Mилојко Талијан

[сербон]

Није сва Европа у Европи

Брале, ово не иде на добро, јок. кад ти Талијан каже, Еврпољанима тесна Европа, па оће и ову нашу јаду да преуреде по своме. Ниси видо јавни позив за јавне набавке, трт мрт радови на реконструкцији и адаптацији објекта Комуналац, документација се може подићи ,..., по уплати на рачун,....

Знао сам ја да смо ми само неформалне персоне и да смо у Инексу важни ко лањски снег. Ма још је нама драго да смо нешто у Кому, па се лажикамо. Кога је брига какви су гости, кад газда реши да ради на свом имању, не пита случајне пролазнике ни за савет ни за дозволу. И шта ми сад `оћемо? Не знамо, ал оћемо.

Рекли ми људи из завода за урбанизам каку су дозволу издали, мислим за које радове, рекли ми и ко је пројектово, ал ја пречуо мислио сам неважно.

Ипак решим да ово питање поставим на дневни ред оперативног штаба, и подигнем интересовање за проблематику све до задњег нередовног члана Кома, што ти је брале близу  стоседамдесет људи. Значи из дана у дан у Кому  је најважније питање, питање свих питања, ма важније од устава земље, та реконструкција и адаптација. Брале, как`а се ту дискусија развила, па ја нисам ни знао да у другој постави Кома има људи зналаца, архитекте, па грађевински инжењери, вајари, имамо и два студента историје уметности.

Како се захуктавала, дискусија добијала на професионалном  нивоу, и видим ја да то и није нека глупа работа, напротив, може да буде и корисна.

Е брале, ал сам одма укапиро, да се кроз ту реконструкцију може догодити још нешто врло погубно по нас Комунце, нешто што је у стању да нас потпуно истреби. Промена категорије. Знаш шта то значи,а, па цене брале, цене иду горе, нема више кафице са ратлуком за две и по банке, нема пилећа крилца за стопедесет динџи порција, нема пихтије да се спремају у нашиј кухињи, и још којешта нема. Зато је први задатак био набавити правилник о категоризацији угоститељских објеката. Није био неки проблем, има људи који знају где шта треба тражити.

Док смо се мајали око  категорије објекта видимо ми да нема појма да ће остати  било шта од Кома ако му доделе више од једне звездице. Ово је било одма да ти кажем и већинско мишљење. Мени лакнуло и одма вичем уску туру, то ти је тура за мој астал и још који астал који сам шифровано показо. Астал који прима част не мора да прими ал не мож ни да зна одакле је викнуто, једино зна да је уска тура.

Мо`ш мислити ко`ко  би коштало ово  `вако дружељубје у Европи или негде са три, четири звездице?

Е јеси сад укапиро, уска тура? Видиш да је дошла пијалка, а не знамо од куда, ма знамо, видиш где се још у овом моменту доноси, значи, а ? Узгред уска тура иде само за астал где је твоја сорта, нипошто летећима и новацима. Њих нема увек али буде.

Е сад да се реши питање која врста опреме се уграђује у изабрану категорију. Узмемо тендерску документацију, наравно  да се може, и оп, а  брале. Како сад ? Свa побројана опрема, па онда други услови, унутар кухиње,  тоалета, све је пројектовано да се може рачунати на три звездице, две најмање, ако зафали паркинг места. Ма каки две рекли смо једна и то је пуна капа.

У Инексу се брзо прочуло да  смо се ваљано органозовали и наравно пуштају аброве чаршијске. Ма немој молим те, па Талијана сте нашли да блефнете. Као ово је само предлог измена категорија објекта а коначну реч даје посебно лиценцирана организација, трт мрт, коју ангажује Туристички савез или министрарство трговине и услуга. Брале Комуналац је Комуналац и тако треба да остане, све друго значи да су нас разбуцали.

Зато прелазимо на активни део нашег плана. У свим локалним занатским фирмама пуштамо абер да се увелико спрема препуштање свих објеката Инекса садашњим пословођама у најам. А брале кад пустиш једну буву сви се чешу. Кад су почеле да се врте понуде за изнајмљивање, добро усмене, ал брале и писмене. За преузимање Европе стигле четири понуде ван чаршије, једна из престонице, две из фирми под контролом садашњег политврха општине,  једно десетак нако реалних угоститеља слободних стрелаца.

Ови из Инекса попиздели. Хтели да потроше неку кинту на ову нашу страћару, а овамо им се враћају понуде за целу фирму, све објекте, а има их седам.Одмах  реконструисали догађај по коме је Милојко све закуво и запржио. А с моје стране само ћутање и упорна одбрана  Коминга, а у интересу свих његових задовољних корисника.

Дакле нас и даље интересује, како можемо да оправимо ову страћару а да и даље имамо исту цену и без најезде индоевропљана. Видиш брале како се бране тековине цивилизације?

Идеја је била следећа, преко Комингових људи издејствујемо да надзор над радовима буде поверен Заводу за планирање, а тамо наш чова, Младомир Пирјукић витешко име Серџон, архитекта, витез округлог астала, повремени члан главног штаба Коминтернале, најдоконији човек на планети, човек  без  муке и без задатка., Кад год неко од инвеститора оће да гњави ствар, да је доводи до бесмисла, он ангажује Серџона. Ако пак извођач радова оће да уђе у полемику са инвеститором око рока цене за накнадне и непредвиђене радове, такође Серџон.

Сер Џон, што је изворно, дакле филмски јунак из младости нашег Младомира, врло брзо се трансформисо у комитско Серџон. Никад много повозит на другим теренима, без ширине у ванинституционалном образовању, једном речју, чова је средњак, само за добар дан комшија, ал кад је у питању да се од нормалног постука нешто додатно закомпликује, е ту му ни цела адвокатска комора не може на црту. Дакле идеалан за, да извинеш, зајебавање.

Па ако нам прође наш предлог о надзору, Серџон ће се постарати да се радови отегну, да се не изведу по пројекту, да се прекорачи буџет, ма шта оћеш.

А у међувремену, брале нека млађарија дигла фрку без знања нас из врховног савета, око забога уништавања градског језгра, и поступка за заштиту објекта од стране републучког завода за споменике културе. У једном дневном листу из престонице у рубрици култура изашо чланак на пола стране са све сликом , ко из оних талијанских, где се види графит, а наслов, Кога брани Европа- последњи Коминтерналац.Послали допис амбасади Италије, пиш живи, јеби га младост преузима иницијативу. Да ти одма кажем био сам поносн  на њих, јес и Ћепац је у тој групи. Посебно  ми драго  било, што су двојица најмађих још студенти, друга генерација  Коминтернале.

[сербон]

Још је опасно

Реко сам ти већ да ће дух Коминтернале бити сачуван, само ако се ценом не истерају они који имају духа, који су за зез, и спортски дух носе рођењем. Могу и они који би да се дошколују, ал не могу они, који сваку причу обавезно затварају  дланом о астал, који водају климоглаве за собом и наручују  да би се купило гласачко тело. Нису пожељни ни они који су мењали мецене, како материјалне, тако ни партијске, а своди му се  на исто.

Знаш брале, која се још сорта никад није примила у Кому, пијандуре , алхоси, паточари, локатоти,једном речју Комуна није место где се могло напити и блебетати, ма каки, то никад. А и ово је занимљиво, на  прсте једне руке се могу набројати туче у Кому. Од свих пет или четири ако се не рачуна оно кад је Шишлин отро патос са оним  клинарима што су тели да глуме италијанску мафију у Њујорку,  само је два пут интервенисала милиција. Иако нисам учестовао, оба пута сам привођен на информативни разговор, у ствари једном привођен а други пут позван. Нисам имо примедби на третман власти према опозиционом контрареволуционару, напротив, чини ми се да су се према мени односили са уважавањем, а неки су покушавали и да буду баш присни са мном. Једино је Прле први пут приметио, иако то није било у његовој надлежности, ваљда је због тога и хтео да буде заједљив, е бре Талијан, толико лајеш на власт а приводе те због туче, ти му дођеш ко Ал Капоне, најебаћеш због неплаћеног пореза. То прошло не баш примећено од публике, па се Прле код друге моје службене посете вешто изгубио, дакле није ни био присутан. Кад сад размишљам о томе, та привођења нису негативно утицала на моју

коминтерналну биографију а ни нарочито позитивно. Мале провокације, типа, ал су те препеееглалиии.

Сад је мало другачије али је мирно да не верујеш. Дар с` небеса. Толико несреће је мимо нас прошло, не повратило се, ал у Кому, брале никад није било проблематичних ситуација, нерешених рачуна и оног што раздире атмосферу, што лебди и чека да експлодира, јок брале тога није било никад.

Па Прле Главуџа кад је био најомраженији лик у Комуни долазио без проблема, ми га боцкали с раздаљине од једног астала или седели са њим за истим, ал није било мржње брале, само жеља за врцкавом атмосфером и аплаузом публикума. Ако падне добар смех пар пута за вече, значи било успешно. Па Макања теро његове новинаре приправнике, да долазе бар петком у Ком, и да слушају ако немају шта да кажу.

Осећаш ли да је Ком добро место?

Дођеш и не таласаш, кад ти приђе лопта до ноге вратиш је коректо неком саиграчу, имаш шансу и да центрираш некоме, да га доведеш у гол позицију, дакле права демократија. Иако си новак нико ти неће трљати носић, напротив. Да се разумемо не искористе шансу сви, али је имају. Е има једна ситуација која се сматра нормалном а то је кад си већ диго перце и мислиши да си једини витез, онда дође напуцавање из близине. Дакле мора се положи приправнички испит, а он није само формалност, може да се окине, а може и да се полаже поново, ал ретко, нема комисија живаца да слуша понављаче.

[сербон]

Чији је Комуналац?

Ово је питање више реторичко јел да?

Ако питаш нас из Кома сви ће ти рећи наш, ако питаш Европејце, може ли скраћено Ејце, они ће ти рећи да смо ми њихова филијала, или ти неће рећи ништа из презира према  том нехигјенском свратишту локалних лезилебовића, нерадника, и бараба.

Ма знам ја шта ти брале питаш. Слушај, ако сви ми из прве поставе не дођемо два петка за редом, то нешто није у реду. Али нема никак`их проблема са функционисањем витешког астала. Правила се не мењају. А кад се поново вратимо добродошли, нема шта. Наравно после дуже паузе мора се приложити оправдање. Како изгледа оправдање? Ево како, пример  хипотетички.

Ниси присутан на неколико редовних сесија, а ниси ни најавио изостанак најближим витезовима. Остатак братије са ускоро запита за твоје јуначко здравље и ако процури која вест да је са здрављем твојим а и фамилије све у реду, онда брале ти види  како ћеш да се вадиш. При доласку најмање што можеш је да почнеш да ти је пукла гума у некој недођији и да си моро два дана јахања да идеш до првог вулканизера. Уска тура у ситуацијама презентовања оправдања може и да погорша ситуацију, дакле реч је важнија, свака лаж се прихвата, ал да се не сруши код првог питања, онда је зајебано, мож да се изгуби ранг за асталом, па ти не вреде све туре, макар се конференција завршила не за асталом него испод астала.

Него брале, много си се заинересово за наш витешки ред, каке су ти намере,......... немо` да причаш, а имаш ли каке препоруке? Нема везе.

Имаш добре контакте са Европом, па и ми имамо и то двобочне. Ааа јес то , билатералне. Немамо сталне мисије у седиштима  организација ал се редовно обавештавамо о активностима супротне стране. На које начине? Не провоцирај. Још није било размене оптужених за шпијунску активност, јок, па нисмо ми невладина организација на платном списку неког Јеврејског банкара.

Ова акција око шминкања Комуне ће ускоро да почне, осећам да ће бити ровишкања, нарочито од супериорније стране, ал и ми се спремамо, радимо на контраобавештајној платформи. У том циљу је већ пуштен абер у чаршију да ћу се следеће среде састати са његовом екселенцијом амбасадором републике Италије лично. Е брале, да ти кажем у поверењу а ти шири даље ова вест је сто посто тачна, већ ме контактирали из амбасаде, позвали на пријем у част неког празника, мени припала част да отворим изложбу фотографија у културном центру коју је поставио аташе за културу лично.

Рекли ми и да ће онај комби амбулантни да добијемо, само да се реши плаћање царине и пореза, заузео се неко да то плати наше министарство здравља, чуј ово, плати министарство. Није ни важно, биће дакле комби на располагању. Ако буде по нашем треба да га дају у Грачаницу, видећемо.

Штаб Коминтернале се узмуво око мог гостовања у престоници, све се помно планира, од превоза до Београда, одласка у резиденцију, трансфера до дворане Културног центра, и још море детаља који појма немају са протоколом. Ал да видиш брале како расте интересовање за тај пријем и како се просипа знање витезова из сличних ситуација. Било је таквих савета, да сам се почео збуњивати и питати, Талијан зар је могуће да је оволико витезова већ искусило чари дипломатског пријема? Један брат витез, нећу га поменути именом, ми чак рекао да пренесем поздраве  отправнику послова амбасаде једне нама пријатељске државе. Брале ја се смрзо. За сад то схватам као зез, ал ако буде каких контаката, нема бринеш, зна Талијан.

Елем, план мог одласка почиње у уторак, редовном аутобуском линијом за Београд, карта спремна. У Београду ме чекају и на конак примају шурак и шурњаја, дакле Верин брат и снаја. Превоз по Београду ће по свој прилици бити возилима градског саобраћајног предузећа, бар до првог одредишта, после ће Талијан да се снађе.

Најпроблематичнији део припрема односио се на облачење. Било је неких идеја да се од главе до пете обучем у Шумадијску ношњу, са све опанцима капурашима, ал то није прихваћено на кућном савету, мислим жена и деца. Коначни мој стајлинг ће да изгледа овако. Одело чиста вуна,из времена Клуза, Бека,Муре, и осталих бренднејмова, доста добро , један ред дугмади на сакоу, кратки шлицеви са обе стране, крој раван, боја вуче на маслинасто, родило се за комбнацију са шајкачом. Панталоне са малом фалтицим падају ал се не ломе, и пикантерија ципеле Ћезаре Паћоти. Ово сам кришом од свих прихватио од  малог Ћепца , да не би пало зајебавање унапред, а кад се вратимо верујем да ће се обзнанити па како му буде. Већ сам ти реко шајкача нова, за ову прилику по мојој главурди скројена и шивена у  кројачкој радњи Јелек Јевтимија Потпишића, витешко име Крекелан. Сад од којег је материјала, шта је у постави, то ти не умем рећи, ал да се гађа са бојом одела то ти гарантујем. Још један модни детаљ потиче из истог модног студија, марамица, бела пеглана на перо и већ стављена у предњи леви џепић, да дискретно вири. Кошуља памук, бела не знам како је ткање ал није само глат, у главном Вера се баш обрадовала кад ме облачила. ја се осећо ко млада пред венчање, Вера се баш труди да ме опреми , а деца се ваљају од смеха. Кад сам стављо дугмад на манжете кошуље деца питала јел ћу да снимам Марка Пола? Од кравате се одустало после сигурног  увођења прслучета. Уз претпоставку лепог времена и евентуалног изласка у башту резиденције вежбао сам скидање сакоа, али не и шајкаче. Е ово је децу бацило на теме, некако су у комшилуку набавиле колор Кодак филм лајка формат, и сликале са са мном. Мене без шајкаче и Веру, још једном.

[сербон]

Почасни конзул републике Италије за округ Моравички

Шајкачу нисам ни из Београда вратио, кад сам се поздрављо са оним отправником, што сам ти реко да ме задужио један од витезова, ја је скино, а он ми на прилично чистом српском каже,  брате кад је скидаш при поздраву сигурно хоћеш да ми је поклониш, и шта сам мого?

Кад сам се појавио у Комуни, нормално исто вече чим сам се врно из престонице, са све  , белом кошуљом и прслучетом, прво драмска пауза од пар секунди тишине, а онда аплауз од нећеш веровати ал све време док сам се поздрављо са присутнима, а то ти је брале бар три минута. После тога било некако пиродно да нешто кажем , за све присутне, јавно. Прилика каква се у младости не пропушта да се започне или настави добар зез, ал брале ја се следио, стегло ме грло, кад сам почео да плачем нем појма, ал очи ми мокре. Био још један аплауз, не вреди. Кад смо се спустили за своја витешка места за асталом, и дошла кафица са ратлуком, и ожењена мало сам се ко повратио, ал  бадава, вече није било у мојим устима, у главном сам брисо сузе и слине што скоро увек иде заједно. Иако је Талијан испо слина, нико ме није сажаљево, крио поглед од мене, напротив  сви ме и даље гледали нормално, нормално међу собом причали, једном речју све под контролом.

По повратку из тоалета, ја спазим самог Руфију за столом и седнем ко да сам од њега претходно и усто. Причам му о пријему код Италијана. Он ме слуша ћутке, ја мало и сам ћутим, па опет мало причам, плачем редовно, чини ми се и да Руфија плаче. То што причам није тугаљиво и не  подражава  на плач, напротив треба да је и смешно. Ипак се растадосмо са обостраном намером да ујутро а биће петак, ако Бог да здравља одемо до манастира и то пешке. Ценимо да нам је потребно сат и по и утврдисмо време поласка и зборно место. Руфија одма отишо. Кад сам се разабро  да имам још само четири и по сата до новог састанка са Руфијом, одма сам одјурио кући.

Јутро је брзо стигло, свеже, ал суво и лепо за шетњу, мада ми нисмо кренули у шетњу, пре би се рекло брзо ходање на седам километара крос кантри. Е ако смо пет реченица разменили успут, више нисмо. Док смо стигли, само се умили хладном бунарском водом и право на службу.

Благослови, владико.

Благословено царство Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек  и у векове векова.

Амин.....

............................................................

А на крају литургије отац Рафаило делио нафору и каже ми дедер да останете на доручку. И то ми је нешто, остани на доручку, ма Рафаило решио да ме ребечи нешто, немо да ми ка`ш да није.

А брале доручак петком у манастиру то  ти је само хлеб и мало меда у дрвеном чанку, кашика исто дрвена и чај, данас запао неки горак, чемер.

Добро је да нисмо морали да чистимо и спремамо трпезарију, а и то зна да буде, него нас Рафаило одма повео у задње  двориште према башти, за асталић испод дуда. Обично, кад сам долазио с`Ролом он већ у тих пар корака док прилазимо некој седељци, почиње са неким питањем, да олабави, неки пут  и неку смешку  спусти, наруга се како смо гељави и матори, тако. Овај пут ништа, ко чека да ми њему нешто кажемо, ма већ сели а он стреља погледом, никад не знаш јел љут ил га нешто боли, па је саставио гримасу.

Јес одјутрило, ал још ладно, поготову кад се седи, ја се нешто навато зиме и већ се стресам дрхтаво, кад ти отац Рафаило, шта је смрзло један, да не би једну да се загрејеш? Зна отац Рафаило да ја би, а знам и ја  да неће дати, па зато кажем, не  оче хвала, ал  мало развучем осмејак.

[сербон]

Орден важи само у Еу рупи

Све што сам имо испричо сам оцу Рафаилу. Нит сам имо шта да прећутим, нит се то пред њим сме, ако почнеш нешто да замуцкујеш, он само подигне ону обрву што му још није начисто седа, и обично каже  а тако. Јес да нисмо били сами ал ко да сам био на исповести, мислим сам сам ја причо, он ме безмало није ништа ни пито. Ко што нас је изненада позво на разговор, тако изненада усто и отишо важним послом, а то значи ви ако сте докони чекајте до миле воље.

Повртак у чаршију нам некако пао као мали одмор, опет без много приче.

Како смо се приближавали  Комингу, тако сам нешто осећо тескобно, као да ми се није ишло, као да сам нешто уплашен, укратко лош предосећај. Пре него што смо требали да уђемо у Булевар Прве Комуне, кажем Руфији да ћу ипак да идем прво кући, имам баксем нека неодложна посла. Руфија мрдне главом у знак поздрава и одклима својим правцем. Ја стварно стиго кући, нема никог од мојих,  сперем онај зној, средим се и  шта би друго у Коминг. Улазећи тражим шта је лоше, шта ме то изједа, које зло сам предосетио. Наизглед ништа. Како ништа кад нема гостију, само неки непознати људи у радном оделу, пристојни рекло би се. Машала доноси  карате, то је кафа са ратлуком и обичном водом експлиците.

Они људи нешто питају Машалу, не знам шта. Мени се не обраћају иако повремено могу да их сасвим разумем. Дакле причају о послу у овом овде простору, дошли су да поваде мере, имају спремне скице само да их попуне. Добро, дај да видимо ко их шаље.

Машала већ носи пићенце за њихов астал, одмах за њим прилазим и ја, и, Господо надам се да  нећу сметати, а могу бити од велике користи у овом простору, тачније овде ме сматрају за инвентар, и већ седам без позива. Ови људи обрадовани што ће да џорну још по једну за џабака и не праве проблем што је незнанац сео за њихов астал. Ма реко би и да их баш брига за мене, један ме пита како би могли да премере двориште и има ли како куче да би могло да их мазне за ногавицу.

Ма ајте молим вас, то не сме да се деси ни случајно, па ми нисмо имали забележен случај напастовања гостију од керића Комингових још од времена Бранчила Мизункића из милоште званог Џермито. Чим сам поменуо Џермита ко да се публика пренула и почела да сарађује, мислим интерактивно. Ти си познаво Џермита, пита један од ови што се представљају ко мајстори. Да наравно, могу рећи да сам био близак са чика Бранчилом. Шта близак па ја сам лично преправио онај безлични надимак Џери у поносно Џермито, а то ти се збило вако. Ово причам теби, њима нисам .

Бранчило, је водоинсталатер, ради у сектору одржавање у фабрици алата, главна фора му је да са Жоливеиром, то ти је шеф добровољног ватрогасног друштва, проверава исправност спољашње а и унутрашње хидрантске мреже у фабрици. А кад њи двојица нешто зајебу, напију се или направе неки други белај, одма се спрема провера хидрантске мреже и ту ти брале бога нема, до њих двојице. Ја се таман запослио у фабрици, нисам знао за тај њихов  обичај и налетим им на јес, пошаљу ме да донесем „млазницу са Бе куплунгом“, и ко млад мајмун ја се примио, отишо до најближег хидранта, извадио црево видим млазница на њему, донесем, ал нисам пришо ни на десет метара од њих а оно купање, и то са бежањем од оног млаза што те обра чим се мало придигнеш. Е то моје ватрено крштење  гледало пола погона примарне обраде, цела калионица и све жентураче са спрата где је одувек била управа.

Како сам се сакрио из ћошка, где сам био ван домашаја одма ме звали да се извину и да ми покажу због чега је дошло до неисправности у функционисању  хидрантског затварача, што се мора хитно поправити и то записнички, уз аминовање директора производње  коме по формацији (односно систематизацији радних места и задатака припадају и ови јебиветри ватрогасци). Ја нако мокар затрчо се да им се нане нанине, ал док сам им прилазио видим људи се ваљају од смеха, а и клецају, кад је проговорио  Бранчило, било све јасно. Мене одма прошла воља за осветом, онај грмаљ имо шаку ко две нормалне, једном руком радио са свим могућим водоинсталатерским клештима, ал није био злотвор, напротив. Значи ја ко покисла креја а он се церека , је ли синовац јеси ти био на курсу? Каком курсу, мислим се, боље да сам ишо у рониоце коко ме воде заватило.

Е па синовац ако ниси био на курсу сад ти више не треба, теби ће чика  Манго Џери (Бранчило се не стиди што је Циганин, а и што би кад га  сви воле) да да диплому одма сад, само мораш да тркнеш по пивкану и већ ми пружа коња , а то ти је сто динара ондашњих нових. Кауцију немо да плаћаш, кажи да је за Џерија.

Ја већ знао куда се пролази кроз жицу а да се не јављаш  ни пословођи ни чуварима. Обавим набавку дођем и при испоруци прво узмем себи једно пиво из мреже, није тад било кеса, а остатак му пружим и кажем ево и за вас чика Џермито. Ја кез, он кез, сви присутни у кез и кад су се сви заразили смешка потрајала. Још шест пута ме слали по пивкану, ја се осушио на ногама, прошло било и радно време  друге смене, не сме нико од чувара да зуцне, само се као чуде како то да Џермито још није ошајдарио оног клинца што доноси пиво. Каки бре, да ме ошајдари, ми се већ слизали, ко стари.

Остало Џермито, било покушаја да се затре ал греота, много боље од старог надимка, некако свечаније, и сам Бранчило му се више радово, тако.

Е да се вратим на причу са овим мајсторима. Они ко знају Џермита, а знају и причу кад га је Комитски кер Силица ујео, у ствари  само му поцепо ногавицу. Силица имо једно три кила, неки авлијанер од оне сорте ситније, чупаво, не знаш ни дал има очи, трчи пред ноге само  да га не згазиш, ал у салу не сме, одвикла га кева Тереза, не знам како. И он се намако на ногавицу нашег Бранчила илити Џермита, ко зна зашто, углавном пало цепање, вероватно кад је Џермито замано да га отресе са ногавице. Ово је стварна верзија, а агенцијска је била фризирана по тадашњим модним правилима и ја сам је већ заборавио, ал ево ова двојица се већ утркују да ми је испричају. Ово је мучно, ал трпим, осећам се ко Иво Андрић у посети Вишеградској гимназији на часу књижевности да му неко од ђачића дочара лик Ћоркана. Ај добро, него људи имамо ли каког посла да не одоцнимо?

Одговор је унисоно, само да се окрепе са`ће они.

Јој, де ме нађосте, није требало, бога ти прика одакле сте ви, нисте из чаршије, ааа из Ложеге, баш лепо, велиш још по једну, а оћемо ли да меркамо шта док смо за памети?

Може, може, сваки дан може.

Како да вас скинем сад кад сам се наместио да ме балавите.

Јели прика ви ћете сигурно возом, ааа имате службени ауто, неће да ваља, мож да буде неких контрола  успут, није добро ни за дозволу и ни за новчаник, него кад почиње прави посао?

Одма у понедељак, ко из топа и у глас ови моји нови камаради.

А ко ће да води пос`о?

Вилиман а  и ми по мало.

Који Вилиман, не знам човека.

Па он ти је газда радње.

Радње?

Па ја, радње.Само ко да је предузеће, има нас дваестри без Вилимана.

Па нисте ваљда сви молери? (Ма ја не знам ни они шта су).

Нисмо ми молери, ми смо столари, а има и молера и керамичара и паркетара и електричара.

Испратих ја ове с муком. Ком ти је зараза, људи се залепе не можеш их истерати ни мотком. Загледо сам их у прсте , ал не видех неки ожиљак?

Дал су ови столари?

[сербон]

Сви радови су пожељни ако су  за џ

Како је добио овај посао на реконструкцији и адаптацији Комуналца баш Вилиман Косиочић из Ложеге, утврдићемо накнадно, ал да нам не пропадне план контроле.

Серџон већ инструисан врло благо, реко сам ти да у његовом случају то можда и не треба. Решење му већ написано по уговору који смо обезбедили благовремено. Били смо затечени  како је тако брзо завршен  избор извођача по јавној набавци број нн, инвеститор, Утро Инекс. Вредност набавке јој брале ко`ко ово цифара има?

Дошо понедељак, ал ја по навици свратим у Ком. Јој брале боље да нисам, Ком и онако изгледо ко Картагина кад су отишли Римљани, ал сад ово  да се уплашиш. Добро знамо ми да ће то да се уреди, ал кад га видиш овако очерупаног, обијен малтер, висе неповађени каблови, шта да ти причам.

У дворишту склепана барака, радно место надзорног органа, лично присутан и већ залего на посо.

Серџон ме упознаје са извођачем радова власником самостале занатско грађевинске радње Узор, Косиочић Вилиманом.

Добар дан, добар дан, поштовање, драго ми је  Милојко Талијан. Чова неких десет година од мене млађи, живахан, кратке реченице, рекло би се  да  је војник. Ја се нашироко распитујем о пројектованим решењима, преправкама у кухињи, новом положају роштиља, ветилацији и климатизацији, централној припреми топле воде. Изненадим Вилимана познавањем проблематике па ме запита, а шта сте ви овде. Погледам га збуњено и исто тако одговорим, ма само редовни гост.

Без бриге биће ко бомбона, кад завршимо. И чова ме откачиње, с правом, ко сам па ја да га ту ислеђујем? Помирим се с том истином и правац кући.

Сутрадан мали офис Серџонов није могао да прими а ни угости све посетиоце, па за такве случајеве, а које смо предвиђали све чешће, дорађена надстрешница са непомичним столом и клупама, а све од резане грађе. Још пар малих клупица за сваку евентуалију. Овим захватом повећан капацитет на осам персона за столом.

Роле изнео земљани лонац из Комингових одаја, одма се ту створио сав потребан материјал и ето ти чорбастог пасуља а ла Ком, што значи, сува ребра, сланина, цревца, обавезан босиљак, туцана љута и пар кашика старог кајмака при крају крчкања, које не треба да је краће од три сата. Салата била више него скромна, црни лук, сечен на ребарца, благо посољен. Хлеб од јуче. Преко овога по жељи пиво светло или црно ал није точено, него из флаше. Ко каже да не ради Ком?

Уредно позван и Вилиман ал обзиром на време одржавања сесије, само се љубазно захвалио,  није присустовао, нити неко од његових.

Следећи крканлук био мало проблематичнији због кише која нам се увукла у кости. Е не памтим досаднију кишу. Ишо сам са ловцима у све могуће подухвате од Новог Бечеја до Пирота, јес да нисам никад пуцо ал сам моро да се спремим за сва могућа изненађења типа, јак ветар са кишом, изненадна киша, снег са кишом, пљусак, ...

Е ова киша нас је баш разбила. Затезали смо најлон, правили заклон, није вредело. Ако се спасиш од кише ето ти дима, после се разблатавило и двориште. тамо где је Силица Трећи имао кућицу, угажена земља, нема траве, па кад се туда прође, одма се нанесе и блато на обући.

Да није било Вилијама од Ложеге, ја би напустио сесију.

[сербон]

Нису све аудиције пред комисијом

Силица Трећи мали, ситан, некад био живахан

керић, ал га стигле године озбиљног  пса, није му до јурења мува, не лаје на врабце, не затеже ланац, ма кажем ти  кер бре  пристојан, васпитање комитско.

Он је директни потомак Силице Другог који је само правни наследник Силице Првог без крвног сродства. А Силица Други није стиго да поживи, у једном од налета страсти покидо ланац на ком је био везан, ал остало једно пола метра ланца да вукља са собом. Е тих пола метра било кобно, градски аутобус  нагазио док је боравио у станици, Други покушаво да се искобеља, и све вуко уназад, кад је аутобус крено он изгубио равнотежу и док се  придиго на све четири, лада караван, мало шкрипнуле кочнице, касно. Силица Трећи  исто ситан ко Први, кажем ти обичан керић ни мазан ни оштар. Сав керећи род је по природи ствари увек у надлежности кухиње, ми се њима бавимо само литерарно. Оно о Џермиту и тако, ако излети.

А она киша што је нас мучила, изгледа да је и Силицу Трећег нервирала.

Е види сад усуд. Дођу они у извидницу питају за керче дал уједа и то им  се деси. Силица глође своју коску испред своје кућице у свом дворишту, и дође неки нервозни мајстор, баци комад дрвета што му не треба, падне дрвце одскочи и тап у коску која вири Силици из њушке. Силица најближег  цап за ногу. Чова ни крив ни дужан, па још и уплашен оће Силицу Богу на истину. Спасише га пар оних присебних, хвала Богу, пајтоса грицнутог. Последице угриза једва видљиве, нема крви иако се виде трагови зубића, панталоне да не верујеш, ко да нису ни пипнуте. Иако је Силица Трећи редовно вакцинисан, има и неку зелену пластику око врата, водимо чову у Хитну, по процедури,....

Вилијем од Ложеге, чова са угризом на листу леве ноге и ја пешке.

То се иначе и не рачуна у интервенције, мали

јастучић натпљен јодом, фластер. Е ал по службеној дужности у протокол се уписује свака повреда, а ако на пријемном оделењу није дежурни полицајац, процедура мож да потраје. Може ал не и код Талијана. Ајмо ми у Картагину, тако је привремено име Комуне, док трају ове рушевине.

Тамо стигосмо у већу гужву него што смо оставили. Братија из Кома лоше се осећа у избеглиштву, па навратила.

Гужва у дворишту, да је пре подне верујем да би  Вилијем од Ложеге закључо врата да забрани пролаз у двориште. Почео неки мали игроказ без сценске књиге, ја се ушуњавам на позорницу, са неким поштапалицама, већ треба  да се иде у доње подруме у обнову супстанце, кад двојица млађих полицајаца. Траже мене. Један ме реко би, ко зна. Да заврше пријаву догађаја. Ај завршите. Не мож у овој гужви да пронађемо никакав документ од Силице Трећег, ни доказ о вакцинацији. Један од полицајаца, разуме се дечко у псе погледа Силицу,

приђе му пружи шаку, помилује, пипне нека места на врату и доњој вилици и каже здрав је.

Пиће стигло, ладно, мож да се бира.

Младићи шта ћемо? Па не би смо смели треба да предамо смену. Кад? Ујутро  у пола седам. Ујутро у пола седам? Ма седај бре овде. Вилијам рођени командант. Присташе ови момчићи.

Дај тањире и кашике, стиже и паприкаш.

Опет пићенце, још једно, може.

Време да се пале сијалице. Вилијам испратио све његове, чим су попили по једно пиво, ал он осто, и да видиш кад је крено.

Ал да те упутим у кратку биографију Вилијамову.

[сербон]

Сто дана самоће није изгубљено време

Знаш ли Левоја? Сецулин пашеног, и полицајац. Е тај ти је Левоје вежбо карате, ми више употребљавамо веџбо карату.Млад полицајац, научио нешто на кратком курсу док је похађо средњу школу у Сремској Каменици, добио и жути појас условно, у међувремену догуро до плавог. Левоје тад није живео у нашој Чарчији, него у Певањици и тамо осново кружоок каратеа. Млади пандур се успешно шепурио по Певањици, ал дошо на неко такмичење у Чаршију, сав важан, ма ко из Јапана.

Е сад наступа Вилијам, тада ученик трећег разреда Чаршијске Гимназије, такође веџба карату, још од седмог разреда ОШ. Висок већ око стодеведесет, нема осамдесетак кила, ал нако штркљав уме да млатара рукама а богме и ногама. Ово се већ знало у Чаршији, па Вилијамова  слика већ била на плакатима што позивају на упис нових  чланова у КК Боркан. Већ му се излизо плави појас.

Да не буде забуне ово ти причам из друге руке, и немо да ме прекидаш ако неки израз омашим.Ја о каратеу знам само неке каратисте.

Левоје није знао. И натрчо  клинцу. Оћеш мало подробније, ево.

Дакле њихова борба до једног ипона је у оквиру првенства удружених региона. И једном и другом први меч тог дана. Почиње испитивање противника, Левоје се намешта да употреби своју левицу, а и шта би друго. Вилијам мали научио неке финте, мења гард, леви десни, одвлачи Левоја све у кретњу преко десне ноге, укапиро мали одакле да се чува. Публика углавном такмичари и понеки са стране већ набија тензију и једном и другом, оће борбу, чује се оно удри пандура, уа пандур, оће ли друже плави. А друг плави има само једну идеју, да натакне малог на левају. И изгубио стрпљање, није градио позицију за напад, него нако, залетео се ко млад мајмун, ал клињо Вилијам, брале, да видиш, благовремено спуштање у ниски фудо дачи са искораком скроз лево, промена гарда и џако зуки у небрањену јетру Левојеву.Ипон. Е сад настаје мали проблем, богами и велики, Левоје пребледео, почиње и да се зноји, дежурни лекар му неда да се креће, брзо на импровизована носила и у болницу.

Испало добро по Левоја. Поседео мало у болници, док се није појавио дежурни доктор, пипно га дватрипут благо и тражио да се уради неки снимак. И како није било промена ај кући, и пази!

Пазио би Левоје да је знао за зез и раније, ал ко му бре потури овог клинца да га обрука.

Вилијам наставио са такмичењем даље, бап прво место, златна медаљица. Идемо на републичко.

Каснија Вилијамова спортска каријера била скроз шарена. Многи су тврдили да је таленат, што се ретко виђа, било је и оних што се не разумеју у техничке ствари баш довољно па су му замерали недовољну дефиницију мишићне масе, велику висину и шта већ. Углавном Вилијам никад шампион, а увек међу њима. И данас неки што су гледали у живо препричавају  како је радио ура маваши гери, оћеш левом, оћеш десном.

Вилијам се одреко спортске каријере баш на време, кад се оженио. Мало раније прикочио са такмичењем у појединачној конкуренцији, да би завршио факултет.

Живи у Ложеги, на миразу, двоје деце, жена, посо, класика, док не дође у Коминг. Кад он помиње неке ликове ја их све знам ал Вилијама из тих дана никако, није ми у меморији брале, мо`ш ме клати, не вреди. У главном све се слаже, нема зез, чиста каријера, Вилијам има улазницу у Ком.

Е сад и нама треба пар његових услуга, нема да кријемо, мора посо мало да се отегне, да се изпетура, да дође до пробоја инвестиције, да  Ком остане Ком.

У ту сврху прво га питам шта би он мого да нам помогне, кад сам се већ отворио.

Људи, прво направите оно што сте намислили, а ови моји греше, не знају у метар, не знају ни да броје, а тек да рачунају, ма каки.

Питам га дал би могла једна интервенција овде у дворишту? Да подигнемо зид према мајка Љубинци а у нашем продужимо надстрешницу од дваестину квадрата, мено издигнуту, ко бина. Чекај тај зид и онај Комов дворишни  то су два, па још два и имамо собу у Љубинкином дворишту. Ово немо да шириш док не плане посо, може?

Може?

У суботу?

У суботу.

Зид био готов још у петак, сиров тек озидан, вертикални серклажи на сваких три метра, хоризонтални на два и осамдесет и по вр`у а то је још шес` реда блока, све од гас бетона.Темељ довољно широк и прописно дубок. За стабилност зида главом климно а мени је то довољно, Вилиман лично, ипак је он инжењер грађевински, а наш Серџон архитектонски.

За дрвену конструкцију су ови Вилијамови жива сода брале. Мрнџају нешто вако нако, помињу неке мени непознате термине из овог заната дунђерског, ал га зато спичише док си реко шта би.

Сва грађа била уредно рендисана, обрађене ивице, намазано седмицом (то ти је боја махагонија, јер је Милојко једино признаје),како довлаче, чини ми се тако слажу, ко Станојка сир. Преко рогова исто намазан, ал мало светлија нијанса, бродски под, најбоља могућа продукција у држави. Преко, тер хартија, контра летва, летва, и цреп нови Нови Бечеј три двојке, олука за сад нема а и што ће?

Изненађење је с оне стране зида, ал се не види и не може више да му се  приђе.

Серџон се ускопистио нешто, стално неке скице претура по столу, прави додатне анализе, размерава тротоар испред Коминга, мери колико су удаљена дрвета  од улазних врата, једном речју предо се послу, ма посвећеник.

Наш привремени логор некако на једвите јаде, осто несрушен и делимично под новим тремом.

На крају радног дана кад је опет испратио оне његове Вилијам из свог аута извадио неотворену шунку, донету од његовог паше из банатско село Велико и још балон вина црног, Карловачко Патријаршијски подрум освештано.

За комплетирање ужитка постаро се Милојко, тако рећи лично, сир крављи ситна кришка и маслинке у три варијанте. Мени маслинке сушене на сунцу и посуте неком травама од којих не препознајем ни једну. Треба ли да напомињем чаше?

[сербон]

Бол  Европа ником не казује

Брзо се прочуло да је екипа капитена Серџона, компактна  и да мимо обичаја нема чарки на релацији извођач надзор и даље према инвеститору.

Дал у сврху провере стања или како било ето ти у понедељак може се рећи рано делегације Утро Инекс, у оболазак градилишта. У то време Серџон обично и није ту а и ако јесте буде сам, а кад је сам  мож да направи неки гаф, ко после да се вади.

Међутим.

Серџон иако сам, сачеко делегацију у саставу финанс директорка Биљана, комерцијални референт  Славка и шеф персонала од нас унапређен у ранг директора наш драги Сецула. Ма не да их је сачеко, проводо их од једног до другог ћошка, склањо летве испед њих да их случајно не млате при пролазу, објашњаво каква су пројектом предвиђена решења, а које се измене морају урадити,  у току градње и што је најважније известио их усмено иако је све већ констатовано и у грађевинском дневнку да су баш све инсталације  толико дотрајале или да не одговарају постојећим стандардима, да се без одлагања морају мењати, а да ће то сигурно знатно утицати на пробој инвестиције.

У двориште само провирили  нису ни спазили да ту има ичег осим депонија шута и материјала.

И Серџон се мало штрецно кад је одма по испраћају ове делегације поздравио шефа инспекцијске службе и грађевинскокомуналног  инспектора  Љубивоја Пиванчевића, кодно име Блум. Једно време тај се надимак и није баш експлоатисо, повучен из употребе, зашто, не би знао. Ал ако би ме пито јел мого гори инспектор да дође, не би , јел мого неомиљенији човек да дође, не би мого. Овај ребечи не пита за порекло.

Серџон, Серџон је тутумаљ за оваке злотворе.

Таман ја пристижем у двориште Кома, благим климоглавом поздрављам пар Блум, Серџон и чујем.

Ова неодложна интервенција је урађена да се не би угрозили здравље и безбедност људи у суседном објекту који је иако под заштитом у лошем стању. Ево погледајте фотографије пре радова, видите, ови овде елементи су претња по безбедност саобраћаја, и једино што би се могло то је донети решење о исељењу, што прелази у надлежност извршног савета општине, знате већ,...

Јој брале кад је Серџон помено извршни савет, све може, само терај.

Да, да разумем. Пирјукићу добро сте то одрадили, мада не би било згодно да трошкове сноси општина, нема такве одлуке, па је компликовано, видите то преко постојеће инвестиције, јел хоћете?

Шта неће, оће Серџон, ал и он је лађа није чамчић да га сваки ветрић шетколи по пучини.

Сад једино не знам ко ће да сноси трошкове које су претрпели станари у личној покретној имовини, знате покућству, доста тога је пропало, ево фотографије, а ово су скице односно диспозиција .

Ма у реду је, колега драги, видите молим вас са инвеститором да вам призна и то.

Ево књиге инспекције хоћете да унесете запажања, да, да  овде код мене у назови канцеларију, да вас упознам,..

Упозна ме Серџон са овим маторим, сем што ми је пружио руку и погледо пола секунде, ал много је, више се нисмо ближили. Нити прозборисмо нит нам се погледи сретоше. Ја не жалим.

Учинак Серџонов са Блумом, обострано потписан записник о инспекцијском пегледу, констатоване чињенице у вези пројектне документације, градилишне документације, и није нађена нити једна једина грешка или недостатак, потписана и књига инспекције уредно.

Серџоне мили брале, мили миле, де си био до сад. Ево и Вилијама.

У делу дворишта  што га сад не видимо мала граја, неки људи нешто уносе, неке пакете, аа керамичке плочице. Лепо од Вилијама нисам тражио, да није Серџон? Бараба матора, како се само сетио.

До окончања сесије само доброта се Комом ширила, ко да је неко тамјаном кадио, мирис до душе продире.

Де се сад навуко на тамјан, ово га Руфија, и он се смешкољи, посто деда поново, јој радости, шта ми је што плачем? Ајмо до оца Рафаила, ајмо.

Ко још оће, Вилијам, после право кући, ајмо.

[сербон]

Из света се не бежи, него одлази

Има већ неко време како се осећа притисак оних што су у Европи дуго боравили, боље рећи дангубили, ал се сад навађају на Ком. Углавном пицани, испрани мозгови, ТВ гледаоци, не знају како је време, ако не чују с екрана. Ова пауза добродошла, па их мало разгрнула, иначе?

Неки су посрнули политички, па их Европа бојкотује, неки су били на вишем нивоу него што им  реално припада, па сад дошло до померања, транзиције, неки опет неће да плаћају  комфор који  се углавном и не користи, неки су били у погрешном навијачком табору, а неки и не знају зашто, ал им је ипак ближи Ком.

Ако ме питаш, мислим да су ови задњи најближи преображају, просветлењу,  катарзи. Пази брале, мени је драго да се човеку деси промена на боље, не она уобразиља, него суштаствена, ал кад почну да ме салећу  не могу им

помоћи никако.

Те ово, те оно, зашто мене не зовете кад се праве цревца на жару, само што сам испратио шурака на воз а он каснио па сам закаснио, пегла жени не пегла него ја мењо кабал до гајтана, усо уље у резервоар за гориво, па ми се зауљио карбуратор, брале шта све чујем, отрпим ал како да наставим даљу причу, шта то ја њему да кажем?

Е Милојко, Милојко, баш си се згужво ко дроња, не умеш са овима а умео си са оним звеканима што се ритају, што не пазе ког ће да звекну а ни како. Ови бре никог не ударају, само су заборавили, шта им је најважније. Још могу да мисле о себи  а богами и о другима, само да се искобељају из овог тунела, мрака што се згусно, и лепи се за трепавице и обрве. Није њима ништа, нису за одстрел, дај им шансу.

Прену ме Вилијам, стигли смо до манастира.

[сербон]

Озго се све види и кад се не вири

Де си бре Милојко, Помаже Бог Љубо. Отац Рафаило само што не трчи и на њему се види радост. Редом му целивасмо руку.Како му рекосмо  за принову, унука Љубисављевог, пита оног млађег искушеника де је кључ од подрума. Мали отрча по кључ а нас отац Рафаило све за астал испод лозе.

Који си ти људино, пита Вилијама, овај генералије.

Аaa, Љубинкин, братанац значи, и оде до подрума, још ником не да.

Које Љубинке, мајка Љубе, немогуће, па баш ми је драго, што нам ниси реко?

Ја ја , није згодно док трају радови, е нека си  баш ми је драго. Ево и ракије, пуна флаша, безбојно стакло а она жута ко дукат, унутра још и храстов крст у дуборезу, од како сам овде први пут пио још није било послужења из оваке флаше.

Сви по једну на искап, из оних Рафаилових напрстака. Да не верујеш сипа Рафаило одма другу,

ово се не догађа често, мора да је матори, ма не знам шта али видим бре чича сија. Чим смо с дугом помиловали једњаке, Рафаило нуди, е замисли чичу

да нуди трећу. Ма у опште не прави питање, не обраћа пажњу, није у домену његовог интересовања.

Док смо прозборили две, нема флаше. Куд се деде? Е такав ти је чича, не да ти да те понесе еуфорија никад. Само трезвена мисао. Зато је његова мерица испуњена, три напрстка, никад више.

Чича ухватио Вилијама под руку и полако према излазу из дворишта, видим да живо мичу усне. Испрати га, па назад, према нама.

Је ли Милосаве имају ли твоја деца компјутер?

Имају ихихи одкад.

А јел ти умеш нешто с њим?

Нисам лош ?

Ајде `вамо.

На спрату конака, у оном реду где су келије на самом почетку ходника ступисмо у просторију, у коју нисам раније улазио. Из ње се може ући у још једну. Те две заједно  па једно  дваестину  квадрата, нема више. У оној другој радни асталић као за првачића  и столица. Монитор, тастатура и кућиште, све намештено у поредак ал не повезано међусобно и није прикључено у струју.

Рафаило ме гледа упитно.

Са` ћу ја то да повежем и укључим.

Завршено. Подигнут систем, виндоуз 95, и сет програма из мајкрософтовог офис пакета.

Ово је све у реду, кажем оцу Рафаилу и искључим.

Милојко сине, имам овде једног искушеника, тешко да ће од њега бити монах, а тео би да не заостане у овоме, можеш ли ми помоћи?

Како?

Па ја ћу да плаћам курс за ово сокоћало а ти да га упишеш и стараш се да научи нешто.

Ко`ко  има година тај дечкић.

Шеснес, пошо  на занат прва година квит, није се уписо у другу.

Чији је?

Оца му нисам видо, Циганин, Аџовић, живи у Аустрији. Довео га ујак, сиротиња, јер није знао шта ће са њим, после мајчине погибије почео да замуцкује.Код мене је четири недеље, има бољитка. Крштено име му Васоје, зовемо га Васко. Из Лисиковице је.

Па јел да га водим вечерас?

Јок, сутра га шаљем аутобусом, зна да дође до Гимназије, ту га сачекај и упиши на курс, пито сам директора, тај курс воде један професор млађи не знам га, и један инжењер из фабрике алата тог мораш знати. После га прати мени. Рачунам да он буде код Гимназије сутра око шес, шес и петнес, одприлике, предавање се завршава око пола десет, има времена да клај клај стигне на аутобус за вамо.

Ништа нема да бринеш.

Де се деде, малиша? А, сад га видим, нек дође.

[сербон]

чији је онај усуд ?

Oтиднем ја у Јелиње неки пута нако и кад није служба. Ако је отац игуман добре воље могу га нешто и питати, мада се не гурам много. Оматорио отац Рафаило па нема времена за доконе ствари. Ако би се нашо ко да празнослови пред њим, он одма устаје и извињава се да има нека неодложна посла, а он каки је посла има коко оћеш. Да не спава не би сав посо посвршавао, што је намерио.

Ономад кад сам био, а дошо сам нешто после јутарње молитве, уђем у трпезарију, све чисто, милина. Седи једна циганка за столом, матора, ил само тако изгледа, цигани брзо живе па брзо и оматоре, са четреспет су већ ихихи старци, а жене им исто. Ова што је спазих није носила ону дрску лепоту, какву знају носити циганке, особито оне  из Галиције, него нако, кукаст нос, дежмекаста. није носила много накита, ко што умеју они, него један прстен на левој руци, и бурму на десној. Очешљана без модирања и марама којом се забрадила скроз пала иза врата.

Поглед јој збуњен и некако уплашен, реко би да тако и дише, плитко и у скоковима.

Седи ти она тако,сама кад сам ја, кажем ти ушо и назвах Бога, она само нешто ситно прошапта, добро ај нема везе.

Не прође мало, ето оца Рафаила.

Ја усто и крено да му целивам руку, ал она би хитрија те испред мене. Ухвати оца за десницу са обе своје руке, целива је, па одма поче са својом муком. Уто ме отац Рафаило погледа, а ја схватих да треба да изађем те тако и урадим. Дан био сув, напољу исто пријатно,  те ти се ја мало прошетам према градини, поред Мораве. Да л` сам биво кол`ко, не знам, и кренем назад. Како прилазим порти видим ону циганку како измиче испред мене, иде према магистрали, још само оних неколико степеница и на путу је.

Е ал оћеш врага. Како згази на други степеник видим паде и не устаје, упиње се ал никако да устане. Ја још триестину корака до ње ал стигоше неке сестре, монахиње из манастира Планинац беху на служби, што су је исто виделе. Помогле би јој да устане ал она ко да и не покушава више. Ко да је легла на оне степенице, некако незграпно, постраначке, глава јој скоро нижа од стопала. Уто се и ја примако, ко велим да помогнем.

Некако је попридигосмо ал жена не може на десну ногу да се ослони, а покуша, тако згрчи лице, види се да је боли. Једна од сетрара журно донесе столицу те је спустисмо  да седне, иначе је онако млохаву не бисмо још дуго држали на ногама.

Не треба бити ортопед па закључити да је ова јадница тешко повређена. Ја сам сведок и пред Богом ако треба, да је нико није саплео, гурно, ма нико јој није био ближе од десет корака, кад је пала. Постојим још који трен ту да се нађем ако би затребало, донеше јој и шећер и воду. Узе  да се поврати ал на силу, поглед јој одсутан. Видим и реко би ова жена има већу муку од повређене, а можда и напрсле ноге.

Би решено да је изведемо на магистралу и одведемо до болнице, јер ови из хитне на телефонски позив, како рече једна сестра, се не јављају. Са још једним мушким што се ту нађе, онако са све столицом је изнесосмо степеништем горе на пут. Јес да смо је нас двојица носили, ал да не би још једне калуђерице, не би је задржали у столици, толико је била немоћна.

Мало почекасмо те је и унесмо у неки простран ауто, што га заустави једна од сестара. Она и седе са њом узе и њену ташну себи у крило, те одоше пут Чаршије, ваљда у болницу.

Ма само што их испратисмо, кад зове ме неко од млађе братије, а сви ме знају по имену, као и ја њих.

Сиђем до пред конак, а овај ми каже да ме тражи игуман.

Никад га нисам видео таквог, смркнут, невољан, ма није за причу, а звао ме? Седи за празним столом на оној излизаној столици са ногама од лескових грана, што се сијају ко да су лакиране. Сад сам успео да му целивам десницу, али је једва врати преко леве која је држала штап, ма више личи на мочугу него на штап који носе старији кад се припомажу у ходу. Гледа ме право у смирено, баш као што он уме, али овај пут тужно да ме језа подилази. Не знам да ли ја да прекинем тишину, ал се суздржах на време. Још неки трен потраја тишина, док сам ја стајао пред игуманом, руку спуштених, и погледом упитним, који је њему сигурно био јасан, а значио је, шта сад да радим.

Разумео сам тај поглед, онако благо заповедно значио је, седи, те се спустих на онај троножац који је стајао преда мном.

Са обе руке скоро у висини главе ослоњене на мочугу што је крајем наслоњена уз подножје зида, и још о седало столице, личило је као да ће сваког трена да замахне и удари кажњавајући ме због нечег.

Како јој је, изненади ме  јасно изговореним питањем. Очи су још сијале тугу.

Знао сам да пита за ону жену циганку што је пала на степеништу, и умало да се направим невешт питајући га за ког се брине.

Мало се угрувала, није ништа опасно, ма није пазила, није ми јасно како да се оклизне на сувим степеницама. Осетих у погледу, да много причам.

[сербон]

дал је ово ...?

Милосаве сине, ја се нисам женио, замонашио сам се рано, ал сам, то ти не знаш, а знају понеки, био побего из манастира. Имо сам деветнест, она дваес шес`.

Овде, ко мало застаде, ал глас остаде раван.

Поглед му не видим, а и плашим се да га видим. Почињем да дрхтурим, нешто ми нелагодно, де ја матори базвркан, што сам ономад научио да се прекрстим  сад да слушам ово. Има отац Рафаило свог духовника, чини ми се да је то неки од стараца из манастира у клисури. Старији и од оца Рафаила. Ал ете га даље.

Игуман открио и крио од владике, те владика и није сазно, иначе би ме расчинио сигурно. Вратио сам се после седамнес дана. Како сам стиго по мраку, није ме нико позно, а игуман ме увати у штали, те ме распаучи каишом подну леђа, добро. Још шес недеља сам чуво стоку и нисам силазио у манастир док ми брада није порасла да нико не посумња. Игуман причо да сам  био у испомоћи некој братији у Херцеговини. Срећа да је било лето те сам мого спавати на ведрини, за јело није проблем, научио сам од маторих чобна како се траже и спремају јестиве  печурке, како се  вади јестиво корење, шта се једе кад нема соли, и још ко`ешта.

Уза стоку сам издељо и изрезбарио и крс` од кленовог дрвета. један брат још вештији од мене ми га је намазо фирнајзом и воском, вид`о си га.

Две године нисам путиру приступо, а пред свако јутрење сам имао по сто метанија испред фреске Светог Димитрија, заштитника мале црквице.

И види Милосаве, кад човек иде стамено, чврсто, мушки, .... јес тако, па и кад не падне, него само посрне, јес, то се памти, он најбоље памти. И ја памтим. Та опијеност држала ме, а и још ме држи, само некако без стиска, овлаш. Кад год би  неку молитву на брзину промрљо, или не би молитвено правло испоштово, долазила би ми.

Некако сва седефаста, нестварна, к`о што је и била, где ме додирне, жмарци ме подилазе, крв јурне где не треба. Ја, и кад је не би видео,  осећо сам да ме она стално гледа. Знао сам ненадано да се постидим, па спустим поглед, или почнем на силу кашљуцати, јер ми се чини да ме гледа. Ником па ни игуману који је био мој старац, нисам дуго смео рећи да ме она гледа. И нисам му ни реко, него ме он једаман пита, гледа те а? Гледа ме, кажем, стално ме гледа. А што се кријеш, пита ме старац, нек те гледа? Ја још више утрнем, уплашим се да би још ко сем старца мого видети како ме она гледа. Почне ми и брада дрхтати, ал не задуго, код трећег бденија би ми боље. Старац тад рече, сад ти њу гледаш, и гледај кад оћеш. И јесам је гледо, али нисам се више бој`о. Нисам се грчио у сну  испод поњаве, нити сам братију избегаво, а и дрхавице су престале.

А знаш ли кол`ко је прошло од тад Милосаве? Много је прошло. Још онда ми је, реко мој старац, да ће требати добрано времена, јес тако реко, добрано времена. Јер сам се предо страсти, а да ме љубав зато заобилази.

А јесам је гледо, одем да риљам, и гледам је, код пчела сам, или код говеда, а гледам је.

А од неког времема поче да је гледам некако друкчије, оћу поглед да јој ухватим, а он тужан, молећив, па и мене туга обузме. И онда се почнем молити да грех наш, ја сам носим, и окајавам. И то је потрајало, ал слава Светом оцу Николи чудотворцу, те ме спреми да понесем терет тај, ја, ко право мушко, а да њу јадницу ослободим.

Има већ дваес шес` година како се представила, никад је нисам заборавио у молитви. И ето данас, данас  ми отежа крст мој, мој  Милосаве. Ал даће Господ  да га поново на своја леђа попнем, морам, јес тако.