Арије и аријанство

[Дарко]

Aријeва јерес

(слика преузета са: www.wikipedia.org)

Епоха гоњења није зауставила унутрашњи развој живота Цркве, образовање  догмата, устројавање Литургије, канонско устројство и др. Сукоби и супростављености у оквиру Цркве су, и поред спољашње, егзистенцијалне опасности, и насупрот свим очекивањима, постојали и стално јачали. Разна размимоилажења и расколи, са којима нас упознаје богата историја хришћанства, су најчешће биле плод, не суревњивости међу члановима Цркве, него дубоких разлика насталих приликом тумачења темељних теолошких начела, и разлика насталих приликом разматрања норми практичног живљења хришћана, које историјски можемо сместити у период све већег улажења Јелина и незнабожаца у Цркву. Наиме, Црква је почела да расте и да се развија у оквиру јелинског света и, сасвим природно, питања и проблеми, које можемо назвати јелинскима, су се ушетала у живот Цркве.  Највеће искушење које је јелински дух унео у Цркву и, уједно, највећи проблем за Јелина, који је требао да постане хришћанин, јесте црквена вера у Свету Тројицу. За извежбану мисао Грка, која је већ проживела Хераклита, Питагору, Парменида, Платона и Аристотела, вера у Једнога Бога који је Тројичан, представљала је несавладиву саблазан. Људска логика стављена пред Тројичну дилему, мора изабрати или тритеизам или монотеизам у коме места има само за једно лице. Најоштроумнији и најкомпромиснији одговор, који је по својој концепцији могао бити прихватљив и за једну и за другу страну понудио је јеретик Савелије са својим модалистичким учењем о Светој Тројици. За Савелија, Бог Цркве, и Бог филозофије, односно апсолутно, једно и неограничено биће, јесу иста стварност. Три Лица, о којима непобитно сведочи црквено искуство и Свето Писмо, јесу ништа друго до различити начини појаве и пројаве једнога истога Бога, који се показује као Отац у Старом Завету, као Син у Новом Завету, и као Свети Дух у животу Цркве. Хришћанске Цркве су, ипак, недвосмислено одбациле ову поставку, и поред чињенице да је она у овом облику могла да представља сасвим издржљив и стабилан мост између хришћанства и јелинства.  Савелијанство је наставило да постоји и поред оштрог и отвореног противљења Цркве, те је пред крај трећег века проузроковало велике дискусије у којима су највећу улогу имали богослови Александријске Цркве. Арије, свештеник Александријски и потоњи јересијарх, био је ватрени противник савелијанизма и сваког другог тумачења тројичног догмата који би подсећао на модализам. Овај моменат је пресудно и утицао на појаву јереси која ће се доцније називати по њему, Арију. Наиме, суочен са екстремним ниподаштавањем Свете Тројице, тј. са ставом да не постоје три лица Бога, него само једно, Арије је отишао у другу крајњост и тврдио да, не само што постоје три лица Бога, већ се та три лица међусобно разликују чак и по својим суштинама; једино лице које поседује истински божанску природу, па је према томе и једино заиста Бог јесте Отац, Син је најсавршенија природа од створених природа и биће које је најближе Богу и посредник између Бога и света, али је и даље у рангу створених природа. Овакав став о подређености Сина Богу, свакако изворно није Аријево учење. Професор Карташов наглашава следеће: „Буквално су сви тријадолошки научно-филозофски покушаји доникејског времена патили од битне органске дефектности, од „субординације“, тј. од мишљења „потчињености“, у извесној мери чак и другостепености Другог и Трећег Лица Свете Тројице, пред првим Лицем“ . У једној радикално антитринитарној атмосфери, коју је створио Савелије са својим учењем, али и модализам и динамизам као покрети, Арије је прихватио такође радикалан субординизам који је самостално подробно развио и разрадио. Дакле, други моменат који је у великој мери условио развитак Аријеве мисли у правцу јереси јесте било постојање субордиционистичких представа у ранохришћанској књижевности, које су последица немогућности да се логички образложи постојање Свете Тројице. Трећи, врло битан моменат, који се налази у самој сржи Аријевог учења и којим је Аријево учење проткано јесте једна поставка и начело које су створили новоплатоновци на челу са Плотином. Начело εν-νους-πνευμα јесте филозофски став новоплатоноваца о целокупном постојању заснован и чврсто утемељен у Платоновој и Аристотеловој мисли.  Εν тј. Једно представља Платонову замисао Бога, који је трансцедентан, савршен и мистички појмљив,  νους тј. Ум, јесте најсавршенија еманација Бога, која, због чињенице Божије неопитљиве трансцедености, јесте спона између Бога и свега осталог, а πνευμα јесу еони (низ посредничких бића) и остали тваран свет. Сличност између Аријевог учења и Плотиновог је сасвим јасна и очигледна и не треба је посебно доказивати.

Услови који су потпомогли ширење аријанства

Енкратити, Монтанов раскол или гностици су само примери који верно сведоче и потврђују постојање несугласица, раскола, па чак и јереси у животу најраније Цркве. Но ипак, појава тих групација које су се одељивале од остатка Цркве, није представљала већу опасност и већи проблем за хришћане прва три века. Све су то, углавном, били расколи локалног карактера, без могућности  да се прошире и распростране на већим географским пространствима, јер су на врло груб начин урушавале хришћанску веру и учење али и услед чињенице да је политика државе према хришћанима у огромној мери отежавала комуникације и везе између хришћанских заједница. Аријанство, са друге стране, се на историјској сцени појавило у тренутку када је хришћанство већ било допуштено од стране државе, те су самим тим и везе између удаљенијих цркви биле у знатној мери побољшане.  Друга чињеница, која је знатно потпомогла ширење аријанства јесте природна примамљивост Аријевог учења за људе те епохе. Његово учење, учење осведоченог и признатог борца против јереси савелијанизма је, са једне стране, могло изгледати као православно, јер је имало историјске корене у ранохришћанској књижевности и јер се показало као чврст ослонац против модализма као учење које је недвосмислено тврдило постојање Три Лица Свете Тројице, а са друге стране је било прихватљиво за оне који су хришћанству приступали  из јелинства, због чињенице да нуди рационално појашњење тајне Свете Тројице, и због своје неоспорне повезаности са филозофијом и са очигледном укорењеношћу у филозофију. Дакле, насуспрот малопре поменутим јересима и расколима који нису оставили већег трага у историји Цркве, јер су на груб и перфидан начин изопачавали суштину хришћанства, аријанство је било изразито префињено и суптилно изокретање истина вере. Професор Карташов је тај период кризе и бура у животу Цркве, настао са Аријем, исказао следећим речима: „Ето једнога од разлога због којег је одређени текући богословски спор, букнувши у то време на врло широком простору, као никад до тада, узнемирио Цркву и мучио је читавих 60 година, и то тако, као да је била у опасној врућици. Овај спор, чак ни после тога, није коначно замро, него се пренео у будуће распре које су Цркву потресале још читавих пола миленијума“ .

Арије и аријанизам у историји

Арије је рођен у Либији, око 250. године. Богословско образовање је стекао у Антиохијској школи, код познатог хришћанског учитеља Лукијана, који је мученички пострадао 312. године и тим чином постао уврштен у ред светих. Док још увек није постао члан клира, пришао је Мелетијевом расколу, који је са своје стране био и сувише ревностан према „моралном“ и практичном животу хришћана у Цркви, покрету који је због своје радикалне усмерености осуђивао тадашњег званичног епископа Александрије Петра, за блаконаклоност и претерану икономију. Стога га Созомен, чувени историчар Цркве, назива σπουδαιος περι το δογμα, тј. сматра га за човека који је био страствено ревностан у вери хришћанској и у учењу (не само у интелектуалном смислу него и у практичном) . Но, убрзо потом, Арије напушта Мелетија, враћа се своме епископу и постаје ђакон. Петров наследник, на трону епископа Александрије, Ахил је рукоположио Арија у свештеника. Услед чињенице да је водио аскетски живот и да је био одличан проповедник, он је после смрти Ахила, важио за најозбиљнијег кандидата за хиротонију у епископа , но ипак за то место је изабран Александар. Већ 319. године, настају први сукоби између епископа Александра и Арија, зато што у том моменту, Арије почиње јавно, отворено и недвосмислено да произноси своја неправославна учења и схватања Свете Тројице. Своје ставове је образлагао чувеним светописамским речима из Прича Соломонових (8,22): „Господ ме сазда у почетку путева својих“, које је тумачио у смислу стварања Сина Божијег. Врло брзо, око Арија се сакупио повећи број присталица, међу којима, између осталог, 12 ђакона, 7 презвитера, 2 епископа и 700 девственица. Арије је, у циљу задобијања још већег броја својих присталица разаслао писма, у којима произноси одбрану свога учења, већини епископа Мале Азије, међу којима је, свакако најзначајнији био епископ Јевсевије Никомидијски, иначе његов лични пријатељ из школских дана у Антиохији. На овај начин, јерес и расправа коју је јерес донела са собом, се проширила и ван граница Александријске Цркве. Овакво Аријево понашање је проузроковало сазивање једног локалног Сабора Александријске Цркве, на коме је он био и осуђен од стране епископа Александра. Жељан подршке, коју су му могли пружити његови врло уважени пријатељи са Истока, Арије 324. године одлази из Александрије.

Ова догађања, која су довела до великих раздора и раскола у Цркви, нису могла проћи без извесних утицаја на државу, која се све више постављала као заштитник хришћанства и Цркве. Наиме, цар Константин је желео да Црква постане кохезивно средство које ће извршити снажан интегришући утицај на његову просторно огромну државу. Све што се дешавало у вези са Аријем, је врло погодило цара и претило да угрози остварење његових великих намера, и зато је он послао свога провереног пријатеља, епископа Осију у покушају да изглади нарушене односе. Овај покушај није успео и по први пут у историји Цркве је морало доћи до сазивања Сабора читаве Цркве који ће имати епитет Васељенски.

Арије је анатемисан, и после неколико година је изненада умро, негде око 336. године на врло необичан начин, у Цариграду, не дочекавши помиловање које је скоро измолио од цара.

[Guest ага пије млеко]

Одлична тема за Раселовце.

Да се науче мало историји Цркве и њиховој јереси "човештва Сина Божијег"....

[andrej]

Одличан је пример и за ове садашње "артемите"...

Управо је Арије први јеретик који је озбиљно својој ствари привукао "светину" (демос, руљу) најбољим "маркетингом" онога доба. Наиме, у хексаметрима је спевао поему Талија, која је почињала погрешним преводом из Септуагинте речи "саздао" уместо јеврејског оригинала "имао" (дакле јеврејски глагол qual "имати" преведен је хеленским ktizo у аористу ektizen).

Аријева јерес је пре свега тријадолошка, па се често и нехотице занемаре њене еклисиолошке импликације, које за данашњу ситуацију нису без значаја. Дакле, у непослушности свом архијереју светом Александру Александријском, презвитер Арије "рагрутује" народ (свети Атанасије Велики пише demos, уместо laos, што би тначило "верни" или Божији народ). Он успева да придобије и архијереје и захтева Сабор - пошто је његов надлежни архијереј наводно јеретик - савелијанац. Када Сабор, на коме је (што је важно данас нагласити) мањином доноси одлуку о увођењу "новотарије" omousious ("јединосуштни" - израз кога нема у Светом Писму), јеретици почињу да ратују и против Сабора, који су сами захтевали. Светина не прихвата одлуку Сабора, зато што већ "зна" и "има" своју истину - а то је да Син не може делити Суштину с Оцем, тј. да "рођени" треба тумачити као "првостворени" (што данас чине Јеховини сведоци, па донекле и муслимани). Ова јерес је први озбиљан судар метафизике и хришћанске антиномијске догматике.

Коначно, треба ли наглашавати колико данашњи поступци "артемита" подсећају на некадашње кампање аријанаца - исти дух, иста еклисиолошка заблуда - а што се тиче тријадологије, промичу им јереси попут оне коју је исповедио Симеон Рукумијски, а која је у суштини савелијанска (ово је изрекао невешто се супротстављајући ономе што он схвата као заблуде митрополита Зизјуласа и сопственог надлежног архијереја, епископа Игнатија).

И тако "бранећи" стари поредак (тј. своју искривљену визију традиције), светина се опет регрутује да би аријанском методологијом бранила чак и савелијанска догматска застранења (која су иначе имплицитно увек била присутна управо у римокатолицизму који они толико мрзе и не познају). То је апсурд наше Црквене данашњице...

[Александар Милојков]

промичу им јереси попут оне коју је исповедио Симеон Рукумијски, а која је у суштини савелијанска (ово је изрекао невешто се супротстављајући ономе што он схвата као заблуде митрополита Зизјуласа и сопственог надлежног архијереја, епископа Игнатија).

Симеон Рукумијски: "Ми исповедамо једног Оца небеског, Кога славимо у три Лица: Оца и Сина и Духа Светога."   0705_read mocart

[ЛазарД]

Одличан је пример и за ове садашње "артемите"...

"Папинац" какву јерес ти "артемити" исповедају?

[Иван]

Od svih jeresi prvog milenijuma Crkve, nekako mi je arijanizam, tako da kazem, najjeziviji, zato sto toliko krivi sustinu vere i cinjenicu kojoj se hriscani toliko raduju, a koju je sazeo sv.Atanasije Veliki:

"Bog se ocovecio da bi se covek obozio". Arijanska "groznica" je prilicno drmala Crkvu.

A koliko  se secam da sam negde procitao da su arijanske skupine postojale sve do 7-8. veka i da su to bili potomci Gota koje je u arijanizam obratio Vulfila...

zanimljiv link

http://arian-catholic.org/

[Guest ага пије млеко]

Одличан је пример и за ове садашње "артемите"...

"Папинац" какву јерес ти "артемити" исповедају?

хееехехехех    ....исповедају две јереси :  Саи Баба и Шри Чинмој.     

[ЛазарД]

Одличан је пример и за ове садашње "артемите"...

"Папинац" какву јерес ти "артемити" исповедају?

хееехехехех     ....исповедају две јереси :  Саи Баба и Шри Чинмој.      0705_read

Ћути,само да није папизам 

[Guest ага пије млеко]

Одличан је пример и за ове садашње "артемите"...

"Папинац" какву јерес ти "артемити" исповедају?

хееехехехех     ....исповедају две јереси :  Саи Баба и Шри Чинмој.      mocart

Ћути,само да није папизам 

0705_read

У праву си, слажем се !  t5504

[Guest ага пије млеко]

Лазаре, ако није сикрет, који ти је омиљени право. сајт, не рачунајућеи наш....

[ЛазарД]

Лазаре, ако није сикрет, који ти је омиљени право. сајт, не рачунајућеи наш.... 0409_feel

Блиц,Б92 хахахахахха

Светосавље

[Guest ага пије млеко]

Лазаре, ако није сикрет, који ти је омиљени право. сајт, не рачунајућеи наш....

Блиц,Б92 хахахахахха

Светосавље

Тханкс! Жив био !    0409_feel

[Милан Меденица :)]

Одличан је пример и за ове садашње "артемите"...

"Папинац" какву јерес ти "артемити" исповедају?

Лазаре, нећу те више опомињати за епитете ове врсте, следећи пут иде опомена.

[ЛазарД]

Одличан је пример и за ове садашње "артемите"...

"Папинац" какву јерес ти "артемити" исповедају?

Лазаре, нећу те више опомињати за епитете ове врсте, следећи пут иде опомена.

Милане а њему је дозвољено?Нећеш ме заплашити  0409_feel

[Милан Меденица :)]

Одличан је пример и за ове садашње "артемите"...

"Папинац" какву јерес ти "артемити" исповедају?

Лазаре, нећу те више опомињати за епитете ове врсте, следећи пут иде опомена.

Милане а њему је дозвољено?Нећеш ме заплашити  4chsmu1

не морам да те плашим, ја ти обећавам.

разлика је што је њему је први пут, а теби последњи.

дакле, он има шансе и да научи, а ти си већ претерао ...