Монофизитство Истока између IV и V Васељенског Сабора

[Дарко]

МОНОФИЗИТСТВО  ИСТОКА  ИЗМЕЂУ  ЧЕТВРТОГ  И  ПЕТОГ ВАСЕЉЕНСКОГ  САБОРА

Халкидонски закључци су били пропраћени гаранцијама слободе мишљења; био је дат рок за дискусије и размишљања, без обзира што је руководство световне власти било чврсто у своме ставу. Кад су се појавиле неке сумње око извесних израза у посланици папе Лава, онда је био одређен рок за разна саветовања и договоре. Императорски чиновници су инсистирали да ова саветовања имају приватан карактер те да се не обављају у атмосфери заседања самог Сабора, како би се избегла свака наглост и притисак на савест појединих чланова.

Тек након шестог дана, 17. октобра, дошло се до другог читања резолуције која је била постигнута договором; па ипак су колебања још трајала. После четири дана опет је прочитан нацрт ороса. Император је наредио да се пружи могућност колико год је потребно, свим незадовољнима. Најзад, после накнадних разматрања, текст ороса прихватили су сви. У историји сабора није постојало скрупулозније одбране слободе мишљења.

Император је био уверен да ће Сабор због тога имати срећене последице. Ни на једном сабору, укључујући ту и Никејски, није било у толикој мери тешких расправа.

Испоставило се, међутим, да сва једногласност епископата у стварности није довела и саму масу верника до те сагласности. Тако се показало да епископи не изражавају расположење већине. Активно схватање источне саборности није се могло ограничити путем једне спољашње форме. Учење папе Лава и Евсевија Дорилејског није се просто показало као мудра средина између Несторија и Евтиха. Напротив, источни свет га је у највећој мери доживео као прикривено несторијанство. У сваком случају та маса је сматрала да постоји и друга, Кирилова формула православља, да је она њихова и да су навикли на њу. Али, као што је познато, баш је Халкидонски сабор прећутао 12 анатемизама па је чак и следећа формулација из 433. године ,,из две природе'' била прецртана. Кирил је био принет Лаву на жртву. И ево како је отпор ,,кирилиста'' изазвао тешку монофизитску кризу.

Била су потребна пуна два века да се у суштини мири ,,Кирил са Лавом'' и на крају крајева да се изгуби огроман део Цркве. То је проблем разоткривања истине путем ублажавања. Кад је за време Јустинијана предложена формулација ,,Један од Свете Тројице је страдао'' било је већ касно. Захтевало се да се више не мири Кирил са Лавом, него да се жртвује Лав ради Кирила.

Заоштравајући предлагане формулације и заташкавајући некадашње компромисе који су догодили у Цркви (433. г.) папски легати су још једном доказали да нису разумели Исток. А то што су императори грешили у догматици може им се опростити али су начинили једну неопростиву грешку јер су били слепи у својој политичкој, небогословској сфери, јер су превидели опасност од преплитања монофизитске кризе са националним питањем у Источној римској империји. Несторијанство се већ било дефинисало као национални покрет и сами себе су назвали ,,халдејски хришћани'', тј. народ источно – сиријске језичке сфере, јер се монофизитство управп дотакло Сиријаца, Јермена и Копта.

Национално питање у Римској империји било је давнашње и нерешиво. Чак и у свом културном језгру ова двојединствена империја није постигла владавину једног језика. Заједно са Црквом, она се распала на два језика. Не треба се онда чудити што су се периферни народи (,,језици'') такође у сваком смислу издвојили из ње.

Грчки језик је на Истоку победом своје културе стекао своје границе. Отпор хеленизацији испољио се нпр. у Сирији, док су Селевкија, Лаодикија и Антиохија постали понос хеленизма. Али већ се у предграђу Антиохије говорило сиријским језиком. Лично је св. Јован Златоусти морао баш у Антиохији да пророведа сиријским језиком. И по селима презвитери су говорили сиријским језиком. У нижим слојевима реч  ,,румоије'' тј. Римљани, значила је војници те је народ подсећала на свирепост и окупацију. Сепаратистичка интрига је имала букнути на чему – и она је букнула.

Хришћани који су живели у близини Александрије, нису приликом ислеђивања на суду разумевали грчки језик. Тамо је коптска маса обележила и карактер монашког покрета. А она је била снажна до те мере да је давала подршку вођама националног покрета у борби против империје, и то у доба настојања монофизитства. Касније се она формирала у посебну нацију која је имала свог посебног признатог намесника. На овим чињеницама су се формирали фактори монофизитске реакције против халкидонског сабора. Од те антихеленске реакције први су страдали епископи, и то они који су се пре тога братимили са монофизитима, као на пример, Јувеналије Јерусалимски и Таласије Неокесаријски.

Немири у Палестини. Поводљиви и покорни епископ, који је прихватио римске саборске формулације под притиском, сад је ћутао. Међутим, било је смелих  људи који се нису бојали императорских претњи а то су били монаси. Почело је то у Палестини. Монах Теодосије дигао се против Јувеналија као,,издајника вере''. Теодосије, који је раније живео код Диоскора лично је довео Јувеналија на Халкидонски сабор и после потписивања ороса побегао са Сабора и подигао устанак у Палестини. Посебно је монаштво у Палестини представљало успаљиви материјал, јер они нису живели по општежитијама, него су лутали и мењали место становишта. Чак ни напори св. Евтимија да их организује и окупи у неке савезе није имала успеха. Све ово је чинило ову масу монаштва доста анархичном, јер је тешко признавала власт Цркве. Али, и у организованим градским манастирима опозиција Халкидонског сабора је налазила себи упориште.

У Јерусалиму је живела тада удовица Теодосија II, Евдокија. Иако врло образована, истина на паганској књижевности, она није није била спремна да схвати богословса питања. За њу је Халкидонски сабор био Пулхеријин, и то је било довољно за њену антипатичност. Евдокији су се приближили и извесни игумани и повећи број уважених авва као нпр. Херонтије, игуман латинског манастира на Маслиновој Гори, Герасим из Рима, Петар из Иверије, презвитер Исихије и други. Постигнут је договор између монашких вођа да се не прихвати Јувеналије и да се за Палестину изабере нови поглавар, а исто тако и нови епископи на места ,, који су пали у Халкидону''.

Јувеналије је допутовао у побуњени Јерусалим, али су се све његове мере показале безуспешне. Манастири су се претворили у тврђаве, затвори су били отворене те је град био изложен разбојништву. Учестала су разна убиства, посезало се чак и на Јувеналија све док није побегао у Константинопољ. Монах Теодосије је биом проглашен за епископа јерусалима и постављао је епископе по целој Палестини. Наравно, императорка Евдокија је била душа овог револуционарног покрета. Овај покрет није не поменуо Евтиха, свог богословског праоца. Једино су дизали галаму о спасавању угрожене Никејске и Кирилове вере, јер су је наравно Лав и Халкидонски сабор издали. Монаси су чак директно осуђивали Евтиха.

Војни заповедник, Доротеј, добио је од владе наређење да смири побуну и да поново доведе Јувеналија. Монаси се организују у армију и до судара противничких трупа дошло је у Неаполису – Наблусу. Пошто су преговори били безуспешни, отпочела је битка у којој су монаси поражени, а Јерусалим освојен војном силом. Јувеналије је био поново доведен на катедру.

Сада је било потребно смирити ситуацију унутар земље. Војсковођа Теодосије је побегао на Синај. Петар Иверијац, иначе грузијски кнез морао је да се сакрије. Поражену Евдокију, победници нису дирали, али је она наставила да подгрејава агитацију. Импетраторски пар, Маркијан и Пулхерија били су принуђени да се писмом обрате монасима. Исто је замољен и папа Лав да уради исто, који је писмено обратио лично Евдокији. Међутим, Евдокија се смирила тек кад је њен, западни император Валеентијан III, убијен у побуни 455. године, а њена ћерка заједно са унуцима одведена у ропство, у Африку, од стране вандала који су освојили Рим. Евдокија је ово схаватила као Божју казну и повукла се са поља црквене битке. Синајски бегунац је ухапшен и одведен у тамницу у Константинопољ у којој је убрзо и умро.

У Египту су трајали немири. У Кападокији против Таласија био је монах Георгије, а у Константинопољу известан број игумана. Кад је Диоскор био протеран у Пафлагонију, у Гангре где је убрзо и умро. На његово место је изабран нови епископ, и на опште чуђење клир и виши кругови који су били наклоњени Диоскору мирно су прихватили избор новог епископа., утолико пре зато што је то био Протерије, човек који је уживао Диоскорово поверење. Али, монаси су подигли светину која је викала да су избори незаконити све док Диоскор жив. Требала се употребити војска, али пошто власт није могла да предвиди снагу побуњеника, војска је се повукла у Серапеум. Светина их је опколила и спалила. Тада је влада мобилисала одговарајуће војне снаге и освојила град. За казну становништво је било лишено извесних повластица. Нижи слојеви су наставили да пружају отпор Протерију, те се дошло у стање грађанског рата на бази националног сепаратизма.

Неки епископи почели су да губе места због учешћа у акцијама опзиције, која није попуштала под политичким притиском. Као повод да се она огласи послужила је Диоскорова смрт 454. године у Гангрима. Власти су онемогућиле покушај бунтовника да изаберу наследника Диоскорог уз Протерија, који је већ био изабран. Из престонице је био послан за задатком у Египат силенцијар Јован да мири опозицију са Протеријем на челу, али није имао успеха, јер су лидери опозиције били Диоскорови људи помоћу којих је организовао Разбојнички сабор у Ефесу 449. године. Поред осталих били су то презвитер Тимотеј Елур и ђакон Петар Монг. Они су осуђивали Евтиха и његово учење, те су се ограничили само на Кирилово учење. Биће да су се у томе разилазили и са Диоскором, који је Евтиха на сабору у Ефесу, 449. године прогласио за православног.  Ови Кирилови следбеници нису хтели да чују за ,,две природе'', ни за Томос папе Лава, ни за Халкидонски сабор. Бранећи Диоскора они су говорили да он није свргнут због јереси већ због своје дрскости и да је још изопштио папу Лава. Диоскор је био у праву јер је папа Лав ,,несторијанац''. Тимотеј Елур и Петар Монг су ове своје погледе преко силенцијара Јована изложили императору Маркијану. Протерије, који је себе законски штитио, морао је саборно да свргне обојицу.

Промене на престолу и колебљивост императора. Пулхерија је умрла 453. године, а Маркијан 457. године. Пошто Теодосије није имао потомака власт је Истоку преузео је генерал Лав I (457-474.г.). Он је зажелео да га крунише патријарх Анатолије, и он је то радо прихватио како би уздигао свој лични положај и да би се државни обред модификовао у обред црквене симболике. Користећи одсуство војног губернатора који је отпутовао у престоницу, опозиција у Египту је изабрала Тимотеја Елура за епископа, као наследника Диоскоровог. Када је чуо за ово, губернатор Дионисије се враћа у Александрију и шаље Тимотеја у прогонство. Међутим, побуњеници га приморавају да врати Тимотеја, да покуша да се помири са расколницима и да обе стране наставе заједнички живот. Али било је већ касно. На Велики Четвртак 28. марта, гомила је упала у Квиринову цркву у којој је Протерије служио и убила га и затим се иђивљавала над његовим телом.

Тимотеј Елур је у Александрији остао сам. Један део Протеријевих присталица, исцрпљен од свађа био је вољан да се помири са Тимотејем. Али, Тимотеј је био само оруђе у рукама екстремиста те није могао учинити ни један уступак и његов положај је захтевао да искључи све епископе халкидонце. И александријски клирици, који су били у Константинопољу протествовали су против оваквих крајности. Тимотеј шаље у престоницу друге представнике како би се заузели код императора за његов револуционарни покрет. 

У овој ситуацији 28. правило Халкидонског сабора, које је уздигло Константинопољког патријарха је одиграло спасоносну улогу. Анатолије би лично и пристао на поменути компромис, пошто је и сам нагло прешао од Евтихијевих симпатизера на Халкидонску доктрину. Могао је Анатолије да охрабри монофизите, да величина његове патријашијске власти није била везана за Халкидонски сабор. Он је морао да устане у заштиту Халкидона па је то сугерисао и новој влади.

Без обзира на то, влади је пало у део да се обрачунава са египатском ,,револуцијом''. Протерије убице су пронађене и убијене, а питање Тимотеја је тактички одложено за неко касније време. Тимотејеве посланици су чак успоставили извесне везе са Двором. Папа Лав се бојао да се не сазове ново сабор ради ревизије Халкидонског те је разаслао своја писма у Константинопољ, Антиохију, Јерусалим и Солун. Император није сазвао сабор, него је прибегао анкети, тј. епископском ,,плебисциту''. У све епархије су била послата два питања: 1) Да ли се треба придржавати Халкидонског сабора, и 2) да ли треба признати Тимотеја Елура за александријског архиепископа. Уз питања су обе египатске стране прикључиле и своје аргументоване изјаве. Епископи су једногласно одбацили Тимотејево законско право. Против Халкидонског сабора се једино изјаснио Амфилохије Сидонски, који се и на Халкидонском сабору уз велике муке одрекао Евтиха. Обратили су се и популарним вођама Сиријског монаштва: Симеону Стубнику, Варадоту и Јакову. Њихови одговори су се поклопили са епископским. Међутим, Двор је зазирао од предузимања конкретних мера, бојао се египатске ,,револуције''. Почели су наговори да папа Лав ублажи своје коментаре уз Халкидонски орос. Папа се сложио са тим, па је послао у Константинопољ ново писмо у коме је изложио читав спор ублаживши своје изразе. Сад више није било ,,у две природе'', а монофизитска формулација се благо критиковала. У приложеном тексту почасно место је било дато Кирило. Император је послао свог силенцијара са овим писмом у Египат на разматрање Тимотеју. Нажалост, Тимотеј је ову могућност успостављања мира одбацио, јер је био заробљеник демагогије, па је религиозни рат био неизбежан.

У то време, египатском генералу Стили је наређено да Тимотеја уклони силом. На страну власти су стали ,,протеријанци''. Тимотеј је одведен право у Палестину, а затим у Константинопољ. Папа Лав је страховао да опет не почну преговори са Тимотејем, али њега су у међувремену послали у Гангре, али због инсистирања његових противника послат је још даље – у кримски Херсонес. Живео је тамо до 475. године и даље пишући против Халкидонског сабора, али истовремено подвлачећи и значај одбацивања Евтиховог учења. Православни у Александрији су изабрали свог кандидата који се звао Тимотеј Салофакиол. Због своје пријатне појаве био је омиљен и код својих противника. Познавајући расположење локалног становништва обновио је у диптиху помињање Диоскора. На челу противничке опозиције налазио се Петар Иверијац, коме је Тимотеј пред изгнанство предао своју цркву на чување. Опозиција се веома коректно односила према Тимотеју, али привремено установљена равнотежа била је нестабилна; и промене на престолу су поново довеле до рата.

Прво одступање од Халкидонског сабора

        Када је умро 474. године император Лав I за његовог заменика је предложен Зенон, коме је Лав I дао титулу патриција и руку своје кћери. Из тог брака родио се Лав II, коме је император Лав I прогласио за ,,августа''. Када је мали петогодишњи ,,август '' ставио на оца круну Зенон је постао ,,василевс''. Ово је проузроковало велико незадовољство, те је Верина, жена Лава I истакла као конкурента Зенону свог брате Василиска. Зенон је побегао 475. године у Халку, а затим у своју Исаврију. Све ово се снажно одразило на црквену област.

Од 471. године патријарх Константинопољски био је Акакије, и Зенон је био под Акакијевим утицајем и држао се Халкидонског сабора, док су кругови блиски Василиску били присталице Тимотеја Елура. Василиск је тад позвао из прогонства Тимотеја и одлучио да ликвидира египатску и остале монофизитске револуције.

ΕΓΚΥΚΛΙΟΝ (Енциклика) 475. г.

        Василиск је према упутствима Тимотеја објавио Енциклион; признао је два Ефеска сабора и одбацио Евтиха, а такође и ,,новости'' Халкидонског сабора. Епископи су позвани да потпишу овај акт и они су се одазвали овоме у великом броју; више од 500 њих. Спроведене су санкције према онима који то нису хтели да учине, те је и неким значајним личностима конфискована имовина и протеривани су у прогонство. Тимотеј Елур је био одуђевљен победом. Указиване су му почасти, чак је захтевао и свечани улазак у св. Софију, али монаси су спасли ситуацију закључавши двери на свим престоничким црквама. Акакије је лично ризиковао зато што није потписао документ. У борби против Тимотеја били су му на помоћи ,,евтиховци''. Пошто је Тимотеј у престоници пропао, саветовано му је да се врати у Александрију. Успут је сврати у Ефес, који је одбацио Халкидонски сабор због 28. правила те су у инат 28. правилу изабрали сами себи епископа по имену Павле, кога је Акакије касније одстранио. Тимотеј је тад стао на челу сабора који су организовали епископи из Мале Азије. Овај сабор је признао аутономију Ефеса, објавили су да свргавају Акакија, и сабор је о свом раду извештавао императора. Тимотеј се вратио у Александрију као победник где је дочекан са свим почастима. Свргнуо је Тимотеја Салофакиола, али му је допустио да се настани у једном манастиру, Канопи. Пренео је Диоскрове посмртне остатке из Гангра који су положени у гробницу свих архиепископа.

Василисков пад и повратак Зенона (476.г.)

(Заокрет ка Халкидону)

        Патријарх Акакије се показо као непоколебљив човек, приметио је на време поитичку нестабилност и одлучио је да сачека. Почело је превирање које је захватило чак и Сенат. Послата су два генерала против Зенона у Исаврију, који су иначе били и сами Исавријанци те склопише договор са Зеноном. Својим противљењем Енциклиону Акакије стекао симпатије обичног света, али и једног подвижника Данијела који је подражавао подвиг св. Симеона Столпника. Акакије је уз његову помоћ дигао на ноге цео град, а у то време је стигла вест о издајству из Исаврије. Док се Зенон приближавао престоници, Василиск је издао опозив за Енциклион и објавио ΑΝΤΕΓΚΥΚΛΙΟΝ (против – енциклика) којим се сва црквена питања вражају у претходно стање. То га није спасло, јер када је Зенон ушао у престоницу стрпао је Василиска и његову породицу у тамницу у Кападокији. На овај начин је Зенон ослободио јерархију од Енциклиона.

Тимотеј Елур није очекивао овакав обрт и услед овога се разболео и умро 477. године. Међутим, монофизити су успели да му пронађу замену. Теодор, епископ антиохијски је тајно рукоположио Петра Монга за епископа. Он је морао да се сакрије јер се плашио хапшења. Тимотеј Салофакиол је враћен на епископско место. Акакије је извештавао папу Симплиција о победи, али народ у Палестини и Сирији је био привржен монофизитима, а у Египту иако се поштовала воља владе ондашњи народ није био претерано везан за ХАлкидонски сабор. Акакије је знао да на њему као водећем епискпу лежи сва одговорност за збивања на Истоку. Он је убедио и Зенона у то, а овај је ипак очекивао да се Акакије придржава Халкидонског сабора. Кад се центар интереса ослањао на политику, није се могла очекивати апсолутна црквена независност.

Друго одступање од Халкидона

        Иако су победили под заставом Халкидона, Зенон и Акакије су увидели јачину монофизитске реакције. И у име државног и црквеног јединства пошли путем компромиса и издаје Халкидона.

Они су увидели да за мир у империји треба начинити уступке, а то је значило раскинути са Римом. Намамило их је то што је Рим био опкољен од стране Германа, те је био одсечен од Константинопоља. Све ове чињенице су утицале на то да Исток почне да занемарује стари Рим.

У Александрији је Тимотеј Салофакиол чинио све да би одстранио Петра Монга, али то му није полазило за руком, јер власт не да му није помагала, него је и сама почела да се удваја. Тимотеј је хтео да учврсти своју позицију и то помоћу неког поузданог наследника. Послао је у престоницу свог кандидата Јована Талаију. Кад је стигао у престоницу, овај је испољио несмотреност, почевши да се дружи се Илом из Исаврије. Зенон је био у обавези према овом патрицију, али је овај веж прешао на страну Зенонових непријатеља, те је Јован враћен назад са доста уопштеним обежањима, која се нису односила и на њега лично. Али кад је умро Тимотеј, ипак је постављен Јован на његово место. Али, Јован није одговарао Двору, а ни Акакију, јер су између почели неспоразуми, јер је Јован о свом избору обавестио Рим и Антиохију, а није послао званичан извештај Акакију.

ΕΝΩΤΙΚΟΝ (ЕНОТИКОН)

          Ово је државни указ који 482. године издао цар Зенон у циљу постизања помирења и јединства између монофизита и православних. Енотикон као унионистички акт се не бави суштинским догматским темама које су биле предмет спора са монофизитима, већ само тражи површно, компромисно решење. У њему се не одбацује Халкидонски сабор и његов православни догмат. О спорним питањима говори се само уопштено, признају се само прва три васљенска сабора, признаје се Никејски символ вере, изриче се анатема на јеретике као што су Несторије, Евтих, прихвата се 12 анатематизама којима се завршава Кирилово треће писмо упућено Несторију. Истовремено се у Енотикону забрањује сваки нови спор о догматским питањима. Енотикон, односно његови творци, цар Зенон и патријарх Акакије није постигао свој циљ, јер до помирења монофизита са Црквом није дошло него је дошло до раскола са Истоку са римском Црквом (Акакијев раскол) који је трајао око 30. година

ТРИДЕСЕТПЕТОГОДИШЊИ РАСКОЛ У ЦРКВИ

(484 – 519.Г.) ЗБОГ ЕНОТИКОНА

(АКАКИЈЕВ РАСКОЛ)

        Ово је раскол између Рима и источне Цркве. Многи на Истоку, како монофизити тако и православни нису били задовољни Енотиконом. На Западу је папа Феликс III одржао локални сабор у Риму 484. г. на коме је осудио двојицу својих изасланика који су боравили у Цариграду и били сагласни са садржајем Енотикона. Избачен је из диптиха патријарх Акакије који се огрешио о Халкидонски сабор. Ово је значило прекид односа Запада са источном Црквом.Исти третман осуде на Западу имали су Акакијеви наследници у Цариграду као нпр. Фравитас, Јефимије, Македоније II и Тимотеј I, мада они нису били склони монофизитству и нису били јеретици. Двојица од наведених патријараха, Јефимије и Македоније, још за живота су сматрани за светитеље. Управо је овакав став Рима безразложно продужио трајање раскола све до почетка владавине византијског цара Јустина I (518 – 527) и патријарха Јована II, када је и залагањем папе Ормизда постигнуто помирење Рима са источном Црквом. Најпре су у Цариграду на локалном сабору била призната четири васељенска сабора и успостављена је веза са Римом. Папа је са своје стране послао на Исток своје изасланике да однесу ,,либелус'', који је садржавао услове помирења који су на Истоку требали бити потписани. Измирење је постигнуто иако на Истоку сви услови из ,,либелуса'' нису прихваћени, као нпр. онај да су сви Акакијеви наследници у Цариграду били јеретици једнаки Несторију или Евтиху.

ПОКРЕТ МОНАХА – СКИТА

        За заставу Халкидоснког сабора увек су се борили и неки манастири у Цариграду. Нарочито акимити, тј. ,,неспавачи који на смену непрекидно читају псалме''. Ратујући против Кириловог богословља, они су невољно постали пријатељи богословствовања Теодора Мопсеустијског.  Ово је многе узнемирило; и то не само оне који су пошли на компромис, него и православне, јер су они као и Рим ставили себи у задатак да мире Лава са Кирилом. И оно званично ликовање дифитизма, тј. двојединствена природа у доба Јустина, поново је побудило жал за Кириловим учењем код неких монаха. Најизразитији су били тзв. ,,Скити''. Њихов центар је био у Малој Скитији, у граду Томи, у данашњој Добруџи, на обалама Црног мора. Ова група Скита је прихватала Халкидонски сабор и слагала се са Римом, али је сматрала да је то недовољно.Она је желела да спасава баш сам Халкидон, као да је био угрожен од стране несторијанства, јер су по њима несторијанци под заштитом халкидонске заставе протурали своју јерес.

Папини легати ништа нису схватали, само им је било чудно да има оних који не прихватају Халкидонски орос, као и то што су акимити против ороса иначе добри пријатељи Рима као и то што је Виталијан подржавао Ските. Диоскор је устао против Скита, али су у међувремену Скити послали делегацију у Рим, нашта одмах реагују Диоскор и Јустинијан (будужи император) шаљужи писма против Скита у Рим и захтевајужи од њих да се врате у Цариград чијој јурисдикцији и припадају.

Папа Хормизда је примио Ските врло опрезно, јер је чекао вести од својих легата који су били у Цариграду да би се могао снаћи у овом проблему. Скити су грдили Диоскора као ,,несторијанца''', а хвалили Кирила. Овим нису одушевили Рим, јер после папе Лава ниједан од шест наредних папа све до Хормизде није се позивао на Кирила.У Риму су осећали да за одбрану Халкидона Кирило није адекватан, али нису хтели да дирају успомену на њега, те су решили да његово питање оставе у сенци.

Скити су у Риму боравили 14 месеци све до августа520. г. Имали су подршку Дионисија Малог, који је тад направио јулијански календар. Да би поправио утисак о Скитима превео је на латински језик Томос архиепископа Прокла, упућен Јерменима, као и 3. Крилово писмо Несторију у коме се налазе 15 анатемизама. Љут због свега овога, папа је због своје богословске некомпетентности, послао Ските назад у Цариград, написавши афричком епископу Посесору, који је био опуномоћени отправник послова, жалбу на ове исте Ските. У међувремену, Виталијан је био убијен, па изгубивши моћног савезника Скити су морале да се примире.

Али, изненада приступа им нико други до сам Јустинијан, коме ово није био први ни последњи пут да прави превртљиве заокрете, само да би сачувао јединство империје која се распадала на етничке делове. Јустинијан се одмах дохватио пројекта измирења са монофизитима, и то на рачун ауторитета Халкидонског сабора, а свако умањивање значаја Халкидона представљало је губитак чврстог тла, чему су Скити и водили. Осим тога, они су се окомили на ,,несторијанство'' које у византијској империји није ни постојало, него само изван њених граница, у Персији.

Али, историјски гледано, скитска формулација је извојевала победу. Јустинијан је проглашава за своју догматску химну: Јединородни Сине и Речи Божија... Један си од Свете Тројице. Папе које су дошле после Хормизде су усвојили овакво изражавање.У њему се садржала заштитна полемичка снага против клеветничких напада монофизита. После извештаја својих легата папа је одбио да призна ову скитску формулацију зато што је ,,нова'', а не због њеног садржаја, и зато што је тврдила да је халкидонска недовољна. Али, пошто је већ овако размишљао, папа је онда и донео одлуку да не осуђује формално скитске монахе.

Рим се обратио за сваки случај ученом ђакону Картагинске цркве, Фулфенцију Феранду. Овај је одбацио свако страховање, признавши дату формулацију као исправну.

[andrej]

Владимир Лоски и Антон Карташов су били у праву - у православљу и даље имамо имплицитно присуство монофизитизма - не толико у догматици, колико у пракси и међу верницима.

[Иван]

Извињавам се што реанимирам стару тему, али тек сам је данас видео...

Осврнуо бих се мало на неке ствари изнете у тексту..

ΕΓΚΥΚΛΙΟΝ (Енциклика) 475. г.

 

        Василиск је према упутствима Тимотеја објавио Енциклион; признао је два Ефеска сабора и одбацио Евтиха, а такође и ,,новости'' Халкидонског сабора. Епископи су позвани да потпишу овај акт и они су се одазвали овоме у великом броју; више од 500 њих. Спроведене су санкције према онима који то нису хтели да учине, те је и неким значајним личностима конфискована имовина и протеривани су у прогонство. Тимотеј Елур је био одуђевљен победом. Указиване су му почасти, чак је захтевао и свечани улазак у св. Софију, али монаси су спасли ситуацију закључавши двери на свим престоничким црквама. Акакије је лично ризиковао зато што није потписао документ. У борби против Тимотеја били су му на помоћи ,,евтиховци''. Пошто је Тимотеј у престоници пропао, саветовано му је да се врати у Александрију. Успут је сврати у Ефес, који је одбацио Халкидонски сабор због 28. правила те су у инат 28. правилу изабрали сами себи епископа по имену Павле, кога је Акакије касније одстранио. Тимотеј је тад стао на челу сабора који су организовали епископи из Мале Азије. Овај сабор је признао аутономију Ефеса, објавили су да свргавају Акакија, и сабор је о свом раду извештавао императора. Тимотеј се вратио у Александрију као победник где је дочекан са свим почастима. Свргнуо је Тимотеја Салофакиола, али му је допустио да се настани у једном манастиру, Канопи. Пренео је Диоскрове посмртне остатке из Гангра који су положени у гробницу свих архиепископа.

Овај сабор није био баш тако безначајан, како се може помислити из текста..

Овај сабор је у историји дохалкидонаца познат и под именом Трећи Ефески сабор (331. Први Ефески, 449.Други Ефески (разбојнички)) и на њему је, по неким подацима било присутно преко 500 епископа...

[Иван]

ΕΝΩΤΙΚΟΝ (ЕНОТИКОН)

 

          Ово је државни указ који 482. године издао цар Зенон у циљу постизања помирења и јединства између монофизита и православних. Енотикон као унионистички акт се не бави суштинским догматским темама које су биле предмет спора са монофизитима, већ само тражи површно, компромисно решење. У њему се не одбацује Халкидонски сабор и његов православни догмат. О спорним питањима говори се само уопштено, признају се само прва три васљенска сабора, признаје се Никејски символ вере, изриче се анатема на јеретике као што су Несторије, Евтих, прихвата се 12 анатематизама којима се завршава Кирилово треће писмо упућено Несторију. Истовремено се у Енотикону забрањује сваки нови спор о догматским питањима. Енотикон, односно његови творци, цар Зенон и патријарх Акакије није постигао свој циљ, јер до помирења монофизита са Црквом није дошло него је дошло до раскола са Истоку са римском Црквом (Акакијев раскол) који је трајао око 30. година

Да свима буде знано да ми никад нисмо прихватили, да не прихватамо и да нећемо прихватити у постојећим црквама други Символ вере, или дефиницију вере осим Св. символа који су изрекли

оци 318. године, а који је пак, са своје стране, потврдило незаборавних 150 отаца, а касније

идући њиховим трагом и св. оци који су се окупили у Ефесу, те свргли безбожног Несторија и

његове истомишљенике. Оног Несторија, а истог и Евтиха, који су мудровали у супротности са

горе наведеним, те их и ми анатемише‐ мо, прихватајући и 12 глава, које је изрекао блажени

покојни Кирил Александријски.

Такође исповедамо да је Јединородни Син Божји и Бог, Господ наш Исус Христос, који се стварно

учовечио, Јединосуштан са Оцем по Божанству и једносуштан нама по човештву, сишао с небеса

и ваплотио се од Марије Деве Богородице ‐ да је Један а не два.

Ми приписујемо Јединоме Њему чуда и страдања која је Он до‐ бровољно поднео својом плоћу.

А оне који раздвајају или сливају, или тумаче привиђењем, уопште не прихватамо, јер истинско

безгрешно ваплоћење од Богородице није произвело у Сину ништа додатно.

Сваког оног који би друкчије мудровао сада, или било када, било у Халкидону, или на било

каквом другом сабору, ‐ анатемишемо

[Иван]

Али, као што је познато, баш је Халкидонски сабор прећутао 12 анатемизама па је чак и следећа формулација из 433. године ,,из две природе'' била прецртана.

Да ли је баш тако?

Записници са Халкидонског сабора, 2 сесија

29. Atticus the most devout bishop of Nicopolis said: ‘Since your

magnificence is showing readiness to listen with patience, order it to be

granted to us that within a few days what is pleasing to God and to the holy

fathers may be formulated with calm reflection and unruffled thought, since

the letter of our master and holy father and archbishop Leo who administers

the apostolic see has now been read. We should also be provided with the

letter of the blessed Cyril written to Nestorius in which he urged him to

assent to the Twelve Chapters,83 so that at the time of the examination we

may be found well prepared.’

Врло занимљива запажања с тим у вези даје покојни отац Романидис у свом раду

ST. CYRIL'S "ONE PHYSIS OR HYPOSTASIS OF GOD THE LOGOS INCARNATE" AND CHALCEDON

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg277110#msg277110