ЖРУ интервју

[Guest свештеник Иван Цветковић]

Однос духовника и духовног чеда, Интервју са јеромонахом Иларионом и глумцем Иваном Босиљчићем

ЈЕРОМОНАХ ИЛАРИОН ЂУРИЦА, духовник манастира Светог Архангела Гаврила у Земуну

Одпочевши своје монашко послушање код светогорског старца, схиархимандрита Василија Гролимунда у скиту Светог Спиридона у Гајлнау у Немачкој (1989), у манастирима Крки (1991) и Драговић (1992-1995) у Далмацији, својом свештеномонашком службом и речју ─ нарочитом врстом апостолата, храбрио је народ у држању свете вере и очувању самобитности. Потом га је рука Божја довела на Приморје да открије мироточиве мошти свештеномученика на превлаци Светог Архангела Михаила код Тивта(1996). Радују се те свештене душе и благосиљају с Небеса, јер је у то време почело литургијско прослављање њиховог мучеништва за Христа и њихове до Крста Христовог верне, распете љубави. Призвао је, затим, српски Златоуст, светитељ Николај Жички, оца Илариона да послужи и његовој светињи у манастиру Лелић (2000-2002) на велику радост побожног народа ваљевског краја. Затим, овај благочестиви монах одлази у манастир “Светог архангела Михаила” код Аранђеловца, где наставља свој мисионарски рад, као и  oбнови манастира који је затекао у незавидном стању. Богомдароване таленте, своју љубав и снагу, умну и телесну, нештедећи је уложио у сваки од ових Божјих домова, неуморно радећи на духовно-мисионарском и просветно-верском пољу. Сада се Отац Иларион налази у манастиру Светог Архангела Гаврила у Земуну.

Оче, реците нам у чему се састоји академска теологија?

Академска или учевна теологија је у ствари схоластика.Она је доктрина, односно, чине је идеје, ученост и образовање.Права теологија није у учености и образовању, већ у поезији, у песничкој уметности.Овом нашем времену много недостаје истинско богословље-поезија преподобног оца нашег Јустина Новог. Надамо му се.Другачији је пут академског теолога од пута подвижника, који се не бави интелектуалном рефлексијом већ молитвено бди на дверима свога срца. Након дугог труда, суза, он постаје способан да својим истанчаним умом разликује Божанске од демонских енергија. Зато нема теологије без “разликовања духа” . Овакви подвижници имају изузетно велику улогу данас у очувању аутентичног православља..

Живимо у временима, у којим скоро сваки други човек пати од неке болести. Најчешће су оне, које су везане за психичко стање појединца. Можете ли нам нешто висе рећи о депресији, посматрано из угла Православља? Такодје, често се помиње да је болест опомена Божија. Шта се заправо сматра под тим појмом?

Болест у Старом  и Новом завету пут је и начин покајања. Покајна верност Богу враћа изгубљено здравље и живот.”Ја сам Господ који даје здравље”(Изл 15,26).Болест ставља на пробу људски живот.То излагање опасности самога живота јесте болест. Сваки грех је болест. Депресија, или говорећи језиком аскетике, духовна сухоћа или пустиња, односно духовна болест је духовне душе. Депресија није психијатријска болест.

Поред глобалне кризе у којој се налазимо, често се говори и о кризи у Хришћанству. Можете ли нам нешто мало више објаснити о томе?

У данашњој општој пометњи идеја, мишљења и криза, те и поред кризе ауторитета, кризе вере, кризе епископата, кризе свештеничког сталежа, монаштва, криза Литургије, евидентна је и криза хришћанства. Индикатор те кризе је однос православног света  према римском папи.Све је у кризи, осим светости.Зацело само Свети Божји нису у кризи.Црквена институција је у дубокој кризи, док она Црква која није установа људска, већ она права Христова Црква није у кризи упркос томе што је дефинишем само као предах између два гоњења.Наш хришћански живот није у кризи ако је “идење из пораза у пораз до коначне победе,” како вели преподобни ава Јустин.

Да ли би требало у том смислу одложити посету Римског папе Србији и СПЦ?

Не, првојерарха западног хришћанства, по мом мишљењу треба звати што пре у званичну посету, лепо га и хришћански гостољубиво дочекати и предочити му смерно сва непокајана места у нашој историји.Требало би му дати част коју му је увек указивао Свети Сава…

Живимо у веома тешким временима и његове сложености се појачавају из дана у дан? Реците нам шта је то Апокалипса? Како оцењујете “Слово о Апокалипси” – Андреја Тарковског?

То слово Тарковскиг се одвећ допало нашем образованом свету. По мом мишљењу он је у тој његовој “Световној концепцији” Откривења потпуно у заблуди.Упркос Тарковском, Апокалипса јесте слика коју чине обиље симбола.Тачно је да је Откривење велико поетско дело, али најмање два аутора-св.Јована Богослова и његовог ученика и сарадника Прохора.Умесан је покушај тумачења, али не и погађање и предсказивање.Сву симболичку аритметитику, геометрију, ботанику и зоософију дали су већ свети оци и учитељи Цркве.Уметник не може да буде срећан само ако је паганин.Хришћанин-уметник живи да би био веома срећан.И нема веће ствари, упркос Тарковском, од спасења, које и јесте срећа, односно блаженство.

Оче, ових дана се много прича о случају “Црна река” . Реците нам које је Ваше мишљење по том питању? Да ли батине могу заиста бити лек?

Моји родитељи и учитељи су често употребљавали шибу и заушницу нада мном и мојим братом.Шта значи казнити дете?-Тући га?!Али човек није само тело. Он је и суштина.Неупоредиво је већи и трајнији бол и неугодност душе.Тамо где је дозвољено бити и вређати душе, ту је дозвољено и сакатити тела. Наркоманија је слаб доказ за морално оправдање батинања. Argumentum baculinum чини лошу услугу Цркви, свештеничком достојанству и вери.Против сам силе, и уопште жестоке телесне казне, у васпитавању. Свештеник самим чином мучења животиња, а не људи, није у благодатном стању које је неопходно да би служио свету Литургију и делио Свете Тајне. Очигледно смо се уморили од неспособности да волимо и да служимо Богу и браћи. Поред тога претерано су скупе батине. Од 350 до 500,  и више евра.

Оче, Вас монашки пут је веома трновит. Пролазили сте кроз велике невоље, неправде, искушења, али ипак познато је да сте велики  борац за младе људе. Оклопљени Божанском љубављу, Ви просто ма где били увек изнова својом очинском љубављу привлачите младе, и имате велики број Академских грађана међу својим духовним чедима. Можете ли нам нешто рећи  о избору духовника. Ко је заправо прави, а ко лажни старац?

Ја сам све своје духовнике сам нашао, па су ме они потом усинили, примили су ме у своја недра. Такође, и ја духовна чеда препознајем и препорађам као своја – љубављу.Оно што се рoди у једној души има одјек на сваку другу душу.Док једна душа страда ја састрадавам, док се мучи или изгара неким осећањем. Једном речју, истовремено болујем са браћом од истих збивања у себи. Један је Дух, али свака душа му је саучесник. Све што је у Духу у сваком је, као у истом Огњу свако је искра. На тај начин свака је душа саодговорна. Зле пак душе су демонски прилог за вихор, а добре за мир, тишину и радост. За саваскрсавање.

Шта је за Вас духовничка одговорност?

Постоји поред личне и духовничка одговорност. Постоји и одговорност Цркве у морално-богословском и правном смислу. Ја нисам за одмазду, за освету, ја сам за опраштање. Нисам ни за казну.За поправне мере се тешко одлучујем.

Како саветујете своја духовна чеда? Реците нам нешто о покајању??

Тешко питање!Нема правила, сваки је поука јединствена. Мада ја обично не саветујем, већ настојим да предочим ствар. Ако пак, ипак, саветујем; саветујем узгред и непретенциозно. Модеран човек не воли и не усваја туђе искуство.

Познати сте као велики хуманиста, чак сте прошле године, у акцији “Познати служе” у Врњачкој Бањи,виђени са својом духовном децом у улози конобара. Наиме, заједно са својом духовном децом , прикључили сте се овој хуманитарној акцији чији је циљ био помоћ “Удружењу родитеља деце ометених у развоју”. Реците нам, колико су у ствари хуманитарна дела битна за спасење душе?

Пре свега, слаб сам ја хуманиста, а још слабији светоотачки, и хуманиста-човекољубац у духу Светог Евангелија! И не хвалите ме, јер похвалама разјарујете моје непријатеље и противнике.Та акција “Познати служе’ у Врњачкој Бањи је дело и принос Богу и браћи моје духовне породице.Ја сам као старији човек у тој акцији дисао чист српски ваздух и гостио се у дебелој ладовини. Додуше, неспретно сам продавао сладолед. Човекољубива дела су творлил : Михаило Вукобратовић, филмски режисер, Лана Вукобратовић, филмски монтажер, Драгутин Топић, архиатлетичар, Јелена Биљана Топић, троскокашица, Иван Гавриловић, певач.Очекивао се и долазак Јелене Томашевић.Мени се чини да је потребније од непосредног зидања добра човекољубља, много нужније рушење зла.Такве су нам акције потребне. Предлажем свенародну, покајничку акцију у рушењу зла!

Оче високопреподобни, често се говори о избору духовника. Мене интересује, како Ви препознајете своје духовно чедо, обзиром да  Ви као духовни отац узимате велику одговорност пред Господом за њих?

Ја знам своје и моји мене знају. Мој си у Богу ја те данас родих ! Ја сам све своје духовнике коа што су † протојереј Виталије Тарсјев, † протојереј Павле Врбица, преподобни Јустин Нови, Преосвештени Атансије Јевтић, светопочивши светитељ Данило Будимски, Високопреосвештени Амфилохије, високопреподобни Василије Гролимунд, вископречасни Драган Нагулић и друге сам нашао, па су ме они потом усинили примивши ме у своја света недра.Оно што се роди у дохувном оцу, роди се у духовном чеду.Своје препознајем љубављу. Док, душа духовног чеда страда, мучи се или изгара неком врлином, страда, распиње се - састрадава, и васкресава истовремено, болује и препорађа се, од истих збивања у себи и син или кћер. Све што је у Духу Светом, у сваком је, као у истом Огњу, барем је свако искра тог крштења Огњем. А зле душе, па покварен духовни пород је прилог за вихор, а добри су за мир, љубав и радост у Духу Светом.Многи духовни синови и кћери су прилог за вихор, отпадају и непријатељски се усмере против оца! Такви су који падају под властиту анатему, изопштење. Самопорицање.

Оче, захваљујемо се што сте пронашли мало времена да одговорите на питања за наш форум “Живе Речи Утехе”. Радујемо се Вашем одзиву, и надамо се да ћемо имати чешће прилике да чујемо Ваше душекорисне савете. Оче, благословите и помјаните!

БОГУ НАШЕМУ НЕКА ЈЕ СЛАВА И ХВАЛА!

Разговор за форум Живе Речи Утехе водила Соња Емерковић

[Guest свештеник Иван Цветковић]

ИВАН БОСИЉЧИЋ, глумац –духовно чедо Оца Илариона Ђурице

Иван Босиљчић, духовно чедо о.Илариона Ђурице,рођен је уУжицу 1979.год. 1997.год.уписује Академију уметности у Новом Саду,одсек-глума,у класи проф.Виде Огњеновић. 2001.год. дипломира и сели се за Београд. Ради у Народном позоришту, Позоришту на Теразијама, Југословенском драмском позоришту, Звездара театру, Театру Славија,Театру Мадленијанум...Велико телевизијско искуство везује се за сарадњу са РТС-ом и РТВ Пинком,на филму је највише сарађивао са Здравком Шотром и Дарком Бајићем. Активни је учесник акције Подигнимо Ступове.2002.год.посећује Свету Гору Атос и  манастир Хиландар,2009.год. Свету Гору Сион и манастир Свете Катарине. Васкрс 2009. год.  проводи са својим духовним оцем у Јерусалиму на хаџилуку. Посебно му је драг манастир Студеница и братство у њему. Од свих улога из богатог позоршног и телевизијског искуства издваја улогу Растка Немањића у представи Мач у режији Југа Радивојевића и улогу авијатичара у Шотрином Рањеном орлу.

Брате Иване, шта је за тебе духовно вођство? Стална помоћ на путу спасења или власт над душом и телом?

О вођству не знам много,али могу говорити из угла духовног следбеништва.Савету и идеји, које духовни отац износи кроз љубав, треба се препустити, иако се супротстављају логици, околностима или личном ставу духовног чеда. Старац види испред нас, гледа кроз очи Господа и кроз њега ми постајемо Христови следбеници. Често размишљање о спасењу, души и смрти потсећа нас да нам је духовно вођство неопходно, јер наш его нема јасне одговоре на ове теме. Спутајући егоистицно у себи отварамо се за поуку духовног оца.

Да ли си на кормилу свог духовног брода ти или често лучком духовном пилоту -  старцу, често препушташ кормило своје лађе?

Геронда и ја наизменично управљамо мојим духовним бродом, непрестано се потсећајући да не моземо против таласа без молитве, стрпљења и Господа  у једрима.

Реци  нам  да ли је по твом  мишљењу добро мењати духовника и исповединика?

Без Благослова ништа није добро.

Да ли је могућно истовремено ићи код два духовника?

Све је могућно, питајмо се да ли је корисно. Разговарам са много духовних отаца, али ме духовно води један свештеник.

Да ли у  свом духовном вођи видиш заступника Христовог : “Уместо Христа, као да Бог позива кроз Њега” (ИИ Кор 5,20) или нешто друго?

Духовни старац може имати форму васпитача, пријатеља, брата, оца...али је у суштини он мој заступник пред Христом.

Да ли би нам открио ко је твој духовни отац? Како си  га изабрао? Слободно или из нужности?

Мој духовни вођа је отац Иларион Ђурица. Изабрао сам га притиснут духовим потребама по својој слободној и коначној Божијој вољи. 

Шта чиниш у случају да видиш његове недостатке или заблуде?

Помолим се Богу да мом оцу пошаље Анђела чувара да га заштити и оснажи за борбу са мојом сумњом у његове поступке.

Да ли си се при избору ослањао на своје симпатије или наклоности или си ги бирао и изабрао као духовног, ученог, врлинског, разборитог, старог, искусног и  побожног?

Ослонио сам се на његову духовност, разборитост и искуство. Врло брзо сам постао сведок његове побожности, врлине и учености, а симпатија првог сусрета израсла је у љубав и ауторитет који не јењава,јер се свакодневно потврђује.

Шта те највише задивљује код твог геронде : његова ученост или његова светост?

Његова ученост  омогућава да му светост буде практична и преносива на духовна чеда. Не раздвајам ове две врлине.

Да ли је твој духовни отац твој духовни учитељ, чувар-надзиратељ, пријатељ или поправљатељ?

У зависности од тога да ли сам ја диваљ, послушан, разуман или не, он доживљава метаморфозе, но без обзира на форму,средство му је увек љубав.

Да ли је у личности твог свештеног старца и твој исповедник?

Да!

Да ли се пред светим оцем исповедаш без задршке или исповедаш све своје грехове?

До исповести без задршке се долази постепено, уз помоћ геронде. Ја у свог духовног оца имам пуно поверење. Научио ме је колико је лековито потпуно духовно отварање у исповести.

Да ли духовни хаос у ком живиш и твоја професија намеће потребу појачаног духовног надзора?

Свакако! Ја инсистирам на томе.

Да ли је о.Иларион духовник само теби или другима?Какав је твој однос према другим његовим синовима и кћерима?

О.Иларион има много духовне деце  различитих професија и генерација. Са некима сам у контакту, неке још не познајем. Наши међусобни односи се формирају без притиска и форсирања.

Да ли те твој старац често смућује , прекорева, растресе ти молитву, ослаби пажњу и марљивост?

Прекор мога старца ми учвршћује молитву и пажњу.

Које духовне лекове ти прописује твој духовни лекар : Немој мислити на ону особу… Немој показати брзо своја осећања... Задуби се у свој посао и небеспосличи...Одмах се исповеди... Или : Моли се!?

Кроз потсећање на молитву и исповест духовник ме често оспособи да сам решим своје проблеме, али је спреман да ми и практично помогне ако за то има потребе.

Да ли бележиш и скупљаш све његове духовне поуке? Која  ти је од њих најдрагоценија?

Требало би да почнем да записујем .Многе од њих памтим и често примењујем, али најчешће се сетим његовог потсећања да "СВЕ ЈЕ ОД БОГА"!

И за крај  реци нам како те твој старац види у будућности?

Као спашеног човека!

                                                                                       

Захваљујем ти се што си пронашао  мало времена, и одазвао се нашем позиву да са члановима форума „ЖИВЕ РЕЧИ УТЕХЕ“, поделиш нека твоја размишљања. .. Верујем да ће у овим одговорима много њих пронаћи себе, или одговоре на она питања која их већ одавно муче, али нису смели или нису знали да питају, а веома су им битни на ПУТУ КА СПАСЕЊУ, као и  да је ово тек почетак нашег "дружења", јер као сто рече отац, "СВЕ ЈЕ ОД БОГА", па се милошћу Божијом надам да је у свему овоме и твом  одазиву  Промисао Божија, коју нас уважени отац Иларион спознаде Благословом који даде да се ово писање објави...

Нека ти Господ подари свака добра, и нека би те Његова милост и љубав свугде пратили..

СЛАВА ГОСПОДУ!

Разговор за форум Живе Речи Утехе водила

Соња Емрековић,

На дан Светог Свештеномученика Теодота Анкирског

[Guest Izida]

Procitala sam ovaj intervju.Svima toplo preporucujem da ga citaju.Iz njega se moze toliko toga nauciti o veri,duhovnosti i ispravnom odnosu duhovnika i duhovnog ceda.

Otac Ilarion je izuzetan klirik,i jos bolji covek.Istinski zaljubljen u Hrista!

Ja sam vise nego ponosna na svog zemljaka Ivana Bosiljcica.On je pravi hriscanin.A to vam mogu posvedociti svi Ercovi,koji godima unazad putuju sa njim vozom od Beograda do Uzica.Jer velicina velikog coveka se ogleda u njegovom odnosu prema malom coveku!Ivan nikada nije bio prepotentan,pogotovu obzirom na to koliko bi drugi bili da su na njegovom mestu!

Inace,imate cast da citate Ivanov prvi intervju na temu religioznosti i duhovnosti.

Sonja,svaka ti cast sto si se njega setila!Bogu hvala na tvojoj predobroj dusi,koja je navela Ivana da otvori srce.

Pitanja si odlicno izabrala i postavila.Uzivala sam citajuci.Kao da sam sedela sa vama dok ste razgovarali...

SLAVA GOSPODU!

[Zaklina]

Zahvaljujem Sonji na ovom divnom razgovoru. Ja nisam znala da je Bosiljcic vernik, i to covek koji dugo godina ima svog duhovnika, koji se rukovodi savetima svog duhovnika. Mislim da je Sonja zaista umela da postavi prava pitanja, jer izbor duhovnika i problem poslusanja, tj, odsecanja sopstvene volje je po meni jako vazan, i veoma tezak u zivotu svakog verujuceg coveka, a iznad svega aktuelan - jer ne poznajem coveka koji je lako nasao duhovnika.

Ali Sonja je - majstor svog zanata. Hvala!

[Guest Alefshin]

Zahvaljujem Sonji na ovom divnom razgovoru. Ja nisam znala da je Bosiljcic vernik, i to covek koji dugo godina ima svog duhovnika, koji se rukovodi savetima svog duhovnika. Mislim da je Sonja zaista umela da postavi prava pitanja, jer izbor duhovnika i problem poslusanja, tj, odsecanja sopstvene volje je po meni jako vazan, i veoma tezak u zivotu svakog verujuceg coveka, a iznad svega aktuelan - jer ne poznajem coveka koji je lako nasao duhovnika.Ali Sonja je - majstor svog zanata. Hvala!

??? ??? ?? ?? ??????, ??????? ...

[Guest Izida]

Sto se Bosiljcica tice,da je on godinama u Crkvi znaju svi pobozni Uzicani.Bar kad je u Uzicu ne propusta ni jednu Liturgiju u Sabornom hramu,i uvek ima osmeh i lepu rec za svakoga.Moj otac i njegov su kolege godinama.Cela porodica su izuzetno dobri i casni ljudi.Moja sestra se sa specijalizacije,kad je dolazila kuci za vikend,uvek vracala sa njim vozom.Kaze uopste nije uobrazen ili prepotentan,i veliki je dzentlmen,uvek joj je pomagao oko kofera.Ercov je

to.

A sto se duhovnika tice,izbor nije lak.Ali,Gospod za sve ima svoje razloge.Mislim da covekovo srece samo prepozna duhovnika.Ja sam hvala Bogu,imala veliku srecu sa duhovnicima.Prvi mi je bio pokojni otac Simeun,Bog da mu dusu prosti,iz manastira Celije.Bio je predivan.I sad osecam da iz Carstva Nebeskog budno motri na mene,moli se za mene,i salje mi poruke,u vidu znakova.Zatim sam u mestu gde sam studirala sama odokativnom metodom izabrala

jednog svestenika u Sabornom hramu i puno mi je pomogao u zivotu.I po povratku u rodni mi zavicaj sam se javila jednom svesteniku,po sopstvenom izboru,i on se prihvatio tog teskog i odgovornog zadatka.Vise sam nego zadovoljna.Ali,moramo i mi da slusamo njihove savete i pouke.Ja sam ih slusala

i vise mi se nego otplacuje.Presrecna sam i prezadovoljna.Hvala Bogu!

[Guest свештеник Иван Цветковић]

БРАК – УМНОЖЕЊЕ ЉУБАВИ

Разговор са оцем Иларионом Ђурицом,

духовником манастира Светог архангела Гаврила у Земуну

Зашто је брак света тајна?

Брак је света тајна зато што је као таква установљена самим Господом у Кани Галилејској. И зато је Господ заштитник брака. Муж и жена „нису двоје, него једно тијело; а што је Бог саставио, човјек да не раставља“ (Мт 19,6).

Шта је православна телегонија, односно, шта је телегенетика?

Телегонија је наука о девичанству, о девствености, тј. о сполној невиности. А телегенетика је биолошка и теолошка научна дисциплина о „дару првог брака“, како телегенетику дефинише свети Амвросије Милански.

Зашто је велики број брачних парова дуго без деце или неплодан?

„Дар првога брака“ подразумева невиностмладића и девојке који ступају у брак. То је најважнији услов примања свете тајне венчања. Привременој неплодности брачних парова најчешћи је узрок у високом промискуитету девојака пре брака.

Како на плодност, и уопште здравље потомства, утиче предбрачна невиност супружника?

Пресудан је утицај предбрачне невиности на потомство. Од ње управо зависи каква ће бити деца супружника. Девојка лошег морала не може рађати добро потомство.

Шта о предбрачној невиности каже генетика?

Генетика управо говори о вези предбрачне невиности и квалитета потомства. Генетика је открила у 19. веку оно што је хришћанска телегенетика знала одувек, а то је појава ТЕЛЕГОНИЈЕ. На потомство жене удара печат први мушкарац у њеном животу. Управо он, а не будући отац детета, полаже ГЕНОФОНД потомства свакој жени. Онај мушкарац који јој је одузео невиност на известан је начин генетски отац све њене будуће деце, а не мушкарац са којим је зачела.

Како сачувати љубав?

Права љубав, као интимна веза између две зреле личности у Господу чува се молитвом, уздржавањем и састрадавањем. Треба позвати Господа у везу супружничке љубави, да је он чува, да је благослов Божији запечати.

Како брачни парови да прихвате да су неплодни?

У Старом завету Рахила вапије свом мужу Јакову: „Дај ми деце! Иначе ћу свиснути!“ И на другом месту: „Чему ми твоји дарови кад остајем без деце“ (Пост 15,2). Дете није дуг Божији, него дар Божији. Дете је најузвишенији дар свете тајне брака, те се не може сматрати објектом власништва. Божије је и свето од рођења. Ми хришћани, а и муслимани после нас, а Јевреји пре једних и других, поштују зачедак, фетус као дете.

Физиолошка неплодност није апсолутно зло. Супружници који пате од неплодности треба да пригрле свој крст – извор сваке духовне плодности. Они могу испољити своју великодушност усвајањем деце.

Шта толерисати и колико у браку?

Међусобна толеранција, трпељивост је важан предуслов брачног савеза мушкарца и жене. Морају се волети и недостаци вољене особе. Сви, осим прељубе! Немогуће је толерисати егоизам и егоцентризам другог брачног друга.

Како превазићи сукоб?

Разговором, односно дијалогом. Док су у сукобу ја препоручујем да супружници разговарају међусобно на страном језику који добро познају. Ако је њихов међусобни разговор немогућ, ако су православни, односно римокатолици, могу свој сукоб размрежити пред искусним духовником. У сукобу се увек скрива тежња за превлашћу једне стране.

Како и колико праштати?

Великодушно и до заборава!

Како говорити о родитељу који не живи с њима?

Ништа лоше, јер дете воли оба родитеља.

Које циљеве да поставе самохрани родитељи себи, а које детету?

Међу тим циљевима нема примата. Циљеви су истоветни, а то занчи да и родитељи и деца живе своје животе.

Како Црква гледа на развод? Са којим се разлогом може развести, и колико пута неко може да се венча у Цркви?

Развод је грех против природног закона. Развод вређа завет спасења – венчање, свету тајну људске плодности. Брак се може развести, мерено светим Евангелијем, само ради прељубе. Црквеноправно гледано, брак се може развести и из других разлога. Престанак брачне везе без пресуде може бити проглашење брачног друга мртвим, полагање монашког завета и рукоположење за епископа. Црквени брак се може развести због рађења о глави брачном другу, злобног напуштања брачног друга, нестанка, телесне и душевне болести, моралне покварености, отпадништва од вере, итд.

Уствари брак је само један, међутим Црква дозвољава три пута брачну заједницу из снисхођења.

Шта мислите о доминацији жена у браку?

Све најгоре! Доминација жена у браку је изопачење и болест брака. Мушкарац је господар живота, а жена служитељка господарева!

Како Црква гледа на инсеминацију и хетерологно и хомологно вештачко оплођење?

Давање семена или женске гамете, позајмљивање материца, тешко су неморална дела. Све те вештачке технике одвајају сполни чин од чина рађања, и зато су неморалне.

Огњенка Радовановић

[Guest Izida]

E,nikako ne stizem,a moram da se hvalim 

U nedelju sam,nakon sluzbe,pila kaficu sa Ivanom Bosiljcicem ispod lipe u porti Stare crkve kod nas.Zahvalila sam mu se za intervju...Tako je pametan,dobar,neiskvaren,uopste nije uobrazen ili prepotentan,ispricali smo se kao da smo rasli zajedno...

[Guest свештеник Иван Цветковић]

E,nikako ne stizem,a moram da se hvalim 

U nedelju sam,nakon sluzbe,pila kaficu sa Ivanom Bosiljcicem ispod lipe u porti Stare crkve kod nas.Zahvalila sam mu se za intervju...Tako je pametan,dobar,neiskvaren,uopste nije uobrazen ili prepotentan,ispricali smo se kao da smo rasli zajedno...

?? ??? ?? ?? ???? ???????? ?? starece

[Guest Izida]

Jesam!  starece Ti znas i u koga...

[Guest свештеник Иван Цветковић]

Jesam!  crvenilo Ti znas i u koga... starece

?? ???, ????? ?? ? ??????? ? ????? ???????.  starece ???? ??? ?????????? ??? ?? ?????? ? ????, ????? ?? ???????? ??????????

[Guest Izida]

Znam,zato sto nosim pune ruke darova!

Pa,moras onda da mi nadjes zenika iz tvoje parohije.Ja sam ucila da prema Bracnim pravilima SPC cinodejstvuje mladozenjin paroh,a predbracni ispit obavlja mladin paroh.A meni paroh moj kum,pa ti vidi...

[Guest свештеник Иван Цветковић]

Znam,zato sto nosim pune ruke darova! starece

Pa,moras onda da mi nadjes zenika iz tvoje parohije.Ja sam ucila da prema Bracnim pravilima SPC cinodejstvuje mladozenjin paroh,a predbracni ispit obavlja mladin paroh.A meni paroh moj kum,pa ti vidi...

???? ?? ??????... ?? ???? ???????, 

[Guest Alefshin]

Бранко О. Томић- књижевник- свештеник, или свештеник-књижевник… Отац Бранко је јавна личност- аутор је тринаест збирки песама, афоризама и романа. Члан удружења књижевника Србије и Краљевског књижевног клуба “Карађорђевић”. Објављивао радове у часописима и билтенима, прилоге у Јежу… На овог необичног, по много чему изузетног човека упутио ме је отац Горан Живковић, са задатком да направим интервју за овај форум. Ни оца Горана раније нисам познавала, упознали смо се на Фејсбуку да би се испоставило да смо из истог места и да нас дели само неколико улица…

Оцу Бранку сам се обратила са предлогом за интервју, опет га нашавши на ФБ-у  али десило се нешто сасвим друго, сасвим, сасвим необично. Замолила сам га за интервју, рекавши му да одговори само на питања која му се допадају, на шта је одговорио:

Трудићу се да одговорим на твоја питања, онако како сам то чинио са своје 34 године службе, што пријатељима, што парохијанима. И да додам, моји одговори, бар по Проф. Драгану Милину нису "стандардни ",него практични, примењиви, из живота и негде око нас и у нама...

И док сам покушавала да спремим списак пригодних питања читајући његову биографију на сајту http://www.brankootomic.com/ , нашла сам се у веома тешкој животној ситуацији, па  сам му се заправо најпре обратила као свештенику. И тако се, одједном, низ мојих исповедних, приватних питања оцу Бранку испреплетао са питањима за интервју, прича је кренула, питања и одговори су летели, можда би из тога отац могао да добије инспирацију за роман или бар кратку причу…Било је то обострано отварање и надасве искрен разговор.

Пред вама су само моја официјелна питања и његови одоговори на њих…Наш разговор је трајао, чини ми се, пар недеља свакодневно, вишечасовно. Наравно, био је много личнији, дубљи. Личио ми је на реку, која је час била дубока, мрачна понорница, а час гргољиви поток.

Човек изузетне културе, писмен, речит, стрпљив али изнад свега искрен и скроман. Човек кога живот није мазио. Отуда ваљда и толико разумевање за друге и огромна енергија уложена у његове одоговоре. Нисам смишљала питања, некако су наилазила сама и у великој мери била инспирисана оним што се мени приватно дешавало…

http://www.facebook.com/profile/pic.php?uid=AAAAAQAQ8v6Jbqnb3fC0TTRSFepWCwAAAAoYju6Ra4jLq18hw2uDwR3-

Реците ми оче, да ли су судбине којих сте се наслушали, или можда дешавања у Васем животу некада утицали да се Ваша вера опасно пољуља? Да ли сте имали ситуације када сте били очајни? И питали се шта сте Богу толико згрешили и где је Ваша грешка па се то сто се дешава- дешава баш Вама?

У овом питању је, бар, неколико подпитања и свако, понаособ, захтева дубљи осврт од обицног квизног, да или не!

За своје умножене године свештеничке службе, одиста,било је тушта и тма људских тегоба,које се нису давале објаснити ни простим језиком, ни теоријом православне етике. То једино припада Промислу Божјем који, не као не неразумљив, него надразуман и ако нам, као такав по нашој вери, био прихватљив, онда и "недузи" су имали место и оправдање. Опште је познато да је грех и наследан, не само лични /смрт смо наследили од пра-прародитеља Адама и Еве/ и остаје, као последица /Спаситељев први долазак у Свет/ до Његовог Другог и страшног доласка и Суда. Други греси припадају нама, сто с предумишљајем, што из нехата. Грех је узрок свега лошег по нас у овом привременом /сада/ резервату / а не у оази/ за човечанство у којем ћемо својим уподобљавањем или грешношћу определити себе за Други, бесмртни живот /Многи га називају вечним,а ми смо настали у времену, онда нисмо вечни, ни савечни са својим Оцем небеским, почетни за бесконачно/ или за бесконачну пропаст, ад преисподњи.

    У светлу оваквог поимања и утемељеног веровања нема места ни разлога за посртање у вери и нади да ће нас Свемилостиви наградити за сва наша страдања због угледања на Њега. Највећи праведници, највише су и страдали.Нису ропили, ни очајавали него с радошћу големом чекали на сусрет са Оним који никад ништа није разобећао човеку који му је остао "веран у малом".Ореолом светости и венцем непролазне небесне славе. Погледајмо у Календар Светих...

    Али Отпаднику гордељивом, којег је збацио на земљу оставио је слободу да куша синове Божје,   да нуди рогове за свећу....

Таква подвала и прелест често и успешно улазе у срца нас слабомоћних богосличника, те нас помете и, неретко, одведе неповратно у отпадништво од Бога. Наше маловерје, безнађе и немоћ /мањак воље и жеље/ узрокује сва горња питања, која наоко, изгледају логична, па ми као "осумњичени" почнемо да запиткујемо "Судију" који апсолутно поштује постављено морално устројство, милостиво судећи и праведно милујући. И још, сумануто и неразборито ушли би у полемику са Њим како нас и колико кињи, а вели да је праведан и милостив. Наша највећа грешка је у томе што као богослични нисмо исти као он. Замислите, Свемогући Бог, а не може да греши, а ми мајушни и ништавни можемо да Не грешимо. Он своју свемоћ не злоупотребљава, тек ми своју готово физичку и духовну обамрлост супротстављамо Творцу, Вечном, Праведном, Свевидећем и Вечном. Ми од тога ништа нисмо.

     То што Он, кад се преудаљимо, неће трчати за нама као чобанин за овцама, него ће нас допустити "вуку' да покуша да нас растргне. Па и тада, ако Му се покајно и понизно обратимо, избавиће нас. Сваком од нас десило се бар неколико пута у животу да нас је сами Бог спасао беде или неминовне смрти /Прича о Праведном Јову/.

     Ово је и одговор на прво подпитање, да ли ме је туђа невоља повукла у сумњу.Није. Лако је рећи када другом кожу деру, је л тако?

Тако мора посленик Божји и свагдањи стражар повереног му стада да мисли, осећа и верује. Друго је питање колико саосећам у болу, страдању и безнађу у немоћи да лично помогнем, него и сам да завапим: Смилуј се Боже, на служитеља Твога.

На друго питање, када сам лично или неко од мојих био у страшном недугу, одговарам да сам бојажљиво са страхом и трепетом гледао обоје своје деце када су се нашла у зивотној опасности. Нисам могао својим маловерјем остати прибран, промишљен и пун вере да чекам повољан исход. Не због сумње у Бога, него у себе. Колико сам се одмакао од њега, а испред мене милиони

паћеника, сужања и болесника у хистеричном набоју, моле, вичу, куде и блате. Да ли ће ме чути. Не, да ли сам ја још грешнији од њих кад сам више удаљен; кад је безброј њих испред мене. За илустрацију, једном приликом био сам духовни вођа на ходочашћу Светом оцу Василију Острошком Чудотворцу. Наслушао се свега и свачега. Питања су била у писаној форми да не бих полемисао, него само давао одговоре. На људску себичност, чак и на Светом Путу, прво сам помислио,али  и помолио се: "Господе Милостиви, молитвама Твога верног слуге и нашег Пастира, данас помилуј и спаси онога коме је у овом аутобусу најпотребнија помоћ. Хор је милозвучнији од самог Оливера Њега. Или педесет вапаја за једног је више од сваког појединачно и себично, као да је наш крст највећи и најтежи.

        У претходном таји се део одговора на питање да ли сам био очајан. Јесам! ако се вратимо један пасус навише, проистиче и због чега. Губитак наде крњи и обесмишљава веру. Разлика је у томе што не кривим Господа Бога, чак ни себе у пуној мери, него се плашим раздаљине коју сам, одлазећи, брзо превалио и ни у помисли нисам имао призив на повратак " за видела" јер је тежи, већ сам уморан од греха па бих да "преданим" у некој сеници као на Тавору. Удаљавање је муњевито, а повратак стрм и веома напоран...

Да одговорим конкретно: вера узнемирена безнађем онеспокојава и мене, али узрок тражим у себи, не у Господу нашем...

       Нисам осим поштапалице питао: " шта сам/ли је Богу згрешио". Тај одговор нећу добити ни одмах, ни непосредно, неће га добити нико. Он је увек у нама, у нашим прецима; у нашем делу или злоделу, али и у Божјем допуштењу. Човек кад скине тесну ципелу, одмах одахне и одлакне. Колико ли је тек, лакше у личном безизлазу Неко му пошаље чудесни спас. Колико тек тада лакне! Немојте, молим вас у овоме, ни случајно, брзоплето пронаћи моју веру. :"нужда закон мења".

Да ли се књижевни дар код Вас испољио пре него сто сте знали да желите да постанете свештеник, или је то дошло касније, као нека врста "вентила" кроз који сте, можда, избацивали нагомилане емоције, утиске...све оно са чим сте се сусретали у многобројним контактима са парохијанима који су пред Вама изливали своју душу, радовали се, плакали, које сте крштавали или опевали, уводили у хришћански зивот или испраћали Богу на истину? Да ли сте већ рано, у детињству можда, осетили чиме желите да се бавите? Да ли је неко утицао на Вас ( ко?) (био Ваш узор)? Ста је било пресудно да постанете свештеник?( нешто сасвим обично - рецимо родитељи одлучили уместо Вас, нису имали пара да Вас школују итд..)  или сте у неком посебном тренутку, за Вас веома значајном, осетили шта је прави позив за Вас?

У петом-шестом разреду основне сколе, тешко ко мозе да зна ста жели да буде и шта може. Неке предиспозиције постоје, али нипошто издефинисане,нијансиране, тестиране, стављене на проверу.Истини за вољу, у шестом, инспирисан једном школском другарицом, да ли заљубљен, да ли завидан, ко зна зашто, док сам био редар, а они на физичком, написао сам своју прву песму. Њу и дан-данас памтим, иако незабележену. Касније толико сам поезије прочитао, несто морао знати напамет, за оцену, чак до сада објавио четири збирке, па не знам ниједну, ни своју, ни туђу. Само печат прве песме носим у незаборав.

Тада, као веома ведар, нескромно и луцидан, био сам главни забављач и, срамежљиви предавач допунске наставе вршњацима из математике. Поверење наставника се није смело прокоцкати. А онда сам своју петицу из математике конвертовао за исту из владања.

Па, имао сам примерно владање и четворку из математике. То бива,математички, кад се математика дели са владањем...

У богословији, такође, писао сам козерске скице и пародије, па и касније  све до 1977. када ме је живот уозбиљио да бих стигао до тзв. аматерског песника. Већ тада упознао сам, сада пок. Мому Димића који ми је препоручио да неке песме објави у Књизевним новинама.

Од стида, нисам пристао и, никада нису објављене. Од тада датирају и први прозни покушаји да би се један, крајем 1982. издвојио као први део који ми је ,такође, Мома препоручио да пишем други јер, нипошто није почетнички и наиван. За њега сам се осмелио,други део, тек по објављивању прве две књиге 1994. године. У тим годинама почели су и први проблеми позива, сусрети са трагичним судбинама људи,као и њихове радости, недоумице /одлазак Броза са овог света/. Све то пунило ме неким новим, али мало циничним, мало сатиричним надахнућем, ништа мање и драматичним. Препознао сам и своје и заблуде својих пријатеља, парохијана...Отуда потичу и моји афоризми и сатира, као укоричени, настали много касније...

Да закључим. Господин Мома Димић је главни "кривац" што сам постао писац. Писац из тескобе срца; мучнине и бљутавог укуса живота, свих. И свога и свих оних којима сам био у свештеничкој мисији. О овоме сам разговарао са Јованом Павличеком у емисији: "Музика коју волим", емитовану 18. новембра 2000. године. После четтири објављена наслова примљен сам у УКС 1997. године.

Друго питање за почетак, даје   одговор на прво питање, само у нијансама другачије.

У време мога опредељивања, далеке 1968. била је веома популарна војна школа. Како сам био "ђак генерације", нисам имао све петице, амбиција ме повела. брзо сам се преслишао, као пред одговарање, да немам здраве зубе; да сам "грбав". а шта још могу пронаћи нисам ни претпостављао. Самоодвраћање од своје замисли...Друго моје размишљање исло је у правцу учитељске школе, то ме је веома призивало. Можда и због неких учитеља које и данас памтим...ни школа није била преудаљена, на Убу. На то се умешао мој "ћале" па вели да он нема пара да ми плаћа аутобус сваки дан, па ужину, па обућу и одећу да идем у варош и путујем...

Тад сам распамећен. Иди, вели код Славе па научи кројачки занат, видис како ти лепо шије панталоне. На то сам се кисело насмејао, а отац,брже-боље узвикнуо: "Лењи Гаша"... Кад је враг однео шалу, он ме пошаље код Љубе нашег свештеника на разговор, јер га је он замолио да ме пошаље. Истина, за све године о Светом Сави сам рецитовао и причешћивао се једном годишње. Васпитаван у православљу. Да морам сваког волети, са сваким говорити, прићи руци старијем, назвати Бога, итд, иако то није у потпуности важило за одрасле. Повратком из школе морао сам оца пољубити у руку,иако је он тада имао тек четрдесет година, а ја сада са својих 56 не дозвољавам. сматрам да нисам достојан, иако свештеник да ме неко целива у руку...

Пошто сам са Оцем Љубом, покој му души, био на ти, као пајташи, волео ме силно, знао сам одмах зашто сам послан. Рекао ми је да ме зна од моје треће године живота и да сам "идеалан' за богословију,али часно, људски и искрено износећи обе стране "медаље" свештеничког позива. Поскочио сам као опчињен. Није ми дозволио непосредни пристанак, него да се издувам три-четири дана, па да дођем поново. Тада смо, касније сам то и лично упознао, установили да "нисам" крштен. А јесам. Истог дана кад и мој комшија вршњак чији је тата трновим прутем мерио дна буради својих сапатника и отварао амбаре и качињаке, магазе за тзв. принудни откуп.

Е, он је ипак крстио свога сина, истог дана, заједно смо крштени. Али, он није хтео да плати крштење. За освету, свештеник није хтео да упише обављено крштење, али обратно. Тако сам, плаћено, 15 година био некрштен. Молба, па накнадни упис и све друго, па богословија у Београду 1968, и Београдско-Карловачке Архиепископије клирик јер сам био у Шабачкој и суфицит и баласт ранијих уписника који се нису "прославили", па је преосвећени Јован, обећао да никога више из Докмира неће примити за богословију...

Овоме додајем, 1957 или 58. наш храм је походио тада Преосвећени еп. Симеон Шабачки. Милујући моју "ћелу" , шишан сам до главе, не због вашки, него је бесплатно, упитао ме: "хоћеш ли ти запамтити деду владику, дете моје мило! А како се ти зовеш /не знајући за Ви/ да знам кога да упамтим! -Симеон. хоћу! завештао сам му. Можда се у овом последњем пасусу крије коначни одговор на друго питање.

Хоћете ли ми рећи коју музику посебно волите? Да ли сте музикални? ( На мене оставља утисак кад свештеник има леп глас, наш парохијски свештеник би заиста могао да буде оперски певач, док други звучи крештаво и јако ми смета кад он држи службу, не могу да се сконцентришем јер га стално хватам како фалшира).  

Јесам добар слухиста али ипак лошији појац јер сам мало радио на свом унапређењу и познавању црквеног појања. Грешка сто поред, сада Академика Димитија Стефановића нисам научио да читам ноте, него да гледам као путоказе. Ако нисам препушио или зарибао од прехладе од баритона до другог тенора без већих тешкоћа уз мало фалша, не увек...

Уз велики напор могу да сиђем и у "бунар", баш исто колико и до првог тенора, али није природно.

Иначе, музика типа: Маестро и виолина, Врањанка ,три Жељка- Јоксима, Самардзица; Бебека типа балада, итд. Изворну музику волим, баладе, забавњачке и народњачке, и многе извођаче лично.... то је музика блиска оном филму „Зона“.

Драги оче Бранко,

Ваши одговори на моја питања су толико непосредни, срдачни, искрени, погађају право у центар! Чини ми се  да Ви и ја имамо као заједничку црту ту непосредност, искреност у разговору, прескакање формалности… )

Отац наставља :

Иначе није ми стран традиционални свештенички приступ теми или проповеди, он одавде ,а ви тамо. Код мене је из исте равни и увек МИ, не изузимајући себе. Само указујем шта треба боље и човечније а Господ је тај који види и награђује, не треба нам хвалисање од човека. То је суштина мог погледа и обраћања...

Реците ми, да ли је било посебно тешких момената у Вашем свештеничком позиву који су на Вас оставили траг и ако желите и смете а да то не наруши свестенички кодекс, наведите неки, и да ли је било момената када сте били, како да кажем, истински занесени, богонадахнути за време службе, или молитве, да сте просто осећали као да се одвајате од овог света?

   За толике године службе тешко да шта може да мимоиђе свештеника «од стварног до могућег».Пре бих и више се позабавио нечим што има анегдотски карактер. Први такав пример имао сам у првој години службе. Када сам светећи водицу за Светог Луку када сам замољен да објасним шта је потребно за венчање, на шта ми је одговорено да је будући младожења крштен баш у мом храму. То потврђује и присутни кум, иначе истовремено и комшија. Каже човек кад је рођен, чак и када је крштен.   Исте вечери код куће узмем Књигу крштених и отворим онако како сам записао по диктату.Не само да није било ту уписаног, него до тренутка мога доласка. Кажем им да нема друге него условно крштење. Ни у лудилу, кум се куне свим живим и мртвим. Озбиљно сам схватио бол,грч и вапај кума, потресло ме, а немам покриће. Кад сам, преко зиме, мало доколичарио па разгледао  ту исту књигу почнем од почетка ње. У потрази за нечим другим набасам на Радивоја којег сам,узаман и узалуд тражио до очаја. А он уписан последњег датума у години пре свог рођења са свим тачним подацима. Другим речима, описани, крштен је годину пре свог рођења. Администрација је свемоћна и немоћна и чудесна.

  У другом случају, човек из Сремчице долази по крштеницу, жели да венча сина,али не у својој цркви него на Бановом Брду. Уверавам га да смо ми надлежни за венчање без обзира у којем храму, само да проверим. Не! Хоће он крштеницу. Нађем момка и почнем да пишем све до података о родитељима. Ту застанем и почнем да се крстим. Само је Спаситељ Наш рођен од Мајке без оца, у поменутој ситуацији Синиша од оца без мајке. »Како бре попе, кад је моја Станојка још жива. Па шта сада да чиним? Пиши молбу за накнадни упис! Ма нећу, убићу бре, попа што ме срамоти. Нећеш моћи! Ма, робијаћу га. Јок човече! Ма, прота Урош је на три метра испод плоче, а осим тога он је покојни, не исплати ти се да убијаш мртвог!»

   Код једног парохијанина светио сам два пута водицу за славе. У разговору рече да хоће син да му се жени, пожелим срећу, призовем благослов Божји, нека деца дођу на предбрачни испит.

Дођоше. И кум и стари сват. Само по потписивању, заручник енергично рече да неће да се венча у Железнику, нити ја, као разведено «поп». «А где, би ти драги мој», « На Брду у цркви Светог Ђорђа», код којег свештеника, код Славка Божића». Може, рекох му, па застадох да се обрадује. Само, кад одете кући мораш да напишеш изјаву да не желиш мене и због чега, јер немам покриће, него да сам одбио да те венчам»! «Нема проблема попе!»

  Сав срећан што ми је нашкодио оде и напише па се похвали родитељима како је успео да ме «среди».» Е,сад ми дај, потврду да могу да се венчам на Брду код Славка»! – Не брини, добићеш службеним путем, као што је и твој захтев, у своје сандуче. Коверат ће бити запечаћен и таквог ћес предати Оцу Славку којем сам молећи да обави венчање, а да су предбрачно испитани, али моје изузеће тражи због мог развода као да ми је он био адвокат, а не чуо непроверене приче. Молим те, оче, немој се изненадити, ако не дај Боже, немаш деце да ћеш бити крив што они немају, још горе неким случајем да си настран, могао би право на Марс, замисли да им деца «повуку» на свештеника, а не на оца, по њему!-закључио сам.

  Ево још  једног примера.

Пилиповић слави Св. Алимпија Столпника. Је л можеш попе, да ми дођеш на дан славе да пресечеш славски колач? Не могу! Па ти долазиш овде код Љубише. Да, за Светог Арханђела. То је исто! Није исто.Није истог датума, осим тога прве године хоћу да видим домаћина у цркви, ко зна кад ће следећи пут доћи у храм, а Љубиша долази редовно. Доди ти код мене! Нећу доћи! Колио да платим! За мој садашњи долазак и твој у цркву да ти прережем колач,рецимо 80 дин, а Љубиши је 120 динара. Плати он. Дан Славе у 4 сата поподне зове ме и пита зашто још нисам дошао. Не рекох ли ти да нећу доћи,а нисам те видео у цркви! Ти ниси испунио мој услов, а и без њега рекао сам да прве године не прихатам такве позиве. Залупи ми слушалицу. За Васкршње водице зовем и најављујем свој долазак. « Немој долазити, још ћу те и тужити што ми ниси дошао на дан славе и, и да ми вратиш паре што сам ти платио, а ти ниси одрадио. Одем на Пошту и пошаљем упутницом,а могли смо се са прозора довикати колико смо удаљени. О томе, као и захтев о изузећу и дан-данас чувам као своје парохијске куриозитете. Напишем у напомени, враћање зарађеног новца од 80 дин, а не 120 као за Љубишу....

Извео сам четири примера најчешћих тзв. сукоба свештеника са парохијанима, има их још и другачијих. Оне трагичне, драматичне и тешко објашњиве није упутно стављати у овакав контекст.

Оче, имам једно питање инсиприсано причом моје другарице о свом покојном оцу.Каже да се ноћу измеду 1 и 3х светло пали и гаси само од себе, да се радио такође укључи, а он је стално слушао радио, да се појављује као нека измаглица у соби у којој је био кад је био мртав, да се отварају врата сама од себе… Да ли сте се наслушали таквих прича и да ли сте имали такве случајеве, шта сте тада радили? Другарица је верник, пости, иде у цркву итд... Отац је последњих година имао недоличних веза, сви су много патили због тога, мајка јој је огорчена, није ни завила  црнину за њим... моји преци су умирали али су били спокојни...

На први део питања одговарам потврдно, вишеструко. Најблаже рецено, невероватно и чудно. Чак памтим свој доживљај, као од јуче из 1966. године,имао сам тринаест година. Сасвим довољно и да с расуђивањем појмим и запамтим. У питању је био мој нерођени деда.О њему сам, тек пре неколико година, написао један циклус песама. Из пијетета и живог сећања разговора с њим, а имао је леп дар приповедања. Не бих о појединостима, остављам за приватност. Са прве парохије, сећам се казивања једног човека, чији је брат, после две силне опомене, треће године погинуо у исти дан. Само по себи речито говори. Онда, његово присуство у кући у тих 40 дана по одласку у вечност. Чак имам у сећању и неке детаље. Нисам се ни тада, као што нећу ни сада упуштати се у тумачење, као о седам дебелих и седам мршавих крава. Није захвално. Приписати то греху упокојеног, неправично је од нас, ко смо ми да му судимо у његовом одласку са овог света.

Једино, све поменуто и непоменуто, а присутно,очигледно, оставља посредни траг, начин и комуникацију овостраног и оностраног и, незаобилазну извесност бесмртности душе.

На крају, можда ће звучати као клише, али бих волела да знам да ли бисте , кад бисте могли да поново бирате, поново изабрали свештенички позив? ( уколико се заиста ми ту несто питамо или нам је "свака влас косе избројана"...)

"Шта би било, кад би било"!

Питао сам се вишепут, кад бих могао да поновим живот, шта бих и ста не бих урадио, при оваквом искуству у неким ситуацијама.

Проистекло је, или проистекло би, наше овдашње и садашње лудости не би нас мимоишле. Мудро у промишљено и тада, поновљено, негде би промакло поред наше пажње. У то нас уверавају поновљене и понављане грешке и греси које чинимо у датом и задатом,једином нам, животу на земљи. По томе судити, а на том принципу размишљам, највероватније да не бих ушао у нови ризик неописиво страшног, али и најузвишенијег позива. "Грех ваш на мене и на моју децу", контра цитирано.Док се не обуче мантија нема свести,оне пуне, као ни узвишености док се не стане пред Свети престо у Светој тајни Евхаристије. О моралним начелима, мисији овој и оваквој, пишући одговоре на постављена питања, где сам за сваку словну грешку, интерпункцију одговоран најпре пред Свемилостивим Богом, а и пред људима ако погрешно саветујем, задајем и мислим, да и не апострофирам. У овом знању , мислим да је веома мали постотак иоле достојних овог позива у односу на број опредељених. Немамо појма, ни о себи, а тек колико да будемо Учитељи другима и пример…

Хвала на разговору, оче !

Разговор водила

Ж.Манчић.

[Guest свештеник Иван Цветковић]

Ух, одличан интервју! Свака част! Браво! bleh 1335_womens