Poloneza Oginskog ili o ljubavi

[micko54]

ProcitaIjt ovaj tekst iz Pravoslavno puta,autorValentina Akisina    Izdaleka je bilo ocigledno da je to skitnica.Hodao je nesigurno kao da se klatio na vetru,ili je od jutra bio pijan ili su ga bolele noge.Crna,gusta,kovrdzava kosa,ulepljene,prljava odeca,sve je govorilo o njegovoj zapustenosti.Sedela sam u auti i cekala muza.Prosjak se priblizio,noseci neke prljave torbe i provukavsi glavu kroz otvoren prozor rekao-Daj hlebca!Nemam hlebca,rekla sam,a sama sam razmisljala sta da mu dam.Da mu dam novac?No nisam imala sitnine,samo 50 rubalja,ali ne mogu mu dati 50 rubalja,to je suvise.(Bas u takvim neocekivanim momentima i projavljuje se sustina coveka-kao da mozes coveka nahraniti manjom sumom!Kako smo mi darezljivi kad dajemo 5 ili 1o rubalja i kako se tad gordimo zbog svoje milostivosti).Ni rec ne rekavsi vise on je otisao od auta i odgegao se dalje,a ja sam gledala u retrovizoru i dosetila sam se-Upalicu auto,stici cu ga,dacu mu 50 rubalja,neka kupi sebi hranu.No,kako da mu se obratim-covece,gospodine?Sta da mu kazem?Mozda je to prosto pijanica,zasto se ja tako uznemiravam?sav novac ce propiti?A u usima su mi odjekivale njegove reci-

Daj hlebca

Dosao je muz,i krenuli smo dalje.Proslo je nekoliko dana i moja savest ne da se je uspokojila,vec je bila pritisnuta stotinama tekucih poslova i problema.a posle nekog vremena dobila sam pismo iz Belorusije od skolske drugarice.Izmedju ostalih novosti,bila je i ova-Umro je tvoj rodjak Sasa,umro je strasnom smrcu...I evo me u mislims u gradu moga detinjstva.Sasa nije bio moj brat-moja tetka Marija udala se za udovca sa detetom.Kada je Sasina majka umrla bilo mu je 4 godine.Posle su se u porodici rodila zajednicka deca-Larisa i Tanja.Tetka Marija je bila klasicna macehaupravo takva,kakvima ih opsuju u bajkama-obozavala je svoje cerke i jako mrzela Sasu.On joj je smetao,lisavao je spokoja i dusevnog mira.Na nesrecu,Sasa je bio bolesljiv i to je visestruko otezavalo njegov polozaj.Naravno,tada mi tu rec nismo znali,no zato smo cesto zamisljali ovakvu scenu-tetka Marija udara Sasu po licu mokrom krpom ili je cedi na njegovu glavu i to pred devojcicama dabi ga bilo sramota.A on cak i ne place,njega je zaista stid,i na njegovom licu je osmeh sa osecanjem krivice.Vremenom je i to nekako proslo.Mi smo rasli,ucili smo u razlicitim skolama no cesto smo se vidjali i voleli smo se.Sasa je bio nezlobiv,umeo je da se igra,da cuva tajnu,nije nicim kvario druzenje.Veoma je voleo svoje sestre,a maceha nije mogla da isceka taj cas kada ce ga se osloboditi.Po zavrsetku 8 razreda poslali su ga da uci masinsku skolu u Dnjepopetrovsk,dosta daleko od kuce.Potom mu se gubi svaki trag-po zavrsetku skole zaposlio se u Kijevu,potom je bio i Armiji,potom se ozenio...A potom je sasvim izcesao iz vidokruga-putevi su nam se razisli.Tetka je pricala da je zvala njegova zena,da se zalila da mnogo pije.-Da,on je takva nakaza od detinjstva-govorila je ona.Secam se detinjstva.On je mogao satima da sedi u uglu sobe,cekajuci,kada cu ja zavrsiti sa sviranjem dosadnih skala,etida.Znala sam sta ceka-tek sto zatvorim poklopac pijanina,on sa osmehom krivice upita-Odsviraj Polonezu Oginskog,a?Obavezno to a na kraju,ono me je uvek nerviralo.-Gospode,uzbudjujem se ja,opet Polonezu Oginskog!Kad ces vec jednom pozeleti nesto drugo?-odsviraj,a?-ponavljao je on.A ja bih ponovo otvarala poklopac pijanina,no vec sam se pocela uznositi-vec sam bila hvaljena od pedagoga i uobrazavala sam da sam prava pijanistkinja.-Dobro,ali ovo je poslednji put!snishodljivo sam pristajala.Posle mnogo godina vec zavrsavajuci fakultet videla sam ga poslednji put.On je dosao na nekoliko dana iz Kijeva,bio je pijan i sa onim istim decjim osmehom krivice upitao je-Odsviraj Polonezu Oginskog,a?A kad sam svirala on je plakao,no te suze me tada uopste nisu dsirnule,suze pijanog muskarca...Danas razmisljam-cemu nas sve nisu ucili u zivotu!Integralima,kilometarskim formulama,sastavljali smo elektricna kola,elektricitetu...No,niko nas nije ucio ljubavi.Jednostavnoj ljubavi,apostolskoj-da ljubite jedni druge.Nasuprot tome,sama rec ljubav,povezivala se tada sa necim za odrasle ,sramotnim.A ja?da li sam ja ikada naucila to-ljubite jedni druge?Skolska drugarica pise-Kratko pre Sasine smrti,kratko sam se srela sa njim na ulici,isli smo jedno prema drugom i susreli smo se oci u oci-on me je preposnao,no nije se zaustavio.Izgledao je zalosno..prljav,sa cokulama na bosim nogama.Crne,guste,ulepljene kose,zapusten izgled.Isao je nekim lelujavim,nesigurnim hodom-da li je bio pijan,da li bolestan...U rukama nekakve prljave torbe...On se vratio u svoj rodni grad gde ga niko nije cekao-tu vec nije bilo onih koji su ga voleli,ali ni onih koji su ga mrzeli...Sam,nikome potreban,smrzao se na klupici na skveru...Bilo mu je 57 godina.  Gospode,spasi nas od ravnodusnosti!  Gospode,nauci nas ljubavi!

[marija]

Gospode,spasi nas od ravnodusnosti!  Gospode,nauci nas ljubavi!

[marija]

Био једном један подвижник и имао два послушника.

Веома се трудио да им пружи духовну корист и да им

помогне да буду добри. У себи се, међутим, бринуо да ли

они заиста напредују у духовном животу и да ли су

спремни за Царство Божје. Ишчекивао је да му Бог

пошаље неки знак о томе, али никаквог одговора одозго

није било. Једнога дана требало је да буде свеноћно

бдење у цркви неког другог скита, удаљеног много сати

хода од њиховог скита. Требало је итекако пешачити кроз

пустињу да би се стигл онамо. Пошаље он своје

искушенике већ изјутра, како би рано стигли и

припремили цркву, а сам старац би дошао после подне.

Послушници су већ били прилично поодмакли кад

изненада зачуше јауке. Имали су шта да виде—неки човек

лежи тешко рањен и вапије за помоћ.

“Понесите ме, молим вас!”, говорио је. “Овде је пустиња.

Овуда нико не пролази. Ко ће ми помоћи? Двојица сте.

Подигните ме и однесите до првог села!”

“Не можемо!” одговорише. “Журимо се на бдење. Добили

смо заповест да припремимо све што треба за бдење.”

“Понесите ме, молим вас! Ако ме овде оставите, умрећу,

појешће ме дивље звери.”

“Не можемо! Шта да радимо, морамо да идемо на своју

дужност.”

Отидоше.

После подне крену и старац на свеноћно бдење. Ишао је

истим путем. И он стиже до места на којем је лежао

рањеник. Угледа га, приђе му, па ће му рећи:

“Шта ти се десило, човече Божји? Шта ти је? Откада си

овде? Зар те нико није приметио?”

“Прошла су јутрос два монаха. Замолио сам их да ми

помогну, али су журили да стигну на бдење.”

“Понећу ти ја, не брини,” рећи ће старац.

“Ма не можеш ти, ти си стар. Не можеш ме подићи; то је

немогуће!”

“Не, не брини, ја ћу те понети; не могу да те оставим.”

“Али не можеш ме подићи!”

“Сагнућу се, ти се држи за мене, па ћу те, мало-помало,

однети до неког оближњег села. Мало данас, мало сутра,али стићи ћу.

Старац на једвите јаде понесе рањеника и поче с

муком да корача по песку под теретом људског тела.

Са њега је зној текао потоком. А он је у себи мислио:

“Макар и три дана ходао, али ћу стићи.”

Док је он тако корачао кроз пустињу, почео је да осећа

да терет који носи постаје све лакши, све док у једном

тренутку није осетио као да на себи не носи ништа. Он

се окрете да види шта се то дешава и, на своје

изненађење, виде да је на његовим леђима један

анђео. Тај анђео му рече:

“Бог ме послао да ти саопштим да твоја дав

послушника нису достојна Царства Божјег јер немају

љубави.”

Преузето из књиге:

Живот и поуке старца Порфирија Кавсокаливита,

Беседа, Нови Сад 2005 г.

[micko54]

      Dobro je ciniti dobro svima,a narocito onima koji ne mogu da vrate-sv.Serafim Rouz

[micko54]

    U trenutku kada cinis dobro,osecas u sebi slatko zadovoljstvo koje je osnov istinske srece-Sveti Nektarije

[Guest Izida]

Neko pametan,sad se vise ne secam ko je rekao :"Ruka,koja daje,uvek je iznad ruke,koja prima!"