Уторак трећи по Пасхи

[Огњен]

Дап. 18 зач. (VIII, 5-17).

У дане оне Филип сишавши у град самаријски проповиједаше им Христа. А народ је пазио једнодушно на оно што им говораше Филип, слушајући и гледајући знаке које чињаше; јер духови нечисти с великом виком излажаху из многих који их имаху, и многи узети и хроми оздравише. И би велика радост у граду ономе. А бјеше отприје у граду неки човјек, по имену Симон, који чараше и довођаше у чудо народ самаријски, говорећи да је он нешто велико. Њега сви пажљиво слушаху, и мало и велико, говорећи: Ово је велика сила Божија. А зато га слушаху пажљиво што их је много времена чинима задивљавао. Но када повјероваше Филипу који проповиједаше јеванђеље о Царству Божијему и о имену Исуса Христа, крштаваху се и људи и жене. Тада и сам Симон повјерова и крстивши се остаде код Филипа; и гледајући знаке и чуда велика гдје се збивају, дивљаше се врло. А кад чуше апостоли у Јерусалиму да је Самарија примила ријеч Божију, послаше им Петра и Јована. Ови сишавши помолише се Богу за њих да приме Духа Светога; јер још ни на једнога од њих не бјеше сишао, него бијаху само крштени у име Господа Исуса. Тада полагаху руке на њих, и они примаху Духа Светога.

Јн. 20 зач. (VI, 27-33).

Рече Гопод дошавшим к Њему Јудејима: трудите се не за јело које пролази, него за јело које остаје за живот вјечни, које ће вам дати Син Човјечији, јер овога потврди Бог Отац. А они му рекоше: Шта да чинимо да бисмо творили дјела Божија? Одговори Исус и рече им: Ово је дјело Божије да вјерујете у Онога кога Он посла. А они му рекоше: Какав, дакле, знак ти показујеш да видимо и да ти вјерујемо? Шта ти чиниш? Оцеви наши једоше ману у пустиљи, као што је написано: Хљеб са неба даде им да једу. Тада им рече Исус: Заиста, заиста вам кажем: није вам Мојсеј дао хљеб са неба него Отац мој даје вам истинити хљеб са неба; јер хљеб је Божији онај који силази с неба и даје живот свијету.

Извор: СЛОВО — Данашња зачала - Daily Bible reading - Ежедневные Евангельские чтения

[Огњен]

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Симон (врач) и сам поверова и крстивши се остаде код Филипа (Дап.8,13). И веровао је и крстио се, а ништа од њега није испало. Треба разумети да у устројству његове вере нешто није било у реду. Искрена вера је одрицање од свога ума. Ум треба да се оголи и да се као чиста табла принесе вери. Она ће се тада на њему уписати онаква каква јесте, без икаквих примеса страних мисли и утицаја. Међутим, када у уму остају његови ставови, по утиснућу вере појављује се мешавина утицаја: сазнање се ремети, налазећи се између утицаја вере и мудровања ума. Такав је био и Симон - образац свих јеретика; такви су и сви који са својим мудровањем ступају у област вере, како раније, тако и сада. Они се уплићу у веру, при чему од њих не излази ништа осим штете - за њих саме, ако пребивају у ћутању, или за друге - ако се та збрка не задржава само у њима, него излази на видело услед њихове жеђи да буду учитељи. Одатле увек произилази одређена група људи која мање или више греши у односу на веру, и која пројављује несрећну увереност у непогрешивост и бедно призивање свих да стану у ред за њом.