Десети четвртак по Духовдану

[Огњен]

2 Кор. 167 зач. (I, 1-7).

Павле, апостол Исуса Христа по вољи Божијој, и брат Тимотеј Цркви Божијој која је у Коринту, са свима светима који су у читавој Ахаји: Благодат вам и мир од Бога, Оца нашега, и Господа Исуса Христа. Благословен Бог и Отац Господа нашега Исуса Христа, Отац милосрђа и Бог сваке утјехе, Који нас тјеши у свакој невољи нашој да бисмо ми могли тјешити оне који су у свакој невољи утјехом којом нас саме тјеши Бог; да као што су страдања Христова обилна у нама тако је кроз Христа обилна и утјеха наша. Ако ли се мучимо за вашу је утјеху и спасење које се постиже подношењем оних истих страдања која и ми трпимо; ако ли се утјешавамо, за вашу је утјеху и спасење; и надање је наше поуздано за вас, знајући да као што сте заједничари страдања тако сте и утјехе.

Мт. 88 зач. (XXI, 43-46).

Рече Господ дошавшим Њему Јудејима: од вас ће се узети Царство Божије, и даће се народу који доноси плодове његове. И ко падне на овај камен, разбиће се; а на кога он падне, сатрће га. И чувши првосвештеници и фарисеји приче његове, разумјеше да о њима говори. И настојећи да га ухвате, побојаше се народа, јер га држаху за пророка.

Извор: СЛОВО — Данашња зачала - Daily Bible reading - Ежедневные Евангельские чтения

[Огњен]

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Архијереји и фарисеји су разумели да је Господ говорио приче на њихов рачун, да им је отварао очи како би видели истину. Па ипак, шта су урадили? Тражили су начин на који би га убили (Мт.21,45-46). Да предубеђење није сметало њиховом здравом расуђивању, они би, ако не поверовали (како је захтевала очевидност указаног), а оно пажљиво расудили да ли је заиста и на самом делу онако како Спаситељ објашњава. Предубеђење их је гурнуло на криви пут и они су, затим, постали богоубице. И увек је тако, па и данас. Немци, а после њих и наши, онемчивши (онемевши) умом, чим у Јеванђељу сретну чудо, одмах вичу: "Није истина, није истина. То није било, нити је могло бити. То треба прецртати". Није ли то исто што и убити? Погледајте све књиге тих "мудраца": ни у једној нећете наћи указање због чега они тако мисле. Ни један од њих не може рећи ништа против онога чиме се доказује јеванђелска истина, и ни један од њих се није позабавио да проникне у разлоге којима здравомислећи људи оповргавају њихову лаж. Они једнако тврде своје, тј. да то не може бити. Стога и не верују Јеванђељу. И са њима се ништа не може урадити. Они су спремни да иду и против самог Бога.

[Огњен]

Свети Теофилакт Охридски - Тумачење друге посланице Коринћанима

1,1-2: "Павле, апостол Исуса Христа по вољи Божјој, и брат Тимотеј, цркви Божјој у Коринту са свима светима који су у свој Ахаји: благодат вам и мир од Бога Оца нашег и Господа Исуса Христа".

Павле, шта је Павле? "Апостол = посланик" Исуса Христа. Кроза њ Господ Христос шаље себе Коринћанима, шаље своје Еванђеље, своју благодат, своје спасење. Посланикова је дужност: да верно преда посланство, изврши мисију. ? мисија његова у чему је? Предати Коринћанима Гоопода Христа, предати Спаситеља, и са Њим спасење. Јер спасење је у Спаситељу, и од Спаситеља. Као што је добро у Доброме, и од Доброга, а зло - у Зломе, и од Злога.

"Посланик Исуса Христа", какав треба да је! Гле, Он је посланик Богочовека. Каквим му ваља бити? Лако је бити посланик човека, ма ког човека; посланик људи, ма којих људи. Али бити посланик Богочовека, то је и страшно и величанствено: страшно по одговорности, величанствено по предмету посланства. Свети апостол осећа да је он мали, сићушан за то апостолство. Стога и изјављује да је он апостол "по вољи Божјој". Не по вољи својој, људској. Да је до ње, Павле би и даље дисао "претњом и смрћу" на Христа и хришћане. Да је до ума људског, - шта је ум Павлов да схвати безграничне мисли Божје и намере, које су безбројне у Богочовеку! ? ту је све по уму Божјем, не по уму човечјем. И по срцу Божјем, а не Павловом, јер шта је сићушно срце Павлово да 6и у целости осетило богочовекову мисију, и силу, и савршенства!

Само проширено, продубљено, обезграничено, обогочовечено Богочовеком Христом, срце Павлово, и ум Павлов, и душа Павлова, и воља Павлова, и савест Павлова, могу да осете, да сместе, да схвате, и да се посвете и предаду чудесном Богу и Спаситељу - Господу нашем Исусу Христу. То се десило са Павлом, те је он постао "апостол Исуса Христа".

"И брат Тимотеј". Брат, по чему? По апостолству, по вери, по љубави, по Еванђељу, Ето првог и иајближег сведока божанске силе Христове. Небрат постао брат вером. И он је "посланик" Исуса Христа. Јер им је вера из истог извора; и иста сила проходи обадва срца: и Павлово и Тимотејево.

То недавнашње Павлово чедо, одојче у вери, одрасло је, подвизима еванђелским порасло и развило се у брата Павловог. Брат Павлов! Каква част, и у њој тежак подвиг. Али, ту важи оно еванђелско начело, објављено Господом Христом а примењено Павлом у овој ширини и сили: Ко извршује вољу Оца небеског, брат је Христов (Мт, 12, 49). По истоме начелу: брат је Павлов који год извршује Еванђеље Павлаво. ? Павлово Еванђеље није друго до Спаситељево Еванђеље. Тако, сваки може постати брат Павлов. Разуме се, само на тај начин: творећи Еванђеље Павлово.

Братство од такве браће и јесте Црква, Како она у Коринту, тако и све остале по свему свету. "Цркви Божјој у Коринту" шта је потребно? Само једно: Еванђеље Христово. То свети апостол и шаље: Еванђеље спасења. Све што им пише, ради тога им пише. И све се своди на то. Јер ништа није од њега, већ све од Господа Христа само - преко њега. Павлово Еванђеље уствари је од почетка до краја Христово Евашђеље. Павле уноси у њега своју вољу и ревност. То је од њега. У томе је и светост његова: све своје унети, и држати у Еваиђељу Христовом. На ту светост позване су ове хришћанске цркве, сви хришћани.

Црква, то је живо Еванђеље. Бити у Цркви, значи: живети Еванђељем и по Еванђељу. ? тиме се освећује људско биће: благодатне божанске силе изгоне из чланова Цркве све што је нечисто, неосвето, греховно, демонско, и оовећују их. Зато је и позив хришћана, и њихова најнепосреднија стварност - светост: "са свима светима који су у Ахаји".

1:2 "Благодат вам и мир од Бога Оца нашег и Господа Исуса Христа".

Небески Бог Отац постао је Господом Христом наш Отац. До учовечења Господа Христа Он је био наш Творац. Јединородни Син Божји, Господ Христос поставши човек, постао је наш брат по телу и души (ср. Јевр. 2.14-18), и као такав усинио нас Богу Оцу. И Он је постао наш Отац, а ми деца његова (ср. Гал. 4, 4-7; Рм. 8, 14-17).

Он деци својој даје "благодат и мир",

Шта је "благодат"? у најширем смислу: сам Господ Христос; затим Његово свето Еванђеље, и све што је Он као Оваплоћени Бог Логос донео човеку и роду људсиом. У томе је и изузетаи мир, божански мир, који се са Еванђељем Христовим усељује у сваку душу која живи по Еванђељу. Нема правог мира без благодати Божје. Док се душа светим еванђелским тајнама и светим еванђелским не облагодати, ена не зна за прави мир, у коме се душа наслађује осећањем блаженог свејединства живота и света.

1:3-4 "Благословен Бог и Отац, Господа нашег Исуса Христа, Отац милости и Бог сваке утехе, који нас теши у свакој невољи нашој, да бисмо ли могли тешити оне који су у свакој невољи утехом којом нас саме Бог теши".

Род људски не зна на овој планети за човекољубивије биће од свемилосног Господа Христа. ? "Бог и Отац Господа нашег Исуса Христа" у исто време је "Отац милости". По чему то знамо? По томе што је Он заиста показао према роду људском једину истииску милост: пославши нам као Спаситеља јединородног Сина свог, да нас спасе од греха, смрти и ђавола. ? у томе је сва милост, свемилост за род људски, за биће људско. Ко нам је ту свемилост указао, заиста је постао, и занавек остао "Отац милости". Пре овог свемилосног спасења није било стварне милости Божје над овим светом. Бмле су само неке сенке и символи тога. Ми људи нисмо уствари ни знали за праву милост Божју док Господ Христос није сишао међу нас, постао човек, и ???јавио своју беспримерну љубав према роду људском. Од Њега, и преко Њега, ми смо стварно сазнали шта је то милост Божја, и у чему се састоји.

У чему дакле? У спасењу од греха, смрти и ђавола, и задобијању освећења, обожења, вечног живота и вечног блаженства помоћу Христовог Еванђеља. Оваплоћењем Господа Христа нама је безгранична милост Божја постала блиска, овострана, земаљска, људска.

Ту милост је Бог Отац излио преко Спаситеља Христа на род људски у толикој мери, да Спаситељ с правом тражи од нас да будемо милостиви као што је милостив Отац наш небески: "Будите милостиви као и Отац ваш што је милостив" {Лк, 6, 36). Бог Логос, Бог милости, постао је човек, обукао се у тело и душу нашу, да би на нас пренео овоју божанску милост, самилост. И она је постала једно од главних расположења хришћанинових, једка од бесмртних добродетељи његових.

Крштењем, ми се у Христа облачимо; а то - значи: у божанску се милост и самилост облачимо. Стога нам свети апостол наређује: "Обуците се као избрани Божји, свети и љубљени, у срдачну милост" (Кол. 3, 12). Одлика је хришћана: божанска милостивост, којом се освећује срце и душа, и човек постаје свет.

Природно је да "Отац милости", Бог милости, буде у исто време и "Бог сваке утехе". И опет, то је Бог и Отац Господа и Спаса нашег Исуса Христа: Шта значе те речи: "Бог сваке утехе?" Значе ово: нема бола, ни јада, ни очајања, ни несреће, ни ужаса, ни смрти, ни пакла у којима нас Он не може утешити. За сваки наш бол, за сваку нашу несрећу, и смрт, и патњу, Он увек има по утеху. И то утеху која неизмерно премаша све наше болове и патње.

Реците, зар Бог и Отац Господа нашег Исуса Христа није "Бог сваке утехе" када нам је послао тако чудесног, тако човекољубивог, тако свесавршеног Спаситеља, као што је Господ Христос? Која је то смрт, у којој нас Христос не може утешити? или бол, или патња, или јад, или чемер, или пакао? Ни сам врховни дух зла, Сатана, не може измислити за нас људе такав бол, такво страдање, такав пакао, у којима нас "Бог сваке утехе" не би могао утешити преко Сина свог, Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа. Дајући нам Господа Хрмста, "Отац милости" и "Бог сваке утехе" дао нам је "вечну утеху", коју нико и ништа не може нм усмртити, ни убити, ни уништити, јер је сва бесмртна и бесконачна.

Стога богомудри апостол и благовести: "Бог и Отац наш, који нас заволе и даде нам утеху вечну" (2 Сол. 2, 16). ? та "вечна утеха" није нико други до Господ Христос, због чега се Он и назива утеха Израиљева (Лк. 2, 25). утеха рода људског. Зато се и Дух Христов, Дух Свети, остваритељ спасења Христовог у Цркви и кроз Цркву, назива Утешитељ. (Јн. 14, 16. 26; 15, 26; 16, 7). Нема муке, ни страдања, ни смрти, ни пакла, које непријатељи Хрситови могу измислити, а да нас Утешитељ благи не може утешити, па чак и све то у радост претворити.

"Бог сваке утехе", Утешитељ благи: "теши нас у свакој невољи нашој, да бисмо ми могли тешити оне који су у свакој невољи утехом којом нас саме Бог теши". Све што добијамо од свемилостивог Господа, добијамо да бисмо и другима предали, а не саможиво упопребили и само за себе задржали. Тако и утехе, којима нас Утешитељ благи теши у свима, и најстрашнијим, невољама, патњама, опасностима, ми с радошћу и љубављу преносимо на ближње, тешећи их у сличним невољама и опасностима. У нас је све даровано и усто све конкретно, емпирично, опитно, доживљајно, све што Христом доживљујемо, љубав иас нагони да то са ближњима поделимо, а најпре са браћам по вери.

Богочовеково Еванђеље обухвата сав ааш живот, у свмма његовим размерама, дубинама, висинама, ширинама, дужинама. Свуда прониче Христова благовестећа сила, све препорађа, све обнавља, све осветљује, све преображава. Богочовек Христос је Светлост - за сав живот, Препородитељ - за све пале, Васкрситељ - за све мртве. Када је ушао у наш свет, Он је захватио и обухватио сав наш људски живот од врха до дна, од истока до запада, и севера и југа, и све у себе унео, обновио, преобразио, васкрсао. При томе, Бог утехе је и Бог трпљења (с?. Рм. 15, 5). Ми Христа ради трпимо оно што нико од људи, али кроз то трпЈвење "Бог трпљења и утехе" невидљиво разлква по нама утеху која и највећи бол лретвара у тиху, умилну радост. Утеха нам се даје сразмерио нашим страдањима за Христа:

1:5 "Јер као што се страдања Христова умножавају на нама, тако се и утеха наша умножава кроз Христа" ( = Христом).

Тако се једино могу и објаснити онако блага, и кротка, и истрајна, и радосна подношења страшних мука од стране светих Мученика. Тако, само тако се може објаснити она радосна христочежњива истрајност у неисказаним мукама светог свештеиомученика Климента, епиокопа анкирског, који је двадесет и осам година био мучен "како никад нико од постања света".

? радосне муке за Христа светих Апостола, па светих Исповедника, па светих Подвижника, па свих правих хришћана, како се могу објаснити ако не тако, само тако? Кроз све то савести, и срца, и душе, проходе чудесне утехе Утешитеља благог, који их у нама умножава по мери страдања наших за Христа. Тек у страдањима за Господа Христа човек осети колико му је близак свемилостиво чудотворни Спаситељ, јер га тада Он, Свеблаги, неизрециво теши. ? дотле, човек као да је ван Њега, и далеко од Њега. Вера еванђелска постаје права вера тек када се одстрада: "Јер се вама дарава Христа ради не само да га верујете него и да страдате за Њега" (Флб. 1, 29).

Једино страдајући за Њега, ми можемо осетити истинитост животворне голготске благовести: да је Он страдањем својим победио наша страдања, и смрћу својом - нашу смрт. Јер сва страдања за Њега Он чини лакима, па још и радоснима. Страдања - радосна! смрт - радосна! Да, у томе и јесте свети еванелски парадокс, и јединствена Христова благовест. И онда нам почиње бивати јасна непостижна тајна страдања и смрти Господње. Онда, само онда. ? дотле, ми смо само назови хришћани. Вечна истина бруји кроз молитвену лесму Православне Цркве: "Страстију твојеју, Христе, от страстеј свободихомсја" - страдањем Твојим, Христе, ми се ослободисмо страдања.

И сада, страдамо ли за Христа, ми се ослобађамо страдања, јер нам сва та страдања заиста лостају "лака", заиста постају "ништа" (ср. Рм. 8, 18; 2 Кор. 4, 17).

Ако ли смо пак у невољи, за вашу је утеху и спасење које се гради у подношењу истих страдања која и ми подносимо".

Ето благовести спасења: спасење се гради подношењем страдања за Христа. Шта ту спада? Свако страдање за Господа Христа и Његово свето Еванђеље свако страдање, од најмањег до највећег. Подносиш ли исмевање, клевету, грдњу ради Христа, ти страдаш еванђелским страдањем, и тиме градиш своје спасење; подносиш ли ружење, срамоту, батине ради Христа, ти страдаш еванђелским страдањем, и тиме градиш своје спасење; подносиш ли шибање, крст, смрт ради Христа, ти страдаш еванђелским страдањем, м тиме градиш своје спасење.

Еванђелско страдање је најмудрији и најсигурнији градитељ и неимар нашег спасења. Ово нас уграђује у животворно тело Богочовека Христа, Цркву, и све силе спасења струје кроз нас, живе и делују у нама, као животни сокови драета кроз накалемљени ластар.

На све што је Хржтово, непрекидно наваљују сва зла овога света: сви зли дуси, сви зли људи, јер им је мрско и Христово добро, и Христова истина, и Христова правда, и Христова љубав, и Христова кротост, и Христово трпљење, и Христово васкрсење, и Христсво Божанство, Зашто?

Зато што их свим тим Господ Христос побеђује и сатире. ? ми, страдајући за њих, и живећи у њима, узиђујемо их у себе, градимо своје спасење, и тиме побеђујемо грех, смрт и ђавола. Отуда сви греси, све смрти, сви ђаволи устају на градитеље свога спасења. Јер наше опасење, то је њихово уништење. То је разлог што ми Хришћани подносимо од њих толике муке, и нападе, и страдања.

Градећи своје спасење страдањем за Христа, ми њих сатиремо, разоравамо, уништавамо. Речју: уносимо живог Спаситеља у себе, који и гради спасење у нама. И свака увреда, сваки ударац, свако страдање, који због Христа падају на нас, падају на Њега свемилостивог и свепобедног. "Савле, Савле, зашто ме гониш?" (Д. А. 9,4). Гонећи нас, они гоне Њега у нама; бијући нас, они бију Њега у нама; мучећи nас, они муче Њега - Бесмртног и Вечног! ? Бесмртни, а Вечни, може ли се убити?

Зато је Он, неубивљиви, бесмртни Свепобедник и објавио благовест: "У свету ћете имати невоље, али не бојте се, јер Ја надвладах свет" (Јн. 16,33). Јесмо ли хришћани, нека нас не буне никакве невоље, "јер смо на то одређени" (1 Сол, 3,3). "Кроз многе невоље ваља нам ући у царство Божје" (Д. А. 14,22). Ми се "хвалимо и невољама", јер оне изграђују наше спасење. Отуда и благовест и заповест: "У невољи трпите" (Рм. 12,12).

Спасење, то је доживљавање Спаситеља; доживљавање по мери вере васцелог његовог богочовечанског живота, са свима његовим силама и дејствима и савршенствима. Кад си сигурно на путу спасења? Кад доживљујеш Спаситеља.

Доживљавати, Његов живот као свој, Његово страдање као своје, Његово крштење као своје, Његово Преображење као своје, Његово Васкрсење као своје, Његово Вазнесење као своје, - ето то је спасење.

Зато богонадахнути и христочежњиви апостол за једним чезне, на једном ради: све сматра за трице, само да Христа позна, да Христа добије, и да се нађе у Њему; да позна Њега, и силу васкрсења његова, и заједницу Његових страдања - да буде налик на смрт Његову, еда би како достигао у васкрсење мртвих (Флб. 3,8-11). ? првоврховни апостол пише хришћанима: "Радујте се што страдате с Христом, да бисте, и кад се јави слава његова, имали радост и весеље" (1 Петр. 4,13).

1:7 "И нада наша за вас чврста је. Ако ли се утешавамо, за вашу је утеху и спасење, знајући да као што сте заједничари у иашим страдањима, тако и у утеси".

Заједничарење у Спаситељевом страдању, то је заједничарење у спасању, и у свему што спасење доноси, а најпре: у утеси. Само чврсто и истрајно стајање у еванђелским страдањима доноси и осигурава спасење. Разуме се, све што је Спаситељево доноси спасење. Али Крст врхуни над свим и изнад свега, јер се кроза њ васкрсава, и улази у победу над смрћу, у небо, и небеса над небесмма, и седа с десне стране славе Божје. Ко заједничари у страдањима Спаситељевим, - а то је најтежи подвиг, - он лако заједничари и у свему осталом што је Спаситељево: у Његовој истини, и правди, и љубави, и молитви, и посту, и смерности, и кротости, и трпљењу, и васкрсењу, и вазнесењу. У Богочовечанском телу Цркве, по сили једног живота који држи то свето тело, све што је Христово преноси се на све чланове тога тела, јер се све саборнизира: и Његова страдања, и Његоео васкрсење, и Његово вазнесење, и Његова љубав, и Његова правда, и Његова моћ, и све Његове божанске силе постају наше. Поставши човек, и само тело Цркве, Господ Христос нам је дао авега Аебе, и на тај начин осигурао спасење свакоме ко се узида у Његово Богочовечанско тело. Зато свети апостол благовести хришћанима: "И нада наша за вас чврста је. Ако ли се утешавамо, за вашу је утеху и спасење, знајући да као што сте заједничари у нашим страдањима, тако и у утеси". Страдања су од Божанског Страдалника, и ради Божанског Страдалника; а утеха - од Утешитеља благог. Све се ту дешава од Оца кроз Сина у Духу Светом - Утешитељу и Стројитељу спасења.

[Огњен]

Свети Теофилакт Охридски - Тумачење светог јеванђеља по Матеју

42-44. Рече им Исус: Зар нисте никада читали у Писму: Камен који одбацише зидари, он постаде глава од угла; то би од Господа и дивно је у очима нашим. Зато вам кажем да ће се од вас узети Царство Божје, и даће се народу који доноси плодове његове. И ко се спотакне о овај камен, разбиће се; а на кога он падне, сатрће га.

"Камен" означава' самога Христа, док су "зидари" јеврејски учитељи који су Га одбацили као непотребног, говорећи: "Ти си Самарјанин и у теби је демон." Али, када је Он васкрсао из мртвих постављен је као "глава од угла", то јест постао је Глава Цркве која обједињује Јевреје и незнабошце у једној вери. Као што камен постављен у углу грађевине повезује у једну целину један зид са оним који се од њега наставља, тако је и Христос све сјединио и повезао у једној вери. Овај "угаони камен" је чудесан и дело је Господње. Дакле, Црква која нас повезује и сједињује у једној вери јесте дело Господње које је достојно великог дивљења јер је добро саграђена. Она је чудесна и због тога што је осведочена чудесима и чудесно. Од Јевреја је, дакле, узето "Царство Божје", односно заједница коју су они имали с Богом, и дата је онима који су поверовали. Они који се спотакну о овај "камен" и саблазне се о Христа биће "разбијени" при другом доласку Господњем, иако су још и овде расејани по целој васељени, као што сада видимо да је случај с несрећним Јеврејима. То и значе речи: "сатрће га", то јест расејаће га (по целом свету).

45-46. И чувши првосвештеници и фарисеји приче његове разумјеше да о њима говори. И настојећи да га ухвате, побојаше се народа, јер га држаху за пророка.

Видиш ли још једном како народ, безазлен и незлобив, иде за истином, док учитељи Закона чине зло. Јевреји све до данашњег дана желе да ухвате Исуса, али не успевају да га ухвате нити да га разумеју, јер ће прихватити Антихриста и њему ће се поклонити. А Христа неће примити, то јест, разумети.