Ikone: Crkva naspram Svetog Pisma

[Искушеник]

Prema jednoj od definicija, Ikona (gr. εἰκών – slika, obraz, predstava) je slika na drvetu, platnu ili kamenu sa likom Isusa Hrista, Bogorodice, drugih svetitelja, anđela ili drugih događaja vezanih za istoriju crkve i Sveto pismo. Prisutne su u svim pravoslavnim hramovima, gde se postavljaju na ikonostase i zidove. Ikone se ugrađuju u razvijeni ikonostas po određenim crkvenim kanonima.

Prema pravoslavnom učenju, u kome se čuva ovaj način opštenja sa Hristom koji je „ikona Božja”, dvodimenzionalni likovi Sina Božjeg, Bogorodice, anđela i svetitelja „nisu ukras nego vizuelno saopštavanje nevidljive božanske stvarnosti”.

Molitve na Nedelju pravoslavlja, koja se na taj način služi jedanput godišnje, sećanje su na dramatičnu borbu i pobedu koju su učitelji pravoslavlja i tada jedinstvene hrišćanske crkve, u 8. veku, odneli nad – ikonoborcima, protivnicima ikone.

Pravoslavne crkve i do danas slave Nedelju pravoslavlja ili Čistu nedelju – kraj prve nedelje strogog Vaskršneg posta i dan koji se u hrišćanstvu slavi kao uspomena na pobedu poštovanja ikona.

U većini pomesnih pravoslavnih crkava ikone se iznose i nose oko hramova, a često i kroz ulice u litijama. Obred se završava molitvom za mir i jedinstvo u crkvi i povratak onih koji su „odstupili od pravoverja i pravoslavlja koje čuva prvobitnu hrišćansku dogmu, gde spada i poštovanje ikone koja je vizuelna interpretacija Svetog pisma“ – veruje pravoslavna crkva.

Međutim, bilo je i onih koji nisu delili isto mišljenje, Ikonoborci. Ikonoborstvo je verski pokret protiv ikona, freski, kipova, relikvija i drugih vizuelnih predstava i verskih objekata u okviru sopstvene religije. Tokom istorije se uglavnom javljao u judaizmu, hrišćanstvu i islamu. Ikonoborci najčešće smatraju da je klanjanje ikonama idolopoklonstvo.

U istočnom hrišćanstvu se ikonoborstvo javilo u 6. i 7. veku, da bi tokom jednog perioda u 8. veku postao državnom politikom Vizantije. Na Sedmom Vaseljenskom Saboru 787. godine u Nikeji ikonoborstvo osuđeno kao jeres, a ikone su ponovo uvedene kao predmet poštovanja. Tokom hrišćanske reformacije u 16. veku u Evropi, ponovo se javio pokret ikonoborstva među protestantima koji su iništavali verske slike i objekte.

Mnogi hrišćanski vernici su obožavali ikone i kipove, ljubeći i moleći ispred njih, verujući kako će im molitve biti delotvorne – što su neki tumačili kao nastavak paganskog idolopoklonstva. Tako dolazi do velikih razmirica između ikonoboraca (protivnici ikona) i ikonofila (pristalice ikona) koje traju među hrišćanima i do dana današnjeg.

Pravoslavna crkva uči da je; „ikona mesto blagodatnog prisustva, Hristove pojave (a dalje Bogorodice, svetaca, uopšte onih koji se na ikonama pojavljuju) radi molitve njemu. Vernik se moli pred Hristovom ikonom kao pred samim Hristom, koji je pred njim u Svojoj ikoni.

Potreba da se pred sobom ima ikona proističe iz konkretnosti religijskog osećnja, koje se ne zadovoljava samo duhovnom kontemplacijom, nego traži i neposrednu, opipljivu blizinu, kao što je to prirodno za čoveka sačinjenog od duše i tela.

Poštovanje svetih ikona zasniva se na samoj sadržini lica ili dogadjaja na njima predstavlljenih, nego i na veri u ovo blagodatno prisustvo koje daje Crkva na osnovu osvećenja ikone. U osvećenju ikone imamo molitvoslovlje kojim se ustanovljuje veza izmedju prvoobraza i obraza, predstavljenog i predstave. Kroz osvećenje u ikoni Hrista zbiva se mistični susret sa Hristom onoga koji se moli. A ovo važi i što se tiče ikone Bogorodice i svetaca koji u svojim ikonama kao da nastavljaju život na zemlji u svojim pojavama.

Snagom ovog blagodatnog prisustva kroz ikonu se može pružiti pomoć, koja kao da dolazi od samih onih koji su na njoj predstavljeni, i u tom smislu, principijelno, svaka ikona koja je dobila svoju silu, to jest koja je osvećena, jeste čudotvorna.“

No, nasuprot ovoj tvrdnji na oko 180 stepeni, stoji 2. Božija zapovest: „Ne gradi sebi lika rezana niti kakve slike od onoga što je gore na nebu, ili dolje na zemlji, ili u vodi ispod zemlje. Nemoj im se klanjati niti im služiti, jer sam ja Gospod Bog tvoj, Bog revnitelj, koji pohodim grijehe otačke na sinovima do trećega i do četvrtoga koljena, onijeh koji mrze na mene; A činim milost na tisućama onijeh koji me ljube i čuvaju zapovijesti moje.” 2.Moj.20.4-6.

Crkveno učenje i Biblijsko učenje

Strašna je suprotnost između onoga što govori Bog i onoga što crkva uči!

Zašto je tako stroga ova zapovest? “I progovori Gospod k vama isred ognja; glas od riječi čuste, ali osim glasa lika ne vidjeste; I objavi vam zavjet svoj, koji vam zapovjedi da držite, deset riječi, koje napisa na dvije ploče kamene. Zato čuvajte dobro duše svoje; jer ne vidjeste nikakoga lika u onaj dan kad vam govori Gospod na Horivu isred ognja, Da se ne biste pokvarili i načinili sebi lik rezan ili kaku god sliku od čovjeka ili od žene, Sliku od kakoga živinčeta koje je na zemlji, ili sliku od kake ptice krilate koja leti ispod neba; Sliku od čega što puže po zemlji, ili sliku od kake ribe koja je u vodi pod zemljom; Pazite da ne zaboravite zavjeta Gospoda Boga svojega, koji učini s vama, i da ne gradite sebi lika rezanoga, slike od koje god tvari, kao što ti je zabranio Gospod Bog tvoj.“ 5.Mojsijeva 4,12.15-18,23.

Nemački teolog Hans Hajnc piše: “Pošto je Bog sasvim drugačiji u odnosu na nas, ne može se ni prikazivati.“ Isus Hristos kaže: „Bog je duh, i koji mu se mole, duhom i istinom treba da se mole” Jovan 4,24. Čovek ovde dodiruje samo srce istinske religije: Bog nije na raspolaganju, On je druga dimenzija „Koji sam ima besmrtnost, i živi u svjetlosti kojoj se ne može pristupiti, kojega niko od ljudi nije vidio, niti može vidjeti, kojemu čast i država vječna. Amin.” 1.Tim. 6,16. On nije ljudska projekcija. On stoji iznad sveg ljudskog mišljenja i delanja “Jer misli moje nijesu vaše misli, niti su vaši putovi moji putovi, veli Gospod“ Isaija 55,8. Kao Sveti, Nevidljivi, kao Bog koji se otkriva kroz Reč” Hans Heinz:Radikale VVeraenderungen stehen bevor,Advent-Verlag,Zuerich 1991,p.93.

Pogledajmo crkveno učenje o ikonama u svetlosti drugih biblijskih stihova!

Crkva uči: Vernik se moli pred Hristovom ikonom kao pred samim Hristom, koji je pred njim u Svojoj ikoni.

Biblija kaže: “Kad smo dakle rod Božij, ne treba da mislimo da je Božanstvo kao ikone zlatne ili srebrne ili kamene, koje su ljudi majstorski načinili po smišljanju svome.” Dela apostolska 17,29.

Crkva uči: Potreba da se pred sobom i sa sobom ima ikona proističe iz konkretnosti religijskog osećanja, koje se ne zadovoljava samo duhovnom kontemplacijom, nego traži i neposrednu, opipljivu blizinu, kao što je to prirodno za čoveka sačinjenog od duše i tela.

Biblija kaže: “Ali ide vrijeme, i već je nastalo, kad će se pravi bogomoljci moliti ocu duhom i istinom, jer otac hoće takovijeh bogomoljaca. Bog je duh; i koji mu se mole, duhom i istinom treba da se mole.” Jovan4.23,24.

Crkva uči: Kroz osećanje u ikoni Hrista zbiva se mistični susret sa Hristom onoga koji se moli.

Biblija kaže: “A koji drži riječ njegovu, u njemu je zaista ljubav Božija savršena; po tom poznajemo da smo u njemu.” 1.Jovanova 2,5

Istorijsko poreklo ikona

“Umetnička domovina ikone je drevni Egipat (naročito pogrebni portreti jelenističke epohe).Vizantija, nastavnica i naslednica Jelade, jeste domovina hrišćanskog ikonopisa; ovde je on imao nekoliko perioda rascvata. Odatle je ikonopisna umetnost prešla u balkanske zemlje i Rusiju, gde je dostigla svoj najviši razvoj oko XV veka u Moskvi i Novgorodu.” Sergej Bulakov:pravoslavlje, Književna zajednica Novog Sada,Novi Sad 1991,p.213.

“Kanonsko poštovanje ikona zasniva se na odlukama VII vaseljenskog sabora” – piše Bulgakov u pomenutoj knjizi (p.208). A ovaj sabor je održan u Nikeji daleke 787.godine, ali daleke u odnosu na Hrista i apostole. Apostolu Pavlu nije bio potreban mistični susret sa Hristom u ikoni. On piše: “Jer po vjeri živimo a ne po gledanju.” 2.Korinćanima 5,7.

Poslednje reči crkve bile su: Svaka ikona koja je dobila svoju silu, tj. koja je osvećena, jeste „čudotvorna“.

Međutim poslednju reč, mi adventisti verujemo, ipak ima Biblija: “Šta pomaže rezan lik što ga izreza umjetnik njegov? šta liven lik i učitelj laži, te se umjetnik uzda u djelo svoje gradeći nijeme idole? Teško onome koji govori drvetu: preni se! i nijemu kamenu: probudi se! Hoće li on učiti? Eto, obložen je zlatom i srebrom, a nema duha u njemu.” Avakum 2,18.19.

http://www.adventisti.us/ikone-crkva-naspram-svetog-pisma/#more-2192

[Искушеник]

А сад браћо Сектолози- Теолози, аргументовано разбијте ове глупости и заблуде заблуделих Адвентиста.

Можда се читајући то, неки Адвентиста запита каквој цркви припада.

[Дарко]

Хвала брате на овом питању.

На почетку ћемо нагласити једну много битнију ствар, а то је како тумачити Св. Писмо. Наиме, адвентисти као и сви остали секташи су чврсто уверени да само они поседују истину, а једна од тих одлика је као и код свих секташа Sola Scriptura (само Писмо). Али, заборавили су једну јако битну ствар, а то је: Пошто је само Свето Писмо настало у окриљу Цркве, оно је и писани израз његог предања, па се ван њега не може правилно ни појмити. Апостолско Предање је, као предање искуствене истине, незаменљив водич за поимање и правилно тумачење Светог Писма. Предање је истинито тумачење Светог Писма. Ако се узме у обзир да секташи не познају чак ни основе Ерминевтике, па чак ни адвентисти који су ми нон - стоп говорили како је она битна за правилно разумевање Св. Писма, онда нас неће зачудити њихово ''неразумевање'' учења о икони у Цркви.

Позивати се на старозаветне делове текста Светог Писма да би се оправдало иконоборство нема никаквог основа јер је текст Старог Завета писан у специфичним околностима и временима и у дугом временском периоду и што је најбитније текстови су настајали у временима када се јеврејски народ налазио на историјским прекретницама, и зато кад читамо текстове из Светог Писма Старог и Новог Завета морамо расветлити ситуацију у којој је текст настао, тј морамо се запитати: Ко је тај који говори? Ко су слушаоци? Која атмосфера влада у извесној ситуацији? Какав учинак жели да се постигне?

Сад кад смо навели основне појмове који су битни за правилно тумачење можемо прећи на тумачење секташких ''необоривих'' тврдњи о непоштовању иконе.

Почећемо одговор са тиме што ћемо адвентисте на самом почетку исправити по питању времена почетка иконоборства. Наиме, у свом тексту су навели да се појавило у 6. и 7. веку док постоји податак да је на Елвирском (Гранада) сабору 300. годи‐ не била је издата наредба против зидног живописања по црквама. Ево 36. правила: „Placuit picturas in ecclessis esse non debere, ne quod colletur aut adoratur in parietibus depingaturʺ, тј. одлучено je да су живописани ликови у црквама непотребни, те да се оно што је изображено на зидовима не кити и не обожава.

Ову одлуку против икона неки су покушавали да протумаче у смислу заштите икона и то 1) од светогрђа прогонитеља хришћана и рушилаца храмова, и 2) од карикатуриста и потсмешљиваца из јудејских и паганских редова.

Међутим, мотив овог канона уопште није тај, него је очигледно иконоборачки. Због тога је прихваћено становиште да се ова наредба протумачи као директна борба против лажних иконопоклоника, тј. против паганског екстремизма који је продро у хришћанску средину и уплашио оце сабора. Значи да је од самих почетака постојала чисто унутрашња, и у црквеном смислу, дисциплинска борба против иконопоштовања. Ето, дали смо им још јачи аргумент против икона него што су они нама.  

Погледајмо књигу Изласка 20, 4-6: Ако бисмо узели у обзир само 4. стих дошли бисмо до закључка да никад не бисмо смели нацртати слику, фотографисати, јер бисмо кроз тај начин могли себи начинити нешто ''од онога што је горе на небу или доле на земљи...'' Али ако погледамо 5. стих видећемо две кључне речи: ''Немој им се клањати нити им служити, јер сам ја Господ Бог твој...'', те стога ове речи потпуно мењају концепт 4. стиха јер јано указују на идолопоклонство којег је Израиљ требао да се клони, јер су сви околни народи били многобошци, и уопште дуга заповест нам забрањује да икоји предмет у свету, било природан или вештачки направљен ставимо покрај Бога или изнад Бога. Никога и ништа у свету човек не сме обожавати осим јединог правог Бога. Такође, имамо ситуацију где Бог наређује да се израде херувими који ће стајати изнад ковчега Завета и да се извезу херувими на завеси Скиније, да ли то можемо схватити као да је Бог контрадикторан? Или кад испуњава Соломонов храм својом силом у којем су били изображени херувими на зидовима, завесама, стубовима итд?

У књизи Поновљених закона наведени цитат говори следеће: Бог се јавио у виду гласа из огња зато што је рекао Мојсију: ''Не може човек мене видети и остати жив''. У другом делу наведених стихова опет се говори да се Израиљ чува идолопоклонства, јер се у наставку опет помиње да се Изараиљ не превари и да им се не почне клањати и служити им.

По изјавама Ханса Хајнца да се закључити да он није ни веровао да је Христос Бог јер заборавља следећи речи:''Бога нико никада није видео, Јединородни Син који је у наручју Оца, Он Га објави'' (Јн 1,18).

Што се тиче речи у Јн 4,24 код св. аве Јустина налазимо следеће: Свети Златоуст вели: Дух Свети се назива огњем - ради означења топлоте благодати коју Он изазива, и истребљења грехова; а водом - да се изрази чистота и обновљење које Он даје душама које Га примају.

Наводећи Спаситељеве речи: "Бог је Дух; и који му се моле, духом и истином треба да се моле", Свети Златоуст вели да је ту реч о Цркви: "јер је њој својствено истинско и достојно Бога поклоњење Богу".

То још значи: Христом треба да се моле, јер је Христос - Истина (Јн. 14,6), и који Њиме живи - живи Истиином, и тако цео живот свој претвара у служење Богу истином, у богослужење истином. Све што је требало да у речима остави од овоје Истине, Христос је оставио у светим речима свога Еванђеља. А себе цела оставио Цркви, и ко у Цркви живи - Њиме живи, Њиме који је истина и живот.

Речима ''Бог није на располагању'' у суштини говори да се Бог уопште не брине о нама јер како ће се бринути о нама ако нам није доступан, јер овим речима директно долази у конфликт са ап. Павлом који каже: ''Да траже Господа, не би ли Га додирнули и нашли, мада Он није далеко ни од једнога од нас'' (Дап 17,27).  По томе како тумачи речи из посланице ап. Павла Тимотеју опет се може доћи до закључка да дотични не верује у Христа као Бога (пошто тумачи буквално као и сви протестанти, мада су ми овакве аргументе давали и ЈС  confused), али у поређењу са Јн 1,18 долазимо до правог закључка.

Речи из Исаије 55,8 немају никакве везе са иконама и дотични господин је мало залутао у овом случају. У овим стиховима се прави прво јасно раздвајање између Бога и света. На овај начин се у основи разграђује и превазилази аналогија између Бога и човека. Бог је потпуно нешто друго од човека. Он је свету потпуна другост коју човек не може да схвати (било би добро када би неко поставио тему у подфоруму Стари Завет - Монотеизам: разликовање Бога и света).

У Дап 17,29 мисли се на следеће: Није рекао: "Не смете мислити да божанство треба да буде слично злату или сребру", него се смирено изразио: Не треба да мислимо. Запазите, како је у своју беседу увео натчулни предмет, јер ми са представом (појмом) о телу сједињујемо и представу (појам) о растојању.

Што се тиче 1 Јн 2,5 налазимо следеће: ''Љубав према Христу је она сила која подстиче, одушевљава и даје моћи човеку да држи заповести његове (Јн. 14,21). Христопознање је плод христољубља. А христољубље се изражава у држању заповести Христових, Еванђеља његовог. Јер, Еванђеље од почетка до краја и сачињава све заповести његове. Еванђелски практичар, еванђелски прагматичар зна Христа и истину о Христу, јер љуби Христа. Ко хоће да провери, и измери себе, своје знање о Христу, нека погледа на своја jеванђелска дела; а ко хоће да провери колико воли Христа, нека опет погледа на дела своја еванђелска. Она ће му тачно казати и колика је љубав његова према Христу и колико је знање његово о Христу. Зато свети Богослов благовести: „А који држи реч његову, у њему је заиста љубав Божја савршена ‐ τετελείωται; по томе познајемо да смо у њему“. ‐ Сва из љубави, jеванђелска дела јој се на тај начни достојно одужују што се она кроз њих усавршава и достиже своје савршенство. А савршена је љубав ‐ када? Када сву душу човекову кроз jеванђелски живот унесе у Христа, и она свим бићем живи у Њему и ради Њега. Савршена љубав држи све заповести Христове: „По томе познајемо да смо у Њему“. Нема ли тога у нама ‐ нисмо у Њему, већ у себи или у супротном Њему.''

Што се тиче навода из књиге Сергеја Булгакова ''Православље'' у овом моменту не могу о томе писати јер тренутно немам наведену књигу код себе па не знам напамет шта је истргнуто из контекста, што је специфично за њих.

Али, могу одговорити на тврдњу да се канонско поштовање икона заснива на одлукама VII Васеленског Сабора, што није тачно јер су се иконе поштовале много векова пре наведеног Сабора.

''Археолошка ископавања (1932. г.) професора универзитета М. И. Ростовцева, која је он вршио у римском граду Дура на Еуфрату, пружају нам документоване податке да су се већ половином III века хришћанске цркве, па чак и јудејске синагоге (!!) осликавале сценама из Старог Завета, а хришћанске цркве и из jеванђелске историје.'' (Антон Карташов, Васеленски Сабори II, стр. 194).

2 Кор 5,7: Наши су светови бескрајни и безбројни, тајанствени и божански, зато се у овом видљивом свету оријентишемо не видом него вером, не гледањем него поверењем у Господа који нас води кроз све светове. Зато премудри апостол изјављује: "Јер вером ходимо а не гледањем".

Наш телесни вид је врло ограничен и врло слаб: види само површину видљивог света, и то само једног бесконачно малог дела видљивих васиона; а у дубину, а у висину, продире само неколико милиметара у поређењу са бесконачним пространствима безбројних васиона. И наш тако бедан телесни вид, окренут према Христовим божанским духовним световима, шта може видети од њих? Ништа, ништа, ништа! Зато "вером ходимо а не гледањем", јер су наши светови, Христом Богом створени и отворени, безбројни и бесконачни, за телесни вид несагледни и непрозирни. Зато "вером ходимо" кроз њих, кроз све што је Христово. Да, "вером а не гледањем".

Јер шта ми и од овог видљивог, материјалног света видимо својим телесним очима, шта? Само кору света, а оно што је унутра, језгро света, ми не видимо. А како бисмо тим видом могли кретати се по Христовмм световима? А они су сви духовни, и ко зна у каквим све димензијама постоје, и крећу се, и сазнају се, и осећају се! Са Христом: ми ходимо из једне невидљивости у другу, из друге у трећу, и тако - у безброј невидљивости. Истина Христова? То је огроман духовни свет, једна божанска невидљивост, коју доживљујемо вером као неодољиву стварност; и уколико је доживљујемо, утолико она постаје за нас стварнија, и бескрајнија, јер је са сваке стране божанска, и стога сваком својом страном понире у божанске бесконачности и безграничности, које су невидљиве. Па љубав Христова, па доброта, па лепота, - све саме невидљивости божанске, али врло стварне и врло реалне, толико стварне и реалне, да су према њима наше земаљске стварности што и паучина према челику.

Кроз све то ми "вером ходимо а не гледањем", јер је наш телесни вид и ограничен и слаб и смртан, да би могао издржати визију свих тих сунчано сјајних безбројних божанских невидљоивости, које су у Христу реалније од свега што ми називамо реалним. Да, "вером ходимо". А шта је еера?

"Вера је обелодањивање, доказивање, очитовање, очигледност невидљивих ствари: гледање невидљивога, живљење невидљивим и у невидљивом. Вера има свој вид којим види оно што је невидљиво: види невидљивости божанске. Невидљиво постаје видљиво, то је основно чудо, и стварност, вере наше: јер је невидљиви Бог постао видљив оваплотивши се, очовечивши се, и отворио нам пут у све своје божанске невидљивости.

Вера у Христа је несравњено савршенији вид од нашег телесног вида, јер ако гледа и види (2 Кор. 4,18), гледа и види оно што је невидљиво, што је вечно, тојест оно што сачињава предмет еере, суштину вере. У самој ствари, и наш телесни вид, не заснива ли себе на вери?

Несумњиво заснива. Јер ми верујемо да је свет онакав каквим га видимо. То значи, ми заснивамо свој вид, и сву његову делатност, на вери. Гледајући воду, ми верујемо да је то вода. А под микроскопом, какав свет претставља вода!

Само, то су указања и символи онога што у огромним размерама јесте вера по себи. Овај наш телесни вид дат нам је као прирпема за онај главни, духовни наш вид, који нам даје вера. И зато што нам је Господ Христос дао веру као бесмртни вид, који нас води не само кроз овај него и кроз све невидљиве божанске светове, она је несравњено сигурнији вођ и путовођ него телесни вид наш. Са тим видом, ми се не бојимо иикакве таме, никаквог мрака, и осећамо се сигурни, па ишли кроз овај свет или кроз невидљиве светове Божје. Стога свети апостол и благовести у име нас хришћана:

Авакум 2, 18-19: Такође се као и у претходним главама говори о идолопоклонству јер се говори о ''немим идолима'', што нас опет, по ко зна који пут врача на почетак приче, да сви секташи, немајући предања морају да интерпретирају Библију према својим потребама да би оправдали своја учења, и такође је врло битна ствар, да богословски приступ не сме да буде оптерећен предрасудама , јер богословски ставови морају да буду засновани на Предању, као развојној линији смисла и значења текста.

Овај текст бих завршио оросом VII Васеленског Сабора:

„Кратко речено, ми чувамо сва црквена предања, која су утврђена за нас писмено или без писања и то без новотарија. Једно од так‐ вих предања је и изображавање Иконописом, пошто је то у сагласности са причом о еванђељској проповеди, што нам служи као потврда аутентичног, а не привидног Бога Логоса; јер ствари које узајамно указују једна на другу, несумњиво и да појашњавају једна другу.

Зато, ми ходећи главним друмом, те следећи благоречиво учење светих отаца и предање католичанске Цркве и Духа Светога који у њој пребива, са великом брижљивошћу и промишљеношћу одлучујемо, те можемо рећи: слично изображавању часног и животворног Крста, стављати на свете Божије цркве, на свештене сасуде и одежде, на зидове и на плоче по кућама и по путевима, часне и свете иконе живописане бојама или урађене у мозаику, или од неког другог природног материјала, и то иконе Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, непорочне Владичице наше Свете Богородице, исто као и иконе поштованих анђела, и свих светих и преподобних мужева Цркве.

Јер што се чешће они, приказани на иконама, гледају, утолико ће се пре код оних који их посматрају, пробудити сећања на прототип и на љубав према њима, и додајемо још, да се они чествују целивањем и смерним клањањем, ‐ τνμητικὴν προσκὺνησιν и тo не оним, према нашем веровању истинским служењем, ‐ λατρείαν, које доликује само једној Божијој природи; него чествовање према оном обрасцу, како се оно указује часном и животворном Крсту, св. Еванђељу и осталим светињама; и то тамјаном и паљењем свећа, онако како су то радили, према благочестивом обичају и древни православни верници.

Јер част која се указује том лику, досеже до прототипа, па се онај који се клања икони, поклања истовремено и изображеној ипостаси на њој.

Ево, такво је учење наших светих отаца, тј. предање католичанске Цркве, које с краја на крај земљине кугле прихвата Еванђеље.

Онима пак, који се усуђују да другачије мисле или уче, или у складу с непобожним јеретицима одбацују црквено предање и измишљају некакве новотарије; или одбацују нешто што је посвећено цркви, Јеванђеље, изображени крст, или иконично живописање, или свете мошти мученика; или онима који нешто смишљају лукаво и подмукло ради понижавања било којег предања које је прихваћено у католичанској Цркви; или онима пак који профано употребљавају свештене сасуде или свете манастире, ми наређујемо:ако су то епископи или клирици, лишити их чина; ако су пак монаси или световњаци ‐ изопштити их из Црквеʺ!

У тексту су коришћени следећи материјали:

Св. ава Јустин Ћелијски - Тумачење јев. по ап. Јовану, 2 посл. Коринћанима ап. Павла, посл. ап. Јована;

Св. Теофилакт Охридски - Тумачење дела Апостолских

Антон Карташов - Васеленски Сабори II

Св. Јован Дамаскин - Тачно изложење православне вере

[Искушеник]

hvala hvala

Брате Дарко!

[Искушеник]

Додао бих и то да је свети Апостол и Јеванђелист Лука је први православни иконописац

[Дарко]

molimmmmm брате Искушеник  hvala и 

Заборавих то за ап. Луку да напоменем, али две главе боље мисле него једна  confused

[Искушеник]

Их, по овом тексту горе, рекло би се да мислиш за неколико глава  :0104cheesy:.

[Дарко]

Чини ти се  :0104cheesy:, али хвала  у сваком случају  ekstra

[karadjordje]

Додао бих и то да је свети Апостол и Јеванђелист Лука је први православни иконописац

То је по предању које нажалост не можемо да потврдимо. :0104cheesy:

[Искушеник]

Да, јесте.

Али, то Предање има јаке и дубоке корене.

:0104cheesy: ekstra

[karadjordje]

Да, јесте.

Али, то Предање има јаке и дубоке корене.

sHa_sarcasticlol мајкл

Не спорим да има коријене али не знам да ли се слажеш са мном да није потврђено.Ако мислиш да је потврђено да ли би могао дати референце?Неке записе из првог вијека?

[Искушеник]

Да,да, па није потврђено, нисам чуо да јесте званично.

Не знам да ли знаш, сматра се да је Тројеручица дело ап. Луке иконопосано на дасци на којој су ручавали Богородица и Христос.

[karadjordje]

Да,као и икона Светих Апостола Петра и Павла.Има и још једна која му се приписује.

[ходочасник]

Ја не могу да схватим зашто је нама потребно празнословити о секташима (види Псалам 1). Далека им била њихова "мудрост".

Две хиљаде година и безбројни мученици стоје иза ИСТИНЕ Православља и то би требало бити доста за свакога. Ко има уши, нека чује. Ко има очи, нека види.

Господе Исусе Христе, помилуј нас православне!

[karadjordje]

Брате,Свети Атанасије Велики није празнословио кад је писао о Арију а било је до тада сијасет мученика који су стајали као потка истини Православља. sHa_sarcasticlol