27.09(14.09) - Воздвижење Часног и Животворног Крста Господњег - Крстовдан

[Огњен]

Јутр.

Јн. 42 (12: 28-36).

Рече Господ: Оче, прослави име своје! Тада глас дође с неба: И прославих, и опет ћу прославити! 29. А народ који стајаше, када то чу, говораше да је гром загрмио; а други говораху: Анђео ми је говорио. 30. Исус одговори и рече: Овај глас није био мене ради но вас ради. 31. Сад је суд овоме свијету; сад ће кнез овога свијета бити избачен напоље. 32. И када ја будем подигнут са земље, све ћу привући себи. 33. А ово говораше, указујући каквом ће смрћу умријети. 34. Народ му одговори: Ми чусмо из Закона да Христос остаје вавијек; и како ти говориш да се Сину Човјечијему ваља подигнути? Ко је тај Син Човјечији? 35. А Исус им рече: Још је мало времена свјетлост са вама; идите док свјетлост имате да вас тама не обузме; а ко иде по тами не зна куда иде. 36. Док свјетлост имате вјерујте у свјетлост, да будете синови свјетлости. Рекавши ово, Исус отиде и сакри се од њих.

Лит.

1 Кор. 125 (1: 18-24).

Браћо, ријеч о крсту је лудост онима који гину, а сила Божија нама који се спасавамо. 19. Јер је написано: Погубићу мудрост мудрих, и разум разумних одбацићу. 20. Гдје је мудрац? Гдје књижевник? Гдје препирач овога вијека? Зар не претвори Бог мудрост овога свијета у лудост? 21. Пошто, дакле, у премудрости Божијој свијет мудрошћу не позна Бога, изволи се Богу да лудошћу проповиједи спасе оне који вјерују. 22. Јер и Јудејци ишту знаке, и Јелини траже мудрост. 23. А ми проповиједамо Христа распетога, Јудејцима саблазан, а Јелинима лудост; 24. Онима пак позванима, и Јудејцима и Јелинима, Христа, Божију силу и Божију премудрост.

Јн. 60 (19: 6-11, 13-20, 25-28, 30-35).

У вријеме оно, одржаше вијећање архијереји и старци против Исуса да Га убију. И доведоше Га Пилату, говорећи: Распни га, распни! Пилат им рече: Узмите га ви и распните, јер ја не налазим на њему кривицу. 7. Одговорише му Јудејци: Ми имамо закон и по закону нашему мора да умре, јер начини себе Сином Божијим. 8. Када, дакле, Пилат чу ову ријеч, побоја се већма. 9. И опет уђе у судницу, и рече Исусу: Одакле си ти? А Исус му не даде одговора. 10. Пилат му тад рече: Зар мени не одговараш? Не знаш ли да имам власт да те распнем и власт имам да те пустим? 11. Исус одговори: Не би имао власти никакве нада мном када ти не би било дано одозго; 13. Пилат, дакле, чувши ову ријеч, изведе Исуса напоље, и сједе на судијску столицу, на мјесту званом Литостротон, а јеврејски Гавата. 14. А бјеше петак уочи Пасхе, око шестога часа; и он рече Јудејцима: Ево цар ваш! 15. А они повикаше: Узми, узми, распни га! Пилат им рече: Зар цара вашега да разапнем? Одговорише првосвештеници: Немамо цара осим ћесара. 16. Тада, дакле, предаде га њима да се разапне. А они узеше Исуса и одведоше. 17. И носећи крст свој изиђе на мјесто звано Лобања, а јеврејски Голгота. 18. Ондје га разапеше, и са њим другу двојицу, с једне и са друге стране, а Исуса у средини. 19. Пилат пак написа и натпис, па постави на крст; а бјеше написано: Исус Назарећанин цар јудејски. 20. И овај натпис читаше многи Јудејци, јер близу града бјеше мјесто гдје разапеше Исуса; и бјеше написано јеврејски, јелински и римски. 25. А стајаху код Исусова крста мати његова, и сестра матере његове Марија Клеопова, и Марија Магдалина. 26. А Исус видјевши матер и ученика кога љубљаше гдје стоји поред ње, рече матери својој: Жено, ето ти сина! 27. Потом рече ученику: Ево ти мајке! И од онога часа узе је ученик к себи. 28. Послије тога, знајући Исус да се већ све свршило, 30. преклонивши главу, предаде дух. 31. А будући да бјеше петак, па да не би тијела остала на крсту у суботу, јер бијаше велики дан она субота, Јудејци замолише Пилата да им се пребију голијени, па да их скину. 32. Онда дођоше војници, и првоме пребише голијени и другоме распетоме с њим: 33. А дошавши до Исуса, кад видјеше да је већ умро, не пребише му голијени, 34. него један од војника прободе му ребра копљем; и одмах изиђе крв и вода. 35. И онај који је видио, посвједочио је, и истинито је свједочанство његово.

Извор: СЛОВО — Данашња зачала - Daily Bible reading - Ежедневные Евангельские чтения

[Огњен]

Из Пролога Светог Николаја Охридског и Жичког

Крстовдан. Овога дана празнују се два догађаја у вези са часним Крстом Христовим: прво проналазак часног Крста на Голготи, и друго повратак часног Крста из Персије опет у Јерусалим. Обилазећи Свету Земљу св. царица Јелена намисли да потражи часни Крст Христов. Неки старац Јеврејин, по имену Јуда, једини знаде место где се Крст нахођаше, па присиљен од царице изјави, да је Крст закопан под храмом Венериним, кога подиже на Голготи цар Адријан. Царица нареди, те порушише тај идолски храм, па копајући у дубину нађоше три крста. Док царица беше у недоумици, како да распозна Крст Христов, пролажаше мимо тога места пратња са мртвацем. Тада патријарх Макарије рече, да мећу на мртваца редом један по један крст. Када метнуше први и други крст, мртвац лежаше непромењено. А када ставише на њ трећи крст, мртвац оживе. По томе познаше, да је то часни и животворни Крст Христов. Метнуше га по том и на једну болесну жену, и жена оздрави. Тада патријарх уздиже крст, да га сав народ види, а народ са сузама певаше: Господе помилуј! Царица Јелена направи ковчег од сребра и положи у њ часни Крст. Доцније цар Хозрој освојивши Јерусалим, одведе многи народ у ропство и однесе Крст Господњи у Персију. У Персији Крст је лежао 14 година. 628. год. цар грчки Ираклије победи Хозроја и са славом поврати Крст у Јерусалим. Ушавши у град цар Ираклије ношаше Крст на својим леђима. Но на једанпут стаде цар и не могаше ни корака крочити. Патријарх Захарија виде ангела, који спречаваше цару да у раскошном царском оделу иде под Крстом и то по оном путу по коме је Господ, бос и понижен, ходио. То виђење објави патријарх цару. Тада се цар свуче, па у бедној одећи и босоног узе Крст, изнесе га на Голготу, и положи у храм Васкрсења, на радост и утеху целог хришћанског света.

извор:

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/prolog/?m=09&d=14&a=1&date=09-2010

[Владан]

Архимандрит Георгије Капсанис: Крст Христов и његов значај у нашем животу

 

Часни крст као символ и знак Христа

Часни крст је најсветији знак и символ наше вере. Све Свете тајне се свршавају призивом Светог Духа и печатом крста: крштење, мирпомазање и божанска евхаристија. Сви свештени благослови су у знаку крста. Свештени храмови, свештени предмети и одежде освећују се часним крстом. Незамислива је било која лигургичка радња или скуп без крста. Крст је и највернији друг сваког православног хришћанина, од тренутка кад се родимо до наше смрти. Крстом се означава и гроб сваког хришћанина.

Крстимо се често, стављамо знак крста на груди, у станове, на аутомобиле, на радна места, и као што пева Црква: "Крст је чувар целе васељене, Крст је лепота цркве, Крст је царева моћ, Крст је верних потпора, Крст је слава анђела и демонима рана. Крст је још не само најсветији и најдражи, него и незаменњив хришћански символ. Без њега је незамислива Црква Христа распетог. Зато јеретици или не указују дужно поштовање часном крсту, као протестанти или евангелици, или га сасвим неподаштавају као Јеховини сведоци.У Старечнику пише како је св. Јован питао демоне чега се они највише боје код хришћана, и они ус му одговорили: "Од три ствари имамо страх: од онога што носите око врата, од онога чиме се шкропите у Цркви, и од онога што једете на литургији." Онда их је он поново упитао: "Чега се од свега тога највише бојите?" И одговорили су му: "Кад бисте добро одржавали оно што једете на литургији нико од нас не би могао наудити ниједном хришћанину."Дакле, оно чега се демони највише боје јесте крст, крштење и божанско причешће.

Моћ часног крста

Благодат и сила часног крста се не налази у његовом облику, тј. самим тим што је крст, него је његова сила у томе што је то крст Христов, средство којим је Христос спасао свет.

То је жртвеник на који је Христос принео самог себе за цео свет. Сва кеноза, поништавање, мука, бол, смрт и све што је преузео за нас, врхуне у крсту. На крсту је доживео највећи бол и понижење за нас. Због нас је постао проклетство да би нас ослободио проклетства од греха и закона. Целокупно дело Христово, сво Његово човекољубље сажима се у крсту. Св. Григорије Палама нам приповеда како је неко иронично упитао једног од богоносних отаца да ли верујеу Распетог, овај му је одговорио: да верујем у Онога који је распео грех.На крсту је Богочовек разрешио трагедију људске слободекоја је проузроковала непослушност првостворених, и будући послушан до смрти, и то смрти крсне." (Филипљ. 2, 8). Тако је поново усмерио нашу слободу према нашем Творцу, Тројичној Богу. На крсту је победио смрт ‡ смрћу смрт уништи ‡ тиме што је нашу смрт учинио својом, а својим васкрсењем нам је подарио живот и нераспадљивост. Преко крста нас је спријатељио са Богом Оцем и подарио нам опроштај грехова.На крсту је на најубедљивији начин показао да нас воли безграничном љубављу, чак и у часу док Га распињемо. Кроз крст нас је привео и ујединио у једно тело, нас, своју расејану децу; срушио непробојни зид који нас је делио и "саздао у себи новога човека." (Еф. 2, 15). Крстом је очистио и осветио небо, ваздух и земљу, будући да је распет испод неба, подигнут у ваздух, а Његова пресвета крв се пролила по земљи. На крсту је принео општу жртву за целу земљу и опште очишћење за целокупну људску природу. Отуда је страдао ван зидина града и изван Соломоновог храма, примећује св. Јован Златоусти. Својим распећем, "уздизањем пуним смирења" како каже једна древна молитва, уздигао је и нашу природу која се "кроз лажно уздизање и сујетно кретање спустила до âда". На крсту је показао да овај свет није последња реалност, него само пут према последњој стварности. Наравно, уколико се у овом свету крстоносно боримо против нашег егоизма. Тако је поново успоставио позитиван смисао овога света.

На крсту је открио себе као јединог доброчиниоца и спаситеља, избавитеља и животодавца универзума, и коначно осујетио свако дело ђавола, његове методе и заблуде, моћ и власт коју је имао над људима.

Смрт Господа на крсту је животворна и избавитељска, дарује живот и избављење:

Јер је ДОБРОВОЉНА

Господ приступа смрти не као осуђеник, него као цар који се жртвује за своје поданике, као што и каже: "Мени се ваља крстити крштењем, и како ми је тешко док се то не изврши" (Лк. 12, 50). Зато Византинци пишу на крсту: "Цар славе", и сликају Христа не обузетог болом (са обешеним телом које се одржава на истегнутим рукама и изгледа потпуно немоћно), него Господа(ра) и бола (руке на крсту су хоризонталне).

Јер је СТВАРНА СМРТ

По божанству нестрадални Господ страдао је за нас по телу. Његова људска природа је прошла предсмртну агонију и бол распећа. Требало је да нашу смрт доживи потпуно а не само феноменолошки. У Гетсиманском врту се људска природа заиста уплашила, али се опет покорила божанској вољи и природи. Тако је страдао и умро за спасење и живот света. Јер је ОВАЈ СТРАДАЈУЋИ безгрешан за грешнике. Основна је истина да је Господ био безгрешан јер је Његова људска природа од самог оваплоћења уједињена са божанском, због тога што је ово јединство испостасно јединство у лицу Логоса Божијег. Крст Христов је био јесте "за Јудеје саблазан, за Грке безумље, а за нас верујуће божанска сила и божанска мудрост" (1. Кор. 1, 23). То је највећи парадокс у историји: живот кроз смрт. Кроз проклетство благодат. Кроз понижење слава. Кроз смирење узвишење. Као што каже св. Григорије Палама: "То је, дакле, сила и мудрост Божија, да кроз немоћ победи, да се кроз смирење уздигне, да се кроз сиромаштво обогати." Није случајно што Господ није хтео да остане у слави Преображења и да избегне крст, него је силазећи са Тавора припремио ученике за оно што ће се догодити. Кад Га је Петар саветовао да избегне крсну смрт строго га је укорио: "Иди од мене Сотоно! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије него што је људско." (Мат. 16, 23). И опет, идући на добровољно страдање каже: "Сад се прослави Син човечији." (Јн. 13, 31). И у другим деловима јеванђеља крст се карактерише као славаХристова (Јун. 12, 23). Слично говори и св. Јован Златоуст: "Крст који је раније био ствар срамоте и казне сада постаје слава и част. А да је крст слава чуј Христа који каже: "Оче, прослави ме славом коју сам имао кодтебе пре него што је свет настао", подразумевајући овде славу крста."

Учешће хришћана у крсту Христовом

После укоравања Петра Господ и од својих ученика тражи да живе крстоносно: "Тада Исус рече ученицима: "Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде."(Мат. 16, 24).Синовима Заведејевим и њиховој мајци кји су тражили првенство одговорио је: "Не знате шта тражите. Можете ли пити чашу коју ја пијем, или се крстити крштењем којим ја крштавам. Из ових Господњих речи следи да је "Христос пострадао за нас, остављајући нам пример да идемо Његовим стопама" (1. Петр. 2, 21).Крст није само "облик" или "символ" или "знак" Христа, него је и начин живљења хришћана, или боље рећи, "јединствени начин живљења хришћана."Kао што је истински Христос незамислив без крста, тако је и истински хришћанин незамислив без крста, тј. без учешћа у крсту Христовом, као што нам каже и сâм Спаситељ: "Ко не носи крста својега и за мном не иде, не може бити мој ученик." (Лк. 14, 27). Али шта значи следовати Христу и носити крст, тј. живети крстоносно?

а) Распети старог човека (тј. страсти) тело са страстима и жељама" (Гал. 5, 24).

Одбијам старог човека и борим се да из себе искореним грешне и егоистичне страсти, свој егоцентризам и самољубље. А облици самољубља су: маловерје и неверје; равнодушност према ближњем, и још горе, искоришћавање ближњег; телесна уживања и обожавање тела; грамзивост и среброљубље; Злопамћење и клеветање, и свако дело којим рањавамо и ожалошћавамо наше ближње; славољубље и сујета. Сагласно Св. Оцима, самољубив човек не може бити ни богољубив ни човекољубив. Може да опонаша богољубивог и човекољубивог, али у суштини воли једино самога себе. Ако своје самољубље не распнемо на крсту Христовом не можемо бити Његови истински ученици, јер не можемо задобити Његову истинску љубав. Зато Његов ученик ап. Павле и каже: "А ја, Боже сачувај, да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се мени разапте свет и ја свету" (Гал. 6, 14).

По св. Исаку Сирину свет је наш острашћени однос према творевини, односно наше страсти. Значи, свет је распет мени и ја сам распет мени и ја сам распет свету, што ће се рећи да избегавам не само грех, него и грешне жеље и грешне помисли.

Ово умртвљење можемо постићи јер смо у Св. тајнама са ‡ умрли и са ‡ васкрсли у Христу. "Који се крстимо у Христа Исуса, у смрт Његову се крстимо", те тако можемо "ходити у новом животу" (Римљ. 6, 3-4).

У замрлом животу нам се преко крштења даје нови живот у Христу. Хришћански живот после крштења је борба "могућности" да постане "стварност."Обновљени и даровани нам нови живот у Христу треба да победи и преобрази сваки детаљ мртвог и старог човека. Ова борба је крст.

Тумачећи ову тајну св. Григорије Палама нам говори о нашем бежању од света (прва тајна крста). Затим, кад нас свет преко лоших помисли покушава удаљити од Бога потребно је одстранити свет из нас (друга тајна крста). Прва тајна одговара пракси а друга теорији (сагледавању, сазерцању).

Овде св. Григорије напомиње да без теорије не можемо очистити нашег унутрашњег човека од лоших и страсних помисли: "Кад преко трактичне врлине стигнемо до теорије, и побољшамо и очистимо нашег унутрашњег човека, и у њему потражимо скривену божанску ризницу, и ту пронађемо царство Божије, онда се распињемо за свет и страсти. Јер се кроз ово преиспитивање у срцу рађа једна топлина која угушује лукаве и нечисте помисли као муве, а души доноси духовни мир и утеху, а тело освећује."

Св. Исак Сирин такође каже: "Дејство крста је двојако...

... Једно је у трпљењу телесних невоља и назива се пракса; а друго се састоји у истанчаном (суптилном) деловању ума, у размишљању о Богу и непрестаној молитви, и назива се теорија.По св. Григорију, крст је деловао и у Старом Завету. Постојао је знак крста, одн. многа дела и чуда која су учињена знаком крста, као Мојсијево крстолико пресецање Црвеног мора. Наводи се око двадесет праобраза крста у Старом Завету.Такође су постајали и праведни мужеви који су били праобрази распетог Христа, као нпр. Исак који је својом послушношћу оцу био праобраз Христове до смрти послушности Оцу. Затим Јосиф који је неправедно протеран и претрпео многа искушења.На крају, код свих старозаветних праведника је деловала тајна крста као пракса и теорија, и том силом су побеђивали грех и постајали пријатељи Божији.Крст је деловао и код Аврама када је у себи умртвио љубав према отаxбини и по заповести Божијој пошао у непознату земљу.Крст је деловао и код Мојсија када је одбио почасти фараоновог двора и изабрао страдање за свој народ.Крст је опет деловао када је Бог позвао Мојсија на Синај тражећи да претходно скине обућу са својих ногу, тј. да умртви телесно мудровање силом боговиђења.

И завршава св. Григорије: "Недостаје ми време да приповедам о Исусу Навину и судијама и пророцима, цару Давиду и осталима који су деловали тајном крста; заустављали реке и сунце, побеђивали у рату, затварали и отварали небо, чинили облаке кишовитим..."Дакле, "и пре Христове крсне жртве крст је био тај који спасава."Ако је сила крста Христовог деловала код свих старозаветних праведника, разумљиво је да је деловала и код пресвете Богородице Марије која је од почетка успела у томе да "човек одбаци из себе све оно што Богу није угодно." Никада није заокупљала себе чак ни нечистим помислима, а у младости је учинила оно што је Аврам учинио у старости: напустила је своју кућу и родбину и ушла у светињу над светињама где је сјединила свој ум са Богом и остала је непрекидном созерцавању Бога.Наравно, крст је животу Богородице као пракса и теорија није био исти као код старозаветних праведника који су имали удела у греху. За њих је крст био борба за надилажење греха, док је код пречисте Богородице уздизање из силе у силу, из славе у славу, из теорије у теорију. "Од тренутка кад се родила", каже св. Никола Кавасила, "устројавала је пребивалиште за Онога који може да спасе човека, трудила се да беспрекорно уреди обитавалиште Божије, тј. саму себе како би била достојна да Га прими.O овој крсној борби и теорији ‡ виђењу Бога ‡ које је Богородица имала у Светињи над светињама говоре нам у својим беседама на "Ваведење пресвете Богородице" св. Григорије палама и св. Никодим Светогорац.

б) Подносим нехотична искушења живота стрпљиво и без роптања

Тешке и дуге болести, смрт драгих нам лица, као и наша смрт, неправда, незахвалност и запостављеност, прогони које понекад трпимо, сиромаштво и друга искушења, јесу прилике које нас, ако их правилно искористимо, распињу и приближавају Христу. Ако се озлоједимо, бићемо духовно оштећени. Ако их примимо пасивно, стоички, јер не можемо другачије, опет ништа нисмо урадили. Али, ако их прихватимо као посету Бога нама и као прилике за наше духовно усавршавање, тада смо у великом добитку. Добровољно прихватање крсног страдања као дара божанске љубави за наше духовно усавршавање уздиже нас у висину светих мученика.

Један светогорски аскета је карактеристично рекао:"Једно славословље "Слава ти Боже" у време болести има већу вредност од хиљаду "Господе Исусе Христе" кад смо здрави."

Христу са-распет апл. Павле нас уверава: "Ако трпимо, с Њим ћемо и царовати" (2. Тим. 2, 12). Овај став су у животу показали сви свети на челу са блаженим и многострадалним Јовом, који се због тога сматра праобразом Христа. Јов је био праведан, није био безбожан и грешан, а ипак је Бог допустио да претрпи неподношљиве болове, док су други безбожни напредовали.Познати православни богослов о. Димитрије Станиаје говорећи о овој теми поучава: "Бог има право давати и одузимати дарове. И човек не би требао прилазити Богу због тога што му је Бог поклонио неке дарове. Такав став према Богу не би био одраз истинске љубави, него само једна оданост због сâмих дарова. То би значило стављати дарове изнад Дародавца. Однос Бога и човека би се, у том случају, заснивао на принципу уговора и човек би могао да каже: "Бићу Ти одан онолико колико ми дајеш." Такав човеков став би значио да је Бог сâм по себи недостојан љубави. Тада би овај однос зависио од интереса, тј. човек само користи дарове које Бог даје. Онда би човек, у суштини, волео једино сâмога себе. Тиме би дарови, као знаци љубави Божије и као начини човековог уласка у лични однос са Богом, изгубили свој смисао.Дарови имају смисао само онда када ступимо у истински лични однос са Богом, однос који је изнад свега тварног. Једино оваква веза не бива оптерећена материјалним идолима. Све наше идеје о стварима и даровима Божјим исчезавају у светлости оваквог односа. Тако очишћени приносимо себе Богу и узносимо се да дијалога љубави са Њим. Тада осећамо да је Бог безгранично већи од свих својих дарова и свега што је стварно. Овим односом бивамо уздигнути на једну другачију раван постојања поново добијамо све оно што смо изгубили.Хришћанин који у себи има љубав Божију за свакога ‡ ону љубав која сачињава нетрулежну и неисцрпиву стварност ‡ осећа да има највећу од свих радости. Већу него што све ствари овога света могу да му пруже, већу и од самог његовог постојања. То је чињеница коју врлински људи откривају у свом страдању. Овај крст се даје човеку како би успео да открије Бога у једној другој равни постојања, у једној апофатичкој дубини. Али, такође, и да другима покаже да постоје и такви који могу остати сједињени са Богом чак и онда кад изгубе све што имају, па и онда кад изгледа да и сâм Бог измиче испред њих."На један посебан начин у страдању Христовом учествовала је и Богородица. "Богородица је суделовала и састрадавала тиме што је допринела узвишеном пражњењу (кенози) Бога Логоса" (св. Григорије Палама).Још од Духом Светим зачећа Логоса у некој светој утроби почела су и нека искушења. Јосиф, не могући да објасни њено надумно зачеће и трудноћу "намисли да је тајно отпусти" (Мат. 1, 19). Треба да је тада био велики бол простодушне девојке Марије.Искушења и тешкоће су биле и кад је тражила место да се породи, јер се ретко дешава да жена спремна за порођај не може да нађе место да роди.Искушење је било и Иродово убијање деце. Искушење је било и бекство у Египат. Без крова на главом у Витлејему, избеглица у Египту.Искушење и агонија приликом поклоњења у Јерусалиму кад је изгубила на три дана свог дванаестогодишњег сина.Сваки Исусов бол за време Његове трогодишње делатности био је њено искушење.

Саслушајмо св. Николу Кавасилу: "А заједно са својим Сином је учествовала у понижењу и увредама.И када су Га убили они којима је чинио добро, она је заједно са Њим трпела све Његове болове.Узела је учешће у свему што је њен Син учинио за наше спасење. Дала Му је своју крв и тело, учествовала у Његовим мукама и радостима. И кад су Њега на крсту проболи копљем она се осећала као да је и сâма прободена ножем, као што јој је и предсказао св. Симеон.

И после Вазнесења свог Сина опет је видимо као прву међу апостолима и хришћанима. И као што је при распећу у Христовом "стајала поред крста", тако и после Вазнесења она подиже крст Цркве јер је била једна од првих жртава гоњења хришћана.

в) Преузимам добровољне трудове и одрицања ради љубави према Богу

Сам Господ нас је учио да је пут јеванђеља узан и тежак, и да Царство Божије трудбеници добијају. Без труда и рада над сâмим собом стари човек неће одступити, страти неће бити искорењене.

Постом, молитвом, бдењем, метанијама и свеукупном православном аскезом одстрањују се страсти и хришћанин од телесног постаје духован. Подвизава се да према људима и материјалним добрима не би прилазио острашћено. Да се бори не као животиња, него као икона Божија. Да не употребљава свет потрошачки, него евхаристијски. Позната је светоотачка изрека: "Дај крв и добиће дух." Пост Велике четрдесетнице је врло напоран, али без овог напора ‡ сараспећа Христу ‡ не може се доживети радост Васкрса.У нашој православној Цркви, где се подвизавамо крстоносно, добијамо доживљај Васкрса. У нашој Цркви је све васкрсно јер је све крстоносно. Наша Црква је Црква крста и васкрсења. Без крста нема васкрсења. А крст не постоји као крст ако није праћен васкрсењем. Зато ми православни и Велики петак славимо васкрсно, док на Западу и Васкрс славе у знаку крста. "Крсту Твоме клањамо се владико, и свето васкрсење Твоје славимо."

Св. Јован Златоуст "Беседу о крсту" почиње следећим речима: "Данас имамо празник и славље, јер се наш Господ налази прикован на крсту... Крст је темељ нашег спасења, крст је претпоставка безбројних добара."

У труду и напору подвига и крстоносног живота крије се најтајанственија и најистинскија радост и спокој, као што је и сâм Господ наговестио: "Благо онима који плачу јер ће се утешити". Сузе покајања и подвига су, сагласно св. оцима, радосна туга.

Аскетски је био и живот наше Богородице, нарочито, као што смо рекли, у светињи над светињама. Али и после вазнесења на небо њеног Сина, она је, како каже св. Григорије Палама, живела таквим животом који се може упоредити са најтврђом аскезом. Од Спаситеља и Богородице учили су се крстоносној аскези и св. апостоли, и тај наук предали цркви.

Наш народ је од Цркве научио и створио крстоваскрсни етос. Тај етос је помогао да се издржи тешко 400-годишњице ропства под Турцима. Тај етос је допринео да се овај нејаки народ охрабри и подигне устанак 1821. г. Просте и неписмене мајке, али од Бога умудрене, училе су своју децу вери, молитви, посту, покајању. Одгајале су истински слободне људе да постану вође у борби за националну слободу.Размислимо какво васпитање данас нудимо својој деци и колико им помажемо да надиђу свој егоцентризам и да постану истински слободни људи?Данас се рекламирају и промовишу и други облици аскезе, неправославни и нехришћански. Јеванђелска и православна аскеза нема никакве везе са аскетским методама разних источњачких, индијских учења типа јоге, где аскеза има антропоцентрички карактер и само је једна гимнастика воље а не сараспеће Христу.У православној Цркви аскеза никада није сама себи циљ који врхуни у самооправдању. Него је увек средство за добијање благодати Духа Светога и истинске љубави према Богу и човеку.За православне хришћане прихватање крста је израз покорности и љубави према Богу. То је уздарје Богу који се жртвовао за нас.Страдања за Христа могу се принети Богу и за саму Цркву, као што је то случај са ап. Павлом: "Сада се радујем у својим страдањима за вас, и у своме телу попуњавам што недостаје Христовим патњама, за тело Његово, које је Црква.У страдањима многих мученика (св. Харалампија, св. Модеста, св. Анастасије Римљанке) видимо да они приносе Богу свој бол и смрт за све оне паћенике који ће се на њих у молитвама позвати. То је пример савршене љубави, јер се страдања овде дешавају не само за лично спасење, него и за спасење других.

Крст и савремени свет

Живимо у једном свету у којем доминира дух непријатељства према крсту. У свету који за свој идеал има самољубље, који је без морала, у којем је најважније задовољити страсти, лагодно живети, жртвом и љубављу, тј. са крстом, него са егоизмом.

Овај свет не жели да чује ништа о суздржавању, о господарењу над страстима, о пожртвовању, о посту, о аскези. У суштини, одбија крст и зато се не сусреће са Христом. Остаје у трулежи и смрти, у досади и празнини. Забавља се али се не радује.

Психологија, педагогика, политика, социологија, прâво, директно се нападају овим духом.Врло добро примећује о. Димитрије Дутко у књизи "О нашем надању": "Очигледно је да понекад и поред наше вере у Христа покушавамо да пут у Царство Божије учинимо лагодним! Свет са својим добрима и техничким прогресом нас је отупео. И ако понекад говоримо о болу и страдању, деси се да одједном кажемо: "Хришћанство је радост." А ипак, радост не долази тако. Радост се не купује. Не купује се новцем. Радост хришћанина се купује трудом и страдањем. Да би се човек спасао наш Господ је висио на крсту. Добровољно. И био је распет и умро. А онда је дошло васкрсење и потом радост. "Онај ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој и пође за мном," рекао је Христос. Неопходно је узети свој крст. А онај ко без крста иде за Христом, није Христа достојан. То нам је сâм Христос врло јасно рекао: "Није мене достојан." А то значи: "вера и љубав таквога човека према Христу нису изворне, не вреде ништа.

Крст нас плаши и то је природно, јер нам одузима угодност. Бол је нешто страшно за нас, а у ствари, лагодност би требала да буде та која је за нас страшна. Ако мало пажљивије погледамо видећемо да сва савремена зла имају свој извор у лагодности. Труд, страдања, крст су нешто што је добро каже Христос. Само тако Његов јарам постаје лак."Овај свет који одбија крст Христов, мора се данас сусрести са немилосрдним ударцима који су последица његовог антикрсног става; сида, наркоманија, еколошка катастрофа.А решење није тамо где се мисли, одн. у предузимању одређених заштитних средстава. Она су корисна али недовољна. Коренито решење је једино покајање.Јудеји су тражили "знак" од Христа и Он им је одговорио да ће им дати знак пророка Јоне. Односно Његова смрт, погред и васкрсавање (Мат. 12, 39). И данас је то решење за наш безизлаз и долазећу катастрофу. Дакле, избор крстоносног начина живљења као јединог начина живљења.

Један од западних отаца, бл. Августин, је рекао: "Познајем три крста. Један крст који спасава, и то је крст Христов. Тим крстом се спасава и човек. Други крст је крст разбојника распетог с десне стране. А познајем и трећи крст којим човек може изгубити вечност. То је крст разбојника распетог с леве стране. Типови ових људи (двојица разбојника), представљају целокупно човечанство. Крст разбојника с десне стране прихвата и преузима на себе крст Христов. Крст разбојника са леве стране представља онај део човечанства који не прима крст Христов и тако се губи. И уопште, крст не можемо избећи ни на који начин."Хришћани који живе у овом свету који одбацује крст морају учинити велике напоре да се не би отиснули у свет материјалних вредности. Сваког тренутка су у дилеми избора између два начина живота: крстоносног у Христу или антикрсног, тј. крсне љубави и антикрсног егоизма.Љубављу се сараспињемо Христу, а егоизмом распињемо Христа, постајемо непријатељи крста Христовог. О старим и новим распињачима Христа говори и ап. Павле: "Јер многи за које вам много пута говорих, а сад и плачући говорим, владају се као непријатељи крста Христова; Њихов крај је погибао, њихов бог је трбух, и слава у срамоти њиховој, они мисле оно што је земаљско." (Фил. 3, 18-19).Ђаво покушава да уплаши хришћане како ће, ако изаберу крст бити назадни, неће напредовати, неће опстати ‡ са крстом у руци не напредујеш ‡, него ће постати жртве злоупотребе, па им онда предлаже да они злоупотребе друге, (да не би други злоупотребили њих).

Тако, будући маловерни, запостављају благодат, моћ и заштиту Божију свих који испуњавају Његове заповести.

Јевреји су хтели Месију али без крста. И данас људи хоће земаљски рај, али без крста. Зато и нас хришћане позивају да напустимо крстоносни начин живота.

Ако Антихрист ратује против Христа, чини то јер је Христос распети Христос, а то значи и васкрсли. Антихрист као лажни месија и лажни пророк обећава људима земаљски рај, избављање и спасење без крста. Али како може постојати рај без љубави и љубав без самоодрицања. Устанак против егоизма је најрадикалнији устанак у свету. Интересантно је једно тумачење које тумачи символички број Антихриста 666. На грчком се овај број пише (ХXСт) Христос стран Крсту ‡ српски би ова скраћеница била ХСК ‡ прим. прев). Дакле, спаситељ без крста, што значи Антихрист.

Превео: Зоран Јелисавчић (Овај текст је објављен у књизи КРСТ ХРИСТОВ. Издавач је Задужбина Манастира Хиландара)

САЈТ СПЦ

[Владан]

   Петар Василијадис:

Крст - центар павловске сотириологије и апостолског служења

Свети Апостол Павле се са правом сматра оцем хришћанског учења о спасењу. Његова бројна позивања на Исусову смрт као чин спасења су, без сумње, одредили основни сотириолошки концепт хришћанства. Ипак, први покушај систематског излагања овог важног хришћанског учења се појавио тек у доба схоластичке теологије. Управо у време које је уследило непосредно после раздељивања источног и западног хришћанства Анселмо Кентерберијски је објавио своју познату "теорију сатисфакције". У свом познатом делу Cur Deus homo? он је, на основу јуридичког односа између Бога и човека, покушао да покаже неопходност Христовог оваплоћења и смрти на крсту за спасење људског рода. Божанска Праведност, веровао је он, је, због људске непослушности захтевала задовољење које сам човек није могао да пружи - зато је сам Бог на себе преузео казну распињањем.


Анселмова теорија, која је имала каталитичан ефект на развој целокупне западне теологије и културе је у ствари преместила одлучујући моменат спасења са оваплоћења - и целе божанске икономије - на одређени моменат Исусове смрти на крсту. Од тада па надаље сотириологија је одвајала од Христологије и временом постајала посебно поглавље догматског богословља. Ипак, ово нија начин на који је неподељена Црква третирала сотириологију. У златно доба светоотачког богословља сотириолошки проблем је увек тумачен заједно са христолошким. Рани Оци су на питање спасења одговарали у блиској вези са хришћанским учењем о природи, суштини и енергијама другог лица Пресвете Тројице (уствари, Оци су одговарали на питање спасења као последице овог учења).

Нашироко се сматра да је хришћанска теологија са својом extra nos pro nobis [изван нас за нас] сотириологијом** имала одлучујућу улогу у успостављању наше западне културе, због пасивне улоге коју је хришћанска Црква играла у друштвено-политичко-економском развоју (те културе). Ипак, хришћанска догма о спасењу у многоме зависи од сотириолошких тврдњи и интерпретативних референци о Исусовој смрти које се могу наћи у павловском корпусу, поготово у "великим" посланицама Св. Апостола Павла. Данас су поново отворене дискусије о extra nos pro nobis концепту спасења са трендом испитивања његове ваљаности или бар централног места у богословљу Св. Ап. Павла. Известан број стручњака за Нови Завет је у скорије време покушао да анализира извор(ност) теолошког значаја/значења Исусове смрти. У мојој недавно објављеној књизи Крст и спасење покушао сам да илуструјем како међу првим Хришћанима није било једнодушности у погледу тумачења Исусове смрти на крсту. Уствари, постојала је прилична разноликост покушајā да се дā теолошко тумачење Исусове смрти. Осим тзв. "сотириолошког тумачења" према коме је raison d' etre Исусове смрти на крсту било спасење људског рода, може се набројати бар још четири кристализована покушаја интерпретације, на који је древохришћанска Заједница покушала да досегне мистерију распећа. Они су следећи:

а) "пророчко/профетско" тумачење, чији се трагови могу наћи у најранијим павловским посланицама (1 Сол. 2,15), Делима апостолским (7,52), марковском предању (уп. Марко 12,1-12) и Q документу. Према овом тумачењу Исусовој смрти није дат никакав посебан значај - на њу се пре гледа као на наставак мучења, патњи и насилних скончања старозаветних пророка.

б) "дијалектичко" тумачење, које се може наћи у најранијим и најтрадиционалнијим слојевима Дела апостолских (2,23 и даље, 2, 32 и даље, 3,15, 4,10, 5,30, 10,39 и даље) и павловској књижевности (1 Сол 4,14; Римљ. 8,34; 14,9а; 2. Кор 13,4) - према овом тумачењу се Исусова смрт се дијалектички супротставља (Ј. Ролоф то назива Kontrashema) васкрсењу, са нагласком на овом последњем, не обазирући се сотириолошки много на крст.

в) "апокалиптичко" (или "есхатолошко") тумачење које се може наћи у синоптичким предсказањима страдањā. И овде је такође Исусова смрт схваћена као да нема било каквог сотириолошког значаја, већ је била есхатолошки чин у пуној сагласности са божијим планом.

И коначно г) "евхаристијско" или "заветно" (covenantal) тумачење. Најранији слојеви евхаристијског предања, како код Павла, тако и у сионптичким Јеванђељима изгледа да наглашавају "испашталачки" (expiatory) значај/значење Исусове смрти. Његова крв је запечатила нови Савез/Завет који је Бог успоставио са својом Црквом.

Скоро једнодушно преферирање "сотириолошког" тумачења у каснијој новозаветној књижевности не одражава плуралитет богословске мисли прве хришћанске генерације. Ових пет интерпретативних тумачења ране Цркве се могу сигурно пратити до периода пре Павловог обраћења (уп. 1 Кор 15,3 и даље) што значи да је до кристализације дошло чак и у току прве декаде после догађаја који је интерпретиран. Међутим, недостатак било какве референце (на такво тумачење) у другим претпавловским слојевима ранохришћанског предања сугерише његову ограничену употребу у ранохришћанској Заједници. Са друге стране, "пророчко" тумачење, чији се трагови могу наћи у скоро свим слојевима првобитног (primitive) Хришћанства (Q-заједница, јелинистичка заједница, марковска заједница, павловска заједница) сугерише да је она била широко распрострањена у току овог креативног периода. Ипак, потпуно одсуство овог тумачења у каснијим фазама новозаветне књижевности, као и успостављање сотириолошког тумачења, указују на стални развој и реинтерпретирање овог најзначајнијег тренутка божанске икономије у древној Цркви. По мом мишљењу, узрок чињеници да је доминантније место у каснијој новозаветној књижевности имало сотириолошко тумачење лежи највише у његовој јелинистичкој позадини, за разлику од мање-више јудејској позадини свих осталих тумачења.

Ако желимо да откријемо истински допринос Светога Апостола Павла ранохришћанској сотириологији и да досегнемо истинске перспективе његовог тумачења спасења, треба да обратимо пажњу на горе скицирану разноликост тумачења Исусове смрти у древној Цркви. Вредно је помена да су скоро сва препавловска тумачења Исусове смрти осведочена у несумњиво Павловим посланицама. Наш велики Апостол чува и у извесној мери прихвата сва традиционална тумачења.

Он не само да одбија да одбаци нека од претходних тумачења, већ, како с правом примећује Е. Кеземан (E. Käsemann), он чак ни не показује своје преферирање било ког од њих, па ни "сотириолошког", које, чини се без сумње, преовладава у corpus-y paulinum-y.

Летимичан поглед на терминологију коју је употребио Св. Ап. Павле трудећи се да појасни посебан карактер Исусове смрти на крсту показује извесну малу промену централног места ранохришћанске сотириологије. Може се направити пар примедби о истинском значењу терминологије "искупљења" (ransom terminology) код Св. Ап. Павла. Неко чак може приметити да није апсолутно јасно да ли јуридичка, "жртвена" или "измиритељска" терминологија, помоћу које се у павловским полсницама изражава Тајна спасања потиче од самог Павла или изражава веру првих хришћанских заједница. Оно што нико не може да порекне је да теолошки смисао σταυρός-а и њему сродних речи сачињава једно од главних обележја павловске теологије. "Реч о крсту" је за Св. Павла постала одлучујући параметар који је дао нову перспективу традиционалним тумачењима Исусове смрти, посебно сотириолошком тумачењу extra nos pro nobis. Ова нова перспектива је детерминисана значајем (у негативном смислу) који је ова казна имала у прехришћанско време. Управо је Свети Павле трансформисао најстрашнији, срамотни и понижавајући символ у савременом римском друштву у најзначајнији (у позитивном смислу) елемент божанске икономије. У том је смислу σταυρός центар павловске сотириологије.

Покушаћу да укратко осветлим моју тезу, испитујући павловску књижевност по хронолошком поретку:

а) У 1. Солуњанима, најранијој посланици Св. Ап. Павла, јасно се рефлектује разноликост ранохришћанских интерпре-тација Исусове смрти. Прилично је значајно да се у овој прилично краткој посланици могу издвојити најмање три различите референце на Исусову смрт: "пророчко" (стих 2,15) и "сотириолошко" тумачење (стих 5,10) се повремено користе без било каквог знака преферирања од стране аутора. Прилике које су приморале Св. Павла да напише ову благу посланицу нису створиле праве претпоставке које би захтевале "отварање" Павлове "теологије крста". Ово се десило тек када су касније различити његови опоненти стављали под сумњу његов ауторитет и догматске основе његовог јеванђеља.

б) Ово је управо био случај са Посланицом Галатима, где су почели да се појављују први јасни знакови његове "теологије крста". Термин σταυρός добија теолошко значење/значај, постаје квинтесенција павловског јеванђеља. Из тог разлога се Павле хвали ничим другим него "крстом Господа нашега Исуса Христа" (6,14). Он се побрнуо да Галатима право "пред очима" буде "Исус Христос насликан разапет" (3,1). За његове опоненте ово је била саблазан (scandal), посебно имајући у виду Павлово инсиситирање на томе да "народи" нису обавезни да држе Мојсијев Закон (у овом случају - обрезање). Свети Павле је прихватио саблазан (уп. 5,11 - "укида се саблазан крста") без обзира да ли ће ово изискивати гоњења ("они вас приморавају да се обрезујете, само да не буду гоњени за крст Христов" - 6,12). Вредно је напоменути да у уводним поглављима ове посланице, заправо, пре него што прелази на предмет (посланице), Свети Павле цитира препавловско сотириолошко тумачење (стихови 1,4 и 2,20 и даље). Од овог момента на даље крст Христов постаје "мера и критеријум схватања целе божанске икономије".

в) Сличан приступ сотириолошком проблему под спектром павловске теологије крста се слабашно појављује у њежној и емотивној Посланици Филипљанима. Упркос несигурности по питању опонената којима се (Св. Ап. Павле) супротставља у посланици, енигматично позивање на "непријатеље крста" (3,18) истиче ставричку позадину учења Св. Павла. Ово је јасно показано његовом додатку христолошкој химни у 2,8 "θανάτου δε σταυρού". За сотириолошки проблем је још значајнијније позивање на "κοινωνίαν των παθημάτων αυτού" [удио у Његовим страдањима] - 3,10. Израз "συμμορφιζόμενος τω θανάτω αυτού" [саображавајући се смрти Његовој] (исто) који следи јесте заправо ерминевтичка примедба традиционалној формули pro nobis. Према Св. Јовану Златоустом овај одломак се односи на свакидашње патње Апостола, као и сваког верујућег, те се може исправно схватити једино ако се постави упоредо са таквим одељком у Римљ. 6,5; 2Кор 4,10; Кол.1,24 итд. Умирање са Христом представља централно место павловске етике, што следствено значи да се павловска сотириологија не може изједначити са веровањем "extra nos", које се развија у неким деловима нашег хришћанског друштва.

г) Посланице у којима Св. Ап. Павле јасно и изван сваке сумње развија своју сотириологију на основу теологије крста су Посланице Коринћанима. Треба напоменути да су у оним поглављима која се ваве уобичајеним питањима хришћанске Заједнице у Коринту све референце на Исусову смрт узете из традиционалних тумачења (нпр. од 5. поглавља 1. Кор. на даље - уп. 5,7; 8,11; 11,24; 15,3 и даље). Али, тамо где Апостол напада опонентске линије (нпр. 1. Кор. 1-4; 2.Кор. 10-13.), он аргументе узима из своје теологије крста. У 1. Кор. он проповеда "Χριστόν εσταυρωμένον" [Христа распетога] (1,23), предлажући на тај начин његово учење - "λόγος ο του σταυρού" [реч о крсту] (1,18). У Другој Коринћанима он извлачи последице своје теологије крста за апостолско служење (ministry) и живот хришћана. У Првој Коринћанима он, пак, супротставља спаситељски значаји σταυρός-а не само у односу на σοφία-у [људску мудрост] већ и у односу на theologia-y gloriae јер су његови опоненти прекидали, са једне стране, јединство између крста и васкрсења, а са друге стране, органску везу између крста и крштења, пребацујући тако у прошлост (у крштење) догађај спасења. У Другој Коринћа-нима својим чувеним Peristasenkataloge он се супротставља арогантној теологији и понашању псевдо-апостола Христовим добровољним понижењем на крсту и патњама истинских апостола.

д) Посланица Римљанима се са правом сматра врхунцем и највећим (а од стране значајног броја научника и последњим) теолошким доприносом Св. Ап. Павла. - посланицом која на синтетичан начин сумира целу његову теолошку мисао. Зато је сасвим оправдано чуђење узроковано одсуством теологије крста, барем не у оном обиму у коме је она била наглашено присутна у његовим предходним посланицама. Ипак, све референце на Исусову смрт су дате уз употребу препавловских конфесионалних формула (уп. 3,25; 4,25; 5,6;8; 8,32;34; 14,9-45 итд.). Ако томе додамо систематично излагање учења Св. Ап. Павла о оправдању вером sola gratia [само благодаћу] у овој посланици, можемо разумети зашто многи истраживачи Новог Завета сматрају оправдање, а не теологију крста центром и критеријумом целог павловског богословља. Међутим, постоји сасвим убедљиво објашњење одсуства терминологије крста у Посланици Римљанима у томе да је посланица била упућена непознатој Заједници. Зато је Апостол морао да употреби традиционална тумачења Исусове смрти. Уз свет то, нигде у Посланици Римљанима не налазимо наговештаје христолошких супротстављања неке супротне линије, нечег што би Апостола присилило да потеже своју терминологију крста. Ипак, чињеница да терминологија крста недостаје у овој посланици не значи да теологија крста сама по себи није приметна. У 6. поглављу (стихови 1-11.) на основу учења о Христу као о другом Адаму, Св. Павле извлачи последице своје ставричке теологије (о παλαίος ημών άνθρωπος συνεσταυρώθη... του μηκέτι δουλεύειν ημάς τη αμαρτία [стари се наш човјек разапе са Њиме... да више не робујемо гријеху] - 6,6).

Да сумирамо: посебност Павлове сотириологије се заснива на његовом схватању Исусове смрти, прецизније, на његовом поновном разматрању традиционалних тумачења. Другим речима, Апостол је,. прихватајући традиционална плуралистичка тумачења овог највећег догађаја земљаске службе нашег Господа, реинтерпретирао значај/значење Исусове смрти на основу своје теологије крста са свим друштвено-политичким последицама које је имао тај символ у савременом му римском друштву сваки пут када су његови опоненти (јудајистичко-ентузијастичких или либертинских тенденција) изазивали његово јеванђеље.

Са енглеског језика превео Дарко Ђого

сајт СПЦ

[Guest]

УЗДИЗАЊЕ ЧАСНОГ КРСТА И ОСВЕЋЕЊЕ ХРАМА ВАСКРСЕЊА - КРСТОВДАН

КРСТ СВЕТИ - ВИНОВНИК РАДОСТИ И ПОБЕДНИ ЗНАК СПАСЕЊА

У дан Уздизања Часнога крста и Освећења храма Васкрсења у Јерусалиму сва твар се радује јер овај двоструки празник обухвата све спасоносне догађаје, од Христовог Распећа, Погребења и Васкрсења до проналаска Часнога крста од свете Јелене и подизања - Освећења храма Васкрсења; затим Освећење више пута обновљенога Храма и нарочито догађај Обнове - Освећења Храма и Повратка - Воздвижења Часнога крста 630. године под патријархом Модестом (после персијског уништења Храма и одношења Часног крста 614. године).

СЛОВО СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТОГ

Налазимо се уочи дана празновања Крста - нека ликују хорови анђела!

Приближује се тренутак показивања Крста - нека се род смртних поклони!

Певајмо о божанској моћи Крста - нек* се гомиле демонске у бекство обрате!

О, Крсте свети... као са живим хоћу да беседим с тобом, виновником радости и победним знаком спасења нашег!

Тобом су двери Раја отворене,

тобом је моћ смрти срушена,

тобом пакао лишен плена свог,

тобом се мртви живота удостојише,

тобом разбојник у Рају ликује,

тобом се земно с небесним сједињује.

Кроз тебе је - познање истине,

тобом је препорођај крштења дарован,

тобом опроштај грехова измољен,

тобом дар Духа Светог запечаћен.

Тобом знаменовани храмови - домовима се Божјим називају,

тобом празници и славља наша блистају! ...

Језик не може изрећи шта је све Христос роду људском кроз тебе даровао.

Приступимо, побожни зборе, и чистим уснама целивајмо часно Дрво на коме је Своје божанске руке раширио Христос Бог наш, на коме су убице проболе Његова света ребра, на коме су га појили пићем смешаним са жучи док се гомила с подсмехом ругала: Другима помаже, а себи не може помоћи (Мк 15, 29-31. И још: Ако је син Божји, нека сад сиђе с крста па ћемо га веровати (Мт 27, 40-42)...

Крстом смо се научили побожности и познали моћ природе божанске;

Крстом смо познали правду Божју и достигли целеумља добродетељ;

Крстом смо упознали један другог и - некад далеки - сјединили смо се у Христу и постали учесници благодати Духа Светога;

Крстом смо познали љубав и силу, и не отказујемо умрети један за другог;

Крстом смо презрели сва добра овога света и претворили их у ништа, очекујући будућа блага и гледајући у невидљиво као у видљиво!

Крст се проповеда - и истина се у Бога исповеда, и истина се по свему свету разноси;

Крст се проповеда - и мученици страдају, и исповедништво се утврђује;

Крст се проповеда - и Васкрсење се дарује, и живот јавља, и Царство небеско утврђује, и неверни верују! ...

Крст је био подигнут против Живота, али је њиме дарован живот свету и смрт уништена!

Крст је био подигнут против Истине, али је њиме свет испуњен истином!

Крст је био подигнут против Господа, но Он је на њему раширио руке Своје и све привукао Себи! ...

Превео јеромонах Хризостом (Војиновић), Мисионар, октобар 1936.

+ + +

[Guest]

СЛОВО О КРСТУ СВЕТОГ ЈОВАНА ДАМАСКИНА

(...)

Гле, Промисла неописивог! Крст се јавља као Престо Божији, јер је на Њему клином закована Ипостасна Мудрост Божија, клином приковаше Сведржитеља, Који чини све могућим у свету универзума! Као што је рекао Павле: Реч о Крсту је лудост за оне који гину, а сила Божија нама који се спасавамо (1Кор 1, 18).

Тако од оних који гину и несавесни су, Крст, који долази с више, сматран је за лудост и саблазан. Али за нас који смо спасени, он се јавља као сила Божија за свакога.

Јер, шта предизображава Дрво живота наспрам дрвета познања, ако не предизображава преизобилно и изузетно Крст? Као што је рекао премудри Соломон: Нека је благословено дрво на којем је Правда обожена (Прем 14, 5). А на којем је дрвету Правда била обешена, ако не на Крсту Господа нашег Исуса Христа, Који је за нас постао од Бога Оца умилостивљење, оправдање и спасење.

(...)

Ево још силе Бога Творца свега и Обновитеља свега! Победосно дрво Крста изишло је из дубине земље, и наградило је цареве земље скиптром Царства Небеског.

Одавде је Гроб почаствован Васкрсењем; не да је он имао потребе да буде поштован од Онога Који је почаствовао људску природу одећом непропадљивости, али Он почаствује изванредну жељу ствараоца овога Гроба.

(...)

И ево поново - Освећење освећења! Јер Крст, као што заиста и јесте, богато даје царевима победу, и свештеницима сјај лепоте. И будући да је рукама освајача овај Двор Божански био срушен, зато сада свештенство и царство одаје му ову почаст, која утврђује цареве и помазује свештенике. Јер заиста, кроз допуштење овог рушења, које нас је умудрило над злим, даде нам се дар овог Непобедивог Крста, те чини већим оснажење моћи наше овим новим Уздизањем - Воздвижењем онога што је било срушено. А тако је био подигнут и [атор давидов, који је био оборен. Сваки се од нас радује и прославља Добротвора, Који се сажалио на нас Својим милосрђем.

(...)

Нека се радује Црква Христова, и нека процвета као љиљани у овом Обновљењу свога Васкрсења! Нека Јевреји носе жалост! Нека идеопоклоници кукају! Јер - С нама је Бог! Нека стари Израиљ пролива сузе, јер је остарио и неважећи!

Радујте се, синови Васкрсења, народе нови, који расте Духом и никада не стоји! Нека деца Сионова цветају као кринови међу чкаљем неверника! Нека се покажу слична Анђелу веснику Васкрсења, нека обуку бело платно, нек се облаче светло! Нека одбаце сваку бригу, нека учине да се покаже сјај Васкрсења, и нека отресу сву ташту материју као прашину!

Крст нас је превео из ропства на слободу! Ми припадамо слободи! Не потчините себе никада више јарму ропства! Не допустите да вас победе похоте тела, јер ономе чиме је неко побеђен, томе бива поробљен. Не сејмо у тело, да не бисмо пожњели трулеж. Служимо само Богу, Господару наше природе. Дух лукави одагнат је далеко од нас. Уведимо уместо њега Духа благодати. Дух Свети се радује стварима светим и духовним. Обновимо све удове душе наше и тела нашег Духом Светим. Принесимо Богу нашем сву осећајност и снагу наше природе, и примићемо од Њега Духа. Мисли Духовној дајмо - мисао нашу, Речи Божијој - реч нашу, Духу Господарском - глас наш, Тројици Јединственој и Једносуштној - жељу и љубав нашу.

Крст је уздигнут, узнесимо се са Њим!

Васкрсење Христово је обновљено, обновимо се са Њиме!

Нека ти целокупни Пазник и целокупна Тајна буде узрок обновљења, о свештено стадо Божије!

Свети Јован Дамаскин

Превео епископ Атанасије (Јевтић)

[Guest]

КРСТ - ЛЕПОТА ЦРКВЕ

Крст је чувар читаве васионе,

Крст - лепота Цркве,

Крст је тврђава царева...

И кроз три столећа после Христа равноапостолни Цар са својом праведном мајком проналазе и узносе Часно дрво пред народом. И у знак сећања на ово свесветско објављивање и сада се врши у саборним црквама у архијерејским служењима ово воздвижење Крста. Уз дирљиво певање Свети Боже, које се прати кађењем и светиљкама, полако се износи из олтара Крст и посред цркве врши се његово возвижење. Петсто пута звучи Господе, помилуј, час доле, час горе по хроматској скали. Час умало не додирнувши земљу, скоро само длан изнад ње, час се дижући све више и више. Исправља се погурена фигура архијереја, постављају се раво дикирије и трикирије, дижу се њихови пламичци у исту раван са Крстом и он се узноси још више заједно са гласовима хора, дижући се ка небу и уз високо и свечано последње трипут Господе, помилуј, благосиља Крст сву васиону, као некад рукама патријарха у дане цара Константина. И тада је народ, такође за време његовог узношења, вапио: Господе, помилуј, и у знак на ово врши се и сада. Крст, који се објавио Константину, бди над његовом државом, помаже му у борби против непријатеља, пружа помоћ његовим последницима, византијским царевима Другог Рима и московским царевима Трећег Рима у њиховим царским подвизима.

Веселите се Божанским промислом, унапред изабрани верни хришћански цареви, хвалите се победоносним оружјем, Крстом часним, који сте примили од Бога.

Они, Божији помазаници, прихватају на себе Крст целог народа, носе га на својим раменима, носе у току целог свог подвижничког пута ка страшном судњем дану када ће и дати одговор за њега. Крст је њихова тврђава, Крст је њихова моћ и сила... Црква у својим песмама, у живом исуству свог служења, слави, освештава и благосиља свештену власт, од стране Бога помазану и ограђује је моћним Крстом Христовим, Крстом Цара Јудејскога...

Крст чува и сву васиону, све нас грешне.

Часни крст је нађен у Јерусалиму и са љубављу свих целива се и поштује. На небесима пак образу Крста служење врше анђелски чинови. Умни пукови бестелесних духова непрекидно се клањају тајамственом и спасоносном образу.

Крст пречасни, поред кога унаоколо стоје анђеоски чинови...

Сада анђелске војске носе копље - часно дрво, богобојажљиво га окружујући.

И некад, сагласно црквеном предању, у Риму је ка постављеном образу Крста трипут годишње силазио анђео са небеса и кадио Крст.

На земљи се људи веселе крсту, на небесима се анђели радују.

Крст је анђела слава и демона рана...

Плаше се демони, дрхте и мрзе ђаволски пукови у својој немоћној и јаловој злоби, јер Крстом је дошла радост свему свету и погибија демонској сили.

Кипријан Керн

[Guest]

ЖИВОТ КРОЗ СМРТ

Крст Христов је био и јесте „за Јудеје саблазан, за Грке безумље, а за нас верујуће Божанска сила и Божанска мудрост“. То је највећи парадокс у историји: живот кроз смрт. Кроз проклетство благодат. Кроз понижење слава. Кроз смирење узвишење.

Благодат и сила Часног Крста се не налази у његовом облику, то јест самим тим што је крст, него је његова сила у томе што је то Крст Христов, средство којим је Христос спасао свет. То је жртвеник на који је Христос принео самог себе за цео свет. Сва кеноза, поништавање, мука, бол, смрт и све што је преузео на нас, врхуне у Крсту. На Крсту је доживео највећи бол и понижење за нас. Због нас је постао проклетство да би нас ослободио проклетства од греха и закона. Целокупно дело Христово, сво Његово човекољубље сажима се у Крсту. Свети Григорије Палама нам приповеда како је неко упитао иронично једног од богоносних отаца да ли верује у Распетог, овај му је одговорио: да верујем у Онога који је распео грех.

На Крсту је Богочовек Христос разрешио трагедију људске слободе која је проузроковала непослушност првостворених, и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту (Флп 2, 8). Тако је поново усмерио нашу слободу према нашем Творцу, Тројичном Богу. На Крсту је победио смрт – смрћу смрт уништи – тиме што је нашу смрт учинио својом, а својим васкрсењем нам је подарио живот и нераспадљивост.

Преко Крста нас је спријатељио са Богом Оцем и подарио нам опроштај грехова.

На Крсту је на најузбудљивији начин показао да нас воли безграничном љубављу, чак и у часу док Га распињемо.

Кроз Крст нас је привео и ујединио у једно тело, нас, своју расејану децу; срушио непробојни зид који нас је делио и саздао у себи новог човека (в. Еф 2, 15). Крстом је очистио и осветио небо, ваздух и земљу, будући да је распет испод неба, подигнут у ваздух, а Његова пресвета крв се пролила по земљи.

На Крсту је принео општу жртву за целу земљу и опште очишћење за целокупну људску природу. Отуда је страдао ван зидина града и изван Соломоновог храма, примећује свети Јован Златоусти.

Својим распећем, „уздизањем пуним смирења“, како каже једна древна молитва, уздигао је и нашу природу која се „кроз лажно уздизање и сујетно кретање спустила до ада“. На Крсту је показао да овај свет није последња реалност, него само пут према последњој стварности. Наравно, уколико се у овом свету крстоносно боримо против нашег егоизма. Тако је поново успоставио позитиван смисао овога света.

На Крсту је открио себе као јединог доброчиниоца и спаситеља, избавитеља и животодавца космоса, и коначно осујетио свако дело ђавола, његове методе и заблуде, моћ и власт коју је имао над људима.

Због тога се ђаво „тресе и дрхти не могавши да се одупре оваквој сили“, док ми у Цркви појемо: „Нас ради си распет да ми задобијемо опроштење, прободена су ребра Твоја и одатле потече живот наш. Сунце се помрачи због множине страдања Твога, Теби на висини верни узвикују: Животодавче Христе, слава Спасоносном Крсту и страдању Твоме“.

Смрт Господа на Крсту је животворна и избавитељска, дарује живот и избављење.

Није случајно што Господ није хтео да остане у слави Преображења и да избегне Крст, него је силазећи са Тавора припремио ученике за оно што ће му се догодити (Мк 10, 32).

Кад Га је Патар саветовао да избегне крсну смрт строго га је укорио: Иди од мене, сатано! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије него што је људско (Мт 16, 23).

И опет, идући на добровољно страдање каже: Сада се прослави Син Човечији (Јн 13, 31). И у другим деловима јеванђеља Крст се карактерише као слава Христова (в. Јн 12, 23). Слично говори и свети Јован Златоусти: „Крст који је раније био ствар срамоте и казне сада постаје слава и част. А да је Крст слава чуј Христа који каже: Оче, прослави ме славом коју сам имао код тебе пре него што је свет настао, подразумевајући овде славу Крста.“

Архимандрит Георгије Капсанис

Са грчког превели

Зоран Јелисавчић и Александар Ђаковац

[Guest]

+++

А ја, Боже сачувај, да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се мени разапе свијет и ја свијету (Гал 6, 14).

+++

Дејство Крста је двојако... Једно је у трпљењу телесних невоља и назива се пракса; а друго се састоји у истанчаном (суптилном) деловању ума, у размишљању о Богу и непрестаној молитви, и назива се теорија.

Свети Исак Сирин

+++

Када преко практичне врлине стигнемо до теорије, и побољшамо и очистимо нашег унутрашњег човека, и у њему потражимо скривену божанску ризницу, и ту пронађемо царство Божије, онда се распињемо за свет и страсти. Јер се кроз ово преиспитивање у срцу рађа једна тополина која угушује лукаве и нечисте помисли као муве, а души доноси духовни мир и утеху, а тело освећује.

Свети Григорије Палама

[Guest]

КРСНА ХИМНОГРАФИЈА

Спаси, Господе, људе Своје, и благослови наслеђе Своје, победу подај православним Хришћанима над непријатељима њиховим, и Крстом Својим сачувај Своје житељство.

Тропар Часног крста, глас 1.

Огњени мач више не стражи пред дверима едемским јер дрво крсно угаси његов пламен. Печат смрти је разломљен... О Боже и Спаситељу, дошао си да заточенима у аду кажеш: Уђите поново у Рај.

Кондак Часног крста, глас 7.

О најблаженије дрво, на коме се разапе Христос Цар и Господ! Онај који паде, би преко дрвета преварен, а на теби би прикован Бог Који дарује мир душама нашим.

Катавасија Воздвижења, пета песма, глас 8.

Раширивши руке у облику крста у утроби морске звери, пророк Јона предсказа спасоносно страдање, а изашавши после три дана, предсказа небеско Васкрсење Христа Бога, Који је телом био прикован и после три дана просветлио свет Тродневним Васкрсењем.

Катавасија, шеста песма, глас 8.

Ти си Богородице рај у коме је без неговања одрастао Христос, преко кога се на земљи засади живоносно дрво. Због тога, поклањајући се Крсту који узносимо, Тебе величамо.

Катавасија, девета песма, глас 8.

Спаси, Господе, људе своје и благослови достојање своје,

победе царевима нашим над непријатељима даруј

и људе своје крстом својим чувај.

Оружје крсно давно се у борби јави

благочестивом цару Константину,

непобедива победа, због вере,

од њега дрхте противничке силе

он би вернима спасење и похвала Павлу.

Октоих, у среду на јутрењу, седилен, глас први

Богу који у Египту поможе Мојсију,

и фараона са војском својом потопи

победничку песму успојмо, јер се прослави.

Страдање претрпео си нас ради,

ти, природом Бестрасни,

и разапев се с разбојником,

власт змије злобне си умртвио, Слово,

и спасао си оне који ти се клањају.

Исток над истоком будући,

западу си одгурнутом, Исусе, дошао, нашој природи;

распетог те гледајући, сунце светлост своје сакри.

Октоих, у петак на јутрењу, канон крсту, песма прва, глас први

Крста твог дрво, Христе Боже,

дрво живота нам показа, вернима твојим,

њиме сруши владаоца државе смрти,

оживео си нас, грехом умртвљене,

те кличемо ти: Благодатељу, свих Господе, слава ти.

Вољно осироте сиромаштва ради Адамова, Христе Боже,

дошао си на земљу из Деве оваплоћени распеће прими

да нас ослободиш из ропства вражијег,

Господе, слава ти.

Октоих, у среду на јутрењу, стиховне стихире крсне, глас други

Непобедиво оружје,

утврђење вере,

крст божанствени појемо

и верно се поклањамо,

велико прибежиште,

похвалу хришћанима,

славу православнима

и спасење вернима.

Октоих, у среду, светилен крсту

Радуј се, крсте пресвети,

свету стено необорива,

прибежиште болнима,

чувару невољницима,

стражо војницима,

победниче варвара,

венче апостолима

и спасење вернима.

Октоих, у петак, светилен крсни

[Guest]

Крстовданска беседа Епископа далматинског Фотија

Нека је срећан и благословен данашњи празник Воздвижења Часнога Крста, који се у народу назива и Крстовдан. Данас смо се сабрали овде у нашој светој обитељи на Светој Литургији, да се Богу помолимо и да кроз свето Причешће покажемо да смо Тело Христово, да не припадамо само земаљском. Данас смо показали да смо део мистичког Тела Христовог управо кроз Свето Причешће, али и кроз цели наш подвиг, молитву и труд. Круна нашега живота јесте данашње приступање Светом Путиру.

Причешћем показујемо да не можемо да живимо сами себи или сами за себе, него да живимо са Христом, за Христа и у Христу. Све се то потврђује управо у Светој Литургији, када на речи свештеника: «Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите!», ми смирено приступамо да се причестимо из животворног Ребра Христовог. Зато се, браћо и сестре, сабирајмо у Цркви на све велике Празнике, јер је свака Литургија Васкрс; на свакој Литургији празнујемо Васкрсење Христово као централни празник Цркве.

Данас празнујемо Воздвижење Часнога Крста - један диван догађај, који се догодио у четвртом веку у Јерусалиму у време благочестивих царева Константина и Јелене. У то време је благочестива царица Јелена посетила Свету Земљу и дошла у град Јерусалим на место Голготу. По Предању се знало да је то место на коме је Господ распет са још двојицом разбојника. Она је хтела да потражи Крст на којем је Господ Христос био распет. Међутим, до тада су у Јерусалиму владали римски императори, који су били богоборци и незнабошци, те су управо на Голготи подигли незнабожачки храм римске богиње Венере. По усменом предању, људи из Јерусалима су знали да се Часни Крст Господњи налази испод тога храма. Свети Константин и Јелена су наредили да се поруши тај храм и у његовим темељима су нашли закопана три крста. Међутим, нису знали који је од њих Часни Крст Господњи. По Промислу Божијем, туда је пролазила једна поворка са упокојеним човеком. Онда су се људи сетили да стављају те крстове на покојника, да виде да ли ће се нешто десити. Када су положили трећи крст, тај човек је васкрсао из мртвих. Он је оживео. После тога су још једном положили тај Крст на једну болесну жену и она је оздравила. Тако су сви заједно проверили који је Животворни Крст Господњи. Затим је достојанствено тај Крст постављен и узвишен на Голготу.

Међутим, одувек су се велика историјска страдања догађала у Јерусалиму и у Светој Земљи уопште, јер се тамо укрштају све религије и силе овога и онога света. Тако је у шестом веку Јерусалим био поробљен од Персијанаца. Њихов цар Хозрој је читав град срушио, а Часни Крст је однео у Персију, где се налазио нешто више од тридесет година.

Касније грчки император Ираклије осваја Персију и он Часни Крст враћа на Голготу. Цар је из поштовања сам носио Крст Господњи, али је у једном тренутку, улазећи у Јерусалим, стао и није могао да иде даље. Тадашњи јерусалимски Патријарх је видео једног анђела како стоји и не да му да уђе у град Јерусалим. Анђео му није дао да у царској одећи носи Крст, већ је цар морао да се пресвуче у скромну одећу и да босоног узнесе Часни Крст на Голготу. У спомен овога догађаја установљен је овај велики празник узношења или воздвижења Часног Крста у Јерусалиму и он се ево до дана данашњег празнује у Цркви Христовој.

Чули сте да смо на данашњој Литургији читали Јеванђеље које се чита на Велики петак. Данашње Јеванђеље нас подсећа на страдање и распеће Христово, којим смо ми као Црква Христова спасени. Није лако достићи Царство небеско и није лако достићи спасење. Својим страдањем нам је Господ Христос показао тај уски, крстоносни пут, који иде на Голготу.

Свако од нас има тај крст; сваки народ има свој крст. Битно је да ми будемо заједно са Христом, да тај свој лични или свенародни крст, носимо са Христом на Голготу. Онда ће и наше страдање бити спасоносно.

Поред Господа Христа на Голготи су страдала и двојица разбојника. Међутим, само се један спасао - онај који је у последњем тренутку препознао да Христос невин страда. Ми смо разбојници и треба да страдамо - мислио је он. Међутим, у овом разбојнику се јавља вера у Христа, јер он препознаје да Господ невино страда. Због тога му се покајани разбојник са вером обраћа на Голготи: «Помени ме, Господе, у Царству Своме!» Због своје вере, покајани разбојник је први наследио Цраство небеско.

Дај Боже да и ми будемо загледани у тога разбојника са десне стране. Сигурно да имамо много разлога да се видимо као разбојници. Чинили смо ко зна каква безакоња, огрешили смо се и према Богу и према ближњем. Ево, недавно смо превели једну књигу о светогорском старцу Пајсију, који је написао један духовни тестамент на крају свога живота, где каже: «Ја сам сваки грех учинио! Нема везе да ли сам га учинио у већој или мањој мери или у помисли. То је пред Богом исто.» Према томе, ако највећи оци и светитељи Цркве кажу за себе да су велики грешници, шта онда можемо рећи ми?

Међутим, не треба да будемо без наде, већ да се угледамо на разбојника са десне стране, на покајаног разбојника, да препознамо да је страдање Христово - страдање ради нашега спасења. Тада ће наш животни крст који носимо, муке и невоље, које као људи и као народ имамо, бити крст који нас води на Голготу. Да не буде да страдамо само ради својих греха, само ради својих земаљских интереса и ко зна каквих међусобних размирица, па да се брат завађа са братом, комшија са комшијом, кум са кумом, а све ради себичних, земаљских интереса и нечег уског, људског и ограниченог.

Зато нам је потребно покајање и да се непрестано угледамо на разбојника са десне стране или још боље да се угледамо на Пресвету Богородицу и светог Јована Богослова, који стоје испод Крста Господњег, али страдају заједно са Њим, својом састрадалном љубљву, жртвом и својом молитвом. Све то нам је потребно да би нас Господ примио у Царство небеско.

На Крстовдан се пости, што је такође жртва и подвиг, јер се данас сећамо распећа и страдања Господњег. Зато треба да имамо и покајне мисли. Треба непрестано да преиспитујемо свој живот, да ли живимо богоугодно или не и да ли нас у нечему наша савест укорева. Да ли можемо да исправимо свој живот, да ли можемо неке зле и ружне навике да оставимо, да ли можемо у себи да победимо старога човека греха, у којем су укорењене земаљске навике или било шта друго што нас одваја од Бога? То је, браћо и сестре, подвиг наш. То непрестано треба да имамо на уму и да се исправљамо и поправљамо како бисмо спасоносно свој животни крст носили на Голготу Христову, где нас чека распети, али и васкрсли Господ - Победитељ смрти.

Дај Боже да тако буде и да достигнемо у Царство небеско!

Живели и Бог вас благословио!

манастир Крка, 27.09.2009.

Извор: Епархија далматинска

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Guest]

https://www.pouke.org/forum/page/index.html/_/-/1346437209/%D0%BA%D1%80%D1%81%D1%82%D0%BE%D0%B2%D0%B4%D0%B0%D0%BD-%D0%B2%D0%BE%D0%B7%D0%B4%D0%B2%D0%B8%D0%B6%D0%B5%D1%9A%D0%B5-%D1%87%D0%B0%D1%81%D0%BD%D0%BE%D0%B3-%D0%B8-%D0%B6%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%82%D0%B2%D0%BE%D1%80%D0%BD%D0%BE%D0%B3-%D0%BA%D1%80%D1%81-r323

[Guest]

https://www.pouke.org/forum/page/index.html/_/-/1346437209/%D0%BA%D1%80%D1%81%D1%82%D0%BE%D0%B2%D0%B4%D0%B0%D0%BD-%D0%B2%D0%BE%D0%B7%D0%B4%D0%B2%D0%B8%D0%B6%D0%B5%D1%9A%D0%B5-%D1%87%D0%B0%D1%81%D0%BD%D0%BE%D0%B3-%D0%B8-%D0%B6%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%82%D0%B2%D0%BE%D1%80%D0%BD%D0%BE%D0%B3-%D0%BA%D1%80%D1%81-r323

[Морава]

Воздвижење Часног Крста – Крстовдан 

27. септембар 2013. године

 

„Нови Адам“ (1Кор 15,21-22,45) свечовечанском послушношћу до „смрти на крсту“ (Фил 2,8), суштински исправља непослушност праоца нашег Адама и прамајке наше Еве (Рим 5,19-20). Зашто Бог није спречио да прародитељи наши не сагреше? – Свети Лав Велики одговара: „Неизрецива Христова благодат даровала нам је боља добра од оних која нам је демонска завист отела“ (Sermones 73,4: PL 54,396). Нису у праву дуалисти који тврде да Бог допушта зло да из њега извуче добро! Прави смисао Христовог Царског Достојанства предочава се само са висине Крста. Искупљење је плод Свете Крви Христове. Уздизање Крста, воздвижење Часног крста је потпуни пораз царства Сатанаиловог. Крст (Јн 13,1) је уствари љубав до конца, до Раја. Љубав Божја нас је у крсној жртви све познала и волела све до Раја. До краја. Љубав нас Христова обузима када сазрцавамо и мислимо на Крст. Христос је за све умро (2 Кор 5,14) и само се он – Богочовек, одважио да узме на себе грехе свих људи и јави се као жртва за све и сваког.

 

Прочитај даље на http://www.pravoslavnohriscanstvo.com/praz.php#casnikrst

[Guest]

https://www.pouke.org/forum/page/index.html/_/1346440445/%D0%BF%D0%BE%D1%83%D1%87%D0%BD%D0%B8/%D0%BA%D1%80%D1%81%D1%82%D0%BE%D0%B2%D0%B4%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B0-%D0%B1%D0%B5%D1%81%D0%B5%D0%B4%D0%B0-%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BF%D0%B0-%D0%B4%D0%B0%D0%BB%D0%BC%D0%B0%D1%82%D0%B8%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%B3-%D1%84%D0%BE%D1%82-r2453