтезу и евхаристијско богословље отаца Флоровског, Шмемана, митрополита Зизјуласа и других еминентних отаца - нпр. наших архипастира који су били духовна и интелектуална чеда нашег светог авве Јустина.

Заправо, много тога се дешавало у православљу, али се о томе и међу православнима мало зна - а још мање на западу.

Са свиме написаним се слажем, осим са овом констатацијом коју сам болдовао ... па она ја благо речено делимично тачна ... ево да напишем неко своје мишљење  igranjeupesku

"Православље изродило"? Да, али тако што је почевши од Афанасјева, Флоровског па до Зизија у потпуности потекло од "неправославних" ( читај римокатоличких ) богослова још у 19. веку, пре свега од чувеног литургијског покрета почевши од Геранже Проспера ( о томе има гомила литертуре и података ... ко хоће да чита даћу му бесплатно! ) па до покретка "повратка изворима и Оцима", који су уствари прво покренули римокатолици ( а Флоровски, па благо речено, "украо" појам "неопатристичке синтезе" од њих ... никакво то није неко сад "православно достигнуће" и то треба отворено признати! ) белгијско - француско - немачке екипе: Блондел, Бује, Лубак, Конгар, Гвардини, Балтазар ( пре свих први поновно открио светог Максима, нпр... мноооого пре Зизија и екипице ), Ранер, Кинг, итд ( сад се само њих сећам, мада постоји гомила имена ) ... читајте МкПартланову књигу о Лубаку и Зизију па ћете сами видети како је Зизи "крао" форе од Лубака ( који је 50 пре Зизија и екипе "открио евхаристију" ) ... иначе, Јован Зизјулас је мој омиљени богослов и дипломирао сам на његовој теологији

Наравно, добро је што смо сконтали да има и паметнијих од нас па смо кренули на ту здраву страну ка Оцима и Евхаристији ... али треба отворено рећи да то није баш сад неки посебни "православни изум".

Иначе, остало је одлично написано, Андреј 0706_read

[andrej]

Наравно, нека буде и да смо инкорпорирали, нема разлога да бежимо од тога. Сваки час ме неко цима па не стигнем све да напишем с довољном количином концентрације - изродило је и књижевно и историјски и богословски лоше изабран појам 

Наравно, није баш тек тако отац Флоровски посегнуо за "западним изумом" повратка оцима - њега је заправо, што је прилично јасно из књиге ПУТЕВИ РУСКОГ БОГОСЛОВЉА "испровоцирала" светосергијевска екипа - пре свега отац Сергеј Булгаков и идеја Софије као Христове козмичке "невесте" и tertium quid. Сад, наравно, посебан је проблем што отац Булгаков такође обилно наводи оце, имајући у Паризу преимућство приступа оригиналним издањима на хеленском. Симптоматично је да отац Флоровски не спомиње експлицитно оца Булгакова ни у ПУТЕВИМА... ни у другим радовима, чију је селекцију код нас објавио вредни Матеј Арсенијевић у зборнику ЦРКВА ЈЕ ЖИВОТ. Наравно, имплицитно га критикује на многим местима.

Све у свему инкорпорацијом у православно предање неопатристичка синтеза је стекла своју субстанцијалност, донекле другачију од западних (рк или протестантских пројеката "повратка..."). Такође, ово можда и нису једине две православне богословске школе данас - али, рекао бих да вероватно јесу најутицајније...  igranjeupesku

[Zawisza]

Сваке промене осим позитивних имају и негативне последице. Тако се старокатолици одвајају од нас на  Концилу.

Али за наше просторе је много важније проучити став бискупа Штросмајера. Он се жестоко противи догми и чак забрањује да звоне звона на катедрали у Ђакову. То ће га скупо коштати, у задњем тренутку он се каје због својих ставова али му никад није заборављено, опроштено јесте.

Управо то је и дало могућност да у Ниш дође Пољак свештеник и да га и поред свих протеста Ватикану Штросмајер није успео да отера из Ниша.

[andrej]

Сваке промене осим позитивних имају и негативне последице. Тако се старокатолици одвајају од нас на   Концилу.

Али за наше просторе је много важније проучити став бискупа Штросмајера. Он се жестоко противи догми и чак забрањује да звоне звона на катедрали у Ђакову. То ће га скупо коштати, у задњем тренутку он се каје због својих ставова али му никад није заборављено, опроштено јесте.

Управо то је и дало могућност да у Ниш дође Пољак свештеник и да га и поред свих протеста Ватикану Штросмајер није успео да отера из Ниша.

Мени је улога Штросмајера увек била занимљива. Е сад, Василије Крестић је написао једну врло оштру и критичку књигу о Штросмајеру, али, тамо постоје и неке несумњиве референце на његове говоре који га и не чине толико широким и "толерантним" како се то често мисли. Ако те брате Завиша не мрзи, напиши овде нешто више о томе из твоје преспективе - баш би ме занимало. 

[Zawisza]

Искрено мислим да је Штросмајер био прозелитиста и да је сматрајући да само хрватски свештеници имају право да мисионаре по Србији и дошао у сукоб са Willibald Czockом пољским мисионаром који је дошао у Ниш из Бугарске.

Чок је као Пољак, што се и очекује, одмах дошао у сукоб са аустријским конзулом који је био у Нишу, а разлози су били политички. Аустрија се петљала у унутрашње ствари и практично на силу га Штросмајер удаљава из Ниша. Чок се касније вратио и умро и сахрањен је у Нишу.

Ко има воље да чита дуге текстове :

Ono po cemu se Strosmajer procuo sirom Evrope bilo je njegovo ostro suprostavljanje uvodjenju dogme o nepogresivosti pape na vatikanskom koncilu 1870.g.,kojom je papa Pije IX pokusao kompenzovati gubitak vatikanske svetovne drzave nametanjem jakog moralnog autoriteta papske funkcije: sto bi ucvrstilo crkveni centralizam na principima monarhistickog apsolutizma i u izvesnom obliku obnovilo politicku dominaciju pape nad katolickim zemljama. Prvi put je Strosmajerov govor objavljen u "Obzoru", a potom u obliku posebne brosure u Zagrebu 1926.,pod naslovom "Govor biskupa Strosmajera na vatikanskom saboru protiv papinog poglavarstva i nepogrjesivosti, odrzan 2.VI 1870." Govor je Strosmajer poceo osporavanjem utemeljenja u Svetom pismu teze da je papa naslednik Svetog Petra, Hristov namesnik i nepogresivi crkveni ucitelj, iznoseci da tamo o njoj ni traga nema. U Novom Zavetu cak nema ni jednog stiha iz koga bi proizilazilo da je uopste Hrist Svetom Petru poverio vlast nad apostolima niti da ga je imenovao svojim namesnikom. Svi su apostoli bili ravnopravni i jednaku moc imali, a Hrist im je zabranio da gospoduju, koriste silu ili raspolazu vlascu poput paganskih vladara. "Mi dakle ne mozemo i ne smijemo reci, da je apostolska crkva krivovjerna bila, nego moramo i priznati, da crkva nije bila nigdje ljepsa, cistija i svetija nego za vremena, gdje joste nije bilo pape."(str.6.)

Sveti Petar nikada nije bio papa, a vrlo je nepouzdan podatak da je ikada bio i rimski biskup. "Sutnja Sv.Petra je vjerodostojan dokaz. Kad bi ovaj apostol bio nasljednik Isukrstov na zemlji, za kakvoga ga mi proglasujemo, to bi i on sam jamacno morao za to znati, no kad je on za to morao znati zasto nije bar jedanput postupao kao papa? Mogao je postupati na Duhove, drzeci prvu propovijed, ali on toga nije cinio, mogao je postupati i na crkvenom saboru u Jeruzalemu ili u Antiohiji, no ni toga nije ucinio, pa nije ucinio ni u ona dva pisma, koja je na crkvu upravio. Stovana braco, mozete li si takvog papu predstaviti, kad bi Petar bio zaista papa? Ako ga vec hocete drzati, naravno je da morate i priznati, da je i njemu samom ta okolnost nepoznata. No pitam svakoga, koji je u stanju misliti, d ali su takova umovanja moguca. Ja tvrdim, da crkva za vremena apostola nije imala pape, a ako se protivno tvrdi, morali bi sva sveta pisma ili popaliti ili sasvim mimoici.

Sa sviju strana cujem: nije li Petar bio u Rimu? Nije li bio raspet glavom dole obrnut? Nisu li mjesta, sa kojih je naucavao, i oltari, na kojima je svetu misu sluzio, u ovom vjecnom gradu? Da je Petar bio u Rimu, temelji se, stovana braco, samo na predaji, no neka je bio i biskupom u Rimu, kako mozete iz njegove biskupske casti dokazati njegovo vrhovnistvo? Skamper, jedan veleum, nije se ustrucavao tvrditi, da se biskupstvo i stanovanje Petrovo u Rimu mogu ubrojiti medju smijesne price." (str.6-7)

Istorijske se cinjenice pogotovo ne mogu prenebegnuti ili trajno falsifikovati, pa Strosmajer nastavlja uprkos uvredljivim povicima i negodovanjima sa svih strana: "Buduci da za apostolsko vrijeme ni traga o papinstvu ne nadjoh, pomislih da cu to mozda naci u crkvenoj povijesti. Otvoreno vam kazem, trazio sam u prva cetiri stoljeca, da li se gdjegod nalazi ime "papa",pa gle, nigdje nisam nasao."(str.7.) Nema sumnje da je rimski biskup odmah po legalizaciji hriscanstva sav ugled i vlast u sopstvenim rukama koncentrisao, kao i da ga je car Justinijan ozvanicio kao prvog biskupa, a carigradskog kao drugog. "Ovdje je ustanovljeno samo prvenstvo, ali nije ujedno dana i moc vrhovne uprave.. Vaznost rimskih biskupa ne proizilazi iz bozanstvene punomoci, nego poradi vaznosti samoga grada u kojemu su stanovali."(str.7.) Kasnije su se i po tom pitanju stvari promenile. "Vec od prvih stoljeca, rekoh, trsio se rimski patrijarh da zadobije vrhovnu upravu, te na nesrecu umalo je ne dostize-njegovi zahtjevi nadjose otpora u zakonu, kojeg je izdao car Teodosije II, da patrijarh carigradski ima isti ugled, kao i onaj rimski a na crkvenom saboru u Kalceronu ucinise biskupa starog i novoga Rima takodjer u crkvenim stvarima jednakima. Sesti crkveni sabor, drzan u Kartagi, zabranio je svim biskupima primiti naslov prvaka ili vrhovnog gospodara."(str.8.)

Sveti Grgur je, kritikujuci teznju carigradskog patrijarha da se nazove opstim biskupom, upozorio je svoje naslednike na papskoj stolici da se nikada ne usude takvu teznju iskazati. Upravo zbog teznje carigradskog patrijarha Jovana da se proglasi prvosvestenikom, papa Pelagije II ga je nazvao bezboznim.

I teolosko objasnjenje koje daje Strosmajer, pozivajuci se na neosporne opstecrkvene autoritete, poput Svetog Avgustina, podudarno je sa istorijskim faktima. "Skupiv sve u jedno tvrdim:

1. Da je Isus dao apostolima istu moc, koju i Petru.

2. Apostoli nisu nikada priznavali Petru namjesnika Isukrstovog i nepogresivog ucitelja crkve.

3. Petar ni pomislio nije, da bude papom, niti je ikada djelovao kao papa.

4. U prva cetiri stoljeca obdrzavani sabori, priznali su veliku cast rimskoga biskupa nad crkvom poradi znamenitosti grada Rima, podjelili su mu samo cast, a nikako vrhovnu upravu.

5. Sveti oci ono znamenito mjesto: "Ti si Petar i na stijeni sagradicu crkvu svoju" - nisu nikada tako razumjeli: kao da je crkva na Petru sagradjena, vec na stijeni (ne: super Petrum,-vec: super petram), tj.na vjeroispovjedanju tog apostola.

U sasvim dobroj namjeri i krscanskoj savjesti, stvaram taj neoborivi zakljucak iz povijesti i razuma, da Isukrst nije Petru podijelio vrhovnistvo, da rimski biskupi nisu imali biti vladari crkve, nego su to postali prisvajajuci si pomalo sva prava biskupske casti." (str.10-11)

Uostalom, ako se tadasnji papa Pije IX proglasi nepogresivim, to po doslednom tumacenju znaci da su i svi njegovi prethodnici bili nepogresivi. Medjutim, to sama istorija svojim neumoljivim faktima ne dozvoljava,"uvjervajuci vas",kako nastavlja Strosmajer,"da su gdjekoji pape strasno zabludili. Proti ovom mozete prosvjedovati, ili to zanijekati, kako vam je volja, no ja cu to da dokazem. Papa Viktor (192.g.)odobrio je isprva montanizam, zatim ga je proganjao. Marcelijan (296-303.) bio je sluga krivobostva, pohadjao je hram Veste, obozavajuci tu boginju. To je samo casak slaboce, odgovorit cete vi, ali ja kazem: pravi namjesnik Isukrstov umire radije, nego da bude otpadnikom. Liberij (385.) odobravao je proganjanje Atanasija, i prizvao se arijanizmu, da bude iz prognanstva opozvan i opet u sluzbu postavljen. Grgur I (578-590.) naziva bezboznikom svakoga koji bi se dao nazvati opcenitim biskupom, a naprotiv Bonifacij III (607-608) naveo je cara Foka, oceubojicu, da mu taj naslov podijeli. Eugen IV (1431-1439) odobravase bazelski sabor i podjeljivase kaleza ceskoj crkvi, docim je Pije I (1458) tu dozvolu opozvao. Hadrijan (867-872.) proglasio je gradjanske zenidbe valjanima, koje Pije VII osudjuje. Siksto V (1585-1590.) izdao je jedan svezak Biblije i preporucio citanje iste nekom bulom, sto je Pije VII osudio. Klement XIV (1700-1721.) ukinuo j red jezuita, koji je Pavao III (1540.) dopustio, a Pije VII opet ga podigao. Ali cemu da tako daleko trazimo dokaze? Nije lo ovdje prisutni sveti papa u svojoj buli (papinski list) koja ovaj sabor uredjuje, za slucaj svoje smrti, dok sjednice ovoga sabora traju, sve opozvao, sto je s ovim saborom od proslih vremena u protuslovlju, pa ma bilo to od samih njegovih predsasnika naredjeno? Zaista. ovo ne bi tako vazno bilo, kad bi Pije IX ovu naredbu sa predikaonice proglasio, ali je ovo cudo, sto isti svoju volju iz dubine svojega groba ostalima glavarima crkve nalaze. Nikada ne bi dokoncao, casna braco, kad bi vam sva protuvslovlja papa i njihova naucenja tumaciti htio. Kad, dakle, nepogrjesivost sadanjega pape izreknete, to ujedno morate (a bas to je nemoguce) da si pape nikada protuslovili nisu, ili morate izjaviti, da vam je Duh sveti objavio da nepogresivost papa pocima od godine 1870. Imate li toliko drzovitosti jedno ili drugo uciniti?"(str.11-12.)

Mada se obicni vernici, kao ni citavi narodi, uglavnom ne razumeju u sva teoloska pitanja, pogotovu ona najkomplikovanja, ne moze im nikako promaci prakticno ponasanje najvisih crkvenih velikodostojnika i potpuno su svesni njihovih reperkusija. "Ne varajte sami sebe. Ako nauk o nepogresivosti potvrdite, to ce se protestanti, nasi protivnici, tim vecom drzovitoscu popeti na razvaline, kojima smo mi sami uzrokom, jer vec i povijest za se imadu, docim mi samo nase zanijekanje proti njima imamo. Sto im znamo odgovoriti, ako nam sve rimske biskupe pocam od pocetka pa do njegove svetosti Pija IX navedu? ... Ne vicite, gospodo, na mene. Ako se vi povijesti bojite, to se svladanima priznajete, a osim toga, ako svu vodu rijeke Tibra preko povijesti pustite, niste u stanju nijednoga njezinog lista unistiti... Papa Virgil(538.) kupio je papinsku cast od Belizara namjesnika cara Justinijana. Istina je, da nije svoju rijec odrzao, niti obecanu svotu platio. Je li to zakoniti nacin, da se trostruka kruna pribavi? Drugi kalcedonski sabor osudio je ovaj postupak ovako: Svaki biskup, koji tu cast novcem postigne, ima se zbaciti. Papa Eugenij III (1145.) slijedio je Virgila. Sv.Bernhard, sjajna ta zvijezda svojeg vremena, ukorava toga papu slijedecim rijecima: "Jeste li u stanju jednoga mi samo covjeka velikog grada Rima naznaciti, koji bi vas za papu priznao, da nije novca za to dobio?" Stovana braco, je li moguce, da je papa, koji pod kapijama hrama novcane zavode podize, od Sv.Duha nadahnut? Imaju li takovi pravo poucavati da je crkva nepogresiva? Sto je bilo sa Formozom, jamacno je svim poznato. Stjepan XI dade njegovu ljesinu, koja je u papinsko odijelo obucena bila, iskopati, prste, kojima je blagoslov dijelio, odsjeci, te sa izrekom, da je vjerolomac i kopile bio, u Tibar baciti. Njega je zatvorio, otrovao i zagusio narod. Da vidimo kako je ta stvar opet uredjena! Roman, nasljednik Stjepanov i za njim Ivan X, odobrise djela Formozova. Odvratit cete mi-to su pripovjetke, a ne povijest. No podjite u vatikansku knjiznicu pa citajte Platina, povjesnicara papinstva i spise Baronijeve (898.). Ovo su dogadjaji, koje bi radi casti Svete stolice mimoisli, no kada se o tomu radi, nauku odraditi, koja u nasoj sredini veliki jaz prouzrociti moze, zar da onda iz ljubavi prema stovanoj materi crkvi sutimo."(str.13-14.)

Posebnu pricu predstavlja znameniti period vatikanske pornokratije.

"Uceni kardinal Baronije govoreci o papinom dvoru ovako veli:"Cemu je u ono doba nalicila rimska crkva? Kakove su izvikane, nu mocne ljubovce vladale tada u Rimu? One su biskupske casti dijelile, mijenjale i oduzimale, i zaliboze, one su bile u stanju svoje ljubavnike, one krive pape, na prijestolj Petrov podizati". To nisu bili prave pape, reci cete, pa neka bude tako, ali kada su na prijestolju u Rimu kroz pedeset godina nepape sjedili,gdje cete nasljedstvo papinstva zapoceti? Kako je mogla crkva sto pedeset godina bez glavara opstajati? I to cudnovato, veci dio tih nepapa proizilazi iz plemena samih papa, i to ce biti oni, koje je Baronije opisao. Pa sam Genebredo, najveci laskatelj papa, usudio se je u svojim zapiscima reci (901.): "Ovo stoljece je bas nesretno, jer skoro je tomu 150 godina od kako pape vrline svojih predcasnika ne slijede i mogu se prije odmetnicima nego li apostolima zvati". Mogu misliti, kako je taj znameniti Baronije rumenio, kadno je djela rimskih biskupa pripovijdao. O Ivanu XI (931.), sinu pape Sergija sa Marocijom, napisao je ove rijeci: "Sveta crkva, to jest rimska, osramocena je strasno ovim izrodom". Ivan XII (966.) u svojoj18.godini posvojim ljubovcama papom izabran, ni za dlaku nije bolji bio od svojih predsasnika. Zao mi je, casna braco, sto sam morao iznijeti na svijet toliko prljotina, zato cu sutjeti o Aleksandru VI, ocu i ljubavniku Lukrecije, necu da navedem Ivana XXII (1316.) koji je umrlost duse nijekao, koji je po opcenitom saboru u Konstanci lisen dostojanstva. Neki ce mozda prigovoriti, da taj sabor nije bio javan, ako je tomu tako, onda slijedi da se ni izbor Martina V (1417.) ne moze valjanim smatrati. A kamo ce tada papinsko nasljedstvo? Mozete li ovomu opet tok naci?

Necu da govorim o razdoru, koji je crkvu obescastio. U ono doba bilo je prijestolje u Rimu po dvojici, a cesto i po trojici natjecatelja zauzeto. Koji od njih bijase pravi papa? Opetovano vam velim: ako nepogresivost sadanjega biskupa rimskog zakljucite, morate potvrditi nepogrsivost sviju prijasnjih biskupa bez razlike. A ako bi to bili u stanju uciniti, kad vam povijest bjelodano veli da su pape u svom naucanju cesto zabludili. Mozete li dakle tvrditi da su lakomci, rodoskrvnici, ubojice i radi simonije okrivljeni-namjesnici Isukrstovi? Ah! casna braco, takovu rugobu tvrditi znacilo bi Isukrsta izdati. Gore bi zgrijesili proti Isusu nego Juda: to bi znacilo njemu blato u lice baciti." (str.14-15.)

Mada je hrvatska starokatolicka crkva, sve dok je Pavelic nije ukinuo, zbog ovog govora na vatikanskom koncilu Strosmajera smatrala za svog idejnog utemeljitelja, djakovacki biskup nije ostao dosledan tada izrecenim stavovima. Uplasen da bi mogao biti uklonjen sa biskupskog trona, Strosmajer postepeno revidira svoje stavove i prihvata stav o papskoj nepogresivosti. Tako 28.aprila 1877.g.,povodom pedesetogodisnjice biskupovanja Pija IX Strosmajer upucuje encikliku svojoj pastvi, u kojoj, izmedju ostalog, pise: "Papa rimski je namjesnik Isusov, temelj jedinstva crkvenog, vrhovni pastir i naucitelj u crkvi Bozjoj. To je Pio IX, koji ce 3.lipnja 50-godisnjicu svoga biskupovanja slaviti, komu smo svi ljubav, stovanje, privrzenost i poslusnost duzni, i to znaci katolikom biti, i katolicko cuvstvo bez ustrba ljubavi i dobrote, koju cijelom svijetu dugujemo, gajiti.Da toj duznosti svojoj i mi...i puk pod nasom upravom cim svjesnije i izvrsnije zadovolji, jos mi je razloziti: kako glava crkve nase Pio IX vrsi sveto zvanje vrhovne moci i oblasti svoje... Evo sto je osobito zvanje one vrhovne vlasti, koja od Isusa samoga i od Sv.Petra potice, da od koljena do koljena bez prestanka sve do konca svijeta u nasljenicima Petrovim zivi i djeluje. Evo zvanje sveto, koje i danasnji Sv.otac Pio IX onom postojanoscu vrsi, kojom ga je Sv.Petar vrsio: vrsi ga onim istim skoro udesom, kojim ga je vrsio Sv.Petar."(Cit.prema-Andrija Stiletak: Strosmajer i pape, treci dio, "Glasnik biskupije djakovacke",Djakovo 1929.,str.43-44)

Namesnikom Hristovim na zemlji Strosmajer je i narednih godina nazivao i Pija IX i njegove naslednike. Godine 1884.Strosmajer pise kako je "Gospodin i Spasitelj nas svojoj crkvi dao u rimskom papi, nasljedniku Sv.Petra, bozansku glavu i vjeciti temelj, kao i glavno srediste jedinstva i nezabludivo prorociste, pa je stoga njegovo trajno pravo i nepovrediva duznost u prvom redu, da jedinstvo crkve i roda ljudskoga ne samo cuva i brani, nego i da ga naporom svih sila uvijek nastoji siriti i rasprostraniti, dok konacno svane onaj srcan dan, koji je sam Gospodar unaprijed kazao: kad ce biti sav ljudski rod u jednom ovcinjaku, pod jednim vrhovnim pastirom okupljeni i ujedinjeni. Sasvim je dakle jasno, da je Krist Bog i Spasitelj nas, ovo bitno pravo i atribut crkve i Svete stolice apostolske, kao i sve ostalo i otajstvo nasega spasenja zauvijek odstranio od moci, suda i odluke svake ljudske vlasti i svakog naroda." (str.111-112.)

Ocigledno se biskup Strosmajer 1870.godine preracunao u proceni odnosa politickih snaga medju ostalim biskupima, pa je ostatak zivota opovrgavao svoje stavove.

Iz knjige dr.Vojislava Seselja "Rimokatolicki zlocinacki projekat vestacke hrvatske nacije",SRS Beograd 2007

str.524-529.)

 

[kajaa]

Krivotvoreni govor biskupa Strossmayera

Utorak, 08 Rujan 2009 20:26 Sinke Kršćanstvo - Autoritet Crkve  Neopjevani junak

Josip Juraj Strossmayer jedan je od najvažnijih intelektualaca u povijesti naše zemlje. Usprkos njegovom radu i predanosti, još uvijek je svojevrsni neopjevani junak Crkve. Kontroverzan i oštar u svojim nastupima, ali discipliniran te besprijekorno vjeran Kristovoj zaručnici - biskup Strossmayer bio je i ostao jednim od najutjecajnijih Hrvata u globalnoj povijesti kršćanstva.

Strossmayer, inače Osječanin, rođen je 1815. godine. Rane godine duhovne zrelosti provodi u đakovačkom i budimpeštanskom sjemeništu. U potonjem će gradu dobiti doktorat filozofije, a nakon zaređenja vrši dužnost vikara u Petrovaradinu. Doktorom teologije postaje 1840. s disertacijom o problemima crkvenog jedinstva i stječe službu profesora kanonskog prava  u Beču.

Godine 1849. dobiva položaj đakovačkog biskupa (na prijedlog bana Josipa Jelačića). Zahvaljujući vrijednim imanjima i nasljeđenom imutku, postaje jednim od moćnijih mecena, te daje zamah razvoju hrvatske kulture i političke misli. Zalaže se za ujedinjenje i samostalnost Hrvata, ali jedna od temeljnih duhovnih preokupacija bila mu je stoljetna rana Crkve - raskol katolicizma i pravoslavlja. Gdje su drugi vidjeli prepreke, Strossmayer je vidio izazove, i tvrdio je da ništa nije nemoguće ljudima koji vjeruju. U vrtlogu političkih izazova, došao je I. Vatikanski koncil 1869. godine, na kojeg je bio pozvan. I tu priča postaje zanimljiva...

Dogma i ujedinjenje

Kao što i mnogi laici znaju, Prvi vatikanski koncil ustanovio je dogmu o papinskoj nezabludivosti. Prema ovom nauku, nakon biskupskog zasjedanja, papa može ustanoviti dogmu prema principu "ex cathedra" ("sa trona" - misli se Petrova) nakon koje postaje važeća i obvezujuća za sve vjernike. Ovaj sustav bio je važeć već dva tisućljeća (jer dogme su postojale i prije Prvog vatikanskog koncila) ali trebalo ga se doktrinalno potvrditi i uzeti kao opću praksu. Usprkos tome, nekolicina biskupa dignula je glas protiv ove dogme - a jedan od najglasnijih bio je Josip Juraj Strossmayer.

Tijekom izlaganja svoje argumentacije, koja je zadivila papu te koja je Strossmayeru priskrbila naziv "biskup turskih granica", tvrdio je da dogmatski pristup nepogrešivosti ne donosi ništa novog u praksi. Kristova je zaručnica nepogrešiva, te pod vodstvom Duha Svetoga - i ovo je činjenica  obznanjena svakom vjerniku, neovisna o dogmatskom proglasu. Za hrvatskog biskupa, papinska nepogrešivost bila je teorijsko definiranje protokola koje nije od presudne važnosti za život Crkve. Slično kao kad bi  se dogmatski priznalo da je Zemlja okrugla - ovo bi bila istina, ali ne bi u stvarnosti ništa promijenila u crkvenom životu.

Strossmayer je imao i već spomenutu želju da ujedini katolicizam i pravoslavlje, a dogmu je držao kao  prepreku tom ujedinjenju. Bio je svjestan da će navedeni teološki obrazac biti teško prihvatljiv pravoslavnim vjernicima, i raditi probleme pri mogućem ujedinjenju. Drugim riječima, Strossmayer je tvrdio da će dogma imati zanemariv utjecaj u životu Crkve, ali da će zauzvrat nepotrebno uzburkati interese na drugim poljima. Nažalost po Strossmayera, većina koncilskog tijela nije imala razumijevanja za njegov pristup problematici. Biskup se toliko naljutio da je na kraju napustio Koncil prije konačnog izglasavanja, zajedno s par istomišljenika. Iako je ovo bio oštar potez, Strossmayer je kasnije prihvatio dogmu i objavio je u crkvenim glasilima, sukladno svojoj biskupskoj dužnosti.  Usprkos napetosti, ostao je vjeran Crkvi, nadajući se da će Bog u budućnosti  ipak ustanoviti ujedinjenje istočnog i zapadnog kršćanstva.

Fundamentalistička krivotvorina

Mediji su vrlo brzo proširili vijest o "neposlušnom" biskupu, koji se drznuo suprotstaviti većini koncila. Strossmayer je postao popularna tema religijskih diskusija.  Pažnju koju je dobio iskoristili su radikalni antikatolici. Naime, nekolicina reformiranih fundamentalista kroz svoje je tiskovine objavilo - ni manje, ni više - nego "govor" biskupa Strossmayera na koncilu. Nepotrebno je reći da se radilo o krivotvorini, obzirom da je tekst navodnog govora vrvio banalnim i apsurdnim kritikama Katoličke crkve koje su bile stavljene u biskupova usta. Cilj krivotvorine bio je zavesti katolike da čak ni njihovi biskupi ne vjeruju u biblijski opravdan ustroj Crkve, te da uistinu nema razloga da se u takvoj vjeri ostane.

Budući da je lakše povjerovati dobro smišljenoj laži nego jednostavnoj istini, mnogi su ljudi nasjeli na ovu krivotvorinu i napustili Crkvu radi krivotvorenog govora. Uspjeh ovog "udarca ispod pojasa" bio je tako velik da je "govor" postao jedan od vodećih "argumenata" u svijetu fundamentalizma. Brzo se proširio svijetom. Godinu dana nakon što se krivotvorina pojavila u Južnoj Americi, stigla je i u Hrvatsku, na opći užas biskupa Strossmayera. Doznavši da mu se pripisuje lažan govor, oštro je reagirao i prozvao ga više puta lažnim. Bilo je prilično naivno od fundamentalista da krivotvorinu koriste u srcu političke i dušebrižničke ovlasti biskupa čije su izjave krivotvorili.

Budući da je krivotvorina bila u kratkom roku objavljena u velikom broju fundamentalističkih tiskovina, bilo je teško pronaći autora. Strossmayer je na kraju pripisao lažan govor južnoameričkom svećeniku Joseu Augustinu Escuderu koji je neko vrijeme pristao uz neprijatelje Crkve (ali se zatim pokajao). Prema povijesnim izvorima, Escudero je priznao da je autor krivotvorine u časopisu "America del Sud" 1876. god.

Dokazi nevjerodostojnosti

Iako je krivotvorina "zapalila" fundamentalističke krugove, sekularni izvori bili su prilično mlaki u vezi nje. Temeljni razlog bio je što su manje-više svi znali da se radi o lažnom govoru. Jedan od evidentnih pokazatelja njegove neautentičnosti bio je katastofalan "kiks" kojeg je Escudero napravio pri pisanju. Naime, govor je sadržavao reakcije Strossmayera na povike biskupa sa strane. Primjerice, krivotvorina navodi...

''Što ćemo im odgovoriti, ako nam sve greške rimskih biskupa - počevši sve od početka pa do njegove visosti i svetosti Pija IX, navedu? O, da bi bili takvi kakav je Pijo IX , cčsno bi se mogli ponasati, ali nažalost,nisu bili takvi.

Vika: “ŠUTI! ŠUTI! DOSTA JE!".

Ne vičite na me gospodo, ako vas uznemiravam s navodima povijesti, znajte da ako svu vodu rijeke Tiber pustite preko povijesti, niste u stanju niti jednog lista njenog sadržaja uništiti! Dozvolite da govorim, ja hoću što kraće objasniti taj velevažni predmet.''

Ovakvih mjesta ima više, i sva od reda su jednako banalna. Naime, Escudero je želio od Strossmayera napraviti Luthera, vođu reformacije kojeg su katolički biskupi mnogo puta optuživali za laži i manipulacije (nije im, naravno, ostajao dužan). Da bi ga takvim opisao na koncilu, krivotvoritelj je zapisao ne samo usklike biskupa koji su "užasnuti" slušali kako Strossmayer tvrdi da je papa doktrinalno pogrešiv, već i njegove reakcije na njih. Težak apsurd, naravno - jer ako je Strossmayer pisao svoj govor u Đakovu da bi ga pročitao za koncilskom govornicom u Rimu, tad nije mogao zapisati povike. Dapače, mogao je govor napisati bilo kad, nije mogao zapisati reakcije. Jedini način na koji bi se ovo moglo postići, bilo bi da je netko pisao riječi Strossmayera sa strane, tj. da se radio transkript govora kojeg bi biskup govorio napamet. Ovo, naravno, nije bio slučaj - jer Strossmayer nije tri sata za govornicom stajao i pričao što mu je padalo na pamet.

Ali najveći argument da je govor lažan upravo su Strossmayerove izjave kojima se brani od "autorstva". U jeku najžešćeg odmaka od većine biskupske konferencije, Strossmayer piše o podloj krivotvorini i besmislenosti ideje da je taj govor njegov.

''Ružni govor mi je po obliku i sadržaju tako tuđ, kao što mi je tuđe ono mjesto u Južnoj Americi, gdje je neki otpali svećenik skrušeno priznao, da mi je taj govor podmetnuo.... Sto puta bih radije vidio, da mi desnica usahne i jezik u ustima se ukoči, nego da bih izrekao ili napisao samo i jedan stavak ružnog govora, koji se širio pod mojim imenom.'' (Pastoralna poslanica biskupa Strossmayera, 1881.)

Zaključak

Biskup Strossmayer neopjevani je junak Katoličke crkve. U njegovoj kontroverznoj osobnosti krije se neustrašiv borac za toleranciju i mir, čije se nasljedstvo ne može ocrniti lažima. Krivotvoreni govor nije samo uvreda Katoličkoj crkvi, već i objektivnoj istini u svijetu. Bez obzira gledamo li Strossmayera kao velikana tradicije Crkve, ili kao perjanicu progresivizma u Crkvi, on je uzor vjere. Svojim djelovanjem utro je put Drugom vatikanskom koncilu, koji će Crkvi dati novi zamah, i novu snagu promicanju Evanđelja.

< «    » >