Žitije svetih 12 apostola

[marija]

Žitije svetog apostola Andreja Prvozvanog

Arhimandrit JUSTIN Popović

ŽITIJA SVETIH

30. NOVEMBAR

PODVIZI I STRADANjA SVETOG APOSTOLA

ANDREJA PRVOZVANOG

SVETI Andrej Prvozvani, apostol Hristov, sin jednog Jevrejina po imenu Jone, a brat svetog vrhovnog apostola Petra, bejase iz grada Vitsaide.[1] Preziruci tastinu ovoga sveta, i pretpostavljajuci devstvo braku, Andrej se ne hte zeniti, nego cuvsi da sveti Jovan Preteca propoveda na Jordanu pokajanje, ostavi sve, ode k njemu, i postade njegov ucenik. Zatim kada sveti Preteca, ukazujuci na Isusa Hrista, rece: "Gle, jagnje Bozije!" (Jn. 1, 36) sveti Andrej zajedno sa drugim Pretecinim ucenikom, koga smatraju za svetog evangelista Jovana, ostavi Krstitelja i sledova Hristu. On nadje brata svog Simona (Petra), i rece mu: "Mi nadjosmo Mesiju – Hrista", i dovede ga k Isusu (Jn. 1, 41-42). Posle toga kada on s Petrom lovljase ribu pokraj mora Galilejskog, i Isus ih pozva govoreci: "Hajdete za mnom, i ucinicu vas lovcima ljudi", tada Andrej na poziv Gospodnji odmah ostavi mreze i sa svojim bratom Petrom ode za Hristom (Mt. 4, 18-20). Andrej bi nazvan Prvozvani, zato sto je pre svih Apostola postao sledbenik i ucenik Isusa Hrista. A kada posle Gospodnjeg stradanja, vaskrsenja i vaznesenja sveti Andrej primi, kao i ostali Apostoli, Duha Svetoga sisavseg na njega u vidu ognjenog jezika, i kada se kockom odredjivahu zemlje, njemu padose zemlje: Vitinija[2] i Propontida[3] sa Halkidonom[4] i Vizantijom,[5] Trakija[6] i Makedonija, koje se prostiru do samog Crnog Mora i Dunava, a takodje i Tesalija,[7] Elada,[8] Ahaja,[9] Amintin,[10] Trapezunt,[11] Iraklija[12] i Amastrida.[13]

Ove pokrajine i gradove sveti Andrej proputova propovedajuci Hrista, i u svakom gradu pretrpe mnoge nevolje i stradanja; ukrepljavan svemocnom pomocu Hristovom, on s nasladom trpljase sve muke za Hrista. No narocito u gradu, zvanom Sinop[14] on dozive silne muke: tamo ga na zemlju bacahu, za ruke i noge vucijahu, motkama ga bijahu, kamenje na njega bacahu, prste i zube mu cupahu; no on, blagodacu Spasa i Ucitelja svog bi odmah isceljen od rana, i pokaza se opet citav i zdrav.

Otisavsi odatle, on prohodjase druge krajine: Neokesariju,[15] Samosat,[16] Alanu,[17] postojbinu Abaska,[18] zavicaj Ziga,[19] pokrajinu Bosforina.[20] Zatim on otputova u Trakijski grad Vizantiju,[21] gde on prvi propoveda Hrista i, naucivsi mnoge, postavi prezvitere Crkve: za episkopa Vizantije on rukopolozi Stahija, koga sveti apostol Pavle opominje u poslanici Rimljanima (Rm. 16, 9). Sam pak on, noseci u blagovescenju Hristovom apostolske podvige i stradanja, obilazase Pont,[22] Crnomorsko primorje, Skitiju[23] i Hersonite.[24] Po promislu Bozjem on dodje i do reke Dnjepra,[25] u Ruskoj zemlji,[26] i zaustavivsi se kod Kijevskih gora[27] on prenoci. A izjutra ustavsi od sna on rece svojim ucenicima: Vidite li ove gore? Verujte mi, na njima ce zasijati velika blagodat Bozija, i bice ovde veliki grad, i Gospod ce mnoge crkve podignuti tu, i svetim krstenjem prosvetiti svu zemlju Rusku".

Uzisavsi na gore, sveti apostol ih blagoslovi i pobode krst, predskazujuci da ce narod koji zivi tu primiti veru od njegovog apostolskog prestola, osnovanog u Vizantiji.[28] Prosavsi i gornje gradove ruske, gde se sada nalazi veliki Novgorod,[29] a posetivsi jos i Rim,[30] on se vrati u grcku krajinu Epir, i ponovo dodje u Trakiju, utvrdjujuci hriscane i postavljajuci im episkope i ucitelje.

Prolazeci mnoge zemlje, sveti apostol Andrej stize na Peloponez,[31] i usavsi u Ahajski grad, zvani Patre,[32] on se zaustavi kod nekog cestitog coveka, po imenu Sosija. On tesko bolesnog Sosija podize sa bolesnickog odra i ozdravi ga, i posle toga obrati ka Hristu sav taj grad Patre. U to vreme poverova u Hrista i zena carskog namesnika, antipata Egeata po imenu Maksimila, oslobodivsi se teskih okova bolesti i dobivsi brzo isceljenje. I mudri Stratoklije, brat antipatov, i mnogi drugi raznovrsni bolesnici ozdravise polaganjem ruku na njih od strane svetog apostola.

Zbog toga antipata Egeata obuze strahovit bes i on, uhvativsi svetog apostola, raspe ga na krstu, o cemu prezviteri i djakoni zemlje Ahaje napisase ovako:

"Mi, svi prezviteri i djakoni Crkava Ahaje, pisemo o stradanju svetog apostola Andreja, koje svojim ocima videsmo, svima Crkvama sto su na istoku i zapadu, na severu i jugu. Mir vama i svima koji veruju u Jedinoga Boga, u Trojici savrsenoga: istinitoga Oca nerodjenoga, istinitoga Sina rodjenoga, istinitoga Duha Svetoga koji ishodi od Oca i pociva na Sinu. Toj se veri mi naucismo od svetog Andreja, apostola Isusa Hrista, cije stradanje, koje mi licno posmatrasmo, evo i opisujemo.

"Antipat Egeat, dosavsi u grad Patre, poce primoravati verujuce u Hrista da idolima prinesu zrtve. Sveti Andrej, stupivsi pred njega, rece: Ti, sudijo ljudi, trebalo je da poznas svoga Sudiju koji je na nebu, i poznavsi Ga da My ce poklonis, i poklonivsi se istinitome Bogu, da se odvratis od laznih bogova. – Egeat mu rece: Jesi li ti taj Andrej koji rusi hramove bogova i privoleva ljude na tu madjionicarsku veru koja se nedavno pojavila, a koju rimski carevi naredise da se istrebi? – Sveti apostol odgovori: Rimski carevi jos nisu poznali to, da je Sin Bozji, dosavsi radi spasenja roda ljudskog, jasno pokazao da ti idoli ne samo nisu bogovi nego su necisti besovi, i neprijatelji rodu ljudskom, koji uce ljude da razgnevljuju Boga i da Ga odvracaju od sebe, da ih On ne bi slusao. A kad se razgnevljeni Bog odvrati od ljudi, onda ih besi porobljuju sebi, i obmanjuju ih dotle dok duse njihove ne izadju iz tela obnazene,[33] ne noseci sa sobom nista drugo osim grehova svojih. – Egeat rece: Kada te babske i sture reci vas Isus propovedase, Jevreji Ga na krst raspese. – Sveti Andrej odgovori: O, kada bi ti pozeleo da poznas silu krsta! kako Sazdatelj roda ljudskog, iz ljubavi Svoje prema nama dobrovoljno pretrpe krst, jer On i vreme stradanja Svog znadjase, i tridnevno vaskrsenje Svoje prorece, i na poslednjoj veceri sedeci s nama obavesti nas o Svome izdajniku, kazujuci buducnost kao proslost, i dobrovoljno otide na ono mesto, na kome imadjase biti predan u ruke Jevrejima.

[marija]

"Cudim se tebi, coveku mudrom, rece Egeat, da ti posledujes Onome, za koga priznajes da je bio raspet na krstu, svejedno na koji nacin, dobrovoljno ili nevoljno. – Sveti apostol odgovori: Velika je tajna svetoga krsta; i ako hoces da je cujes, ja cu ti je kazati. – Egeat uzvrati: To nije tajna nego kazna za zlocince. – Sveti Andrej odgovori: Ta kazna je tajna ljudskog obnovljenja, samo izvoli da me strpljivo saslusas. – Saslusacu te strpljivo, rece carski namesnik; ali ako ne uradis ono sto ti naredjujem, ti ces tu istu tajnu krsta iskusiti na sebi. – Apostol na to odgovori: Kada bih se bojao krsne smrti, onda ja nikada ne bih slavio krst. – Namesnik uzvrati: Kao sto po bezumlju svom hvalis krst, tako se po drskosti svojoj ne bojis smrti. – Sveti apostol odgovori: He bojim se smrti ne no drskosti nego po veri, jer smrt prepodobnih[34] je dragocena, a smrt gresnika je ljuta. Stoga hocu da saslusas sto ti budem rekao o tajni krsta; i da poznavsi istinu poverujes; i da poverovavsi nadjes dusu svoju. – Egeat na to rece: Nalazi se ono sto je izgubljeno, sto je propalo. Zar je dusa moja propala, te ti nalazes da je pronadjem verom, ne znam kakvom? – Sveti Andrej odgovori: To je ono cemu se ti imas nauciti od mene; ja cu ti pokazati u cemu je pogibao dusa ljudskih, .da bi ti mogao poznati spasenje njihovo, izvrseno krstom. Prvi covek je uveo smrt drvetom prestupa, i trebalo je rodu ljudskom da drvetom stradanja smrt bude unistena. I kao sto prvi covek, koji drvetom prestupa uvede smrt, bese sazdan od ciste zemlje, tako je bilo potrebno da se od ciste Djeve rodi Hristos, savrseni covek, ujedno i Sin Bozji, koji je sazdao prvoga coveka, da bi On obnovio vecni zivot, izgubljen od svih ljudi; i kao sto prvi covek sagresi rasirivsi ka drvetu poznanja dobra i zla ruke, tako je bilo potrebno za spasenje ljudi da Sin Bozji rasiri na krstu ruke Svoje zbog neuzdrzivosti ruku ljudskih, i zbog slatke hrane od zabranjenog drveta okusi gorku zuc; i da On, uzevsi na Sebe smrt nasu, podari nam Svoju besmrtnost.

"Egeat rece na to: Te reci ti pricaj onima koji ce te poslusati. No ako ti ne poslusas moje naredjenje, i ako ne htednes prineti zrtvu bogovima, ja cu te prvo motkama tuci, pa cu te onda raspeti na krst koji ti hvalis. – Sveti apostol odgovori: Ja svaki dan prinosim Jedinome, Istinitome i Svemogucnome Bogu ne dim vasih kadjenja, ne meso volovsko, ne krv jarciju, nego precisto Jagnje koje je prinelo Sebe na zrtvu na oltaru krsnom. Svi verujuci ljudi pricescuju se Precistim Telom Njegovim i piju Krv Njegovu; ipak ovo Jagnje prebiva citavo i zivo, iako se istinski kolje; i svi istinski jedu Telo Njegovo i piju Krv Njegovu, pa ipak, kao sto kazem, Ono svagda prebiva citavo i precisto i zivo.

"Egeat upita: Kako to moze biti? – Sveti Andrej odgovori: Ako hoces da doznas, ti postani ucenik, da bi naucio ono o cemu pitas. – Egeat na to rece: Ja cu to ucenje iznuditi od tebe mukama. – Sveti apostol odgovori: Cudim se da ti, mudar, govoris besmislice, jer da li mozes, podvrgavajuci me mukama, saznati od mene tajne Bozije? Ti si cuo o tajni krsta, cuo si i o tajni zrtve. Ako poverujes da Hristos Sin Bozji, raspet od Jevreja, jeste istiniti Bog, onda cu ti ja objasniti kako On, ma da ubijen, zivi, i kako On, iako prinesen na zrtvu i jeden, prebiva citav u Carstvu Svome. – Egeat na to primeti: Ako je On ubijen, i od ljudi jeden, onda kako On moze biti ziv i citav. – Sveti Andrej odgovori: Ako budes verovao svim srcem svojim, onda ces moci saznati tajnu ovu; a ako ne poverujes, onda nikad neces poznati tajnu ovu.

"Tada carski namesnik Egeat, razgnevivsi se, naredi da apostola vrgnu u tamnicu. Kada svetitelj bi vrgnut u tamnicu, k njemu se iz cele te zemlje sleze mnogi narod, sa namerom da ubiju Egeata a svetog apostola oslobode iz tamnice. No sveti apostol ih zadrza, savetujuci im i govoreci im: He pretvarajte mir Gospoda naseg Isusa Hrista u djavolski metez: jer Gospod nas, predat na smrt, pokaza svako trpljenje, ne protivrecase, ne vapijase, niti se cu glas Njegov na ulicama. Stoga cutite i vi, i budite mirni. He samo ne stvarajte prepreke mome mucenistvu, nego se i sami, kao dobri podviznici i vojnici Hristovi, spremajte da trpeljivo podnesete na telu svom svemoguca mucenja i rane. Jer ako se treba bojati muka, onda se treba bojati onih koji nemaju kraja,[35] a zastrasivanja ljudska i pretnje slicni su dimu, iznenada se pojavljuju i iscezavaju. I ako se imamo bojati stradanja, onda se treba bojati onih koja pocinju tako da nikada im ne bude kraja. Jer vremenska stradanja, ako su mala, lako se podnose; ako su pak velika, onda, izgnavsi brzo dusu iz tela, sama se zavrsavaju. No ljuta su ona stradanja koja su vecna, tamo gde je plac neprestani, i jauk, i ridanje, i beskonacne muke. Zato budite gotovi na to, da vremenskim mukama predjete k vecnoj radosti, gde cete se veseliti, svagda cvetati i svagda carstvovati sa Hristom.

"Tako poucavajuci ljude, sveti Andrej provede svu noc. Izjutra pak carski namesnik Egeat sede na sudistu; i poslavsi po svetog Andreja izvede ga preda se, i upita: Jesi li resio da ostavis bezumlje i da ne propovedas Hrista, da bi se mogao veseliti s nama u ovom zivotu? Jer veliko je to bezumlje ici dobrovoljno na muke i oganj. – Sveti Andrej odgovori: Ja cu se moci veseliti s tobom, kada ti poverujes u Hrista i odbacis idole; jer Hristos me posla u ovu zemlju, u kojoj My stekoh ne malo ljudi. – Egeat rece: Ja te primoravam da prineses zrtve zato, da bi obmanuti tobom napustili tvoje besmisleno ucenje i prineli bogovima ugodne zrtve, jer nema u Ahaji grada u kome nisu opusteli hramovi bogova. Stoga sada treba da se postovanje bogova obnovi preko tebe, da bi one koje si ti razgnjevio, ti i umolio, te da bi i ti prebivao u prijateljskoj ljubavi s nama. Ako ne, onda ces za sramocenje bogova primiti razne muke i bices raspet na krstu koji ti velicas.

"Na to odgovori sveti Andrej: Cuj, sine smrti, i slamo pripremljena za oganj vecni! poslusaj mene, slugu Gospodnjeg n apostola Isus Hristovog! do ovog trenutka ja razgovarah s tobom krotko, zeleci da te naucim svetoj veri, da bi ti, kao razuman covek, poznao istinu i, odbacivsi idole, poklonio se zivecem na nebesima Bogu. Ali posto ti ostajes u svome sramu i smatras da se ja bojim tvojih mucenja, onda izmisli najstrasnija mucenja za mene, jer cu ja utoliko miliji biti Caru mome ukoliko teze muke pretrpim za Njega.

"Tada carski namesnik Egeat naredi da svetog Andreja povale i biju. I kada se sedam puta izmenise po trojica onih koji ga bijahu, sveti apostol bi podignut i priveden k sudiji Egeatu. Sudija mu rece: Poslusaj me, Andreje, i ne prolivaj uzaludno krv svoju; jer ako me ne poslusas, raspecu te na krst. – Sveti Andrej odgovori: Ja sam sluga krsta Hristova, i zelim krsnu smrt. Ti pak mozes izbeci vecne muke, ako, ispitavsi moje trpljenje, poverujes u Hrista; jer mene vise boli tvoja vecna pogibao nego moja stradanja: moja stradanja okoncace se za jedan ili, najvise, dva dana, a tvoje muke i posle hiljadu godina nece imati kraja. Stoga ne umnozavaj sebi muke i ne zapaljuj sebi vecni oganj.

"Razgnevljen, Egeat naredi da svetog Andreja raspnu na krst, privezavsi mu ruke i noge: jer ne scase Egeat da ga klincima prikuje, da ne bi apostad brzo umro, nego da bi se privezan mucio sto vise. A kad muciteljeve sluge vodjahu svetog Andreja na raspece, stece se narod vicuci: Sta sagresi covek pravedni i prijatelj Bozji? zasto ga vode na raspece? – A sveti Andrej moljase narod da mu ne ometaju stradanje. I veselo idjase na muke, ne prestajuci uciti narod. A kada se priblizi mestu na kome je imao biti raspet, on izdaleka ugledavsi krst spremljen za njega, kliknu gromkim glasom:

[marija]

"Raduj se, Krste, telom Hristovim osveceni, i udovima Njegovim kao biserom ukraseni! Dok Gospod ne bi raspet na tebi, ti bejase strasan ljudima, a sada si mio i sa zeljom priman, jer vernici znaju kakvo ti veselje sadrzis u sebi, i kakva je nagrada spremljena za tebe. Stoga neustrasivo i s radoscu idem k tebi, a ti me s veseljem primi, jer sam ucenik Onoga koji je visio na tebi. Primi me, posto sam te svagda voleo i zudeo da ga zagrlim, o dobri Krste, ti si od tela Gospodnjeg stekao krasotu i blagoljepije; odavno za tobom ceznem, usrdno te ljubim, neprestano te istem. I jedva te evo nadjoh, spremljenog po zelji srca mog. Hajde, uzmi me od ljudi i predaj me Ucitelju mome, da bi me tobom primio Onaj koji me je iskupio tobom".

"Govoreci to, on skide odelo sa sebe i davase ga muciteljima. Oni ga podigose na krst, privezavsi mu konopcima ruke i noge, raspese i obesise. Oko njega stajase mnogo naroda, oko dvadeset hiljada dusa; medju njima bese i brat Egeatov Stratoklije, koji zajedno s narodom vikase: Nepravedno strada ovaj sveti covek! – A sveti Andrejv ukrepljavase hriscane i savetovase im da trpe vremenska mucenja, uceci ih da je svako mucenje nista prema nagradi koja se dobija za njega.

"Potom sav narod jurnu k domu Egeatovu, vicuci i govoreci: He treba tako da strada covek svet, cestit, ucitelj dobar, blag, krotak i mudar, nego ga treba skinuti s krsta, jer on, drugi dan viseci na krstu, ne prestaje uciti pravdi. – Tada Egeat, pobojavsi se naroda, odmah pohita s njima da apostola Andreja skine s krsta. A sveti Andrej, ugledavsi Egeata, rece: Zasto si dosao, Egeate? Ako hoces da poverujes u Hrista, tebi ce se, kao sto ti obecah, otvoriti vrata blagodati. Ako si pak dosao samo radi toga da me skines s krsta, onda ja ne zelim, dok sam ziv, da budem skinut s krsta: jer ja vec vidim moga Cara, vec Mu se poklanjam, vec stojim pred Njim, no zbog tebe patim, jer tebe ocekuje pripremljena ti vecna pogibija. Stoga se pobrini o sebi dok mozes, da ti se ne prohte poceti onda kada ti to bude nemoguce.

Kada sluge scahu da ga odvezu od krsta, oni ga se ne mogahu dotaci; no i mnogi drugi ljudi, jedni za drugima, pokusavahu da ga odvezu, ali ne mogose, posto im se ruke umrtvljivahu. Posle toga sveti Andrej uskliknu gromkim glasom: Gospode Isuse Hriste, ne dopusti da me skinu s krsta, na kome visim radi imena Tvog, nego me primi, Ucitelju moj: Tebe zavoleh, Tebe poznah, Tebe ispovedam, Tebe videti zelim, sto jesam Tobom jesam. Gospode Isuse Hriste, primi u miru duh moj, jer vec je vreme da dodjem k Tebi i da gledam Tebe, za kojim silno ceznem! Primi me, Ucitelju Blagi, i ucini da ne budem skinut s krsta pre no sto Ti primis duh moj!

Kada sveti Andrej govorase ovo, njega obasja svetlost s neba kao munja, na ocigled sviju, i blistase oko njega tako da smrtnom oku ljudskom bese nemoguce gledati na nju. Ta nebeska svetlost obasjavase ga oko po sata. I kada svetlost otide, sveti apostol ispusti duh, i otide u svetlosnom blistanju da predstane Gospodu. A visokog roda zena Maksimila, koja verovase u Hrista i zivljase celomudreno i sveto, doznavsi da sveti Andrej otide ka Gospodu, skide sa velikom cescu telo njegovo, pomaza ga skupocenim mirisima, i polozi ga u svom grobu, u kome je i sama imala biti sahranjena.

"Egeat pak, razgnevljen na narod, misljase da mu se osveti i da javno pokaznjava one sto ustadose na njega, a Maksimilu scase da optuzi caru. Dok on to smisljase, iznenada napade na njega djavo, i mucen djavolom Egeat umre usred grada. Kada o tome obavestise njegovog brata Stratoklija koji verovase u Hrista, on naredi da ga ukopaju, a sam ne hte nista uzeti od njegovog imanja, govoreci: He daj mi, Gospode moj Isuse Hriste, da se dotaknem ma cega od blaga moga brata, da se ne bih oskvrnavio grehom njegovim, jer on, ljubeci prolazno imanje, usudi se ubiti apostola Gospodnjeg.

"To se dogodi u poslednji dan novembra, u Ahaji, u gradu Patri, gde se molitvama svetog apostola daju ljudima mnoga dobra sve do danas. Strah zahvati sve, i ne bejase nijednoga koji ne bi verovao u Spasa nasega Boga, koji hoce da se svi ljudi spasu i privedu u poznanje istine, kome slava kroza sve vekove. Amin".

[marija]

Evo, sve dovde je opis stradanja svetog apostola Andreja, datog od prezvitera i djakona Ahajskih.

Nakon pak mnogo godina mosti ovog svetog apostola Andreja prenese u Carigrad mucenik Artemije po naredjenju velikoga cara Konstantina, i one bise polozene zajedno sa svetim evangelistom Lukom i sa svetim Timotejem, ucenikom svetoga apostola Pavla, u presvetlom hramu svetih Apostola, unutar svestenog zrtvenika.

Molitvama apostola Tvoga, Hriste Boze, utvrdi u pravoslavlju vernike Svoje, i spasi nas. Amin.

POHVALNA REC SVETOG JOVANA 3LATOUCTA

O SVETOM APOSTOLU ANDREJU PRVOZVANOM

JAKA je mreza apostolskog lovljenja, divan spomen Andreja i divno secanje na mrezu, koju on upotrebi za lovljenje i za privlacenje naroda ka Hristovoj veri.Jer mreza koju upotrebise ovi besmrtni mrtvaci, nikada ne moze biti prokinuta zaboravom. He stare sa vremenom ona orudja za lovljenje koja su napravljena ne ljudskim zanatom nego blagodacu Bozjom. Ma da sami ribari i otidose od nas, ipak orudja koja oni upotrebljavahu, ili mreza kojom oni obuhvatise sam svet, nikada ne ovetsase. Kada oni bacaju i izvlace mrezu – nevidljivi su, ali se mreze njihove pokazuju pune. He uzese oni trsku koja truli od vremena, ni stavise u vodu lanene niti koje satrule od trajanja. He nacinise oni udicu koju rdja kvari, ni stavise na udicu mamac kojim bi ulovljavali ribe. He sedjahu oni na kamenu koji zapljuskuje voda; ne vozahu se oni u camcu koji razbija bura. Ulovise oni ne ribe, tvar nerazumnu, nego kao sto je divna umetnost koju oni upotrebise, tako i orudja njihova behu nova i neobicna. Jer umesto trske oni upotrebljavaju propoved, umesto kanapa – pamcenje, umesto udice – silu, umesto mamca – cudesa, umesto kamena – nebesa; pomocu toga oni obavljaju takvo lovljenje; umesto camca oni imaju oltar; umesto riba oni ulovljuju i same careve; umesto mreza oni rasprostiru Evandjelje; umesto zanatlijske vestine oni primenjuju Bozansku blagodat; umesto mora oni upravljaju zivotom ljudskim; umesto mreze oni navikose upotrebljavati krst kao neku mrezu.

I ko je ikada video da mrtvi ribari ulovljuju zive ljude kao ribe? O, velike sile Raspetoga! O, nenadmasne krasote Bozanske uzvisenosti! O, prevelikog apostolskog dobrotvorstva! Nista u zivotu ne moze biti takvo kao sto je visina apostolske blagodati. Ljudski zivot video je mnogo zaista veoma cudesnih i nadumnih stvari: jer je video prolivenu krv koja vapije, i ubistvo koje bez jezika govori, i prirodu koja se iz zavisti razdelila protiv sebe, i brata koji rodjenome bratu smrt nanosi, i vrata smrti otvorena zaviscu. Video je ljudski zivot kovceg Noja nepotopljen u vreme potopa sveta i pogibije roda ljudskog. Video je on starca koji se, po veri, naoruzao protiv srca svog, tojest protiv sina, i kao zrtvu prinosi onoga koji ne bi ubijen.[36] Video je on blagoslov dobijen kradjom,[37] i borbu Sazdatelja Boga sa slugom.[38] Video je on zavist nastalu medju bracom, i robovanje koje je privelo carovanju.[39] Video je on presto pripremljen snovima[40] i prodavce brata gladju privucene.[41] Video je on stap koji cini cudesa,[42] i kupinu zalivanu ognjem kao rosom.[43] Video je on zakonodavca Mojsija gde zapoveda stihijama.[44] Video je on vode, ucinjene tvrde kao kamen, duboko More – obnazeno, put – iznenada ugotovljen,[45] i stub od oblaka danju a stub ognjeni nocu, dat mnostvu ljudi za vodju.[46] Video je on palicu koja procveta bez zemlje.[47] Video je on manu koja se umesto hleba salje s neba.[48] Video je on sunce, zaustavljeno ljudskom molitvom kao nekom uzdom,[49] i zacece proroka, izmoljeno molitvama nerotkinje.[50] Video je on pregrst brasna, vecu od zitnica, i krcag ulja, izobilniji od izvora.[51] Video je on ognjena kola, nosena u vazduhu, i proroka uznosenoga na njima.[52] Video je dalje da kosti mrtvoga postadose lek za zivot.[53]

Mnogo takvih velikih i cudesnih stvari video je zivot ljudski. Ali sve te stvari prodjose kao trava, i ugasnuse kao lampa kada se sunce rodi. Nikada nije bilo nista takvo, kao sto behu apostoli. Oni, sluzitelji Boga Reci, imadjahu zajednicu sa ovaplocenim Onim koji kao Bog nema oblicja. Oni posledovahu Onom hodecem koji je svuda prisutan. Oni sedjahu za trpezom zajedno sa Onim koga nikakvo mesto obuhvatiti ne moze. Oni slusahu glas Onoga koji je sve stvorio recju. Oni obuhvatise sami svet svojim jezikom kao nekom mrezom. Oni svojim putovanjima obidjose sve krajeve zemnog sara. Oni iskorenise zablude kao kukolj, posekose idolista kao neko trnje, pogubise idole kao divlje zveri, prognase demone kao vukove. Oni sakupise Crkvu kao neko stado, sabrase pravoslavne kao psenicu. Oni izbacise jeresi kao plevu; sasusise jevrejstvo kao travu; jelinske kipove sazegose ognjem kao neke sibljike. Oni obradise ljudsku prirodu krstom kao nekim plugom, i posejase rec Boziju kao seme neko. Najzad, sva delovanja njihova zasijase kao neke zvezde. Zbog toga im Gospod jasno rece: "Vi ste svetlost svetu" (Mt. 5, 14). Jer coveku hriscaninu istok je Onaj koji je rodjen od Djeve. Jutro je za njega Onaj koji postavi pocetak krstenju. Sijanje mu je blagodat raspetoga Hrista. Zraci – oni cudesni jezici.[54] Dan – onaj buduci vek. Podnevno vreme – ono u kome Gospod bese na samom krstu. Zapad – boravljenje u grobu. Vece – ona kratka smrt. Sijanje sunca – vaskrsenje iz mrtvih. "Vi ste, rece, svetlost svetu". Gledaj te zvezde, i zapanji se sijanjem njihovim. Stoga, praznovani danas Andrej, kada nadje Gospoda svih, kao neku riznicu opste svetlosti, on kliktase obracajuci se svome bratu Petru: "Mi nadjosmo Mesiju" (Jn. 1, 41).

O, uzvisenosti bratske ljubavi! O, izvrtanja poretka! – Andrej se posle Petra rodio u zivot, a prvi privede Petra k Evandjelju, i kao ulovi ga: "Mi nadjosmo, rece, Meoiju". Od radosti to bi receno; to bi sjedinjena s veseljem blagovest zbog nadjenog predmeta. "Mi nadjosmo, rece, onu riznicu: izbegavaj, Petre, ubostvo obrezanja, izvuci se iz rita Zakona, zbaci sa sebe jaram pisanoga, sve to smatraj kao sitnice, gledaj na sadasnje kao na san, i zgadi se na Vitsaidu kao na neko hudo i odbaceno mesto. Ostavi mrezu kao orudje nemastine, camac kao cardak potopa, tovljenje ribe kao zanat podlozan morskoj buri, ribe kao robu stomakougadjanja, narod Jevrejski kao roptanje na Boga, Kajafu kao oca pokvarenog zborista. Mi nadjosmo Mesiju koga predskazase Proroci, koga nam Zakon objavi svojim ucenjem kao nekom trubom. Mi nadjosmo riznicu Zakona. Begaj, Petre, od gladi za pisanim: mi nadjosmo Mesiju, koga iz davnine praslikovahu znamenja, koga Mihej vide na prestolu slave, koga Isaija gledase na serafimima, koga Jezekilj vide na heruvimima, koga Danilo posmatrase na oblacima, koga Navuhodonosor vide u onoj peci, koga Avram primi u sator, koga Jakov ne otpusti pre no sto dobi blagoslov, kome Mojsije vide ledja, – Toga mi nadjosmo, Bespocetnog i javivseg se u poslednje dane. O, ogromne riznice, cije se blago iscrpsti ne moze! To su bogatstva koja ne podleze zakonima vestastva; njihova priroda ne zna za pocetak; njihov pronalazak je novina. Mi nadjosmo Mesiju, sto znaci: Hristos. Mnogo je hristosa[55] ali su svi oni smrtni: Avraam bese hristos, ali istruli u grobu; Isak takodje bese hristos, ali kosti njegove leze u grobu; Jakov bese hristos, ali smrti podlozan; i Mojsije bese hristos, ali u kom je mestu pogreben ne znamo; slicno tome i David bese hristos. No svi oni postadose plen smrti, zarobljenici smrti. Jedini Hristos je istinski po prirodi Bog, no koji se iz milosrdja Svog prema ljudima rodi od Djeve i ove ribare ucini izvorima Svojih isceljenja. Njegova je moc, carstvo, slava i poklonjenje, sa jednosustnim Ocem i Svetim Duhom, sada i svagda, i kroza sve vekove. Amin.

[marija]

Žitije svetog apostola Filipa

Arhimandrit JUSTIN Popović

ŽITIJA SVETIH

14. NOVEMBAR

ŽITIJE SVETOG APOSTOLA

FILIPA

KRAJ mora Galilejskog, u blizini Horazina i Kapernaumanalazase se grad Vitsaida.[1] U tome gradu rodise se tri apostola: Petar, Andrej i Filip. Petar i Andrej behu ribari, i tim se zanatom bavljahu dok ih Gospod Hristos ne pozva za sobom; a Filipa jos u mladosti roditelji dadose da se uci knjiznoj mudrosti. Usrdno citajuci i izucavajuci Sveto Pismo, Filip postade odlican poznavalac Svetoga Pisma, i dobro znadjase sva prorostva o ocekivanom Mesiji, i plamtijase plamenom ljubavlju k Njemu i silnom zeljom da Ga vidi u lice, iako jos nije znao da je vec dosao na zemlju Onaj koga mnogi zeljahu videti, ocekujuci Njegov dolazak.

Dok Filip plamtijase takom ljubavlju k Mesiji, gle, mnogozeljeni Mesija, Hristos, dodje u Galileju, i nasavsi Filipa rece mu: Hajde za mnom (Jn. 1, 43). – Ovaj poziv Gospodnji Filip cu ne samo telesnim usima nego i svim srcem, i odmah poverova da je to istiniti Mesija, obecan Bogom preko proroka, i podje za Njim. Pazljivo prateci presveti zivot Gospoda Hrista, Filip se starase da ga podrazava, i ucase se od Njega Bozanskoj premudrosti, kojom je kasnije imao pobediti bezumlje neznabozacko. Radujuci se pronalasku take Riznice, kojom je sav svet imao biti iskupljen, Filip ne hte da se samo on jedan obogacuje njome, nego zudjase da i drugi imaju udela u tom daru. Zato, nasavsi prijatelja svog Natanaila on mu s radoscu saopsti: Mi nadjosmo Onog za koga Mojsije u zakonu pisa i proroci – Isusa sina Josifova iz Nazareta (Jn. 1, 45). Natanail, cuvsi to i ne verujuci da iz malenoga grada i od prostoga roda moze proizaci Mesija, Car Izrailjski, rece: Iz Nazareta moze li biti sto dobro? – A Filip, ne govoreci mnogo, posavetova Natanilu da samo vidi Isusa, rekavsi mu: Doci i vidi (Jn. 1, 46). – Tako postupi Filip zato sto je znao da ce Natanailo, cim vidi Isusa i cuje Njegove spasonosne reci, odmah poverovati da je On Mesija. Tako ustvari i bi. Jer kada Filip vodjase Natanaila k Isusu, to Gospod, koji ispituje srca i cita sakrivene misli ljudske, ugledavsi Natanaila gde ide k Njemu, poznade ga i rece o njemu: Evo pravoga Izrailjca u kome nema lukavstva. – Cuvsi te reci, Natanailo se silno zacudi i rece My: Otkuda me poznajes? Jer niti si ti ikada video mene, niti ja tebe. – Odgovori mu Gospod: Pre nego te pozva Filip videh te kad bejase pod smokvom (Jn. 1, 47-48). – A Natanail kada bese pod smokvom, razmisljase o Bozanstvenom Mesiji, u ocekivanju Koga bese sva radost i veselje vernih slugu Bozijih; i darova mu Bog u to vreme srce skruseno i tople suze, pomocu kojih on usrdno moljase Boga, da ispuni ono sto je od pamtiveka obecao ocima i poslje na zemlju Spasitelja sveta. Svevidece pak oko Bozije vide u to vreme Natanaila koji bese u duhu umilenja, zato mu i rece Gospod: Videh te kad bejase pod smokvom.

Ove reci jos vise zaprepastise Natanaila. Jer on se seti o cemu je razmisljao pod smokvom, i sa kakim se umilenjem molio Bogu da posalje Mesiju; a znadjase da tamo ne bese ni jednog coveka s njim koji bi ga video, i da misli njegove niko sem Boga ne mogase znati. Zato Natanailo odmah poverova da je Isus Mesija koga Bog obeca poslati na spasenje roda ljudskog, i ispovedi da je u Hristu Isusu Bozanska priroda kojom Isus saznade tajne njegova srca, pa zbog toga on i uskliknu: Ucitelju! Ti si Sin Bozji, ti si Car Izrailjev! (Jn. 1, 49).

[marija]

O, kako ogromnu blagodarnost Natanailo osecase i izrazavase Filipu sto ga obavesti o dosavsem na zemlju Spasitelju i sto ga privede tome zeljenom Mesiji! A radovase se i sveti Filip sto ljudi obretose Bozansku Riznicu, sakrivenu u ilovaci ljudske prirode, i jos vecom ljubavlju gorase ka svome Gospodu. No sveti Filip, videci u svome Bozanskom Ucitelju savrsenog po svemu coveka, ipak ne poznavase jos u Njemu savrsenog Boga. Da bi to ispravio u njemu, Gospod Hristos mu pritece u pomoc. Jednom Gospod, nalazeci se sa pet hiljada ljudi s one strane Tiverijadskoga Mora, i zeleci da toliko mnostvo svojih slusalaca nahrani na cudesan nacin, rece Filipu: Gde cemo kupiti hleba da ovi jedu? – A ovo rece kusajuci ga, jer znadjase da se nema gde nabaviti toliki hleb; a znadjase unapred i to sta ce My odgovoriti Filip. No On radi toga i upita Filipa, da bi ovaj bolje poznao sebe, i postidevsi se zbog svog maloverja, ispravio se u veri. I stvarno, Filip se ne opomenu svemogucstva Bozijeg i ne rece: Ti, Gospode, sve mozes; nije Ti potrebno da ikoga pitas o tome; samo pozeli, i odmah ce se svi nasititi: "otvoris ruku svoju, sve i sva se nasicuje dobra" (Ps. 103, 28). – He rece to Filip, nego, pomisljajuci o Gospodu svome kao o coveku a ne kao o Bogu, rece: Dvesta dinara hleba nije dosta da svakome od njih po malo dopadne (Jn. 6, 7). – Zatim sa ostalim ucenicima rece: Otpusti narod neka idu u okolna sela i palanke da kupe sebi hleba (Mk. 6, 36). – Medjutim kada Gospod prelomi pet hlebova i dve ribe za pet hiljada ljudi (Lk. 9, 16), tada Filip vide da iz ruke Gospodnje, kao iz neiscrpne zitnice, davase se svima dovoljno hrane, dok se sav narod ne nasiti. Tada se apostol postide zbog maloverja svog, i utvrdivsi se u veri proslavi zajedno sa drugima Boziju silu sto je u Hristu Isusu.

Kasnije Filip bi Gospodom kao dostojan uvrscen medju dvanaest najodabranijih apostola; i imadjase blagodat od Njega i slobodu prijateljske ljubavi pred Njim. Jednom u Jerusalimu neki Jelini, koji behu dosli o prazniku, posto kao neverni ne mogahu lako doci do Isusa, pristupise k Filipu i moljahu ga govoreci: Gospodine, mi bismo hteli da vidimo Isusa. – A on saopsti to najpre Andreju, pa se onda s Andrejom usudi obavestiti Isusa o zelji tih Jelina, radujuci se tome sto i neznabosci traze da vide i cuju Gospoda njegovog i Ucitelja. Tada on cu od Gospoda Isusa divno ucenje i prorostvo o neznaboscima: da ce oni poverovati u Njega ne sada vec posle Njegove smrti. Ako zrno psenicno, rece Gospod tom prilikom, padnuvsi na zemlju ne umre, onda jedno ostane; ako li umre, mnogo roda rodi (Jn. 12, 24). Time Gospod kao da je rekao: Dok ja zivim na zemlji, imam samo deo doma Izrailjeva koji veruje u mene; a kada umrem, onda ce ne samo dom Izrailjev nego i mnogi neznabosci poverovati u mene.

Jos jednom sveti Filip, posle Tajne Vecere, usudi se upitati Gospoda o velikom tajanstvu Bozanstva, kada Ga zamoli da im pokaze Oca, govoreci: Gospode, pokazi nam Oca, i bice nam dosta (Jn. 14, 8). Ovim svojim pitanjem sveti Filip ucini veliku korist Crkvi Hristovoj, jer iz toga se naucismo znati jednosusnost Sina sa Ocem i zatvarati usta jereticima koji odbacuju tu Bozansku istinu. Na to Gospod odgovori sa blagim prekorom: Toliko sam vreme s vama i nisi me poznao, Filipe? Koji vide mene, vide Oca; pa kako ti govoris: pokazi nam Oca? Zar ne verujes da sam ja u Ocu i Otac u meni? Reci koje vam ja govorim, ne govorim od sebe; nego Otac koji prebiva u meni, On tvori dela. Verujte meni da sam ja u Ocu i Otac u meni (Jn. 14, 9-10).

[marija]

Ovaj odgovor Gospoda Isusa nauci svetoga Filipa i s njim svu Sabornu Apostolsku Crkvu da pravilno veruje u jednakost Bozanstva Sina sa Ocem i da izoblicava bogohulstvo Arija koji kaze da je Sin Boziji stvorenje a ne Tvorac.

Posle dobrovoljnog stradanja i vaskrsenja Sina Bozija, sveti Filip vide sa ostalim apostolima Gospoda svog vec u besmrtnom i proslavljenom telu, dobi od Gospoda mir i blagoslov, vide i vaznesenje Njegovo. Udostoji se on i blagodati pri silasku Svetoga Duha i postade propovednik Hristov medju neznaboscima, jer mu kockom pade u deo da ide na propoved u Malu Aziju. No najpre on propovedase u Galileji. Tamo ga jednom srete neka zena koja u narucju svom nosase svoje preminulo detence i ridase neutesno. Ugledavsi je, apostol se Hristov sazali na nju, i pruzivsi ruku ka umrlom detetu rece: Ustani! naredjuje ti Hristos koga propovedam. – I detence odmah ozive. A majka, ugledavsi vaskrslo cedo svoje zivo i zdravo, pripade k nogama apostolu uznoseci mu blagodarnost za vaskrsenje sina svog i moleci od njega krstenje, jer ona poverova u Gospoda Hrista propovedanoga njime. Apostol, krstivsi majku s detencetom, otputova u neznabozacke zemlje. I propovedajuci Evandjelje u Grckoj, on silom Hristovom cinjase mnoga cudesa, isceljujuci bolesnike, a vaskrse i jednog mrtvaca. Ova cudesa veoma zadivise tamosnje Jevreje, i oni poslase u Jerusalim ka glavarima svestenickim i knezovima jevrejskim izvestaj: da je k njima dosao neki nepoznat covek po imenu Filip, propovedajuci ime Isusovo, kojim izgoni bese i isceljuje svaku bolest, pa je tim imenom Isusovim cak i jednog mrtvaca vaskrsao, i vec su mnogi poverovali u Isusa. Uskoro doputova iz Jerusalima u Grcku jedan poglavar svestenicki sa knjizevnicima, besan na Filipa. Obukavsi se u svoju arhijerejsku odecu, on nadmeno i gordo sede na sudijsko mesto u prisustvu mnogih Jevreja i neznabozaca. Tamo doveden bi i sveti apostol Filip, i postavljen u sredinu skupa. Pogledavsi ga ljutito, arhijerej poce s gnjevom govoriti: He bese li ti dosta Judeja, Galileja i Samarija da obmanjujes proste i neuke ljude? Nego si i ovamo dosao k mudrim Jelinima da siris obmanu kojoj si se naucio od Isusa, protivnika zakona Mojsijeva, zbog cega On bi osudjen, raspet na krst, i umre sramnom smrcu. I radi praznika Pashe koji se dogodi u to vreme, on bi pogreben, a vi ucenici Njegovi ukradoste Ga tajno, i na obmanu mnogima razglasiste na sve strane da je On sam vaskrsao iz mrtvih.

Kada arhijerej izgovori to, gomila zagraja na Filipa: Sta ces na ovo reci, Filipe? – I nastade u narodu strahovita graja: jedni behu za to da Filip odmah bude ubijen, a drugi predlagahu da se odvede u Jerusalim i tamo pogubi. Tada sveti apostol otvori usta svoja i rece arhijereju: Covece, zasto volis sujetu i govoris laz? Zasto ti je srce okamenjeno, i ti neces da govoris istinu? He udariste li vi pecat na grob i postaviste strazu? I kad Gospod nas vaskrse ne slomivsi pecat grobni, ne dadoste li vi tada zlato vojnicama, da slazu govoreci, kako su, toboz, dok su oni spavali, ucenici Isusovi ukrali mrtvoga Isusa? Kako te ni sada nije stid da unakazujes istinu! Sami pecati grobni su svedoci istinitog vaskrsenja Hristovog, i oni su izoblicitelji vase lazi, a i u dan Suda oni ce vas izobliciti.

Ove apostolove reci strahovito razbesnese arhijereja, i on jurnu na apostola, zeleci da ga sam zgrabi i ubije, ali u tom trenutku on oslepi i sav pocrne. Prisutni, videvsi sta se zbi, pripisase to madjijama, i mnogi poletese na Filipa sa zeljom da ga pogube kao madjionicara, ali i njih snadje ista kazna koja i arhijereja. Pored toga se i zemlja strasno uskoleba, i prestavljeni svi drhtahu od straha, i poznase veliku silu Hristovu. Medjutim sveti apostol, videci bedu oslepljenih i telesno i duhovno, zaplaka se zbog njih i obrati se molitvom Bogu da im prosveti i tela i duse. I na molitvu svetog apostola, svima im bi poslano isceljenje s neba. Ovo cudo ucini te se mnogi obratise ka Hristu i poverovase u Njega. No arhijerej, jos neprestano oslepljen zlobom, ne samo ne hte posle kazne koja ga snadje da se opameti i pozna istinu, nego ponovo stade rigati mnoge hule na Gospoda naseg Isusa Hrista. Ali ga tada postize jos veca kazna: zemlja se iznenada otvori i proguta ga, kao nekada Datana i Avirona.[2]

Posle arhijerejeve pogibije sveti apostol Filip mnoge krsti tamo i postavi im za episkopa jednog cestitog i dostojnog coveka po imenu Narkisa, pa otputova u Part. Putem on moljase od Boga pomoci u trudovima svojim. I kad prekloni kolena na molitvu, njemu se javi s neba slika orla sa pozlacenim krilima, rasirenim slicno Hristu raspetome. Ukrepljen tim javljanjem, sveti Filip krenu opet na propoved, i obisavsi Arabijske i Kandakijske gradove[3] ukrca se u ladju i otplovi morem ka Sirijskom gradu Azotu.[4] No nocu nastade velika bura na moru, i svi vec strahovahu za svoj zivot. Tada sveti apostol stade na molitvu, i odmah se pojavi na nebu lucezarni krst, koji obasja tamu nocnu, i more se iznenada utisa, i valovi njegovi umukose. A kad ladja pristade uz obalu Azota, sveti Filip izidje iz ladje, i primi ga u dom svoj neki gostoljubivi covek po imenu Nikoklid, koji imadjase kcer Haritinu, koju boljase jedno oko. Usavsi u Nikoklidov dom, apostol poce propovedati rec Bozju prisutnima, i svi ga slusahu s radoscu. A i Haritina bese tu i slusase svetog apostola; i propoved je njegova toliko ushiti, da ona zaboravi i na samu bolest svoju. Videci toliko usrdje njeno za rec Boziju, i znajuci za bolest njenu, apostol se sazali na nju i naredi joj da na bolesno oko svoje stavi ruku i da prizove ime Isusa Hrista. Cim to Haritina ucini, odmah se isceli oko njeno, i sav dom Nikoklidov poverova u Hrista, i krstise se.

Iz Azota sveti apostol Filip otputova u Jerapolj Sirijski[5] gde, propovedajuci Hrista, izazva silan gnjev u narodu, i htedose da ga kamenjem zatrpaju. No na zauzimanje jednog uglednog gradjanina po imenu Ira, on bi spasen od pogibije. – Gradjani! rece Ir narodu, poslusajte savet moj: nemojte ciniti nikakvo zlo ovome strancu dok ne ispitamo je li istinito ucenje njegovo; i ako se ono ne pokaze istinito, onda cemo ga pogubiti.

Narod se ne usudi da protivreci Iru. I uzevsi Filipa, Ir ga odvede domu svome. Apostol pak u domu Irovom po obicaju odrza drugu propoved o Hristu, i privede k svetoj veri Ira, i sav dom njegov, i susede njegove, i prosveti ih tajnom svetog krstenja. Medjutim gradjani, doznavsi da je Ir primio krstenje, sabrase se nocu i opkolise dom njegov, sa namerom da zapale dom njegov, te da sa apostolom izgori Ir i ovi domasnji njegovi. Saznavsi njihovu nameru, apostol izidje k njima neustrasivo, a oni ga kao divlje zveri skrgucuci zubima zgrabise i na svoju skupstinu odvedose. Staresina pak skupstine, kome bese ime Aristarh, ugledavsi apostola, pruzi svoju ruku i uhvati ga za kosu, ali mu se tog casa ruka osusi, oci oslepise, usi ogluvese. Kada se to zbi u naroda se promeni raspolozenje: gnjev se pretvori u divljenje, i oni stadose moliti apostola da isceli staresinu njihovog Aristarha. A Filip im govorase: Ako on ne poveruje u Boga kojega ja propovedam, nece se isceliti. – Dok Filip tako govorase narodu, naidje pratnja, i ljudi rugajuci se apostolu rekose: Ako vaskrsnes ovoga mrtvaca, onda ce Aristarh i mi svi poverovati u Boga tvog. – Apostol podize oci svoje na nebo i dugo se moljase; zatim obracajuci se mrtvacu rece mu krotkim glasom: Teofile! – I tog trenutka mrtvac se podize na nosilima, sede i otvori oci svoje. A Filip mu onda rece: Hristos ti naredjuje: ustani i razgovaraj s nama! – Mrtvac, ustavsi sa odra svog, pade k nogama apostolovim, govoreci: Blagodarim ti, sveti slugo Boziji, sto me u ovom casu izbavi od strasnoga zla: jer me dva crna i zlosmradna djavola nemilosrdno vucijahu, i da ti nisi pohitao i izbavio me od njih, ja bih bio bacen u ljuti tartar.

Tada svi, videvsi ovo preslavno cudo, jednoglasno proslavise Jedinog Istinitog Boga, kojega Filip propoveda. Apostol pak, davsi rukom znak narodu da ucuti na kratko vreme, naredi Iru da svojom rukom zakrsti povredjene delove Aristrahove. Cim to Ir ucini, odmah se Aristarhu osusena ruka isceli, oci progledase, usi procuse, i on potpuno ozdravi.

[marija]

Zbog takvih cudesa, koja sveti Filip cinjase silom Hristovom, svi zitelji grada Jerapolja poverovase u Gospoda Hrista, i porazbijase idole svoje. Prvi koji poverova bese roditelj Teofilov; on polupa dvanaest zlatnih idola svojih, i zlato razdade siromasima. Sveti apostol ih krsti sve, i postavi im Ira za episkopa.

Osnovavsi na taj nacin crkvu u Jerapolju i utvrdivsi u svetoj veri novoprosvecene, sveti Filip krenu u druge zemlje na propoved. Prohodeci Siriju i planinsku Asiju on dodje u Lidiju i Miziju[6] i putujuci po njima on obracase k Istinome Bogu zabludele neznabosce. Tamo se njemu pridruzi sveti apostol Vartolomej,[7] koji u to vreme propovedase u susednim gradovima i bi od Boga poslan u pomoc Filipu. Pored toga bratu svome Filipu sledovase i sestra njegova devica Mirijamna[8] i svi zajedno sluzahu spasenju roda ljudskog. Prohodeci Lidiju i Miziju i blagovesteci Evandjelje, oni podnosahu od nevernih mnoge napasti i muke, bijeni i u tamnice zatvarani i kamenjem zatrpavani. Ho y svima tim gonjenjima i stradanjima oni blagodacu Bozjom ostajahu zivi i hitahu na predstojece im trudove u propovedanju Evandjelja Hristova. U jednom od Lidijskih naselja oni sretose ljubljenog ucenika Hristovog, Jovana Bogoslova, i zajedno s njim otidose u Frigiju, i dosavsi u grad Jerapolj[9] propovedahu Hrista. Ovaj grad bejase prepun idola, kojima se klanjahu svi njegovi zitelji. Medju tamosnjim laznim bozanstvima bejase i jedna zmijurina, koju Jerapoljci kao boga pocitovahu i posebni joj hram podigose, u kome je drzahu zakljucanu, i prinosahu joj mnoge i raznovrsne zrtve, i hranjahu je. Ti bezumni ljudi pocitovahu i neke druge gmizavce i zmije. Najpre se sveti Filip sa druzinom svojom naoruza molitvom protiv te zmijurine; u tome im pomoze a sveti Jovan Bogoslov, koji u to vreme bese s njim. I oni molitvom, kao kopljem, zaklase tu zmijurinu, i silom Hristovom je umrtvise. Posle toga sveti Jovan Bogoslov se odvoji od njih, ostavivsi njima propovedanje Evandjelja u Jerapolju, a sam ode u druge gradove sireci svuda svetu Blagovest. Sveti pak Filip s Vartolomejem i Marijamnom, ostavsi u Jerapolju, usrdno se starahu da odagnaju odatle tamu idolopoklonstva i uvedu veliku svetlost poznanja Istine, i trudjahu se dan i noc u propovedanju reci Bozije, uceci prelascene, urazumljujuci bezumne, i upucujuci zabludele na put Istine.

U gradu Jerapolju zivljase covek po imenu Stahije, koji vec cetrdeset godina bese slep. Sveti apostoli molitvom otvorspe njegove telesne oci, a propovedju Hristovom prosvetise i dusevne oci njegove. Krstivsi Stahija, oni prebivahu u njegovom domu. Medjutim po celome gradu pronese se glas da je slepi Stahije progledao. I stade se mnogo naroda sticati u njegov dom. I sveti apostoli sav taj narod ucahu veri u Hrista Isusa. A donosahu tamo i mnoge bolesnike, i sve ih sveti apostoli isceljivahu molitvom, i djavole iz ljudi izgonjahu. Zbog toga mnostvo ljudi pristupahu veri u Hrista i krstavahu se.

Zena gradonacelnika Jerapoljskog, po imenu Nikanora, ujedena od zmije, lezase tesko bolesna i bese na samrti. Cuvsi za svete apostole da u domu Stahijevom isceljuju recju svakovrsne bolesti, Nikanora, u odsustvu svoga muza, naredi svojim slugama da je odnesu k njima. I ona dobi dvostruko isceljenje: telesno – od ujeda zmije, i dusevno – od demonske obmane, jer naucena od svetih apostola ona poverova u Hrista. A kada se gradonacelnik vrati doma, sluge mu ispricase da se zena njegova nauci verovati u Hrista od nekih tudjih ljudi koji prebivahu u Stahijevom domu. Gradonacelnik se strahovito razgnjevi i naredi da odmah apostole uhvate a dom Stahijev zapale. Ovo naredjenje bi izvrseno. Stece se silan narod, i uhvativsi svete apostole Filipa i Vartolomeja, i svetu devojku Marijamnu, vucijahu ih po gradu, bijuci ih i ismevajuci ih, pa ih onda vrgose u tamnicu. Posle toga gradonacelnik sede na sudistu da sudi propovednicima Hristovim. I sabrase se k njemu svi zreci idolski, i zreci pogubljene zmijurine, i zaljahu se na svete apostole govoreci: Gradonacelnice, odmazdi za sramocenje bogova nasih, posto, otkako ovi tudjinci dodjose u nas grad, opustese oltari velikih bogova nasih, i narod zaboravi prinositi im uobicajene zrtve; a pogibe i znamenita boginja nasa zmija. Stoga, umrtvi ove vracare.

Tada gradonacelnik naredi da sa svetog Filipa svuku odelo, govoreci da se u njegovom odelu nalaze madjije. No svukavsi odelo, oni u njemu nista ne nadjose. Isto tako svukose i svetog Vartolomeja, ali i u njegovom odelu nista ne nadjose. A kad pridjose svetoj Marijamni, sa namerom da je svuku i da obnaze devicansko telo njeno, ona se iznenada na njihove oci pretvori u plamen ognjeni, i neznabosci uplaseni pobegose od nje. Gradonacelnik osudi svete apostole na raspece. Prvi postrada sveti Filip. Njemu prosvrdlise pete, provukose kroz njih konopce, i raspese ga na krstu glavacke pred vratima zmijurinina hrama, pa ga kamenjem gadjahu. Zatim razapese svetog Vartolomeja pored hramovnog zida. I iznenada nastade veliki zemljotres, zemlja se otvori i proguta gradonacelnika, sve zrece zmijine i mnostvo neverujuceg naroda. Tada veliki strah zahvati sve, i verujuce i neznabosce, koji preostadose ziveti, i zavapise ka svetim apostolima da se sazale na njih i umole Jedinoga Istinitoga Boga svog, da i njih zemlja ne proguta. I hitno se bacise na posao: da skinu s krstova raspete apostole. Sveti Vartolomej ne bese visoko raspet, i njega skinuse brzo. A svetog Filipa ne mogose brzo skinuti s krsta, posto bese na visini raspet; a narocito stoga sto je bila volja Bozja, da bi apostol Njegov kroz ova stradanja i krsnu smrt presao sa zemlje na nebo, ka kome su celog zivota bile obracene noge njegove. Viseci na krstu sveti Filip moljase Gospoda za neprijatelje svoje: da im oprosti grehe, i da prosveti oci uma njihovog da ugledaju i poznadu Istinu. Gospod uslisi molitvu njegovu, i odmah naredi zemlji, te sve progutane ljude izvede zive, osim gradonacelnika i zmijinih zreceva. Tada svi gromkim glasom ispovedise i proslavise silu Hristovu, i izjavise zelju da se krste. A kada im jos malo ostade pa da svetog Filipa skinu s krsta, on predade Hristu svetu dusu svoju, i oni ga skinuse mrtva. Rodjena pak sestra njegova, sveta Marijamna, koja je sve vreme posmatrala stradanje i smrt svoga brata Filipa, s ljubavlju grljase i celivase telo njegovo skinuto s krsta, i radovase se sto dobro okonca svoj podvig stradanja za Hrista. Sveti Vartolomej krsti sve koji poverovase y Hrista Boga, i postavi im Stahija za episkopa. Onda sahranise cesno telo svetog apostola Filipa. Na onom pak mestu gde istece krv svetog apostola, posle tri dana izraste vinova loza, u znak toga da sveti apostol Filip, posto proli krv svoju za Hrista, uziva vecno blazenstvo sa Gospodom svojim u Carstvu Njegovom.[10]

Posle sahrane svetoga Filipa sveti Vartolomej sa blazenom devicom Marijamnom ostade nekoliko dana u Jerapolju, pa dobro utvrdivsi u veri Hristovoj novoosnovanu crkvu, otide u grad Alban sto je u Velikoj Jermeniji,[11] gde i bi raspet. Sveta pak Marijamna uputi se u Likaoniju,[12] i tamo, obrativsi mnoge k svetoj veri, skonca mirno. Zbog svega toga Bogu nasem slava sada u uvek i kroza sve vekove. Amin.