Понедељак шести по Пасхи

[Огњен]

Дап. 39 зач. (XVII, 1-15).

У дане оне, прошавши Павле и Сила пак Амфипољ и Аполонију дођоше у Солун, гдје бјеше синагога јудејска. И Павле по своме обичају уђе к њима, и три суботе расправљаше с њима о Писму, разоткривајући и доказујући им да је требало да Христос пострада и васкрсне из мртвих, и да овај Исус, којсга ја вама проповиједам, јесте Христос. И неки од њих се увјерише, и придружише се Павлу и Сили, и од побожних Јелина мноштво велико, и од угледних жена не мало. А Јудејци који не повјероваше из суревњивости, узеше неке зле људе са улице, и сабравши гомилу узбунише град, и нападоше на кућу Јасонову, и тражаху да их изведу пред народ. А кад њих не нађоше, одвукоше Јасона и неке од браће пред старјешине градске вичући: Ови што узмутише цијели свијет дођоше и овдје; њих је Јасон примио; и ови сви раде против ћесаревих заповијести, говорећи да има други цар, Исус. И смутише народ и старјешине градске који ово чуше. Али кад их Јасон и остали задовољише одговором, пустише их. А браћа одмах ноћу послаше Павла и Силу у Верију; они стигавши, уђоше у синагогу Јудејску. Ови пак бијаху племенитији од оних у Солуну; ови примише ријеч свесрдно, сваки дан истражујући Писмо, да ли је тако. Тако вјероваше многи од њих, и од угледних јелинских жена и од људи не мало. А кад дознаше солунски Јудејци да Павле и у Верији проповиједа ријеч Божију, дођоше и тамо бунећи и смућујући народ. А браћа онда одмах послаше Павла да иде у приморје; а Сила и Тимотеј осташе ондје. А пратиоци доведоше Павла до Атине, и примивши заповијест за Силу и Тимотеја да дођу к њему што брже, вратише се.

Јн. 40 зач. (XI, 47-57).

У време оно, првосвештеници и фарисеји сабраше Синедрион на Исуса, и говораху: Шта да радимо? Овај човјек чини многа знамења. Ако га оставимо тако, сви ће повјеровати у њега, па ће доћи Римљани и узети нам и земљу и народ. А један од њих, по имену Кајафа, који оне године бјеше првосвештеник, рече им: Ви не знате ништа; нити помишљате да је за нас боље да један човјек умре за народ, а не да сав народ пропадне. А ово не рече сам од себе, него будући првосвештеник оне године, прорече да ће Исус умријети за народ; и не само за народ, него и да расијану дјецу Божију сабере у једно. Од тога, дакле, дана договорише се да га убију. А Исус не хођаше више јавно међу Јудејцима, него отиде оданде у крај близу пустиње, у град звани Јефрем, и ондје борављаше са ученицима својим. А бјеше близу Пасха јудејска, и многи из цијеле земље отидоше у Јерусалим прије Пасхе да се очисте. Тада тражаху Исуса, и стојећи у храму говораху међу собом: Шта вам се чини, да неће доћи на Празник? А првосвештеници и фарисеји бијаху издали заповијест, ако ко дозна гдје је, нека јави да га ухвате.

Извор: СЛОВО — Данашња зачала - Daily Bible reading - Ежедневные Евангельские чтения

[Огњен]

Тумачење светог Теофана Затворника - Мисли за сваки дан у години

Шта да радимо? Овај човек чини многа чудеса (Јн.11,47). Једино у томе је јеврејска ученост нашла Спаситеља кривим. И у данашње дане немачка ученост у Јеванђељу Христовом налази да је неумесно оно што је натприродно: све је добро, само то не иде. И у решењу се обе учености слажу. Јудејска је решила: Боље да један човек умре, да не би сви погинули; а немачка је поставила: одстранимо натприродно, да би се сачувале све остале истине Јеванђеља. Међутим, шта је следило? Они су погубили народ, а ови су одбацили све хришћанске истине и остали готово без ичега. Господ је крајеугаони камен зграде спасења. И вера у натприродно јесте крајеугаони камен целе зграде богонадахнутих истина. Сам Спаситељ, у Личности својој, јесте венац натприродности. И у Цркви Он је њихов неисцрпан извор. Ко се дотиче те тачке, дотиче се зенице ока Божијег.