Игуманија Eфимија-манастир Градац

[marija]

http://video.google.com/googleplayer.swf?docid=477662916945664235

[marija]

Volimo sve ljude onakve kakvi jesu

Vaskrs je uvek vreme za radost i slavlje. A jedna od ključnih poruka koju može čuti posetilac manastira Gradac je: „Radujte se“. Kako da se danas raduje čovek opterećen svakodnevnim brigama, u razgovoru za praznični dvobroj „Alo!“ govori igumanija manastira Gradac Efimija.

- Divne reči svetog apostola Pavla: „Radujte se svagda u Gospodu, i opet velim: radujte se!“ - biće uvek i naša poruka od srca svima. Ali ova radost što je u nama ne dolazi otud što smo se mi, uklonivši se od sveta, sklonili od briga, pa nam je lako radovati se. Na protiv, živeći liturgijom, mi ne možemo da zaboravimo stradanja svih onih što su u svetu i oko nas. Ali, pošavši za Hristom, bili smo svesni da sa Njim treba da proživimo i osetimo: izdaju, poniženje, stradanje, Golgotu i sramnu smrt. Sa Njim umiremo, ali sa Njim i vaskrsavamo. To je ono što svako stradanje i svaku tugu pretvara u radost. Zato je poruka: „Radujte se!“ upravo vaskršnja poruka, jer bez obzira na okolnosti kojima nas život pritešnjuje, mi znamo da je On, naš Gospod, sve to radi nas već prošao, i da izlaz uvek postoji zato što je On pobedio svaku muku i Svojim vaskrsenjem pobedio smrt. To je ta nepresušna reka radosti koja teče i kroz naše duše i koja se izliva na sve one koje znamo i koje volimo.

Mladi ste otišli u manastir, ubrzo posle diplomiranja na Likovnoj akademiji i višemesečnog boravka u Parizu. Šta je to što Pravoslavlje danas nudi mladom čoveku?

- Pravoslavlje - to je život! To je istinski život u Hristu, a to je ono što je potrebno svakom čoveku, a ne samo mladima. Dok nisam „imala“ Pravoslavlje, ja sam imala sve, osim živog života.

Kako ste se odlučili za odlazak u manastir? Da li se ta odluka rađa odjednom ili sazreva u čoveku?

- Što se tiče odluke da pođem u manastir, mislim da je to dar, kao kad neko, na primer, ima apsolutni sluh i taj dar tinja dok se ne ukaže mogućnost da se ostvari, a onda se rasplamsava u svoj punoći. Ja sam, otkad znam za sebe, osećala taj čudni plamičak u srcu i znala sam da će moj život biti „negde drugde“.

Da li ste se ikad pokajali zbog te odluke? Koliko je teško bilo odreći se porodice, ali i mogućnosti da zasnujete sopstvenu porodicu?

- Da sam se ikad pokajala što sam krenula ovim putem, ja sad ne bih bila ovde. Jer niko od nas nije „osuđen“ da živi ovako. Ovaj život je naša ljubav i naša radost. Duhovna porodica koju stičemo u manastiru, ikona je porodice Carstva Božijeg.

Kako se u manastiru prevazilaze ovozemaljski problemi - svađe, zavisti, osuđivanje?

- Da bi manastir bio ikona raja, potrebno je da se istrajno suprotstavljamo prohtevima naše pale prirode, koja neprekidno podstiče na zavist, ljubomoru, posesivnost, osuđivanje, tugu. To sve sa sobom donosimo u monašku obitelj, ali upravo je monaška zajednica to „dobro“ mesto, gde kroz odnos sa drugima sve izlazi na videlo. A kad sagledamo svoju slabost, „hvatamo je za gušu“ i „nosimo“ kod duhovnika na ispovest. To je najefikasniji način.

Sluša li se u manastiru neka druga muzika osim duhovne?

- Muziku svi volimo. Duhovna muzika nije samo ona koja se tako zove. Duhovno je sve ono što traži Istinu i Lepotu. Dobra umetnost uvek teži Večnom, traži Boga, ili prosto slavi Tvorca, iako Ga svesno i kroz Crkvu možda ne poznaje. Zato dosta slušamo muziku, jer prepoznajemo u njoj tu Bogočežnju i kad ona nije eksplicitno „duhovna“.

U kojoj meri gledate televiziju i koristite internet?

- Sve što pruža današnja kultura (i tehnika) koristimo sa rasuđivanjem. Iz nekog razloga, u svesti ljudi (većine), monaški život se poistovećuje sa nečim zaostalim, „preživelim“. Mi nemamo razloga da oponašamo način života davnih vremena. Monaštvo je uvek bilo savremeno i uvek aktuelno, i normalno je da u svakom vremenu i podneblju živi onako kako je najadekvatnije. Električna energija, telefoni, internet ne mogu nas sprečiti da volimo, niti nas mogu ubediti da mrzimo ili osuđujemo. A često informacije koje do nas stižu tim putem mogu nas podstaći da se molitveno uključimo u događaje koji se odvijaju fizički daleko od nas, jer za sada nismo sposobni da duhom prozremo kroz vreme i prostor.

Odnedavno smo pokrenuli diskusionu grupu „Veronauka“ na internetu sa idejom da okupimo sve one koji su zainteresovani da se unapredi veronauka. U okviru naše veb prezentacije nalazi se „Kutak za veroučitelje“ u kome objavljujemo sve što za potrebe veronauke kreiramo. Očekujemo da će se veroučitelji uključiti svojim idejama i iskustvom. Nadamo se da će se na taj način sakupiti dosta kvalitetnih resursa koje bi svaki veroučitelj mogao po želji da iskoristi u svom svakodnevnom radu sa decom.

Internet takođe pruža mogućnost da se otvorimo za one kojima je blizak taj vid komunikacije, kojima je strano da uđu u hram, prekrste se i celivaju ikonu, koji ne znaju šta su to Svete tajne, koji sve to osećaju kao neku prevaziđenu formu. Zašto da ne progovorimo jezikom koji ti ljudi razumeju? S tim ciljem smo i objavili DVD sa četiri emisije „Duhovnici“, autora Velimira Pavlovića sa Studija B.

Koja bi Vaša poruka, za Vaskrs, bila pravoslavnim vernicima, ali i onima koji se izjašnjavaju kao ateisti?

- I onima koji misle da su vernici, kao i onima koji misle da to nisu, poručila bih isto: ostavimo se svoga egoizma, stavimo drugoga ispred sebe, zavolimo drugoga više od sebe, pokušajmo da sagledavamo svoje slabosti, a drugoga da volimo onakvog kakav jeste. To ne kažem ja, to poručuje Onaj koji za sebe kaže: „Ja sam put, istina i život!“

Život bez Hrista je život u paklu

Šta je to što život u manastiru čini boljim od onog u Beogradu i Parizu?

- Za monaha, manastir je utočište, dobro mesto, poput košnice za pčelu, „plodna zemlja koja dobre plodove rađa“. Tu je sve podređeno cilju monaškog života: postizanju duhovnog savršenstva. Ali, svaka zemlja može biti „dobra zemlja“ ukoliko smo u zajednici sa Hristom. Bez toga i manastir postaje - pakao!

Duško Vukajlović - E. A.

izvor:http://www.alo.rs/vesti/14267/Volimo_sve_ljude_onakve_kakvi_jesu

[marija]

Мати Ефимија по пореклу је Београђанка. Завршила је Академију

ликовних уметности, уписала постдипломске студије и онда кренула у Париз,

да још боље упозна свет уметности. Планирала је сликарску каријеру, али,

десило се да управо приликом тог шестомесечног боравка у "граду

уметности"', у Паризу, схвати да у уметности таква каква је - где је више

новца него душе - не може наћи одговоре на нека кључна животна питања.

Иако се у њеној породици није живело црквено, тада је дошла на

помисао да би одговоре за којима трага можда могла да нађе у цркви. На

позив једне другарице пошла је у манастир Бођани, у Бачкој епархији, да у

његовој иконописачкој радионици вежба иконопис. Дошла је као гост, није

имала намеру да остане у манастиру. Али...

- После неколико дана, игуманија, видевши да се "ломим", да ме

привлачи живот у манастиру, али да нисам сигурна да ли је то оно што ми

одговара, позвала ме је да останем годину дана у манастиру - истиче мати

Ефимија. - То је довољно дуг период да човек себе сагледа, да се увери да ли

хоће и да ли је спреман за монашки живот. Већ после неколико месеци ја сам

била сигурна да хоћу да живим у манастиру. Опредељење за манастир је

унутрашњи призив човека...

Из Бођана одлази у Жичу, где, у иконописачкој радионици, такође као

гост проводи још годину дана, али сада већ са чврстом одлуком да се

замонаши.

Није јој баш, како каже, одговарало да остане у Жичи, због близине

града (Краљева) и великих посета овом манастиру. Зато је с благословом

чувеног архимандрита Јулијана, игумана студеничког, који се тада старао о

обнови манастира и монашког живота у Градцу, 1992. године прешла у ову

задужбину Јелене Анжујске.

Потом су долазиле још неке девојке, да би се у тек обновљеном

манастиру опробале као искушепице. Али, нису издржале. Тек после неку

годину почела је да се оформљује монашка заједница...

- Мислим да је све то било добро Богом осмишљено, да испочетка долазе

девојке за које је сам Бог знао да неће остати - сматра игуманија. – Манастир

има своје устројство које се мора поштовати, а истовремено мора се пазити и

на људе са којима живиш, да се успостави хармонија живота. За мене је то

било корисно, јер сам и сама учила како се комуницира... А било је корисно и

за те девојке, и оне су нешто научиле, пре него што су се вратиле у свет и

удале

[marija]

U traganju za istinom

Među monasima je sve više intelektualaca, inženjera, novinara, glumaca... Igumanija Efimija, monahinja Jelena i iskušenica Ana završile su beogradsku likovnu akademiju i došle u Gradac da slikarstvo zamene ikonopisanjem

Bila je dete sa beogradske Autokomande. Završila je osnovnu školu i upisala srednju dizajnersku. Slikarstvo ju je privlačilo pa je potom studirala na likovnoj akademiji. Život u svetu, kako kaže, zaokružila je izložbom svojih likovnih radova i magistraturom. Onda je sve to ostavila i potražila nešto drugo: odgovorila je na Božji priziv.

Monahinja Efimija, starešina manastira Gradac, nedaleko od Raške, primila nas je u manastirskom konaku. Ovo zdanje je skoro izgrađeno, moderno, komforno i što je za ove zimske dane važno, iznutra toplo, sa parnim grejanjem. Pored igumanije Efimije tu su još i monahinje Jelena, Ana, Heruvima i iskušenica Ana. Iako su različitih godina i obrazovanja lepo se slažu. Efimija, Jelena i iskušenica Ana su završile likovnu akademiju dok su Heruvima i Ana starije i nepismene.

- Mnogo je danas mladih u monaštvu koji su završili fakultete - kaže nam igumanija Efimija na početku razgovora koji vodimo u prostranoj svetloj odaji za dugim trpezarijskim stolom u kojoj postoji i televizor, video-rikorder i nekoliko naslaganih video- kaseta sa filmovima o životu Isusa Hrista.

- Dolaze inženjeri, novinari, glumci - nastavlja monahinja Efimija - i spominje našeg bivšeg kolegu, novinara "Politike" Aleksandra Kneževića koji se zamonašio u manastiru Studenica a sada se nalazi u Hilandaru.

- Kad pošalje pismo sa Svete gore svi smo zainteresovani da ga pročitamo. To je pravi doživljaj, jer on to napiše kao novinarsku reportažu, tako da se nama čini da čitamo pohvalnicu.

Čitala u "Ilustrovanoj"

edna reportaža, i to objavljena u našem listu, odigrala je važnu ulogu i u životu monahinje Efimije. Ona se tog događaja seća sa radošću, kao životne anegdote:

- Bilo je to davno, pre dvadesetak godina, možda i više - priseća se igumanija. - Znam da sam išla u osnovnu školu kada sam u "Ilustrovanoj Politici" pročitala reportažu o manastiru Crna Reka u koji je tada došao vladika Artemije sa dva iskušenika. Iako dete, bila sam fascinirana opisima manastira i činjenicom da postoje neki ljudi koji su se opredelili da daleko, u pustinji i tišini, posvete svoj život Bogu. Tada sam pomislila, evo, čim završim neke neodložne poslove odoh i ja tamo. Ali, to je bilo neizvodljivo, bila sam toliko mala da ne bih stigla dalje od okoline Beograda. Kasnije, izgubila sam taj broj "Ilustrovane Politike" i nisam više mogla da se setim blizu kog grada se taj manastir nalazi, ali kada sam prvi put posetila Crnu Reku setila sam se tog događaja iz svoje mladosti i osetila koliko je priziv za monaškim životom čoveku urođen.

Puno ljudi se pita zašto se neko opredeljuje za monaštvo, ne mogu da shvate da neko napušta "normalan" život i odlazi iza zidina manastira.

Igumanija Efimija: život za Hrista

- To je nešto što, u stvari, može da razume samo neko ko ima to u ličnom iskustvu. Ja nisam ništa znala o monaštvu ali, eto, prvi put kad sam o tome nešto pročitala, poželela sam da idem istim putem. To je neki tajanstveni priziv od Boga. Bez obzira na to u kakvim okolnostima da živiš u svetu jednostavno ostavljaš sve i odlaziš - kaže monahinja Efimija. - Svaki monah ima svoju priču kako je odlučio da ode u manastir, ali uglavnom, za sve nas je zajedničko da smo osećali da nam nije mesto u svetu. Da nam je mesto negde drugde. Bog svakog pre ili kasnije uputi da upozna nekog monaha ili da dođe u neki manastir i oseti da mu je baš to, ono pravo mesto.

Pitamo igumaniju kako su, kada je odlučila da se zamonaši, na to reagovali njeni roditelji, rođaci, prijatelji...

- Roditelji u takvim prilikama obično, burno reaguju. U mom slučaju to nije bilo tako. Već sam bila odrasla, zrela osoba, magistrirala na akademiji i mojim roditeljima je bilo jasno da nije u pitanju prolazni zanos pa nisu ni pokušavali da me odvrate. Ali, iskustva govore da roditelji uvek prave probleme prvih nekoliko godina - priča nam mati Efimija. - Ima slučajeva i da otimaju decu, vraćaju ih kući, vode ih i u duševne bolnice i na sve načine pokušavaju da ih izvedu sa, kako bi oni rekli, te stranputice. Ali, onaj ko je rešio da ide ovim putem mora sve da prebrodi, pretrpi i na kraju da završi u manastiru. Jasno, naš narod je dosta obezbožen i roditelji odluku dece da se zamonaše shvataju kao nekakav fanatizam, kao potpuno zastranjenje i kraj života. Onda ipak počnu da obilaze svoju decu po manastirima i kad vide kako mi živimo onda nekako to prihvate, počnu i oni da dolaze češće, da pomažu i na kraju i oni postanu pobožni.

[marija]

Nije strašno odustati

Igumanija i iskušenica Ana u konaku

Posle više decenija ateizma u poslednjih desetak godina, malo - pomalo, mnogi se na različite načine vraćaju veri. Neki odlučuju i da odu u manastir ali ne izdrže, vrate se. Pitamo igumaniju Efimiju zašto se to dešava.

- Kad mladi postanu pobožni onda požele, kao što je to i osobina mladosti, da saznaju sve i odmah. Tako i krenu u manastir misleći da im je tamo mesto. A onda, pošto se neko zadrži duže, neko kreće, vide i vrate se. Ali, zato postoji iskušeništvo koje traje tri godine. To je dovoljno da čovek sagleda sebe u takvim okolnostima, a i da mi u manastiru vidimo da li taj može ili ne može da ostane. I onda, ko ne može - vrati se, ali bar taj period proveden u manastiru učini da više sazna o sebi i veri i da se posle lakše snalazi u svetu. Danas je vreme takvo da se baš treba snalaziti. Nemamo u svetu model po kojem bi čovek mogao da živi i da bude siguran.

- Ali ništa strašno - nastavlja mati Efimija - ako neko pokuša da živi u manastiru pa odustane, jer u manastiru se može živeti samo po prizivu Božjem. Dosta je to težak život, čak je nemoguće zamisliti kakav je. I pre nego što dođemo u manastir mi se raspitujemo o tome, čitamo i razmišljamo ali, u stvari, sam život u manastiru je uvek nešto drugo. Nije lako snaći se. Ko nije rešio da umre za Hrista, ne može da ostane.

Život u svim manastirima je slično ustrojen. Ustaje se u četiri sata ujutro, a u pet počinje jutarnja služba koja traje do osam. U većim manastirima služe se liturgije a u manjim, kakav je i Gradac, nedeljom i praznikom. Posle osam počinje radni dan. Monahinje u Gradcu popiju kafu, doručkuju a onda se raspoređuju na poslove koji se manastirskim rečnikom zovu poslušanja. Starije sestre Ana i Heruvima se brinu o kozama i kokoškama, leti su u bašti po ceo dan, dok mlađe koriste svoje znanje i dar za slikanje ikona.

Iako su sestre Efimija, Jelena i Ana školovane slikarke, likovna akademija nije bila dovoljna za poziv ikonopisca. Igumanija Efimija je provela godinu dana na doškolovavanju u manastiru Žiča na čuvenoj žičkoj školi. U manastiru Gradac ne postoji kao u Žiči jedinstven stil slikanja ikona, svaka od sestara ima svoj osoben, već izgrađen stil i jedna na drugu ne žele da utiču, već se samo ispomažu.

I đavo postoji

Imaju dosta narudžbina, najviše iz novoizgrađenih crkava ali i nekih manastira i od privatnih lica koji naručuju najčešće slavske ikone. Igumanija Efimija je recimo, radila ikonostas za manastir Mileševu.

Ipak, kako kažu u manastiru, jedno od najozbiljnijih poslušanja je primanje gostiju. Letnjih meseci često dolaze ekskurzije ali najznačajnije posete su one kada dolaze gosti koji žele da ovde provedu neko vreme, da saznaju nešto o duhovnom životu i da zatraže pomoć.

- Često nam dolaze gosti iz velikih gradova Srbije koji se snebivaju da idu kod svojih sveštenika, sramota ih je pošto ništa ne znaju, pa dolaze kod nas. Mi ih poslužimo, porazgovaramo sa njima i oni se opuste i onda pitaju sve što ih zanima. Nama je radost kad neko dođe, iako ne zna ništa, a ipak želi da dođe. Za desetak godina, koliko sam ovde, stekla sam puno prijatelja koji nas posećuju svakog leta. Posedimo, družimo se, pričamo, razmenjujemo knjige tako da je manastir jedno mesto gde se zaista oseća radost života - kaže igumanija.
Monahinja Jelena na poslušanju kuvarice
Najveće zasluge za obnavljanje manastira Gradac ima otac Julijan. On je sada u manastiru Studenica tako da je na neki način objedinio i ova dva manastira. Studenicu i Gradac često posećuju i oni koji se nalaze u duševnim i psihičkim krizama.

- Ljudi kad dođu u psihičke krize obrate se manastiru za pomoć jer nije džabe rečeno: "Bez nevolje nema bogomolje". U Studenici svakog leta borave bivši narkomani. Oni prisustvuju božjim službama i, što je još važnije, poslušanjima. Fizički se aktiviraju, odlaze u baštu, rade sa životinjama, obavljaju najprostije poslove i mislim da je to jako bitno jer kako ja gledam, omladina po gradovima spava po ceo dan a uveče izlaze, a to vodi u potpuno beznađe. Danas ovaj svet izgleda kao da je stvoren da guta mlade ljude. Koji se nama obrate za pomoć, iskustvo nam govori, to može da im pomogne donekle, ali svako mora da se izbori sam sa sobom, da se ispoveda i sam sagleda kako je došao u takvo stanje.

U manastire ponekad dolaze i sujeverni ljudi po savetima gatara. Recimo, da poklone crnu ovcu i tako se izbave od čini.

- Tužno je - kaže mati Efimija - što se ljudi pored žive Hristove crkve obraćaju gatarama i daju dušu u službu đavolu. Oni kratkotrajno od toga osete olakšanje ali će tu "pomoć" kasnije debelo da plate. Kad se ljudi obraćaju đavolu, on odgovara na te pozive. Zvuči paranoidno, ali mi verujemo da je tako. Mi verujemo u Boga ali znamo da đavo postoji, a najveće njegovo lukavstvo jeste da ubedi čoveka da ne postoji. Moguće je i bacanje čini ali se ne treba zbog toga obraćati gatarama već crkvi Hristovoj. Nažalost tek kad ljudima postane mnogo loše obrate se nama, dođu u crkvu, ali ne mogu, narod da krivim zbog toga jer je bezbožništvo vladalo decenijama.

U manastir Gradac ponekad dođe i mati Marija, Engleskinja, koja je do pre sedam - osam godina ovde službovala a onda se vratila u London. Tamo je pri Ruskoj pravoslavnoj crkvi i vodi crkveni hor, pomaže ruskim emigrantima da se snađu i uči ih pravoslavlju. Čudni su putevi Gospodnji pa tako, eto, i neki Rusi u Londonu primaju veru praotaca od Engleskinje, mati Marije, nekada monahinje manastira Gradac.

- Svaki čovek nosi krst po svojoj meri. Svakom ta borba izgleda teška. Bog će da izmeri kako se ko borio, ali i kad se donese odluka da se dođe ovde u manastir, da živimo u monaštvu, puno puta Bog nas dovede u situaciju da se ponovo preispitamo. Ponovo moramo da dokažemo da je ta naša odluka zaista čvrsta. I od početka do kraja monaškog života borba ne prestaje.

Razgovor sa igumanijom Efimijom priveo se kraju. Na vratima konaka Božji duh nas pozdravlja iz njenih blagih očiju. Po prelomljenim lukovima i arkadama Bogorodične crkve padali su sunčevi zraci i spuštali se po snežnoj zaravni iznad gradačkog sela.

Monahinja Efimija odlazi da slika novu ikonu. Slikarstvo nikada nije bilo način njenog ispoljavanja već vid traganja za istinom. Traganje ju je dovelo do Hrista.

Obnovljen u prošlom veku

Manastir Gradac leži na uzdignutoj zaravni iznad reke Brvenice na završetku šumovitih padina Golije. Udaljen je dvanaest kilometara od Brvenika i Ibarskog puta. Smatra se da je završen u poslednjoj četvrtini 13. veka. U Bogorodičnoj crkvi je 1314. godine sahranjena kraljica Jelena Anžujska, žena kralja Uroša koji je bio na prestolu Srbije od 1243. do 1276. godine.

Zaravan na kojoj je manastir ima izuzetno lep položaj ali sadrži i niz nedostataka, pre svega zbog podzemnih voda i bujica sa okolnih brda. To su razlozi što se u više puta obavljanom manastiru život nije dugo održavao a ni materijalni ostaci nisu brojni. Manastir je razrušen u 17. veku a obnovljen je šezdesetih godina prošlog veka zahvaljujući republičkom Zavodu za zaštitu spomenika kulture koji je pristupio obimnim arheološkim radovima i rekonstrukciji manastirskog područja.
   

[ribar]

Evo pocetne strane sajta manastira ima tu puno zanimljivih stvari kada se udje na njega,nesto novo sto nismo navikli da gledamo.Preporucujem svima da ovo vide.

http://www.manastirgradac.org.rs/

[marija]

- Mislim da je to normalno, što se toliko ljudi po završetku fakulteta odlučuje za monaški život. Ranije su se ljudi u mlađim godinama opredeljivali, a sada je sve pomereno, pa i tu najvažniju odluku šta će u životu raditi ostavljaju za kasnije, kada završe fakultet. Tako sam i ja radila - kaže igumanija Efimija. - Vidim da se dosta mladih verujućih ljudi koleba: da li u manastir ili u brak? Pitaju: Kako da znam za šta sam? To je teško objasniti. Treba se moliti, pa će ti se samo u srcu kazati. To ne može neko drugi da ti kaže.

Mati Efimija po poreklu je Beograđanka. Završila je Akademiju likovnih umetnosti, upisala postdiplomske studije i onda krenula u Pariz, da još bolje upozna svet umetnosti. Planirala je slikarsku karijeru, ali, desilo se da upravo prilikom tog šestomesečnog boravka u "gradu umetnosti"', u Parizu, shvati da u umetnosti takva kakva je - gde je više novca nego duše - ne može naći odgovore na neka ključna životna pitanja. Iako se u njenoj porodici nije živelo crkveno, tada je došla na pomisao da bi odgovore za kojima traga možda mogla da nađe u crkvi. Na poziv jedne drugarice pošla je u manastir Bođani, u Bačkoj eparhiji, da u njegovoj ikonopisačkoj radionici vežba ikonopis. Došla je kao gost, nije imala nameru da ostane u manastiru. Ali...

- Posle nekoliko dana, igumanija, videvši da se "lomim", da me privlači život u manastiru, ali da nisam sigurna da li je to ono što mi odgovara, pozvala me je da ostanem godinu dana u manastiru - ističe mati Efimija. - To je dovoljno dug period da čovek sebe sagleda, da se uveri da li hoće i da li je spreman za monaški život. Već posle nekoliko meseci ja sam bila sigurna da hoću da živim u manastiru. Opredeljenje za manastir je unutrašnji priziv čoveka...

Iz Bođana odlazi u Žiču, gde, u ikonopisačkoj radionici, takođe kao gost provodi još godinu dana, ali sada već sa čvrstom odlukom da se  zamonaši. Nije joj baš, kako kaže, odgovaralo da ostane u Žiči, zbog blizine grada (Kraljeva) i velikih poseta ovom manastiru. Zato je s blagoslovom čuvenog arhimandrita Julijana, igumana studeničkog, koji se tada starao o obnovi manastira i monaškog života u Gradcu, 1992. godine prešla u ovu zadužbinu Jelene Anžujske. Potom su dolazile još neke devojke, da bi se u tek obnovljenom manastiru oprobale kao iskušepice. Ali, nisu izdržale. Tek posle neku godinu počela je da se oformljuje monaška zajednica...

- Mislim da je sve to bilo dobro Bogom osmišljeno, da ispočetka dolaze devojke za koje je sam Bog znao da neće ostati - smatra igumanija.  Manastir ima svoje ustrojstvo koje se mora poštovati, a istovremeno mora se paziti i na ljude sa kojima živiš, da se uspostavi harmonija života. Za mene je to bilo korisno, jer sam i sama učila kako se komunicira... A bilo je korisno i za te devojke, i one su nešto naučile, pre nego što su se vratile u svet i udale.

http://www.manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/3490_gradac.jpg&size=500

[Зорица екс Милева]

Kakva žena!!! Zaista je neopisivo koliko zrači - čak i preko "malog" ekrana. Na žalost nisam imala prilike da je upozam i odem u Gradac, ali sam na sreću mogla da je vidim na tv-u. I kakvu priču života ima - zaista čudesni su putevi Božiji. Slava Bogu za sve.  eheeeej

[мирођија]

        Мени је јако занимљива идеја да уз манастир отворе гимназију за девојчице, не знам докле

су стигли у том подухвату.

        Мислим да је тај манастир достојан за такву замисао, односно манастирска обитељ зрачи

радошћу и прегалаштвом. 0205_whistling