Oprostaj

[Ana Jovanovic Ance]

Još rane krvave moje

udare mnoge i stradanja broje.

 

Sećanja teška za sobom vučem

s prošlošću se borim kao sa mačem.

Seče , boli i steže

reči teške za srce veže.

 

Kroz kakvu to šumu jada i boli prolazim sada

koliko to za nauk duša mora da strada.

O Gospode Bože, tebi bi glavu da dignem

i da te molim da na nove puteve stignem.

Oprosti Bože nedela moja mnoga, 

ali znam da ovo nije zbog toga.

 

Znam da ovo od tebe dodje

i da će tvojom voljom da prodje.

 

Znam da iznova u meni gradiš,

obnavljas, čistis i na slabo paziš.

 

Čemer iz mene hladnom košavom brišeš

i na skrovita daleka mesta moje duše stižeš.

 

Bez tebe sam samo niko i ništa ,

tek golo telo i pusta mašta.

A onda se dahom svemoćnim tvojim

ispuni telo moje i s ljubavlju oproste sada brojim.

 

O Gospode Bože, opraštam svima 

koliko god da ih ima.

S tobom sada još jači postah

i opraštati s ljubavlju smogah.

 

Ja ne oprostih samo njemu,

ali tad mi suza odmah krenu.

Suza moja da spere i obriše

ono na šta se reči zavetovaše.

 

Ja suzom čistim i molim

da s ljubavlju sve zaboravim.

Da jednom zaista shvatim

da cu čistog srca u tvoje carstvo da se vratim.

 

Onda oči sklopih svoje 

i padoh u naručje tvoje.

Oprost meni onda lako dodje

i svaka rana i bol me prodje.

Blagost tvoja meni pridje,

teški teret s duše sidje.