Двадесет други понедељак по Духовдану

[Огњен]

Кол. 255 (2:13-20)

Браћо, Бог вас који сте били мртви у гријесима и у необрезању тијела вашега, оживи са Христом, опростивши нам све гријехе; 14. Избриса обвезницу која нас својим прописима оптуживаше и бјеше против нас, и уклони је приковавши је на крст; 15. Разоружавши началства и власти, жигоса их јавно, побједивши на њему. 16. Да вас, дакле, нико не осуђује за јело или пиће, или за какав празник,

или за младине, или за суботе, 17. Што је сјенка онога што ће доћи, а тијело је Христово. 18. Нико да вас не обмањује тобожњом понизношћу и служењем анђелима, упуштајући се у оно што није видјео, и узалуд надимајући се тјелесним умом својим, 19. А не држећи се главе из које је све тијело помоћу зглавака и свеза састављено да расте растом Божијим. 20. Ако, дакле, умријесте са Христом за стихије свијета, зашто се држите прописа као да живите у свијету?

Лк. 43 (9:18-22)

У вријеме оно, када се Исус једанпут мољаше Богу насамо, с њим бијаху ученици, и запита их говорећи: Шта говори народ ко сам ја? 19. А они одговарајући рекоше: Једни веле да си Јован Крститељ, а други да си Илија; други опет да је неки од древних пророка васкрсао. 20. А он им рече: А ви шта кажете ко сам ја? А Петар одговарајући рече: Христос Божији. 21. А он им запријети и заповједи да то никоме не казују, 22. Рекавши да Сину Човјечијему треба много пострадати, и да ће га старјешине и првосвештеници и књижевници одбацити, и да ће бити убијен, и трећега дана да ће устати.

Извор: СЛОВО — Данашња зачала - Daily Bible reading - Ежедневные Евангельские чтения

[Огњен]

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Шта говори народ ко сам ја упитао је Господ. Одговарајући, апостоли су изнели мнења која су по народу кружила о Њему, и која су се сва изградила по тадашњем начину схватања: један је говорио да је Он Јован Крститељ, други - да је Илија, а трећи опет, да је неки од древних пророка који је васкрсао (Лк.9,18). Како, пак, данас говоре? Такође различито, сваки по свом обрасцу мишљења. Какав ће одговор дати материјалисти, безбожници и бездушници из рода мајмуна, кад код њих нема ни Бога ни душе? Спиритисти се, слично аријанцима, издвајају одговором који је анатемисан на Првом васељенском сабору. Деисти виде Бога сувише удаљеног од света и, будући у немогућности да у свој систем сместе тајне Оваплоћења, одговарају као евионити, и социнијани. Сличне одговоре наћи ћете и у руском друштву, будући да наведене три врсте људи постоје и множе се и код нас. Ипак, нека је слава Господу што код нас преовладава број оних који искрено верују и који се строго држе апостолског исповедања да је Господ Исус Христос оваплоћени јединородни Син Божији који је још у рају обећан прародитељима нашим као Спаситељ и Искупитељ рода људског. Која ће страна претегнути, једино Бог зна. Ми се молимо за очување светлости Христове код нас и за одгнање таме лажних учења. Ми смо склони злу. Због тога неће бити за чуђење ако лаж заузме прво место. Она већ и сада откривено иде по трговима града, док се раније опрезно чувала од погледа верујућих Хришћана.

[Огњен]

Тумачење посланице Колошанима - Преподобни Јустин Ћелијски

2,13

"И вас, мртве у гресима и у необрезању тела вашег, оживео је с њим опростивши нам све грехе". Људи су мртви у гресима до светог крштења. У крштењу они оживљују Христом за живот бесмртни и вечни, јер им се опраштају сви греси, греси који су их умртвљавали сваком смрћу. Греси располажу са безброј смрти: они умртвљују у човеку ум, разум, и стварају у њему "умну, разумску умртрвљеност - τὴν νοητὴν νεκρότητα";[6] они умртвљују вољу у човеку, умртвљују савест, умртвљују богочежњива стремљења бића људског. Живећи у гресима, људи умртвљују себе за све што је божанско, бесмртно, вечно, за Бога и све што је Божје, а живе, без Бога и против Бога: безбошци и незнабошци. Они су добровољно оруђе греха; слушају грех, и служе му, док он царује у њима. А грех награђује једином наградом коју има: то је - смрт (ср. Рим. 6,12-14.23). У светом крштењу човекољубиви Господ оживљује из мртвих ове добровољне мртваце, јер им опрашта "све грехе", а дарује све свете божанске силе, којима крштени надаље живе. Живе, дајући себе Богу за оруђе правде као они који су живи из мртвих (ср. Рим. 6,13). Заиста, живе "као они који су живи из мртвих", по другипут живи, и то животом који не умире, не престаје, јер живе правдом Божјом која их освећује, а плод тог освећења јесте "живот вечни" (ср. Рим. 6,18.19.22).

2,14

Грехом је род људски осудио себе на смрт. А кроз то и на - робовање ђаволу. Определивши се добровољно за грех, људи су се свим бићем устремили ка злу и, такорећи, дали ђаволу својеручну писмену обавезу - χειρόγραφον = рукописаније да ће му бити послушни. Јер, шта значи грешити, ако не - бити послушан ђаволу и творити вољу његову? Сваки грех је израз ђаволове воље. Грехом, људи су се добровољно обавезали на - смрт, на самоубиство! Место рајске безгрешности, и у њој божанске бесмртности, род људски је добровољно пошао путем греха у смрт, у трулеж, у царство смрти. А грех, и све што он производи, и све што за собом води, све је то уперено против рода људског, "против нас". Све заповести греха, којима смо се обавезали на послушност чим смо се свесно одлучили за живот у греху, све су оне "против нас". Ништа што је од греха није "за нас", па макар изгледало божански човекољубиво. Изабравши грех као начин живота, ми смо сами написали најстрашнију оптужницу против себе, која је у исто време својеручна осуда на смрт. И то својим грехољубљем предали у руке самом ђаволу. И он нас је имао у својим рукама, као своје добровољно робље. Ту нашу пагубну својеручну обавезу Господ Христос је уништио "приковавши је на крст" својим безгрешним телом. Јер у Њему није било греха; и Његова смрт није била последица Његове грешности, него

2,15

Његове љубави за грешнике. Безгрешно тело Његово, распето и мртво, разоружало је поглаварства и власти зла, осрамотило их јавно, и победило их својом смрћу. Јер у њему мртвом нису нашли грех и трулежност већ свесветост и безгрешност. Значи: тело људско није више роб греху; а кад није роб греху, није више ни роб смрти, стога се и не може држати у ропству смрти, у царству смрти. Сва њихова хвала била је грех људски; тиме су се поносили, јер су грехом сав род људски у смрт стровалили, у смрти држали, себи потчинили и у своје беспомоћно робље претворили. А сад: ево тела у коме нема греха. Смрт се нема чиме ухватити за њега, нити чиме држати у њему. О, какав стид за њих - свепобедитеље! Та досада није било таквог тела људског на земљи! Где га смрт пронађе? Зашто смрт узе у себе њега Безгрешног? Та откуда смрт може победити Безгрешнога? Она би могла победити Бесмртнога помоћу греха, једино помоћу греха. Али у овоме нема греха! О, стида за њу, и за господаре њене: поглаваре и власти греха и зла - ђаволе! О, каква немоћ њихова: та ни сам Сатана, и сви скупа са њим, не могу безгрешног Богочовека задржати у смрти! Ето њиховог пораза, ето њихове смрти! Осрамоћени су занавек: оружје им је поломљено, смрт умртвљена, снаге разбијене, силе уништене - Јединим Безгрешним! Од тада настаје њихов вечни пораз, њихова вечна немоћ пред људским бићем; најпре пред Богочовеком, па затим пред свима Његовим следбеницима. Јер грех и смрт немају више власти над Христовим људима. А сви могу постати Христови, јер је Једини Човекољубац за све пострадао, за све смрт примио, за све васкрсао, за све Цркву основао, за све свету тајну крштења установио; за све и све остале свете тајне и свете врлине и свете силе оставио, свепобедне у свима борбама против греха, смрти и ђавола.

Са крсном смрћу безгрешнога Господа престала је наша обавеза према смрти и ђаволу. Јер су нам сви греси опроштени. Нама опроштени, а они сами умртвљени, јер немају више силе "против нас". Ми их Господом Христом побеђујемо све; а најпре, најстрашнијег непријатеља нашег - смрт. "Смрти, где ти је жалац?" где ти је грех, да нас њиме опет убијеш? "Пакле, где ти је победа?" (1. Кор. 15,55). Осуђени на смрт, постали су бесмртни силом Јединог Безгрешног, и побеђују све смрти и све грехе на свима бојиштима. У томе је наша слава, а њихова срамота. Слава људског бића: испунити се "сваком пуноћом Божјом" - Христом. Слава и свемоћ. Бесмртна слава и бесмртна свемоћ христочежњивих бесмртника, јер за њих нема смрти ни у овом ни у оном свету, већ свуда Он, у свему Он - Једини Безгрешни и Једини Свемоћни: Господ и Спаситељ наш Исус Христос.

2,16-17

Хришћани су бесмртници у овоме свету, зато и мисли њихове и бриге њихове треба да су о бесмртном, о божанском, о непролазном. И све у свету да мере том мером бесмртног и божанског. Само ће на тај начин пронаћи праву вредност и прави смисао свему земаљском, временском, пролазном. И умеће разликовати и двојити сенке од стварности, временско од вечног, пролазно од непролазног. И држати се непролазних стварности и вредности, и на њима себе градити, живот свој изграђивати. Тако гледати и на Стари Завет: двојити у њему сенке од стварности. Уствари, цео Стари Завет јс био као сенка Бога Логоса. Сав свет је ишао пред Њим као нека огромна сенка што иде пред својим телом. Сва старозаветна религија је религија сенке за којом наступа њено тело: оваплоћени Бог Логос, Богочовечанско тело Његово - Црква. И заиста је тако: сав видљиви свет није друго до сенка која најављује и објављује тело што иде за њом: оваплоћеног Бога Логоса. Тек Његовим оваплоћењем, и Црквом која је тело Његово, открива се права стварност створених светова: њихова садржина, њихов смисао, њихов циљ. У богочовечанском телу Цркве, не само видљиви него и невидљиви светови добијају своје "тело", своју најтрајнију и најлогоснију стварност. И све оно што је у старом, дохришћанском свету, било најузвишеније: вера изабраног народа, њени врхови праведности и светости: пророци и патријарси, - све су то биле сенке оне једине стварности, која се тек имала јавити, и јавила се оваплоћењем Бога Логоса: телом Њвговим, Црквом. Сам Декалог, сви закони, сви прописи, сва богослужења, водили су овој јединственој стварности - Цркви, били "παιδαγωγὸς εἰς Χριστόν" (Гал. 3,24), вођ ка Христу, васпитач, путовођ који је све водио Богочовеку Христу, као Свебићу, као Свесмислу, као Свециљу свих светова.

2,18-19

Христос у свету: сва Истина божанска у свету, сав Бог у свету, "сва пуноћа Божанства" као тело у свету, σωματικῶς. Нема више колебања, сумње, двоумљења: имамо и знамо истинитог Бога и Господа у нашем човечанском свету; а са Њим имамо и знамо све што нам треба у свима нашим животима и у свима световима. Изаберу ли себи ма ког другог или ма шта друго за божанство, људа падају у идолопоклонство које убија све душе и потапа сва сазнања у мрак, чији је и врх и дно сам пакао. И обожавање Анђелa је идолопоклонство, јер, иако су најсветији после Бога, ипак ни у ком случају не могу заменити јединог истинитог Бога и Господа Исуса Христа. И сваки труд и подвиг, свако понижење и испаштање, које служитељи лажних богова узимају на себе, нису друго до средства којима они свесно или несвесно варају себе и своје присталице. У идолопоклонство падају обично сви људи којима је њихов чулни разум, њихов "ум тела" путовођ у животу. То је и природно, јер чулни разум све и сва мери својим кратким аршином. А зар се тим аршином може измерити Неизмериви? А Он је ето ту, поред њега - у телу свом богочовечанском, Цркви. А робови чулног рлзума гину и убијају себе својим сопственим обманама, "узалуд надимајући се умом тела свог". Међутим, сваки човек може познати Истину, и порасти у све њене бескрајности, ако се свим бићем узида у богочовечанско тело Цркве и свагда држи Главе њене, Богочовека Христа. Јер "држећи се Главе, од које све тело помоћу зглавака и свеза држано и састављено, расте растом Божјим", расту тим растом и сви они који сачињавају то тело. Захваћени тим рашћењем, сви чланови Цркве, сваки по мери своје ревности, расту "у човека савршена, у меру раста висине Христове" (Еф. 4,13). Кроз све те тајанствене и свете развоје све чланове Цркве води сама Глава Цркве, Господ Христос. Главно је, држати се Главе. Јер без ње нема живота ни телу као целини ни њима, саставним деловима тела. При томе рашћењу све што је у човеку "расте растом Божјим", а најпре његов ум, који се постепено благодаћу сједињује са умом Христовим, те прави хришћани имају "ум Христов" (1. Кор. 2,16). Само тако ум људски долази до Свеистине, доживљава је као суштину свога бића и постиже своје божанско и вечно назначење.

А како се можемо држати Главе - Христа? Живећи њеним светим мислима, светим осећањима, светим силама, светим благовестима; испуњујући њену свету вољу, изражену у светом Еванђељу; руководећи се њоме у целокупном животу. Другим речима: ми се држимо Главе, када смо свим бићем у телу њеном и потпуно живимо његовим животом. Тако, једино тако је сваки од нас свим умом својим у Христу = Истини, и не може га заробити никаква "философија по казивању људском, по стихијама света", јер одмах увиди да је свака од њих ништа друго до "празна превара". А у Цркви, а у Христу сва се Истина оваплотила, учовечила и очовечила, постала човек. Истина = човек. Ето ко је Христос и шта је Христос. А када се сва Истина могла оваплотити, и оваплотила се у човека, значи: човек је саздан да буде тело Истине, оваплоћење Истине. Главна благовест Богочовекова је ово: бити човек није друго него бити оваплоћење Истине.

"Христос је, као Творац и Уредитељ, глава и Анђелa и људи. Од Христа је све тело Цркве - πᾶν τὸ τῆς Ἐκκλησίας σῶμα. Рекавши "тело", свети апостол спомиње и оно што је својствено телу. Све тело Цркве, вели он, преко свеза и саставака снабдевано од христа сваком благодаћу, расте растом по Богу. А какво је то рашћење по Богу? Рашћење не телом, него живљење по Богу -τῇ πολιτεία κατὰ Θεὸν."[7] "Господ Христос је глава целе Цркве; а Црква је тело Његово. Тако, из Њега цело тело Цркве има и само своје биће - τὸ εἷναι, и своје добробиће - τὸ εὗ εἷναι. Ко отпадне од Њега, одмах пропада. Јер као што се осећајни дух из мозга предаје целоме телу преко нерава, и од главе је сваки осећај и сваки покрет, - тако се и цело тело Цркве снабдева од Христа, тојест прима живот и духовно рашћење. А када оно има то? Када је сједињено са Њим. Јер у таквом случају Дух Свети снабдева тело рашћењем. Јер ако тело није везано и сједињено са главом и са самим собом, онда не бива ни снабдевања Духом, ни рашћења Богом, тојест најбољег живљења по Богу.[8]

2,20-22

Живот у Христу је живот у васцелој Истини. Онда се не живи ни светом, ни ради света; не служи свету, ни стихијама света. Човек је сав у Христу, и зато сав умро "стихијама света": не гледа у њима ни извор живота, ни извор истине, ни извор сазнања. Свакој твари он зна вредност и место; никада ниједну не боготвори, иако се односи према свима као логосним творевинама. Човек је у свету да Богом Логосом влада светом, стихијама света. А он то може ако је испуњен животворним и божанским силама Бога Логоса. А њима се испуњује ако живи у светом телу Бога Логоса, Цркви. Ван Цркве, људи робују стихијама света, не владају над њима. Они у појединим стихијама виде своју судбину, или руководиоце своје судбине, приписују им творачке, стваралачке и промислитељске силе; поштују твар, не поштују Творца; служе творевини, одбацују Створитеља (ср. Рим. 1,21-25). "Не дохвати се, не окуси, не дотакни!" Све су то прописи помоћу којих се робује стихијама света као нечем моћнијем, умнијем, божанскијем од људи. Уствари, "све је то на погибао ономе који чини": јер се показује као стварипоклоник, као идолопоклоник, који служи твари а не Творцу. Када је Бог Логос оваплоћени у нашем свету, онда је ту и сва мудрост божанска, и сва сила, и сва моћ. Колико пак човек мора бити и слеп, и глув, и безуман, и мртав, па да и даље живи "по заповестима и наукама људским". А шта је у њима? Зар не оно што је само "на погибао ономе који чини".