Двадесет четврти уторак по Духовдану

[Огњен]

1. Сол. 268 (3:9-13)

Браћо, какву захвалност можемо одати Богу за вас, за сву радост којом се радујемо због вас пред Богом нашим? 10. Ноћ и дан најусрдније се молимо Богу да видимо лице ваше и да допунимо оно што недостаје вјери вашој. 11. А сам Бог и Отац наш и Господ наш Исус Христос да управи пут наш к вама. 12. А вас Господ нека обогати и преиспуни љубављу једних према другима и према свима, каква је и наша према вама, 13. Да би се утврдила срца ваша непорочна у светости пред Богом и Оцем нашим о доласку Господа нашега Исуса Христа са свима светима његовим. Амин.

Лк. 60 (11:34-41)

Рече Господ: Свјетиљка тијелу је око. Ако, дакле, око твоје буде здраво, и све тијело твоје биће свијетло; ако ли око твоје буде кварно, и тијело ће твоје бити тамно. 35. Пази, дакле, да свјетлост која је у теби не буде тама. 36. Јер ако је све тијело твоје свијетло да нема ниједнога дијела тамна, биће свијетло цијело као кад те свјетиљка обасјава свјетлошћу. 37. А кад он то говораше, мољаше га неки фарисеј да обједује код њега. А он ушавши сједе за трпезу. 38. А фарисеј се зачуди кад видје да се најприје не опра прије обједа. 39. А Господ му рече. Сад ви фарисеји споља чистите чашу и здјелу, а изнутра сте пуни грабежа и злобе. 40. Безумници, није ли онај начинио и изнутра који је начинио споља? 41. Али подајте милостињу од онога што је унутра; и гле, све ће вам бити чисто.

Извор: СЛОВО — Данашња зачала - Daily Bible reading - Ежедневные Евангельские чтения

[Огњен]

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Светиљка телу је око (Лк.11,34), а светиљка душе је ум. Када је телесно око здраво, све је око нас, у спољашњем животу, видљиво, и знамо куда и како да идемо и шта да радимо. Тако нам је, при здравом уму, све видљиво у нашем унутрашњем животу, у нашем односу према Богу и ближњима, тј. у свету наших дужности. Ум, тј. виша страна душе, у себи садржи чуло за Божанско, захтеве савести и наду на оно боље у односу на све што поседујемо и знамо. Кад је ум здрав, у души царује страх Божији, чиста савест и невезаност спољашњим. Када, пак, он није здрав, Бог је заборављен, савест храмље на оба стопала и душа се сва погружава у видљиво и поседовано. У том случају у човеку влада тамна ноћ: схватања су спутана, у поступцима постоји незграпност, у срцу неутешна туга. Таквог човека носе текуће околности и он се вуче за њима као што трска бива ношена струјом потока. Он не зна шта је до одређеног тренутка урађено, ко је он заправо и чиме ће се завршити његов пут. Напротив, онај ко има здрав ум, има страх Божији, пажљиво управља својим делима, слуша једино закон савести који даје једнообразно устројство читавог његовог живота, не погружава се у чулност, и окриљује се надањем на будуће блаженство. Због тога је јасан његов поглед на читав ток живота, са свим оним што у њему среће. За њега је све светло, као што је светло ономе кога обасјава светиљка (Лк.11,36).