Седми уторак по Духовдану

[Огњен]

1 Кор. 136 зач. (VI, 20 - VII, 12).

Браћо, прославите Бога тијелом својим и духом својим, јер су Божији. А за оно што ми писасте: добро је човјеку да се не дохвата жене. Али због блуда сваки нека има своју жену, и свака нека има својега мужа. Муж нека указује жени дужну љубав, тако и жена мужу. Жена није господар од својега тијела, него муж; тако и муж није господар од својега тијела, него жена. Не забрањујте се једно другоме, сем по договору привремено, да би се предали посту и молитви, па опет да се састанете, да вас сатана не искушава вашим неуздржањем. Али ово говорим као мишљење, а не као заповијест. Јер хоћу да сви људи буду као и ја, али сваки има сопствени дар од Бога, овај овако, онај онако. А неожењеним и удовицама велим: добро им је ако остану као и ја што сам. Ако не могу да се уздржавају, нека се жене и удају; јер је боље женити се и удавати неголи распаљивати се. А ожењеним и удатим заповиједам, не ја него Господ, да се жена од мужа не раздваја; ако ли се пак и раздвоји, нека остане неудата, или нека се помири с мужем; и муж да не оставља жену. А осталима говорим ја, а не Господ: aко неки брат има жену невјерујућу и она се приволи да живи с њим, нека је не оставља.

Мт. 57 зач. (XIV, 1-13).

У вријеме оно дође глас до Ирода четверовласника о Исусу. И рече слугама својим: То је Јован Крститељ, он устаде из мртвих, и зато чини чудеса. Јер Ирод ухвати Јована, свеза га и баци у тамницу због Иродијаде, жене Филипа брата свога; јер му Јован говораше: не можеш ти њу имати. И хтједе да га убије, али се побоја народа; јер га држаху за пророка. А кад бијаше дан рођења Иродова, игра кћи Иродијадина пред њима и угоди Ироду. Зато са заклетвом обећа јој дати што год заиште. А она, наговорена од матере своје, рече: Дај ми овдје на тањиру главу Јована Крститеља. И сневесели се цар; али због заклетве и оних који се гошћаху с њим, заповједи дати јој. И посла те посјекоше Јована у тамници. И донесоше главу његову на тањиру, и дадоше дјевојци и однесе је матери својој. И дошавши ученици његови, узеше тијело његово и сахранише га; и дођоше те јавише Исусу. И чувши Исус, отиде оданде лађом у пусто мјесто насамо. А када то чу народ, пође за њим пјешице из градова.

Извор: СЛОВО — Данашња зачала - Daily Bible reading - Ежедневные Евангельские чтения

[Огњен]

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Доспео је глас о делима Господа и до Ирода. Он је одмах закључио: то је Јован устао из мртвих (Мт.14,2). Зар се мало шта могло помислити о тим делима! Но, oн ни на кога другог није помислио, него на Јована. Ко је дао такав смер његовим мислима? Савест. Од ње није могуће сакрити несавесна дела. Њен суд се ничим не може поправити. Право на обезглављење Јована Ирод је присвајао себи, а ни други му га нису порицали. Међутим, савест је говорила своје и њене речи он ничим није могао да заглуши. Због тога се њему и намеће мисао о Јовану. Колико сличних прича ми знамо о томе како савест прогања грешника и приказује му предмет и дело греха тако да их он чак и у спољашњости види! Ради се о томе да у нама постоји глас за који морамо признати да није наш. Али, чији је онда? Божији! Од кога је наша природа, од тога је и глас. Ако је Божији, онда га треба слушати, будући да твар не сме да противречи Творцу. Тај глас говори да има Бога, да ми од Њега у потпуности зависимо и да због тога не може бити да нисмо испуњени страхом Божијим. Имајући га, ми смо дужни да испуњавамо вољу Божију, на коју савест указује. Све то чини реч Божија која је уписана у нашу природу, коју ми читамо и коју су људи свих времена и земаља слушали, обраћајући на њу дужну пажњу. Свагде верују у Бога, свагде слушају савест и чекају будући живот. Само је сада ушло у моду не признавати те истине. Тако поступају натуралисти, тј. природњаци. Значи - натуралисти проповедају нешто противприродно.