ДЕЧИЈА ШКОЛА

[Tanja]

Одговоре на дилеме па и бриге сам у претходним данима добијала од деце. Ми-одрасли, често, нисмо дорасли тој вештини. Имала сам част и прилику да ме пусте у свој свет и да ми помогну. Тема, коју отварам, је израз захвалности, али и обавеза да научено поделим.

Дечак, мало већи научио ме је да када ти је тешко, када те повреде: прво мало ћутиш, говориш тихо, можеш и да плачеш иако си дечак-мало већи, уста говоре тихо, срце воли јако.

Девојчица, мало већа ме је научила да када си тужан-не можеш да певаш, не препознајеш свој глас. Како живети ако не певаш!!!

Једна беба са седмог спрата ми је показала како се воли. Лако је: запљешћеш рукама, гласно се смејеш, помазиш (почупаш) косу и пољубиш(балаво)-тако се показује да волиш.

Једне вечери на терасу је дошла девојчица са пуном главом мозга од размишљања. Она стално размишља, чак и када спава.

Не воли када се велики грде и плачу-размишља.

Када бата понекад лаже-размишља.

Матија нема друштво за игру, зато је немиран и грди васпитачицу-размишља.

Стално размишља и брине. Брине јер мора, како сама каже. Решиле смо да бригу отерамо, заједно смо размишљале и закључиле да је решење -ИГРА. Позваће понекад и Матију, мада је његовој мами већ поменула проблем. Сетиле смо се разних игара за кућу и паркић, игара за све и тату и маму и бату. Играће се заједно, она ће то уредити.

На растанку ми је махнула и рекла : "Тања, ништа не брини, урадићу све како смо се договориле! Баш смо се лепо попричале!"

Говори тихо, воли јако, можеш понекада да плачеш иако си велики дечак.

Не буди тужан, нећеш моћи да певаш.

Смеј се гласно, пољуби балаво.

Немој да бринеш, играј се иначе ће ти глава бити пуна мозга од размишљања.

Ово су моје прве лекције. Да ли сте ви неку научили, хајде да поделимо да се мање пред великим људима стидимо.

[И.стојковић]

...............

Говори тихо, воли јако, можеш понекада да плачеш иако си велики дечак.

Не буди тужан, нећеш моћи да певаш.

Смеј се гласно, пољуби балаво.

Немој да бринеш, играј се иначе ће ти глава бити пуна мозга од размишљања.

..........

Људи често користе различите лекове против заборављања, јер се нервирају што понекад забораве некакве само њима важне "ствари". Најбитнију "ствар", начин како живети, заборавили смо одавно, па данас у жељи да се подсетимо, убисмо сами себе различитим философијама, уместо, како Ти кажеш данас, а ОН Рекао још пре 2010 година, да будемо као деца. А како ћемо, кад смо заборавили како је то бити дете?

Па баш тако, како Ти чиниш, и хвала Ти што нас све подсети, на једини прави начин:

Слушајмо шта то деца (ОН) хоће да нам кажу (КАЖЕ), тако што ћемо за њих (ЊЕГА) увек имати времена, не да их (ЊЕГА) критикујемо и преобличавамо, већ ради њих (ЊЕГА) о себи добро да размислимо!!!

Још једном хвала кумо моја, у своје, а искрено се надам и у име свих....

:cheesy2:

0203_cool

:cheesy2:

[Милан Меденица :)]

ја се молим од скора за радост, а желим опет гледати свет као дете, бити безазлен толико да ни не знам да сам мудар  

једна мала девојчица, која још ни честито није почела да прича је мудрија од мене.

у цркви једном, за време Литургије, седи она на татиној подлактици и певуши, а зна целу Литургију напамет. и тако она стане у једном тренутку и постане јој досадно, кад је тата предухитри да не постане немирна, због других:

- сине, где је Бога?

покаже дете лепо у првог светитеља којег је угледала.

- сине, није то Бога, где је Бога, покажи тати.

дете се мало збуни, погледа га онако мајчински, да не кажем детиње, и покаже на светитеља поред.

тата већ мало збуњен, окрене је према распећу великом одма до њих и покаже руком на Господа, указавши јој да је то Бог.

и тако то мени мало нешто није штимало у глави, па размишљао о томе мало на агапама.

и дођем до закључка да смо и тата и ја ограничени знањем, ослепели смо!

наиме, дете ништа није погрешило - сви подједнако имају нимбове око глава - они су богови, као што је и обећано (Јован 10, 34; Псалм 82, 6), а никако другачије нису то могли постати до кроз Сина Божјег, тако да су у Богу обожени.

ееееееееееее, знање и искуство година нас обојице није мерило детињој безазлености и мудрости.

hvala па ми даде да чујем и употпуним моје знање ненадано вративши ме у пачју школу  gringrin