Православна педагогија

[marija]

Циљ педагогије - индивидуа или личност?

Аутор: главни архитекта за унутрашње уређење Храма Драгомир Ацовић, Број 929, Рубрика Духовност

У културама и цивилизацијама свих досадашњих историјских заједница, народа и држава, од оних најпримитивнијих па до оних најсложенијих, преношење знања с колена на колено представљало је један од основних задатака, од чијег је извршавања зависило чување темеља на којима су се те културе и цивилизације стварале. То је разумљиво, јер су се образовањем или васпитавањем на првом месту чувала од заборава знања везана за голи опстанак заједнице, набавку и добијање хране, њено економско преживљавање. Такође, овим путем објављивале су се и преносиле основе религијског култа и вере, које су обухватале давање одговора на човекову запитаност пред непознаницама антропологије, космогоније и теологије - питање о њему самом, природи, космосу, Богу; једном речју, питања о смислу нашег постојања.

Захваљујући овој јединственој „матрици“, у бићу сваког човека, имамо, дакле, као константу људске историје, потребу да се знање о тајнама човека и света пренесе и тиме долазећи нараштаји припреме за велику тајну човековог постојања и крајњег назначења. Од задатака које је заједница стављала пред педагогију зависили су њени методи и облици. Образовање или школовање су били и остали важна врата на која млади улазе на позорницу живота. Они су нарочито важни данас кад удаљеност између човека на једној и друге особе, природе и Бога на другој страни, постаје све већа и већа. Истовремено, при размишљању о основним узроцима, смислу, методама и циљевима савремене педагогије имамо, међутим, на уму чињеницу да, пошто је образовање део културе или цивилизације, заправо читава култура сваким својим делом непрекидно васпитава и образује све своје чланове, допирући до најситнијих дамара наших душа. Све око нас - архитектура, медији, наука, привреда, културна дешавања - све нас непрекидно образује, усмерава, преображава, све је укључено у једну општу, глобалну педагогију.

Нас као баштинике православне вере, наслеђа и културе, пре свега занима шта је то што бисмо могли издвојити као особено православни педагошки садржај и метод, нарочит у односу на друга наслеђа и искуства. Ово интересовање је неизбежна последица тренутне ситуације педагогије, васпитавања, образовања младих Срба, с обзиром на спој (и сукоб) поменутог православног наслеђа и неправославног културног, а тиме и педагошког окружења у коме се наш народ данас налази. У овоме се мора поћи од неоспорне чињенице да су темељи европске, а потом и америчке културе или цивилизације хришћански. То значи да је данашња Европа настала на вери у Оваплоћеног, Распетог, Васкрслог и Вазнесеног Господа и Спаса Исуса Христа, Бога Логоса, Сина Божјег и Сина Човечјег. Нажалост, одмах затим морамо додати да су садржај и смисао данашње цивилизације Запада далеко од основа хришћанске философије о Творцу и његовој творевини, то јест да су они настали као последица непрекидног и доследног искривљавања изворних догмата хришћанске вере, које се на Западу одигравало током последњих готово хиљаду година. Реч је о процесу паганизације Запада, његовог враћања на античко наслеђе у које је сишао Христос и собом га преобразио. Ово значи да се Европа и, нарочито, Америка одричу својих хришћанских темеља, одбацују спасоносна начела јеванђеоске катихетике и своје младе васпитавају у духу паганског поимања света, односно личних и колективних права, слобода и обавеза, коначних настројења и усмерења.

[marija]

Полазна тачка за мерење сваке културе, па и педагогије као њеног дела, јесте њихово поимање односа Бога, човека и света. Ако пођемо од тога да је све створено огледало или видљиви показатељ односа ове трочлане заједнице, можемо са сигурношћу рећи да је средишње место у данашњој цивилизацији Запада дато творевини, што значи да су Творац (Бог) и човек маргинализовани, тако што је Први скрајнут (протеран!), а други је себе самообожењем вратио на ниво твари и тиме неминовно постао роб или идолопоклоник природе. Завршна етапа развојног лука од јеретичког учења, преко хуманизма, ренесансе и просветитељства јесте утилитаризам, са којим човек свој идентитет добија на тржишту, изједначавајући се са оним што се повољно купује, сам постајући роба која има своју вредност. Етос данашње техничко-маркетиншке културе своди се на две максиме: „Добро је само оно што је корисно“, и „Истина је само оно што објаве медији“. Ово је плод ума човека обезличеног, индивидуализованог, укалупљеног, клонираног. Човек није више личност, члан заједнице створен и призван на вечни живот, он је монада колектива, чија је непоновљива особеност замагљена и замењена маском ИД броја, чланском картом сталешког удружења или кредитном картицом, и коме смрт представља крајњи и коначни домет.

Шта могу бити смисао, циљ и метод образовања младих генерација овако усмерене и уобличене цивилизације? Она има за циљ да од младог човека створи радног, послушног и аутоматизованог члана колектива. Образовање је уско специјализовано да би будући радник био што боље припремљен за одређено занимање, чиме се искључује његово опште образовање из области историје људских цивилизација, религија, философије, науке, култура, уметности и осталог. Тиме се васпитава само део човекове целокупности. Вишак „непотребног“ и „сувишног“ знања човека омета у што ефикаснијем обављању његове делатности. Члан компаније мора знати да је она пре и изнад његовог приватног живота и породице. Свака сентименталност је препрека на путу ка успеху, ка врху: циљ је да се из масе, базе, пређе и попне на врх пирамиде. Све је томе подређено и прилагођено, укључујући и медијско клонирање, непрекидно блокирање свести вештачки усмераваном и ствараном „стварношћу“. Човек је потрошна роба, уколико „испадне из колосека“ лако се замењује и заборавља. Индивидуа не сме да дође у позицију да размишља о себи и свету који га окружује. Свесно да у овако организованом механизму човек неминовно „пуца“, савремено друштво агресију својих потенцијалних „неприлагођених“ неутрализује и успављује различитим видовима масовне забаве и опијатима; лакомисленост и незрелост су протерали озбиљност и одговорност - сви су насмејани, све је супер, сви су цоол. С обзиром да је успешност главни покретач и циљ западне цивилизације, њен систем педагогије је саучесник у стварању гордог, охолог, безобзирног, немилосрдног човека. То је педагогија утакмице, арене, „гажења преко лешева“, успеха по сваку цену. Образовање, при том, не успева да човека заштити од распарчавања, која га у уситњеној и усложеној култури неминовно чека.

Какву противтежу, или коју другу могућност сведочи и нуди православно васпитавање? Оно баштини и сведочи изворно хришћанско образовање човека: као икона Божја, он је створен да буде непоновљива личност, бог по благодати, и да као такав у вечности заједничари у заједници љубави Св. Тројице, Богородице, анђела и свих светих. Израз „васпитање“ је по свом богословском садржају од непроценљиве важности: „вас“ значи сав, читав, цео, а „питање“ је изворно „храњење“, што значи да васпитавање значи храњење читавог човека, и његовог тела, и душе и духа благодатним и преображавајућим силама љубави Оца, Сина и Св. Духа. „Хранити“, пак, изворно значи сачувати, што опет указује на то да је циљ православног образовања чување човека од распадања, дезинтеграције, односно, исцељивање (уцељивање), враћање и чување целине човекове богоиконичности, богосличности. Човеково тело, душу и дух спаја у целину благодат Св. Духа. С овим се слаже и значење термина „образовање“, које, исто тако, подразумева стварање и чување оног образа, лика, иконе Божје у човеку. И коначно, термином „просвета“ указано је да је коначни циљ православног образовања просвећивање, тачније, светост човека: свако од Адамовог потомства позван је на светост: „Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески“ (Мт 5,48). Дакле, основни циљ, назначење православне педагогике јесте есхатолошко човеково спасење, његово обожење, док је метод изворно еклисиолошки, конкретније, литургијско-евхаристијски. Човек у себи нема вечни живот, зато приступа Св. Чаши и храни се храном вечног живота - Телом и Крвљу Господа Исуса Христа. Према томе, православно васпитавање (потпуно храњење) није само морално-етичка дисциплина, већ пре свега онтолошка (битијна) свест да се живот црпи и добија у заједници са Власником живота, са суштим Животом. Св. Евхаристијом млади човек се охристовљава и све оно чиме га школство поучава бива, такође, охристовљено: хемија, информатика, математика, цртање, спорт - све добија своје ново место, улогу и циљ, јер је изнутра преображено Христом. Христос и човеково спасење су на првом месту, а затим следе према важности поређане остале дисциплине, предмети, интересовања, специјализације. Професија за коју се опредељује и школује члан заједнице јесте плод дара (таланта) добијеног од Бога, и они нису циљ, већ помоћно средство за служење у заједници, односно, у крајњем смислу, у задобијању Царства Божјег. Независно од тога чиме се баве православно васпитани су комплетне, неусловљене личности, слободне у заједници са Творцем, ближњима и читавом творевином. Слободан од греха, ђавола и смрти, сваки човек има царско, свештеничко и пророчко призвање и дар. Царско - јер васељеном царује у име Цара над царевима; свештеничко - јер молитвом призива благодат Св. Духа на читаву творевину и тиме је избавља од пропасти, претварајући је св. Евхаристијом у Тело Христово; пророчко - јер стваралачки и преображавајући тумачи садашњу и твори долазећу стварност. И све се ово одиграва у заједници, у Цркви, јер личности ван заједнице нема, тек у лицу ближњег, као у огледалу, ми препознајемо нашу христоликост. Зато православно васпитавање треба да помогне да се у младом човеку пројаве врлине које су предуслови трајне и слободне заједнице: смирење, трпљење и саможртвена љубав.

Из овог кратког увида у основне одлике секуларизованог, посветовњаченог на једној, и православног васпитања на другој страни, стиче се недвосмислени закључак о њиховој дубокој и снажној поларизацији и различитости. Просвета западног човека учи да зна, православна да љуби - а љубав је виша од знања, она је свезнање. У средишту првог васпитања јесте човек, у центру овог другог Богочовек Христос; циљ првог јесте безнадежни и очајни човек-индивидуа изгубљен у мравињаку и лавиринту света, а циљ другог радосна личност-стваралац преображен у богочовека кроз заједницу са Св. Тројицом; метод првог је прагматично-рационалистички, овог другог светотајински и евхаристијски. При том наглашавамо супериорност садржаја у односу на форму, желећи да кажемо да православни садржаји могу изнутра преусмерити и преобразити западне форме и методе саме педагогике. Међутим, свесни смо две чињенице: да свет неће Христа, ни хришћане - „Кад бисте били од свијета, свијет би своје љубио, а како нисте од свијета, него вас ја изабрах од свијета, зато вас мрзи свијет. Опомињите се ријечи коју вам ја рекох: није слуга већи од господара својега. Ако мене гонише, и вас ће гонити; ако моју ријеч одржаше, и вашу ће одржати“ (Јн 15,19–20) - али и тога да хришћани не могу да одустају од онога на шта су призвани: да објављују и сведоче да је Христос дошао и спасао свет, и да је Он наша једина „шанса“, наш једини пут. Хришћани не могу а да се не труде и боре, колико је то у њиховој моћи, да се сваки део света закваси квасцем Цркве, и, пре свега, сама педагогија и само васпитавање гладних и жедних праве истине, истините слободе и јединоослобађајуће љубави. Свет и Црква ће бити у „рату“ све до краја света и историје; секуларизована и православна педагогија такође. Наше је да сведочимо, и да се уздамо у помоћ и милост Божју. Остало је у Његовој моћи и делокругу.

Сваком ученику је при учењу највећа препрека заборавност: заборав је синоним за смрт. Парадокс је да православна педагогика сећањем на смрт одгони заборав вечног живота, и тиме својим памћењем обнавља и продужава своје знање и учење о Богу, човеку и Божјој творевини. Нажалост, Запад је дозволио да заборав закорови његово памћење, и да се од сећања на тајне будућега века врати у добровољно ропство знања о себи и свету, а не и своме Творцу и Дародавцу. Права педагогика, истинито васпитавање је, дакле, оно које безличну индивидуу преображава у конкретну, непоновљиву личност, поучавајући је о истинама живота и смрти, неба и земље, и учећи је да се у заједници љубави са ближњим и читавом творевином враћа у беконачни загрљај свога Творца, Искупитеља и Спаситеља.

[marija]

Pravoslavna pedagogija od apostolskog doba do danas jeste put ljubavi i uzrastanja u blagodati Božjoj

Stazama autentične duhovnosti

Današnji razvoj pedagogije odvija se u tri osnovna pravca: 1) u pravcu ka modernizaciji obrazovne tehnologije u cilju sve intenzivnijeg formiranja znanja i umenja kod učenika (didaktički pragmatizam); 2) u pravcu koji u žižu stavlja ličnost učenika („učenikocentrični pristup“), ali opet iz perspektive osposobljavanja učenika za sticanje što većeg fonda znanja i umenja, a ne radi afirmisanja vrednosti ličnosti same po sebi, i 3) u pravcu povratka tradicionalnim duhovnim i moralnim vrednostima vaspitanja i obrazovanja, gde je u središtu pažnje ličnost deteta, shvaćena kao dragocena, jedinstvena i neponovljiva, obdarena talentima koje u njoj treba otkriti, podstaći i brižljivo negovati, i iznad svega obdarena svojim ljudskim dostojanstvom i bescenom vrednošću (pravoslavni pedagoški pristup). Prvi pravac decenijama je negovala ekstremno sekularizovana škola, drugi je doživeo intenzivan prodor poslednjih godina, pod uticajem modernih kretanja u zapadnoj pedagogiji, dok se treći, koji poseduje vekovnu tradiciju i snažnu teorijsku utemeljenost, postepeno vraća u obrazovne sisteme većine pravoslavnih zemalja.

Kako bismo u najkraćem mogli okarakterisati suštinu pravoslavnog pristupa pedagoškom radu? Poznato nam je da sama reč „pedagogija“, koja je grčkoga porekla, bukvalno znači „detovođenje“, „rukovođenje deteta“, odnosno zajedničko putovanje učenika i nastavnika. A to je putovanje vredno jedino ukoliko nastavnik i učenik koračaju putem ka ljubavi, lepoti, smislu, ka svemu onome što je dobro, vredno i čestito. Setimo se poruke Aljoše Karamazova iz finala romana „Braća Karamazovi“ Dostojevskog: „Znajte da nema ničega boljeg, i uzvišenijeg, i dragocenijeg za čovekov budući život, nego kakva lepa uspomena, naročito ako je poneta još iz detinjstva. Ako neko ima makar jednu takvu uspomenu, spasen je za čitav život“. Nije li cilj svakoga pedagoga da postane sastavni deo jedne ovakve neizbrisive i radostotvorne uspomene? Ali pedagog će to moći postići jedino ukoliko je svestan da se na putovanje zaputio sa živom dušom, dušom ustreptalom pred tajnom sveta i svakog bića ljudskog, dušom žednom istine, pravde, lepote, dobra, dušom koju on na tome putovanju treba da sačuva od svake opasnosti, i još da je osnaži, osokoli i ukrepi pred životnim izazovima, da joj otkrije čiste studence sa kojih će se ona moći napojiti poznanjem smisla života, da je postepeno privede ka uspostavljanju takvog odnosa prema Bogu, prema svetu koji je okružuje, prema drugim ljudima i prema sebi samoj koji će je činiti bogatijom, vrednijom, ispunjenijom. Središte vaspitanja jeste, dakle, duša čovekova - ono od čega, po evanđelskim načelima, nema ničega vrednijeg u svima svetovima, jer nema ničega ravnog duši.

Ranohrišćanski spisi o vaspitanju

Ovakvu usmerenost vaspitanja i obrazovanja postavili su, rukovodeći se naukom Gospodnjom, još apostoli Hristovi i njihovi najneposredniji učenici, koji su delovali do druge polovine drugog stoleća, a dalje je razvijali Sveti Oci i Učitelji Crkve. Iz dela apostolskih učenika i sačuvanih svedočanstava o životu rane Crkve jasno se vidi da su se prvi hrišćani iznad svega starali da i deca njihova usvoje veru u blizinu Božju, da krenu putem koji vodi ka večnoj i neprolaznoj, radosnoj i svetlošću neizrecivom obasjanoj zajednici sa Bogom i svima svetima (a prema novozavetnom učenju, svi smo pozvani u svetost, kao što kazuje Gospod: „Budite sveti, jer sam i Ja svet“), da u ovoj empirijskoj realnosti sebe osmišljavaju i doživljavaju pre svega kao članove zajednice Crkve, u kojoj će svako od njih primiti preizobilno mnoštvo blagodatnih duhovnih darova i umnožiti ih u služenju Bogu i drugim ljudima, pre svega onima koji i sami pripadaju zajednici, ali i onima izvan nje, koji su takođe prizvani da joj pristupe i da tako ostvare vrhovnu slobodu čovekovu - slobodu od greha i smrti. Kao sredstva vaspitanja u to - za istoriju hrišćanske Crkve najdragocenije - doba primenjivale su se domaće pouke očeva i majki, duhovni saveti i rukovođenje episkopa i prezvitera na sabranjima vernih, navikavanje dece na molitvu i blagočestivo življenje (ortopraksiju), a iznad svega pristupanje svetim tajnama kao blagodatnim projavama delovanja Duha. Ovakvo poimanje zadatka pedagogije provejava sa mnogih stranica spisa ranohrišćanskih učitelja. Tako, u „Učenju Dvanaestorice Apostola“ („Didahi“) anonimni autor posvećuje prvih šest poglavlja kazivanju o dva puta - putu života i putu smrti - izlažući evanđelskim učenjem nadahnuto polazište za dalje obrazlaganje suštine obrazovanja u njegovom hrišćanskom poimanju. „Put života je ovaj: prvo, ljubi Boga koji te je stvorio, drugo, ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe. I sve što hoćeš da ti se ne čini, i ti ne čini drugome (...). A put smrti je ovaj: pre svega taj put je zao i prokletstvom ispunjen; jer na njemu su ubistva, preljube, pohote, blud, krađe, idolopoklonstva, mađije, vračarije, otimačine, lažna svedočenja, licemerja, dvojedušnost, podmuklost, gordost, zloba, samovolja, gramzivost, sramotne reči, zavist, drskost, nadmenost, oholost, nebogobojažljivost. Tim putem idu progonitelji dobrih, mrzitelji istine, ljubitelji laži, oni koji ne znaju platu pravednosti, koji se ne drže dobra niti suda pravednog, koji bdiju ne na dobro nego na zlo, od kojih je daleko krotost i trpeljivost, koji ne miluju siromaha, koji ne saosećaju sa paćenikom, koji ne poznaju svoga Stvoritelja; ubice dece svoje, upropastitelji stvorenja Božjeg; oni koji okreću lice svoje od potrebitoga (=od siromaha), koji vređaju već uvređenoga; ulizice bogatima, nepravedne sudije siromašnima; prepuni svakoga greha. Spasite se, deco, sviju takvih“. Ne pokazuje li ova poruka svoju životnost i aktuelnost i danas, danas možda i ponajviše, iako nas od vremena u kome je nastala deli devetnaest vekova?

U delima apostolskih učenika formulisana su vredna pedagoška načela kojima se Crkva postojano i neodstupno rukovodi sve do našeg doba. Poslanica Varnavina, spis anonimnog autora čiji se nastanak vezuje za 20-te ili 30-te godine II stoleća, takođe razgraničavajući dva puta - jedan na kome su postavljeni svetionici, anđeli Božji, i drugi na kome vrebaju anđeli Satanini, savetuje roditeljima koji bi da hode ovim prvim putem: „Ne diži ruke svoje od sina svoga ili od kćeri svoje, nego ih od mladosti uči strahu Gospodnjem“, ponavljajući tako osnovno biblijsko i, docnije, svetootačko pedagoško načelo - da je „početak premudrosti strah Gospodnji“. I Sveti Kliment Rimski u svojoj Poslanici Korinćanima, pored drugih duhovnih saveta, daje i pouku roditeljima o načinu na koji će vaspitavati svoju decu i o putevima njihovog vlastitog duhovnog uzrastanja: „Imajmo stid pred Gospodom Isusom Hristom, Kojega je krv za nas data; poštujmo predvoditelje svoje, odajmo čast prezviterima, mlađe vaspitavajmo nauci straha Božjeg (...) Deca vaša neka dobijaju vaspitanje po Hristu, neka nauče: koliko je smirenoumlje moćno pred Bogom, šta može učiniti čista ljubav kod Boga, kako je strah Njegov dobar i veliki i spasava sve koji se sveto po njemu vladaju čistim umom. Jer je Bog Koji istražuje misli i namere, i Njegov je dah u nama, i kada hoće uzima ga“. Elemente hrišćanske pedagogije nalazimo i u delu Svetog Polikarpa Smirnskog, inače prijatelja Svetog Ignatija Bogonosca i apostola za koga se u drevnim izvorima navodi kako je sedeo kraj nogu ljubljenog učenika Hristovog, Svetog Jovana Bogoslova (postradao je 156. godine). Episkop Smirnski, koga su sami sveti apostoli postavili na ovo služenje, u svome obraćanju Filipljanima ne zaobilazi ni poruke vezane za vaspitanje mladih naraštaja: „Znajući da ništa ne donesosmo na svet, niti ćemo šta izneti, naoružajmo se oružjem pravednosti i naučimo najpre sami sebe da hodimo po zapovesti Gospodnjoj“. Poučavanje, u interpretaciji Polikarpovoj, nije puko prenošenje znanja, nego prenošenje bogougodnog načina života i svedočenje istine Hristove. Stoga on savetuje: „Pre no što počneš učiti (druge), sam se nauči da postupaš po zapovesti Gospodnjoj“. A u znamenitom Jerminom „Pastiru“, napisanom 40-ih godina II stoleća, nalazimo ovakvu pedagošku pouku izrečenu ustima majke-Crkve: „Slušajte me, deco! Ja vas odgajih u velikoj prostoti i bezazlenosti radi milosti Gospodnje, Koji je na vas izlio pravdu Svoju, da se opravdate i osveštate od svakoga zla i od svakog nevaljalstva (...). Poslušajte me i imajte mir među sobom i posećujte jedni druge i pomažite jedni drugima; i nemojte samo za sebe da uzimate tvorevine Božje, nego iz izobilja dajite i onima koji oskudevaju“. Koliko je jedna ovakva poruka dragocena u današnjem svetu, moralno posunovraćenom i duhovno učmalom, u potrošačkoj civilizaciji koja ne zna i ne želi da zna za bilo šta drugo do zadovoljenja nebrojenih požuda koje se proglašavaju za neophodne potrebe, u okolnostima, dakle, u kojima dve najveće i najobuhvatnije vrline hrišćanske - milost i mir - bivaju sve više zaglušene hukom raznih pogubnih ideala i pseudovrednosti koje se nametljivo nude mladim dušama! A Crkva na svakoj Svetoj liturgiji, u momentu kada sveštenik ili đakon poziva na učešće u evharistijskom prinošenju, veliča te dve vrline: milost i mir, u kojima su obuhvaćene sve ostale vrednosti hrišćanske, vrline koje, po rečima divnog i neprevaziđenog vizantijskog himničara Romana Slatkopojca, „vazduh rasecaju, vaznose se iznad Meseca i Sunca i bez prepreka do ulaska u nadnebesje dostižu“. Nije li onda i našem naraštaju upućen priziv Gospodnji da duše detinje zaklonimo od uraganskih vetrova lažnog čoveko- i Bogopoznanja, da ih udaljimo od zlosmradnih baruština i uzvedemo ih ka onim visinama na kojima će otkriti čiste i bistre studence vode što teče u život večni, ka visinama na kojima će se napojiti ljubavlju prema Bogu, prema svakome drugome čoveku, prema svakome stvorenju i sveukupnoj tvorevini Božjoj?

[marija]

Pedagogija ljubavi i uzrastanja

Pravoslavna pedagogija jeste pedagogija ljubavi. Bog se čoveku otkriva u ljubavi, pa se i ličnost vaspitava i obrazuje jedino u atmosferi ljubavi, uvažavanja i poverenja. To je ujedno pedagogija uzrastanja, pedagogija neprestanog usavršavanja i blagodatnog menjanja vaspitanika, ali i vaspitača. Kako ističe savremeni američki pravoslavni pedagog Sofija Kolumzin, „čovek raste iz nečega što jeste u nešto što nije bio, a ipak nastavlja da bude ista osoba. To je proces koji se odigrava u pojedincu: on uzrasta u razumevanju, volji, razumnosti i snazi. Gde nema promene, tu dolazi do zaostajanja u razvoju. Svekolika veština vaspitanja može se odrediti kao podsticanje uzrastanja“. Naravno, jedan ovako složeni i delikatni zadatak postavlja visoke zahteve i pred same roditelje i nastavnike, ali ti su zahtevi podsticajni i po njihovo duhovno uzrastanje. Jedan od najistaknutijih teologa današnjice, mitropolit Antonije Blum, u vezi sa ovim primećuje: „Mislim da je jedan od problema koji se pojavljuju pred detetom u tome što ga nečemu uče dok je još malo, a zatim, kada postane nešto starije i napuni deset godina, odjednom se otkriva da ono ima i pitanja, i sumnji, i nedoumica. Preraslo je sve ono čemu su ga učili u detinjstvu, a u međuvremenu ga nismo ničemu naučili, zato što nam nije padalo na pamet da pratimo kakva se pitanja u njemu rađaju i da obraćamo pažnju na ova pitanja, da se prema njima odnosimo ozbiljno, a ne da se prosto čudimo: „kako to dovodiš u pitanje?“ (...) Često se dešava da, kada dete u pubertetu počne da nam postavlja pitanja, mi na njih ne odgovaramo. I ne odgovaramo, nažalost, veoma često ne zato što smo prema njemu nepažljivi, već zato što nemamo šta da odgovorimo, sami nikada o tome nismo razmišljali“. Roditelj i nastavnik treba da prate dete korak uz korak, da znaju da detinje nedoumice i sumnje vode do sazrevanja, da bi, uostalom, bilo i nelogično da predstave o veri i duhovnom životu budu istovetne u različitim uzrasnim periodima. Rad sa decom utemeljen na pravoslavnom pristupu stoga je izazovan i inspirativan i za same vaspitače.

Primarni cilj hrišćanskog vaspitanja i obrazovanja jeste formiranje duhovnosti. A pravoslavna duhovnost, po rečima istaknutog savremenog grčkog teologa protoprezvitera Mihaila Kardamakisa, nije ništa drugo do „život Crkve u njenoj bogočovečanskoj punoti, u kojoj imamo zajednicu kroz Svete Tajne i podvige, u saradnji blagodati i slobode“, i ona se pokazuje kao „pokret pobožnosti i način života, kao reka trudoljubivog i autentičnog života u blagodati i milosti Božjoj“. Upravo iz ove perspektive - perspektive uvođenja dece u zajednicu Crkve radi njihovog participiranja u njenom liturgijskom i podvižničkom iskustvu - ostvaruju se svi parcijalni ciljevi i zadaci nastave i vaspitanja, tako da učenik izrasta u ličnost otvorenu prema Bogu i prema drugome čoveku kao ikoni Božjoj, ličnost sposobnu da dublje razume civilizaciju i kulturu u kojoj živi, uspone i padove u istoriji čovečanstva, dostignuća u raznim oblastima stvaralaštva, ličnost kadru da iznalazi ravnotežu između sebe i zajednice, da razumeva, preispituje i vrednuje vlastiti odnos prema svakom drugom čoveku kao neponovljivom biću (ovo znači i ličnost spremnu na preumljenje, na pokajanje, na samoograničenje radi drugih, a time i na istinsku, svetu, večnu slobodu). Tako se pravoslavna pedagogija po svome karakteru pokazuje kao dinamična, okriljujuća, oblagodaćujuća, kao još jedno živo svedočenje istinske sile Pravoslavlja u svoj punoći njegovog liturgijskog i podvižničkog iskustva.

      Dr Ksenija Končarević

[marija]

деца са колодвора З00, на то ем понекад подсећају данашња деца, она у себи имају огромну егзистенцијалну празнину коју не знају како да попуне.

Свако младо биће у ејдном тренутку крене да трага за собом и својим идентитетом, данас много раније него у старим временима.

данас су нам деца углавном докона, препуштена сама себи, бахата, без правог узора, без изграђених моралних вредности у раном детињству.

данас деца у раној адолесценцији често дижу руку на себе, било самоповређивањем, било самоубиством.Вапај за помоћ

Сви знамо да еј духовно здравље старије од физичког, да не залазимо сада на почетку у пренатални живот детета, да кренемо од рођења.Осећај сигурности и љубави су први утисци које беба добија рођењем од спољњег света и зато је тако битан тај додир уз мају, дојење, ако већ е може дојење онда бар држање на грудима да би дете уз откуцаје мајчиног срца било мирније и спокојније.

зашто су анше баке стално носиле бебе на куковима, зашто су индијанке носиле своју децу на леђима у посебним носиљкама, зато што су знале колико је духовни живот битан за касније физичко здравље детета.

Шта је данас морални смисао детета које одраста?

Који су системи вредности којима се данас руководимо?

Ако нашој деци нисмо дали смисао и ако смо дозволили да немају изграђен морални систем вредности, онда немамо право на наду да ће они тако лако избећи искушења.

[karadjordje]

Ево ја бих питао ове свете мајке са форума да подијеле са нама искуство васпитања својих малих великих људи-богова  0104_cheesy

Колико је било тешко васпитавати дјецу?Колико је ту било задовољства а колико страха?

[Милан Меденица :)]

и ја желим знати одговор

[Ковач]

"Христос је рекао: ако се не вратите и не будете као дјеца, нећете ући у царство небеско. Он, дакле, истиче већу потребу за васпитањем старијих него ли деце. Он показује и метод, како треба старији да се васпитавају. Врло просто: угледањем на децу.

Но Он је рекао и како треба децу васпитавати. Опет врло просто: пустите дјецу нека приђу к мени, и не браните им. Само нека деца приђу Христу, а све остало је Његово дело. И једини задатак родитеља јесте, да не бране деци да приђу Христу. У присуству Христа, свог највећег Пријатеља, деца ће се не само научити него и оснажити. Јер Христос не учи само, него даје и благодатну духовну силу, да деца могу извршити што науче. Христос је вечна Младост. Та вечна Младост призива децу, да им дарује силу, да не остаре духом, него да се за увек одрже млади, бодри и радосни. Речју, да се не претворе у старце.

На супрот тој мудрости стоји школство, схоластичко, васпитање, које свом силом тежи, да од деце што пре створи старце; да им истакне старце за пример, да им улије старачке мисли у разум, да им смежура срца старачким скептицизмом и песимизмом. Место да старци постану као деца, старци стварају од деце старце. И тако, нити сами улазе у царство Христово, нити даду деци да уђу. Отуда жалбе свуда по Европи, да је омладина у очајању."

Свети владика Николај

[Милан Меденица :)]

ауууу свака му се позлатила  0102_laugh