Текстови о покајању и греху

[Guest свештеник Иван Цветковић]

КИПРИЈАН КЕРН

ПАСТИРСКО БОГОСЛОВЉЕ

ГРЕСИ ПРОТИВ ЧОВЕКОВЕ ПЛОТИ

O гресима против седме заповести Мојсејеве веома је тешко писати у кратком уџбенику Пастирског богословља, међутим о томе се нешто, макар најсажетије, мора рећи. Ниједан грех, изгледа, није повезан са толико заплета као управо овај грех. Но, могуће је те заплете, повезане са телесним гресима, свести на три главна:

1) први заплет лежи у самој природи греха; 2) други се крије у психологији покајника; 3) трећи зависи од самога духовника: да ли је безбрижан, неискусан или срамежив.

1) Греси против плоти у својој природи веома су распрострањени, заносни и стога опасни, јер су укорењени на најмоћнијим нагонима човековим. У самој природи човека као живог бића, обдареног чулношћу, темпераментом и полним удом, налази се све оно што постаје узрок тих грехова. Зар је ико од смртних људи био потпуно ослобођен од тих „заводничких наваљивања" тела. Много је лакше срести човека по природи смерног, који није склон гордости; скромнога који је задовољан са најмањим што поседује па је зато мало подложан страстима стомакоугађања и среброљубија. Могуће је срести човека који није обдарен нарочитим склоностима ка уметничким „расположењима", човека једноставног склопа душе и зато није подложан никаквим тугама, меланхолијама, песимизму, унинију...

Али скоро да и нема људи који у овој или оној мери не би били подчињени гласу плоти и телесних искушења. Греси против плоти су најближи јестеству, то јест јаче од свега су укорењени у природи човековој, и стога неке аскете (ПАЛАМА) су их сматрали ако не за мање опасне него што је гордост, оно бар лакше објасниве. Природа човека ако није обуздана аскетским напорима, а надраживана ватреним искушењима споља, са трудом може ако не да подпуно умртви у себи тај инстинкт, оно да га искористи и каналише на правилан начин. Ако се овоме дода сва трулежна околина савременог света, с његовим саблазнивим филмовима и литературама које успевају да искваре сва чула и слична трулеж која се шири преко култа голотиње, а још горе полуголих тела — тако да грех изгледа неодолив и непобедив без посебне благодатне помоћи одозго, без јаке решености самога покајника, и уз помоћ искусног, дубокомисленог и саосећајног духовника који је свестан дубине и ширине задатка који је пред њим. Барем свештеник мора имати осећање за благонаравије.

2) Психологија покајника такође може да отежа схватање заплета неизбежно повезаног са тим грехом. Можемо указати на две крајности. Једни покајници се правдају, пошто су се начитали разних тобоже научних савета од стране природњака, лекара и својих врсника, који су већ пали у тај порок, па убеђују себе да је „то" неопходно за здравље, а да уздржање штетно делује на ум и на нервни систем, док други покајници напротив по својој срамеживоти неће да открију пред свештеником интимну страну свога личног живoта и упорно прећуткују на исповести тај грех, вешто избегавају директни одговор и понављају општа места греховности. Не откривши своју душу на исповести, и не прекоривши себе за грехе блуда, они тиме и не добијају одговарајуће духовно изцелење, зато олако упадају у те исте пороке. Овоме треба додати да у већини случајева штетно утиче одсуство здравог и христијанског полног васпитања. Не може се ни очекивати да савремене антихристијанске, и чак безбожне, школе могу пружити омладини макар и минимално васпитање о полном животу. Не треба се заваравати да ће голотиња на плажама и спортским халама аутоматски допринети телесном развијању и здравом полном сазревању. Али чињеница стоји да деца не могу не постављати питања: кад оду на село и виде парење домаћих животиња... Треба им дати правилан одговор на њихова питања. Родитељи не треба да се стиде да говоре о томе, јер прећуткивање те теме горе је од отворености. Сашаптавање, на ту тему, међу дечацима истог доба може да упути њихову уобразиљу на странпутицу. Заједничке спаваонице у интернатима, летњи кампови, неосветљени паркови и приче о „Дон Жуану" могу само искварити душу и ум, стварајући нездраву духовну атмосферу у младим душама.

3) И сам духовник често удвостручава већ постојеће тешкоће код наведених греха. Он може да упадне у обе крајности. Неки свештеници због своје срамеживости, духовне чистоте, а можда и зато што су неупућени у разпрострањеност телесних грехова не обраћају на исповести довољно пажње на ову сферу духовног живота покајника. Ако из неких разлога (недостатак времена и закопчаност грешника) покајник сам не говори о својим телесним падовима, онда духовник може сам да пређе преко тог питања. Духовник по своме лажном стиду неће да се дотакне „тих прљавштина", кад већ и сам грешник неће о томе да говори. А грешнику је опет непријатно пред свештеником (нарочито ако му је познаник) да изкаже своје пороке, претеривања или тајне помисли.

Други тип свештеника понаша се другачије: он својом претераном отвореношћу и грубим питањем о сексуалном животу може баш да пробуди у чедној души инстинкт успаване полности.

Дакле, од велике је важности у оваквим деликатним случајевима сачувати равнотежу и наћи златну средину.

У даљном излагању корисно је да се зауставимо на још два питања: 1) разгранавање телесних грехова и 2) борба против њих на духовно-аскестки и психоаналитички начин.

Ма колико да је непријатно подробно бавити се овим телесним искушењима и пороцима али ипак се то мора да не би смо упали у тек поменуту лажну срамеживост, јер обавезни смо да савесно осветлимо ова питања.

Појединачне пројаве ових грехова

Светоотачка аскетика нас учи да се боримо против свакога греха од његовог заметка или најмање пројаве. „Удри змију у главу — то је мудро аскетско правило — туци грех у главу чим се помоли из јаме". Зато пастир треба да позива на борбу не само против „учињених преступа" у области телеснога греха, него већ против најмањих помисли, маштања, против почетне привлачности греха у фантазији итд.

Грех, — то треба увек памтити, — уопште не почиње у самом телу. И у историји овога света, у прародитељском паду грех се није првобитно јавио у дубинама тела, него на висинама духа. Није сама материја, него је најсавршенији и најближи Богу дух, архангел Луцифер, пао и постао извор зла. Тако и у сваком поједином човеку грех се заметне не у низинама плоти, него у помислима, уобразиљи или у машти где у игри мисли и слика, користећи овај или онај орган за своје ваплоћење (стомак, грло, полни уд). Према томе логично је да набрајање плотских грехова почнемо од њихових духовних извора, а не од њихових телесних последица. Сем тога, треба памтити и речи Господа (да је у Старом завету забрањен прекршај у делу, а у Новом завету и прекршај у мислима) који је рекао да греши телесним грехом не само онај који фактички чини прељубу, него већ и онај који „погледа на жену са похотом". Стога пастир мора да научи своје парохијане да се боре и против наизглед невиних помисли. Демон заводи машту лепотом слика...

Почећемо разврставање грехова по степену њихове греховности, увек памтећи да је и најмањи грех, већ грех, и да разлика између малих и великих грехова никако не сме да уљуљка савест покајника и исповедајућег духовника.

1)  Блудне помисли роје се као успомене на раније виђено или опипано. Оне се лако множе у околини која је неморална: мода, рекламе, филмови, порнографски часописи, телевизија, ноћни клубови итд. У самоћи, претежно ноћу, ти медији сломе човека...

2) Саблазниви разговори у друштву, разне анегдоте исказане са жељом да се приповедач свиди пријатељима, изазваће смех код једних, а обожавање његове начитаности код других. Нарочито омладина у веселом расположењу у касарни, у школи, у летњем кампу лако пада у оваква искушења. Многи младићи се боје да испадну заостали па да буду исмејани, стога се труде да буду инвентивни у измишљању масних шала. Овде треба споменути и певање двосмислених песама, безобразлук у писању непристојних графита на јавним местима, или простачка жеља да изговара непристојне речи, псовке и чини блудну мимику.

3) Разни пубертетски пороци који почињу обично од истих анегдота, порнографских часописа, или од откривања голотиње у мрачној спаваоници, што често доводи до порочног самоуживања (= рукоблудија) које је толико опасније јер је прво повезано са убрзаним радом уобразиље и маште, а друго тако дугорочно и неодступно прогања несрећнога младића и потпуно га зароби тим грехом, подривајући његово здравље доводећи га до тупости и физичке немоћи.

4) Сам телесни грех је несвета спрега без благодати свете тајне брака.

5) Нарушавање супружанске верности веома се често оправдава болешћу једног од супружника.

6) Полна претеривања унутар самог брака.

7) Разна застранивања полног нагона која одводе у противприродне грехе тела: педерастија, лезбејство, скотолоштво итд. Ако се овај последњи вид разврата не јавља само као последица савременог безнаравија (= неморалности) ипак је однос према том виду разврата у веома блиској вези са овом неморалношћу. Нема ничега новога у овде наведеним видовима полног разврата. По сведочанству светог Апостола ПАВЛА (Посланица Римљанима, 1 глава), разпрострањеност противприродних порока у римском друштву била је веома велика. Није случајно да су сами термини позајмени из паганске митологије и повезани са личностима из древности: Библија прича о греху содомиста, ПЛАТОН недвосмислено говори о развратној страсти према младићима и дечацима. Овај порок је средњевековна папска инквизиција кажњавала ломачом. ДАНТЕ је одредио за такве грешнике посебан круг у својем Аду. У светској књижевности није тешко наћи примере овог порока. Али ако овај грех и није нов, однос савременог друштва према њему јако се изменио у последње време. У древности такве људе су каменовали или осуђивали на смрт као развратнике. Православни Номоканон (= Законоправило) их је строго судио. Ако одатле начинимо временски корак напред приметићемо велику промену. Концем деведесетих година прошлога и почетком овога века јавно мнење Енглеске било је шокирано содомским пороком ОСКАРА ВАЈЛДА. Чињеница његове противприродне страсти у Енглеском моралном кодексу није могла бити опроштена у име његовог књижевног дара (треба рећи да се данас види да његов дар и није био тако велик). ВАЈЛД је био „жигосан", суд над њим био је веома строг. Пре неколико деценија таква осуда је била израз јавнога мнења које је сматрало такав разврат за нешто чудовишно и недозволиво. А у наше време ови противприродни греси постали су разпрострањени и, још горе, толерисани, тако да вајлдовски процес изазива код многих презриви осмех због своје пуританске строгости. У француској књижевности постоје многа чувена имена која су отворено пропагирала овај порок, а то није изазивало никаквог „скандала", нити су ти писци били суђени.

[Guest свештеник Иван Цветковић]

КИПРИЈАН КЕРН

ПАСТИРСКО БОГОСЛОВЉЕ

ГРЕСИ ПРОТИВ ЧОВЕКОВЕ ПЛОТИ

наставак

Сваки грех је опасан сам по себи, али и по својим последицама које настају у унутарњем свету грешника. Те последице телесних грехова нарочито су уочиве и нарочито погубне за духовно здравље човека. Оне су опасне двоструко: и са физичке и са духовне стране.

У физичком погледу ови греси искваре човека, они га разврате, вуку га на још већи и чешћи прекршај седме заповести Божије. Човекова похота се не задовољава, она стално тражи „још и још". Глад чулности не може да се задовољи путем задовољења похоте. Овај грех се или све чешће понавља или тражи све перверзније на чине свог испољавања: од мање греховне склоности човек прелази на нове облике телесних грехова и сам то не примећујући, човек постаје роб плотске страсти. Похота не може да се стиша, него је незајазива. Развратник пада у зачарани круг похоте. Тело ослаби због недостатка његових физиолошких потреба, организам се подрива због необузданости човека, јављају се њене последице у виду разних болести као што је слабљење памћења, губљење воље итд. Све је ово Апостол ПАВЛЕ предивно изразио речима: Сваки грех који човек учини ван тела је, а блудник против свога тела греши (1. Кор. 6, 18).

Али су куд и камо страшније моралне (= наравне) последице телесних грехова. Пошто се грешник трује и духовно. Он почиње себи да дозвољава много чега што себи иначе не би дозволио ако би чувао своје целомудрије. Предивно је само значење ове речи „целомудрије". Развратник губи своју унутарњу целовитост, распада му се савест. На многе ствари гледа другачије него целомудрен човек: он за себе лако налази оправдања и олакшавајуће околности". Неке ствари он објашњава природним потребама, законима сексуалног здравља, а неке друге ствари оправдава појмовима естетике. Руши се целовито христијанско схватање света. Грех за њега постаје дозвољен и неопходан. Уместо строгих наравних принципа одговорности, чистоте, поштења јавља се ново правило: „све је дозвољено". Неприметно грешник пада и морално као што се и телесно разара. Како је раније речено, веома често телесни пад изазива губљење вере; етичких принципа, благонаравија. У таквом грешнику савест је загушена, престаје да верује у праведност Божију, у страшну одговорност пред судом сопствене савести и пред судом Христовим после смрти. Губи се и вера у Бога о чему сликовито говори митрополит АНТОНИЈЕ у својој Исповести (стр. 55-57).

Затим нападају и жеље да се угуши покајнички глас пробуђене савести, тражи се самозаборав у пијанству, наркотицима. Такав човек крије се од друштва својих ранијих блиских пријатеља који нису пошли његовим  путем. А он се удружио са пропалицама какав је и сам, јер су му они слични по робовању страстима. То још јаче спутава његову вољу, ланци греховних навика још болније га стежу, а у њему више нема ни моралних ни физичких снага да се томе одупре. Али и то није све! Неки грех има очигледне трагове. Преварена девојка осећа да је затруднела, али због стида и срамоте (данас то мање осећају) помишља на побачај тога свог незаконитог детета. Њен заводник често јој у тој преступној намери помаже. На тај начин, такозвани природни „неопходни за нормално здравље" грех води не само у обезчашћење девојке, него и у грех чедоморства. А ова упропашћена девојка обично се пусти низ воду такозване „слободне љубави". Тако злокобни принцип „све је дозвољено" разулари све греховне инстинкте и под привидом лажне слободе зароби разум, вољу и целу душу сладострасника.

Овде је умесно да пређемо на пастирске мере борбе против ових страсти. Сада је време да по законима аскетике разликујемо забране са једне стране и упозорења са друге стране. Мере забранивања спадају у терапију греха, а мере упозоравања спадају у област душевне хигијене. Прве се односе на лечење већ укорењених болести, а друге имају за циљ да спрече појаву нових болести. Треба рећи да се овим првим мерама забранивања у уџбеницима наравног богословља поклања више пажње, него другим мерама профилактике. Ми желимо да подробније проучимо и ове профилактичке мере, а не само оне прве.

Савети пастира онима који се кају за грех против седме заповести могу се свести на следеће:

1) Треба, пре свега, разчистити са предрасудом у глави христијана да је задовољење плотске похоте тобоже закон природе и полнога здравља. Овде треба подсетити да свети оци аскети под „природним законом" уопште нису подразумевали безобразно и незадрживо задовољење својих страсти стомака и похоте, него је то разумно насићење стварно неопходних природних потреба тела. „Природно", по учењу наших церквених писаца никада не може бити само по себи зло и грешно. Тако је на пример свети МАКСИМ ИСПОВЕДНИК, разликујући у човеку две воље, — природну (фисикон) и из-борну (гномикон) која је плод расуђивања, — сматрао да је природна воља увек устремена ка добру, пошто у самој природи као таквој зла нема. Блуд и разузданост не диктира сама природа, него наша страст и навика да се наслађујемо том страшћу. Није, дакле, наше тело криво за блуд, него наш дух који измишља оправдања да прекрши заповести о чистоти и целомудрију тобоже у име „полнога здравља". Није тачно да већина лекара и природњака препоручују младима задовољење своје телесне сексуалне жеље пре достигнуте зрелости за брак. Историја морала и многовековно искуство телесног уздржања дају лекцију да је самоограничење сексуалне жеље водило здрављу душе и тела. Људи чисти и уздржани (у односу на пол и стомак) у већини случајева не знају за многе болести, умеју да очувају чистоту свога срца и јасност ума. А развратност у том погледу неће да се заустави једино на похоти тела, него опседа ум и гони фантазију да ствара привлачне и прљаве ликове. Греси плоти могу често да доведу до заразе и других болести. Пастир дакле мора се успротивити свим силама том лажном, тобоже, научном ставу према којем медицина препоручује прерано ступање у полни живот младих, као сексуалну неумереност. Он треба на сваки начин да одушеви своје парохијане и вернике за очување телесне чистоте, да им крепи вољу у борби против страсти саветујући им да остану верни како заповестима Господњим тако и брачним заветима.

2) Упоредо са овим, пастир мора да саветује бекство од оних саблазни које могу довести да преступа седме заповести. Онима који су већ ступили у грешну везу блуда, он мора управо саветовати да грешну везу прекину и да побегну што даље од те саблазни. Они пак који још нису повредили своје девство, а због лошега друштва стоје на путу тога греха, треба извући из тога заразног и погубног друштва или из мреже заводнице жене. Не треба да се плаши да ће кога „увредити" или да ће у очима својих врсника испасти лош друг, „несавремен" и лицемер. Пастир и овде може много помоћи примерима из чистог живота из Житија светих или из књижевности.

3)  Против навале телесних порива у младом телу, против нездравих маштања која наводе младића да изгуби невиност треба употребити сва аскетска средства. Овде се на првом месту мисли на уздржање стомака и грла. Пост је моћна врлина (на жалост давно заборављена) која, боље него и једна друга може да обузда тело. А ситост стомака и разпламсавање себе алкохолним напитцима долива уље на ватру телесне похоте. Против ње више од свега помажу земни поклони (= велике метаније). И физички труд је добар (стругање и цепање дрва, умерено бављење спортом, планинарење са циљем посете манастирима) јер то изнојавање помаже у борби против те страсти.

„Четири ствари чине да се умножава блуд страсти у телу, — пише авва ИСАИЈА НИТРИЈСКИ, — претерано спавање, презасићеност у јелу, смехотворно празнословије и кинђурење тела" (Добрутољубије том I, стр. 329). Треба споменути и то да су писци аскети запазили да када неко осуђује туђе недостатке онда се у њему умножавају блудне жеље. Осуђујући друге за мање грехе тај надрисудија пада у много тежи грех плотских прохтева.

Сем тога важно је и то да наизглед успавана телесна похота у стварности, негде у дубини подсвести тиња и с времена на време плане, будећи у мислима или у сну нечисте успомене из прошлости. ЕВАГРИЈЕ монах у својим речима О делативном животу пише овако: „Природни телесни двигови у сну, без срамотних маштања, показују да је та душа на неки начин здрава; ако се јави сплет нечистих маштарија, то је већ признак да је она болесна. При томе знај да ако уобразиља види, у сну, неодређена лица то указује да се ради о остацима давне страсти, а када уобразиља види јасно одређена лица то је знак да је срце већ задобило нове ране" (Добротољубије I, стр. 613). У датом случају, улога подсвести не сме бити занемарена ни од стране пастира који даје савет, ни од самих покајника исповедајућих пастиру те своје давно заборављене, али повремено разбуктале страсне жеље. Али упоредо са овим трима саветима, пастир треба да пробуди у души ових исповедајућих се парохијана сазнање греховности. Треба се упоредо борити на два фронта: против нездравих предрасуда и трулежне средине, са једне стране и против самог греха у човеку са друге стране. Тај двоструки видокруг мора свештеник да има приступајући исцелењу сваког греха. То је нарочито важно при лечењу греха плоти. Треба усадити у душу осећање гађења према телесним гресима, пробудивши осећање стида, јер тек тада се стиче убеђење о непомиривости између лоших навика и аскетизма као'духовне чистоте којом је прожето учење Христово. Пастир треба да укаже покајницима колико телесни греси посебно прљају душу и разједају тело.

„Блудник против свога тела греши". Идеал православног христијанског живота је нарочита чистота душе и тела, неоштећеност ума и срца нашег, њихова слобода од лоших мисли и жеља. Наша телесна љуштура је предназначена да постане храм Светог Духа. Свети оци преносе као златну нит учење о обожењу наше природе. Апостол ПЕТАР пише (2 Петр. 1, 4) да смо ми призвани да постанемо „причесници Божије природе избегнувши похотну трулеж у свету". Целокупно учење светог Апостола ПАВЛА прожето је мишљу о светости — у коју су христијани призвани, јер је наше тело храм Божанства. Тако је и дело светог ЈОВАНА БОГОСЛОВА (његово Евангелије и посланице) пуно похвала девству и чистоти. Немогућ је спој светости и разврата, телесне чистоте и разблудности. Наше назначење није у задовољењу свога тела, него у његовом духовном прослављењу, у припреми тела за његову нетрулеживост, пошто смо купљени скупо (1 Кор. 6, 20; 7, 23).

Светотачка књижевност веома високо цени нашу човечанску природу. Наш наравни (= морални) идеал јесте обожење; Бог Логос је благоизволео да постане БогоЧОВЕК, а не БогоАНГЕЛ. Зато је христијанској аскетици сасвим туђе гнушање тела, — било у име лажног спиритуалистичког дуализма, у име црно—белог манихејства итд. Више од тога помесни сабор Гангријски је осудио фанатички аскетизам. Али је ипак телесна чистота нешто основно и неодузмиво у нашој проповеди благонаравија (= моралности). Девство, христоликост и сва историја монаштва указује на идеалне ликове пустињака, девственика — најузвишенији лик ту је свети Јован Крститељ и изнад свих лик Пречисте Деве Богоматере. Те идеалне ликове христијаиин мора увек имати пред очима. Ма колико био тежак терет плотскости и ма колико ми били лаки у склоности ка греху и падању, ипак морамо стално загревати вољу за скрушено кајање и будити стид за све недостојне поступке које смо себи допустили. Овоме треба да призива свештеник све оне који су дошли да му исповеде све своје грехе из области блуда. Треба распламсати љубов ка миомирису чистоте, ка просветљеном лику човека, слободног од нечистих узбуђења. Свештеник треба да отвори очи покајницима да греси тела не долазе од диктата природе и полнога здравља, него насупрот они настају необузданом игром фантазије и попуштањем наше воље. Треба указати на строгост церквених канона против онога ко себи дозвољава да се огреши о седму заповест. Не одбијајући од себе и од Церкве овим строгим претњама, свештеник је успео само ако пробуди савест верника и усади у њега страх Божији. А то је већ почетак спасења. Свештеник може на тај начин да учврсти колебиву вољу младога бића, спремног, под лошим утицајем и наговарањем његових врсника, да падне у грех, а може да помогне и онима који су већ окусили „тренутну греха сладост". Ако је пастирска љубов искрена, ако је моћ убедивости велика, јер сам поседује морални ауторитет, тада пастир може помоћи и онима који су почели да живе распојасано. Овде је важно, на првом месту, пробудити осећање стида и кајања, а на другом месту, уверити покајника да га Небески Отац воли и да му прашта и прима га раширених руку. Свештеник ни у ком случају не сме да заузме став чистунског превасходства, као да се гнуша над слабошћу грешника. Овај покајник не сме осетити никакву гадивост и презир свештеника према њему, него велико састрадање и охрабрење да се и он, слабић, може вратити на пут покајања и чистоте. Евангелски ликови блуднога сина и покајане грешнице, као и други примери из житија светих пружају примере могућег спасења и оних који су дубоко пали, па ипак се вратили у Очев Дом. Они су изгледали као изгубљени, али су се препородили и почели нови живот. Свештенику је дата огромна могућност, путем саосећајне очинске речи и кроз духовну подршку да садејствује и помаже у спасењу слабих људи. Треба усадити у душе ових нејаких људи наду на милосрђе и праштање Божије, као и веру у могућност новога, чистога богоугодног живота.

Све овде речено о гресима против седме заповести Божије, њиховим видовима и о пастирским саветима које свештеник даје покајницима на исповести ипак не исцрпује читав проблем полиости. Полни нагон (најсиловитији у човеку) повезан је са низом паралелних питања, која паметан пастир не може превидети. Пастирско душеводитељство и очинско старање не своди се само на борбу против тих телесних греха једино путем проповеди чистоте и уздржања. Пастир се мора наднети да види и дубински сплет питања која су повезана са загонетношћу пола.

[Guest свештеник Иван Цветковић]

КИПРИЈАН КЕРН

ПАСТИРСКО БОГОСЛОВЉЕ

ГРЕСИ ПРОТИВ ЧОВЕКОВЕ ПЛОТИ

наставак, трећи део

Савремена психоанализа заорала је дубоку бразду у овој области и поставила веома оштро низ тема које се не могу заобићи. Свакако не могу се прихватити све предпоставке савремене психоанализе, нити сви њени закључци, али проћи поред ових тема, као поред тур-скога гробља, за пастире би било краткбвидо и неразумно. Иако је „пансексуализам" ФРОЈДА једностран, ипак психоаналитичка запажања самога ФРОЈДА, као и других специјалиста за психоанализу, доносе неке мрвице истине.

Озбиљно разматрање проблема пола тера нас на закључак да се овај не ограничава једино на преступе против седме заповести. Греси против ове запосвести МОЈСЕЈЕВЕ остају оно шта су — греси. Не сме се умањивати озбиљност тих преступа. Али, уопштено говорећи, проблем полности не може се ограничити искључиво на област моралног (= наравног) богословља, пошто се он у целини не поклапа са оквирима моралнога кодекса.

Овај проблем је куд и камо дубљи и шири него што се то обично мисли. А оно најглавније, он је и трагичан. Стога свако упрошћење овог проблема води не његовом разрешењу, него понору неодговорности. Овај проблем не може се разматрати једино са тачке гледишта наравног богословља и аскетике, него и са становишта моралне психологије или тачније речено — пастирске психијатрије.

После свега овде реченога о тим питањима сматрамо за неопходно, да би се избегла неправилна тумачења и намерна извртања нашег становишта, да треба још једном да сажето поновимо какав однос треба пастир да има према гресима из области полног живота.

Пол и грех

Очигледно је да се о овој теми највише говорило до сада. Неоспорно је да свака пројава полности стоји на граници греха, ако не и у области греха. Аскетска будност у тој области је обавезна, и само уздржање наших мисли и силних порива тела може помоћи човеку да се уздржи од пада. Међутим сама аскеза не решава проблем полности. Аскеза помаже да се боримо против греховних пројава пола, међутим она не обухвата проблем у целини. Пастир треба да усмери посебну пажњу на аскетске подвиге у тој области. Али тим подвизима не решава се проблем, јер стварност полности је шира него греховне пројаве полног живота.

Пол и полни живош

Веома је важно да не поистоветимо ова два аспекта, јер бисмо тиме упали у неистинита уопштавања. Појмови полног живота и самога пола нису синоними. Пол може да се не пројави једино кроз полни живот, пошто је пол дубљи него тај живот — пол има метафизичку дубину. То значи да се он потпуно не поклапа са функцијом полног живота, која се испољава у области емпирије (= доживљајности). Пол је моћ дубоко укорењена и може да буде независна од сексуалних функција. Он се може изразити на сасвим други начин. Следеће речи ће показати да је човеку дато, такорећи, да „десексуализује" стварност пола, то јест да га ослободи од свих могућих греховних пројава. Пред човеком стоји задатак да трансформише своју полну енергију, да је доведе до сублимације, узвисивши је до потпуне слободе од било каквих греховних завођења, од сваке мутне похоте. Човек обдарен јаком полношћу, другим речима блистава личност која има и друге лепе таленте, уз правилно усмерење воље, ума, осећања, може да се ослободи грубих феномена полне похоте.

Пол и стваралаштво

Метафизички корени пола који се не поклапају са нижим сексуалним функцијама нарочито јасно заблистају у стваралачким подвизима човека. Што је јачи таленат полности, јачи је и полет стваралаштва. Као илустрација овога служе нам многе личности из историје које су се доказале у областима духовног живота као што су литература, музика, сликарство, политика, па чак и религија. Такви су били: ПУШКИН, ТУРГЕЊЕВ, ТОЛСТОЈ, БЕТОВЕН, БАХ, ШОПЕН, РАФАЕЛ, БУЊИН, РОЗАНОВ, НАПОЛЕОН и многи други били су обдарени и талентом снажне полности. Метафизички корени пола код њих су се јасно одражавали у.области емпирије полног живота. Њихови стваралачки напори увек су били повезани са пројавама полне енергије. У природном погледу пројаве њихове полности нису знале за наказност. Мо-жемо поменути и низ других људи које је полна обдареност гурала у ненормалне пројаве сексуалне енергије.То су: ОСКАР ВАЈЛД, МАРСЕЛ ПРУСТ, АНДРЕ ЖИД, ЧАЈКОВСКИ, ЛЕОНАРДО ДА ВИНЧИ, МИКЕЛАНЂЕЛО, ГОГОЉ, БАКУЊИН. Код једних се то изражавало као развратност полних стремова, док је у других у питању тзв. „комплекс Едипа". Сви су они били моћне личности у смислу пола. Многи су трагично пали у рвању са неподносивим теретом своје полне обдарености: ОРИГЕН је сам себе ушкопио; Ото ВАЈНИНГЕР је извршио самоубиство,  јер је дословно био смрвен напрегнутошћу своје полности; многи су полудели упавши у еротске опсесије итд.

Пол може да буде потпуно независан од физиологије. Полно обдарени човек може бити веома блистава личност, са великим индивидуалним набојем, може да се разликује од сивила безначајних људи, али то још увек не значи да овај човек мора бити и развратник, Дон Жуан, и распојасан у полном смислу. Тачно је да његова изражена полност може да се изроди у грубу страст плоти и на тај начин да унакази ону позитивну енергију која је заложена у самом полу. Не може се искоренити полна страст. Кастрација није решење тог питања, пошто је Сам Творац подарио пол човеку. То значи да пол није настао од некога злог начела у космосу. Бог га је дао човеку са неком наменом. Зато је негативна борба против пола бесмислена.

На ово питање постоји само један правилан одговор, то је одговор вере христијанске: не сме се порицати, ни уништити оно што је Сам Бог у Свом Предвечном Савету благоизволео да да. Када говоримо о аскези, имамо у виду једино борбу против сатанске таме која хоће да замрачи позитивну светлост полности. Ако је пол тесно повезан са стваралачким даровима човека, онда се од истога човека очекује да стваралачким напором уздржања превлада и одбрани тај Богомдани дар од расипања у зле страсти. То витешко савладавање полности састоји се у градитељском умножавању дарова које је својствено моћним природама генија. Та обдареност повезана са полом, може бити и обесвећена, може се изродити у просте физиолошке испусте, у већини случајева повезане са претеривањем. Међутим, та иста обдареност може бити узвишена до степена сублимације када моћна личност постаје очигледно благородна и потпуно прозрачна. О овој узвишеној стварности говори светоотачка синтагма: „преображени ерос".

Пол и ерос

Пол у свом метафизичком смислу, као обдареност моћним личним каквотама у мушкарца, као и у жене, може се пројавити на разне начине. Ако се пол обично разуме и схвата као сексуални живот — говорећи језиком аскета — као похоша, онда је то само нижи вид његових пројава. Поистоветити пол са сексуалним либидом значи сузити и огрубети стварност полности. Полетом ума и напором воље пол се може устремити ка вишим функцијама, које немају ништа заједничко са физиологијом. Овде се суочавамо са разликом пола и ероса.

Појам ероса веома је важан за христијанску аскетику, посебно за нашу тему о полности. Морамо овде направити уводну напомену за оне који не знају танчине хеленске филологије. Хеленски језик, изванредно богат изразима исковао је читав низ утанчаних појмова за ову или ону нијансу у речи љубов. О томе се много писало, али ми ћемо узети у обзир само неколико појмова. Генију хеленског језика су познати следећи изрази за љубав: αγάπη) -— која представља љубов у најширем смислу речи, често без обзира на садржај; στοργή — као колективна, социјална љубов, као привезаност породици, отачаству, народу; (φιλή — као пријатељска љубов, јер φιλοσ; значи пријатељ. Овај термин указује на неки виши, спокојнији, прозрачнији, или чак духовнији степен љубови; φιλτρον — уноси у појам љубови нешто чаробно, скоро магијско, пошто у буквалном смислу ова реч означава „љубовни напитак". Најзад έρος, означава страсну љубов, или јаку жељу, али не мора бити тиме ограничена. „Ерос" не мора увек да означава „паганског богића страсности", него и ватрену, разбукталу, стремитељну љубав. Постоје богословски и филолошки трактати о тим појмовима. Споменимо бар Етику преображеног Ероса, БОРИСА ВИШЕСЛАВЦЕВА. То је књига коју сваки пастир треба да зна пошто она може да помогне у тешким питањима из области полности. Интересантно је поглавље ПАВЛА ФЛОРЕНСКОГ у његовој књизи Стуб и Тврђава Истине. Достојна је пажње и студија А. NYGREN, Еros еt Аgаре, као и Н. SHOLT, Еros ипd Саritas.

Христијански писци хеленске културе прекрасно су упознати са финесама свог матерњег језика и имали су широк избор израза за наш појам „љубов", па су се вешто користили час овим, час оним термином. Могу се и код византијских богослова наћи описи у којима су употребљена два, три или четири од горе наведених појмова. То се радило због нијансирања овога или онога смисла који је писац хтео да нагласи.

Већ је давно WILAMOWITZ - MOELLENDORFF у свом капиталном делу о ПЛАТОНУ приметио да ПЛАТОН не употребљава појам αγάπη исто као што ни свети апoстол ПАВЛЕ не користи термин έρος;. Али тај платоновски израз „ерос" веома рано стиче право грађанства у христијанској богословској литератури, па чак и у аскетским расправама. Не због незнања, и у сваком случају не по сиромаштву језика, свети оци често употребља вају појам „ерос". Као што и св. ГРИГОРИЈЕ НИСИЈСКИ воли да назива нашу љубов према Богу речју φιλτρον, давајући тој узвишеној љубови призвук нечега очаравајућега, опојнога до пијанства, привлачнога. Западни писци, као наведени ШОЛЦ више иду стопама апостола ПАВЛА, али се углавном служе латинском речју „caritas". Тако пишу АВГУСТИН ХИПОНСКИ, ДАНТЕ и ПАСКАЛ.

Било како било, реч „ерос" често употребљавају наши свети подвижници, аскете, мистичари. Та реч је свакако могла имати и такав смисао какав је стекла у нижој, свакодневној употреби, означавајући специјално чулну љубав, блиску изразу „либидо" фројдовске психоанализе. То је нагнало аутора Имена божанствених, ДИОНИСИЈА АРЕОПАГИТА, да напише неколико редова у заштиту израза „ерос", који је био банализован код простака. Међутим, образовани богослови, на пример: св. МАКСИМ ИСПОВЕДНИК, узвишени аскета и високообразовани Хелен, често се служи овом именицом за означавање наше љубови према Богу. Тај исти израз, „ерос" често се јавља у делима св. ФОТИЈА ЦАРИГРАД-ског, св. ГРИГОРИЈА ПАЛАМЕ и других православних ми-стичара од Истока.

Ми сматрамо за неопходно да се дуже зауставимо на овим терминолошким подробностима, пошто реч „ерос" у делима савремених писаца има смисао условно одређеног појма, као технички термин. Појам „ерос" стоји насупрот појму „секс" (sexus), као што пише чувени  римокатолички психолог ЈОHANN KLUG у својој књизи Дубина душе. У овом контексту реч „ерос" постаје метафизички појам дубине полности, док „sexus" означава само његову физиолошку, нижу функцију.

Реч „ерос" у датом контексту има своје велике предности, јер указује на неке узвишене могућности у духовном животу. Како је правилно приметио у својој студији А. НИГРЕН, „ерос" се суштински разликује од појма „агапи". Овај други појам љубови ни у ком случају не мора се сматрати за виши степен „ероса". Појам „агапи" је потпуно независан од „ероса", пошто су та два појма потпуно самостална. Агапијска љубов под пером писаца хеленске културе никада није била само једна етапа на путу преображавања „ероса". Већ код ПЛОТИНА „ерос" доживљава степеновање: обични, вулгарни „ерос" и небески „ерос". То је дакле, сублимисан „ерос", који и у тој сублимацији не губи своје карактеристичне особине заносног „ероса". Ето та сублимација или преображење „ероса" јесте најважнији задатак за пастира када говори о полности.

БОРИС ВИШЕСЛАВЦЕВ засновао је своју књигу на могућности развоја и степеновања „ероса", почев од нижих, вулгарних облика, од само чулне љубави до најузвишенијих духовних облика, црпећи своје аргументе из славнога дела под именом Ареопагитике.

У трактату О божанственим именима свети ДИОНИСИЈЕ говори да „руља не схвата смисао божанског назива „ерос", поистовећујући га са чулним и телесним „еросом" који није истински „ерос", него само његов одраз на нижој равни полног живота (глава IV, § 12). Мало раније аутор упозорава да се не збуњујемо речју „ерос", јер тај појам може бити узведен у височији смисао, са садржајем преображења и просветлења. А у 15. параграфу говори се о разним степенима тог „ероса" као „сили сјединења и спајања": „Почињући одозго, имамо најузвишенији ерос Божански, ерос ангелски, ерос ума (= духа), ерос душевни и ерос физички". Важно је то да аутор овог значајног трактата, као предивни зналац хеленског језика и његовог богатства, не колебајући се, приписује исту реч, како нижим степенима љубови, тако и највишима — ангелском и божанском. Никоме не пада на памет, и свакако да у мислима овог аутора није постојала дрскост да припише ангелима или Божанству нешто чулно или страсно. Али упоредо са овим њега није приморао недостатак израза, када је употребио управо овај термин, „ерос", а не неки други, по богатом избору који је имао на располагању. Упркос разноликости и богатству израза за љубов, аутор се послужио управо овом речју, „ерос", јер је у њој видео могућност семантичког узведења од нижих степена до највиших, од физичке љубави до најузвишеније духовне, светловите Љубови у Тројици.

Ако до дан-данас није разјашњено ауторство Ареопагитика, ако је њихов аутор био под великим утицајем неоплатоничарске мистике, тако да је то дело поникло у средини не потпуно правоверној, ипак су потоњи писци христијанског света, чија оротодоксија је ван сумње радо употребљавала управо овај појам „ерос", јер су у њему, у духу грчког језика налазили најбоље одговарајући садржај који је у њега заложио хеленски геније.

Тумач ареопагитских списа, стуб монаштва и Православља, св. МАКСИМ ИСПОВЕДНИК веома често се служи речју „ерос", изражавајући њоме у већини случајева управо ту огњену љубов, тај стрем који осећа дух христијанског човека према највишему Еросу, то јест према Богу. Ту реч ћемо наћи и под пером таквог утан чаног Хелена као што је св. ФОТИЈЕ ЦАРИГРАДСКИ, наћи ћемо га и код узвишенога аскете, св. ГРИГОРИЈА ПАЛАМЕ који је био под снажним утицајем ареопагитске мистике. Да не помињемо и друге.

Књига БОРИСА ВИШЕСЛАВЦЕВА је управо зато драгоцена што пастиру даје руководну идеју како да помогне онима који себе сматрају заробљеницима нижих облика чулности, да им помогне призивајући их да узвисе своје еротске стремове са грубе телесне чулности на више степене духовног битија, на трагање за божанским Еросом. У тој књизи веома је драгоцена мисао да ниже љубовање може бити сублимисано, да човек уопште није у безизлазном заробљеништву своје чулности, него да може да се окрене на пут узвисивања, на пут очишћења и преображења.

Грубе силе емпиријске полности (а то су похоте) могу усмерити свој стрем ка висотама. У човеку од Бога укорењено чулно начело може бити преображено и облагорођено. Пол, као метафизичка сила уопште не мора обавезно бити понижен до грубих физиолошких пројава похоте, него се може узвисити до духовних врхунаца. Човек је призван да стваралачки сублимише свој „ерос". Аскетска борба против страсти је само један од облика те борбе. Аскезом може бити побеђена похота тек за један тренутак, али неће човека ослободити онога набоја еротских сила који му је додељен вољом његовога Творца. Пост, молитва, покајање, бег од разних саблазни, неће искоренити оно што је својствено природи човека. А те силе уопште не морају обавезно бити само и искључиво чулне, полне. Стваралачка, јака личност, може и треба да те своје еротске стремове усмери на умножавање талената у области естетској, научној, социјалној или некој другој. Зато пастир, упоредо са аскетско-моралним саветима мора делити и друге савете бодрећи човека да ради нешто душекорисно, да развија своје стваралачке дарове и то не у нижој области друштва, него у оној вишој сфери благородства и лепоте.

[Guest свештеник Иван Цветковић]

КИПРИЈАН КЕРН

ПАСТИРСКО БОГОСЛОВЉЕ

ГРЕСИ ПРОТИВ ЧОВЕКОВЕ ПЛОТИ

наставак, четврти део

Упоредо са тим, веома је важно да је ВИШЕСЛАВЦЕВ указао на моћ уобразиље (машта је нижа од уобразиље). У маштању нема присуства ума, док у уобразиљи присуствује ум као стражар против демона и као критичар против кича. Са овим је повезано психоаналитичко учење о подсвести, много шта се у нама рађа у „образима", а то значи у сликама. „Еротске чари привлачне слике засноване су на томе да та еротска слика начини хаос у подсвести; а света слика (= икона) има моћ да преобрази хаос у космос и хармонију јер је боголепа слика (ВИШЕСЛАВЦЕВ, Етика стр. 77-78). Разиграна фантазија (= машта) много утиче на полни живот, али те маштовите слике које наводе на грех могу бити — напором уобразиље замењене другим сликама које су плод стваралачког рада уобразиље. Класична, здрава литература, светла духовна музика, надахнута умет-ничка слика, несебични научни рад, жеља за новим продорима у тајне космоса представљају добру храну за уобразиљу, али ако се неко „преједа" таквом храном његова уобразиља постаје болесна и одводи га ван реалности. Стога савети пастира тој врсти интелектуалаца који. се кају за такве грехе изклизнућа ума треба да буду не само аскетске природе, него да их упућују — свакога према својој струци и таленту — да буду ствараоци, да умножавају своје таленте у војној или чиновничкој служби, у сликарству или музици, у својој науци итд. „Развратна машта", о којој говори у својој књизи Исповест митр. АНТОНИЈЕ (стр. 59), са њеним блудним сликама мора бити потиснута из нашег ума и замењена чистим идејама (= иконама) које у уму и срцу човека искључују све што је прљаво.У суштини ВИШЕСЛАВЦЕВ и митр. АНТОНИЈЕ говоре исто: „треба испунити душу своју другачијим, бољим садржајем, треба имати лубов према Христу, Отаџбини, према науци, школи, још више према Церкви, родитељима, друговима по струци, — чему си ти и посветио свој живот..." (стр. 61). Сваки који греши телесном похотом занесен је неким ликом лепе жене или облицима чулних наслада. Да би се тај човек тога ослободио („клин се клином избија") он треба да се „заљуби" у једну лепшу, узвишенију слику („икону") која ће потиснути из његове уобразиље оне ниже блудне слике.

„Тешко је побеђивати плотску похоту, али је могуће" — говори еп. ПОРФИРИЈЕ УСПЕНСКИ. „Треба разљутити разум чим се јави похота, па се одмах латити посла: скренути пажњу са женске чаробности и смирити жељу. У датом случају помаже и проста молитва „Господе иомилуј" (Книга битија моего, СПБ. 1894. I стр. 434).

Пол и брак

Ова тема такође мора бити разборито узета у разматрање од стране пастира, јер свако упрошћење и овде би могло довести до нетачних закључака. Пре свега, не треба замишљати брак као лек против изазивача похоте. По учењу Церкве брак није позив за претеривање у полности. Церква се моли на венчању да супружницима Бог дарује целомудрије да њихова постеља остане праведна; моли се за једномислије њихових душа и тела, за часни брак и нескверну постељу. Брак није дозвола за нешто необуздано, за некакву раскалашност. И у браку се мора неговати уздржање (рецимо када један од супружника иде на подуже путовање он мора остати веран, као и за време поста). Могућа су разболевања једног од супружника, постоји период поодмакле трудноће и слично када је друга страна приморана на уздржање и извесну аскезу. Међутим не треба свести брак само на рађање деце (као што је својствено римокатоличком погледу на брак). По учењу светих отаца велики значај се придаје духовној страни брака. Тема полности се не поклапа потпуно са сфером брака. Он је свакако законит и Церквом благословен облик задовољења нижих функција пола, то јест полнога живота. На основу тога рађање деце добија своје природно место, али дететвореније не обухвата сву област брачног живота. Брак понекад може и не бити плодан у том смислу — због ових или оних околности (ако је жена нероткиња или је муж неплодан, али у том случају супружници треба да усвоје дете и пруже му сву несебичну родитељску љубов). Али, чак и ако је брак благословен многом децом полност ће се испољавати на самосталан начин, јер је пол дубљи и шири него његове физиолошке пројаве. Полна моћ у вишеструко обдареној личности настоји да се, поред физиолошког, пројави и на другим равнима. Обдареност једне или друге стране брачног савеза тражи и другачије сфере за своје остваревве. Стваралачки јака природа остаје моћна и блистава без обзира како протиче њен полни живот. Са годинама ниже функције пола могу већ да умину и да не изискују своје задовољење, док ће височији стремови пола једне јаке личности још дуго искати начин да се утелове. Пол у његовом височијем смислу отићи ће својим путем независно од темперамента и стремења друге половине брачног савеза. А у том случају, ако је брак окренут једино ка нижим пројавама пола, он је осуђен на многе несугласице, да не кажемо трагедије.

Илустрацију ове несреће можемо наћи у браку грофа ТОЛСТОЈА. Неоспорно обдарен у сваком погледу, писац Рата и Мира — обдарен и у физиолошком смислу и у уметничкој и интелектуалној области — у одређеном добу свог живота тражио је потврду своје блиставе личности и у сфери која нема ничега заједничког са супружничким животом у његовом уском смислу. Понесен својим морално-религиозним лутањима ТОЛСТОЈ је, на штету свога уметничког генија, пошао сасвим различитим путем од онога каквим је његова супруга желела да буде. Млада девојка, заљубљена у севастопољског официра, њему потпуно предана, предивна жена и мати, помоћница и верна поштоватељка његовог рада, она никако није могла да следи заносе друге половине ТОЛСТОЈЕВОГ живота, када је он почео да оре, коси, прави опанке и гради јаснопољанским сељацима пећи које нису биле добре и превише су се димиле. Тако у уском смислу речи овај срећан брак постао је тешко подносив због ширих интересовања ТОЛСТОЈЕВИХ, која грофица СОФИЈА није имала. ТОЛСТОЈ је у другој половини живота престао да се брине за будућност своје деце и окренуо се истраживању вечне правде и нових, моралистичких путева. Са друге стране његова жена није морала да га следи у тим његовим заносима по цену да занемари своје непосредне обавезе жене и матере, и да се бави јаснопољанским пећима и опанцима за сељаке. Трагедија ТОЛСТОЈЕВИХ, а не само ЛАВА ТОЛСТОЈА, довољно је позната, па не треба улазити у њене детаље. Ипак, у име правичности, не треба да држимо страну само ЛАВА НИКОЛАЈЕВИЧА осуђујући његову жену, грофицу СОФИЈУ, због тога што није постала „толстојевка". У овом примеру, некада срећан у уском смислу речи брак, изродио се у мучење и промашај у духовном смислу.

Сличних примера има много у животу. Несагласије у духовним стремењима супружника не може се прикрити или ублажити чак ни њиховом беспрекорном верношћу. Сем физичке интимности брак неизоставно захтева и духовну блискост. То не значи да муж мора да се потпуно утопи у интересовања своје жене, нити да жена мора бити „идејна другарица" или интелектуална истомишљеница свога мужа.

Једва да можемо захтевати од супруге једног философа да она допише фус-ноте за чланак свога мужа, или да „доживи" уметничке екстазе свога супруга сликара, или да прати његова астрономска или атомска истраживања. (То је могла само генијална МИЛЕВА МАРИЋ, као супруга АЈНШТАЈНА, па ипак њен брак са АЛБЕРТОМ није трајао).

Међутим, потпуна равнодушност мужа према васпитању своје деце и према унутарњем животу своје жене, као и равнодушност жене према унутарњем животу свога мужа показује, као барометар, да упркос спољној хармонији супружанских односа, брак пати од дубинског несагласја.

Моћ обостране љубави усахла је због егоизма. Један пол, или једна личност баца у засенак другу, подцењује је. Тај егоизам је мутни извор свих несугласица брачнога пара. Егоизам, који, по речима св. МАКСИМА ИСПОВЕДНИКА, извире из чињенице да не знамо Бога (Мigne, РG 91, 397). То наше основно незнање рађа све остале наказне страсти (Мigne, РG 90, 449 В).

Треба овде нагласити да је исти св. МАКСИМ ИСПОВЕДНИК, учитељ духовне љубови (како оне „еротске" тако и оне „агапијске") веома интересантан у овом контексту. У својим надахнутим мистичким прозирима он је скрозирајући читав свет запазио панораму трагичне раздеобе у космосу. Он види како је свемир наш расцепљен прародитељским грехом на нека „разделења": на стварност умодостижну и стварност видиву; на небеску и на земну; на рај и васелену; на мушки и женски пол. Св. МАКСИМ ИСПОВЕДНИК, са орловском моћи прозирања (као нико пре њега) доживљава то греховно стање читаве творевине. Али он убеђено верује и има чврсту наду да се то трагично стање света, та расцепљеност човечанства на мушки и женски пол може превладати и победити само љубовију (Аmbigua, Мigne, РG 91, 1304-1308). Св. МАКСИМ, који је по угледу на Ареопагитике тако много и дубоко препоручивао сублимацију ероса, преображење ероса, исто је, упоредо са тим, препоручивао и исцелитељску моћ агапијске љубови, коју не треба сматрати за највиши степен ероса, него за духовну моћ независну од ероса.

За "Живе речи утехе" приредила Маја Станојковић

[Guest свештеник Иван Цветковић]

Преподобни Исак Сирин

O ПОКАЈАЊУ

Као благодат над благодатима (у јеврејском језику: као највиша благодат) људима је након крштења дато покајање, јер покајање је друго рођење од Бога. Онај дар, чији смо залог примили вером, примамо покајањем. Покајање су врата милости која се отварају онима који их упорно траже: тим вратима улазимо у милост Божију; изузев тим уласком, нећемо добити милост јер, по речима Светог писма, сви сагрешише... а оправдавају се даром, благодаћу Његовом (Рим. 3; 23  24). Покајање је друга благодат и рађа се у срцу услед вере и страха (Божијег); страх је очинско жезло које нас управља док не достигнемо духовни рај добара; а када га достигнемо, он нас тада напушта и враћа се назад.

Рај је љубав Божија у којој је наслађивање свим блаженствима  где се блажени Павле нахранио натприродном храном и, чим је тамо окусио од дрвета живота, ускликнуо говорећи: Што око не виде и ухо не чу и у срце човеку не дође, оно припреми Бог онима који Га љубе (1. Кор. 2; 9). Од овог дрвета Адам је био одвојен наговором ђаволским. Дрво живота је љубав Божија, од које је Адам отпао; и од тог времена њега више није сусрела радост, него је радио и трудио се на земљи трња. Лишени љубави Божије, макар и били праведни, једу тај исти хлеб зноја у делима својим какав је било заповеђено да једе првостворени након његовог отпадања (од љубави Божије). Док не задобијемо љубав, ми радимо на земљи трња и макар сејање наше и било сејање правде, ми ипак и сејемо и жањемо међу трњем и оно нас сваког часа позлеђује; ма шта ми чинили ради свог оправдања (ма колико праведних дела извршили), живимо у зноју лица. А када задобијемо љубав, тада ћемо почети да се хранимо хлебом небеским и без рада и труда јачати у снази. Небески хлеб је Христос који силази с неба и даје живот свету (Јн. 6; 33), и то је храна ангелска. Ко је задобио љубав, тај свакога дана и часа куша Христа и тиме постаје бесмртан, јер је речено: Ако ко једе од овога хлеба који ћу му Ја дати неће видети смрти вавек (Јн. 6; 51; 58). Блажен је ко окуси од хлеба љубави, који је Исус. А да они који кушају љубав кушају Христа Бога Који је изнад свих, сведочи Јован говорећи: Бог је љубав (1. Јн. 4; 8; 16). Према томе, онај ко живи у љубави убира живот од Бога још у овом свету, миришући ваздух васкрсења. Тим ваздухом наслађиваће се праведници након васкрсења. Љубав је царство; за њу је Господ тајинствено обећао апостолима да ће је окусити у царству Његовом. Речено је: Да једете и пијете за Мојом трпезом у Царству Моме (Лк. 22; 30) и шта то друго може означавати ако не љубав? Љубав је довољна да нахрани човека уместо јела и пића. Ето вина које весели срце човеку (Пс. 104; 15)! Блажен је онај ко се напије тога вина! Њега су испили неуздржани и застидели се; испили су га грешници и заборавили на путеве спотицања; испили су га пијанци и постали испосници; испили су га богати и пожелели сиромаштво; испили су га убоги и обогатили су се надом; испили су га болесни и постали снажни;  испили су га неуки и постали мудраци.

Као што се велико море не може препловити без барке и лађе, тако нико без страха не може достићи љубав. Смрадно је море међу нама и у духовни рај може се отпловити једино лађом покајања, на којој је веслач страх. Али, ако овај веслач страха не управља лађом покајања, на којој по мору овога света одлазимо Богу, утопићемо се у том смрадном мору. Покајање је  лађа, а страх његов кормилар, док је љубав  Божанско пристаниште. Стога нас страх уводи у лађу покајања, којом пливамо по смрадном житејском мору и упућује нас ка Божанском пристаништу које је љубав. У ову луку доспевају сви који се труде и који су обремењени покајањем. А када достигнемо љубав, тада смо достигли и Бога, наш пут је окончан и дошли смо на острво тамошњег мира на коме су Отац, Син и Свети Дух. Њему нека је слава и моћ! Нека и нас помоћу страха учини достојним славе и љубави његове! Амин.

ДА БИ СЕ САЧУВАО ОД ПАДА У ГОРДУ ПРЕЛЕСТ ПОДВИЖНИК МОРА СЕБЕ ГРДИТИ И УКОРАВАТИ

Монах треба да свакодневно издваја део времена за вежбање у самоукоравању. Спочетка када човек тек почне да се вежба, самоукоравање има карактер несвесног механизма тј. изговара се само језиком, без особитог саосећања у срцу, али доцније, мало по мало срце ће почети да саосећа са самопрекорним речима. Напослетку, самоукор ће се изговарати од све душе, уз обилно осећање плача, па ће умањити пред нама и сакрити од нас недостатке и сагрешења ближњих, измирити нас са свима људима и околностима, сабрати по свему свету расејане помисли, упутити их на вршење покајања, подарити нам пажљиву и пуну умилења молитву, одушевити нас и наоружати неодољивом силом трпљења. Самоукоравање има то особито, надасве корисно и тајанствено својство да буди у сећању и таква сагрешења која су била заборављена или на које се није обраћала никаква пажња. Ево једног обрасца самоукоравања:

Ја сам црв - Боже чуј, Господи помилуј.

Ја сам прах - Боже чуј, Господи помилуј.

Ја сам пепел - Боже чуј, Господи помилуј.

Ја сам сен - Боже чуј, Господи помилуј.

Ја сам ништа - Боже чуј, Господи помилуј.

Ја сам сујета - Боже чуј, Господи помилуј.

Ја сам лаж - Боже чуј, Господи помилуј.

Ја сам грех - Боже чуј, Господи помилуј.

Али, ја сам Твој - Боже чуј, Господи помилуј."

Обрасце самоукоравања имамо у "Ридањима" преподобног Исаије Отшелника и у 20. беседи светог Исака Сирина. Свети Исак, чија књига уопште садржи поуке молитвеним тиховатељима или тихујућим молитвеницима - пустињацима и безмоловницима, дао је овакав наслов својој Беседи: "Беседа која садржи у себи најнужније и најкорисније посведневно напомињање ономе који молитвено самује и тихује у келији својој и хоће да пази једино на се". Светитељ каже: "Неки брат написао је следеће и то је вазда у памети напомињао себи:

"У безумљу си проживео живот свој, о посрамљени и свакога зла достојни човече! сачувај се бар овога дана; окани се дана својих принесених на жртву сујети, лишених добрих дела, а обогаћених рђавим делима! Не распитуј за овај свет ни за стање у њему, ни за калуђере, ни за делатност њихову каква је, ни за подвиг њихов колики је, - не упуштај се у бригу за било шта такво! Тајанствено си изашао из света, постао си мртав ради Христа, - не живи више за свет ни за оно што припада свету, да те сусретне покој и да будеш жив у Христу. Буди спреман и приправан да поднесеш сваку увреду, свако додијавање, и поругу и укор од свију. Прими све то с радошћу као да си ти то заиста и заслужио. Са благодарношћу Богу претрпи сваку болест, сваку невољу и беду од бесова, чију си вољу испуњавао. Мишки трпи сваку нужду и горчину која долази од природе. С надом на Бога поднеси лишавање у односу на телесне потребе јер ће ти се тело ускоро претворити у гној. Све то прихвати добре воље, у нади на Бога не очекујући ни избављења ни утехе од кога другога. Стави на Господа сву бригу своју и у свим искушењима својим осуђуј самога себе као њихова виновника. Немој да те ништа саблазни и не кори никог од оних који те вређају, јер си окусио са забрањеног дрвета и стекао си многе страсти. Радосно прихватај ове горчине; нека те оне колико - толико потресу да би доцније уживао у утеси!

Авај Теби и злосмрадној слави твојој! Ти души својој, препуној свакога греха, ниси поклонио никакве пажње, баш као да је недужна, а друге си осудио и речју и помишљу! Остави ту свињску храну којом си се до сада хранио! Шта ти је стало до других људи, нечисти човече? И како се не стидиш општења с њима кад си безумно проживео свој живот? Ако обратиш на то пажњу те будеш све то памтио, можда ћеш се још и спасти уз помоћ Божју. Ако ли не будеш, онда ћеш отићи у мрачну земљу, у постојбину бесова и злих духова чију си вољу бестидно испуњавао. Ето, све сам ти посведочио! Ако Бог праведно подстакне људе против тебе да ти узврате за додијавање и прекоре што си на њихов рачун помислио и изговорио, онда васиони свет ваља занавек да устане на те. Тога ради престани од сада чинити како си до сада чинио и трпи невоље које Бог попушта на те заузврат!"

Све је то брат напомињао себи свакодневно да би био кадар подносити, са благодарношћу Богу, и душевном коришћу, напасти или невоље кад наиђу. Често се збива да неки тајни и тешки грех наш остане непознат људима и некажњен будући прикривен милосрђем Божјим. Али истовремено, или пак нешто доцније приморани смо да колико - толико пострадамо било услед чије клевете било услед чијег цепидлачења наизглед недужно и случајно. Но савест нам наша збори да то страдамо због тајнога греха. Милосрђе Божје које је својевремено прикрило тај грех, пружа нам средство да се овенчамо венцем невиних страдалаца због претрпљених клевета, а и да се уједно казном очистимо од тајнога греха. Свети Јован Лествичник о томе вели: "Испијај жудно подсмех као воду живота од сваког човека који хоће да те напоји тим леком који чисти од похоте, јер ће се тада у твојој души родити сунце дубоке чистоте и светлост Божја неће напуштати твоје срце... Као што мала ватра смекша велику количину воска, тако и мала увреда која нам се често наноси, сву суровост, безосећајност и окорелост срца одједном смекша, заслађује и потпуно искорени. Разматрајући то прославимо промисао Божји, и смиримо се пред Њим".

[Тавита]

Значај Свете тајне покајања

Обраћање или повраћање Богу кроз тајну покајања и исповести, једини је пут за све оне који су се кроз грех удаљили од Бога. Јер грех сваки грех, има ту силу и моћ да нас одвоји од Бога, од неба од вечног живота, и да нас рине у пакао, у вечну смрт. "Плата за грех је смрт" (Рим 6,23) опомиње св. апостол Павле. Тиме се грех показује као највиши, чак једини противник и непријатељ нашег спасења. Нас нико и ништа не може одвојити од Бога и лишити нас спасења сем греха. "Ко ће нас раставити од љубави Божије? Невоља ли или туга? или гоњење? или глад? или голотиња? или страх? или мач?" пита св. Павле, па додаје: "Јер знам јамачно, да ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашње, ни будуће. Ни висина, ни дубина, ни друга каква твар може нас раздвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем" (Рим 8,35.38-39).

А грех? шта је управо грех? Грех је када неко мисли, говори или дела нешто што је противно закону Божијем, вољи Божјој (која је изражена и показана у Светом Писму и учењу Цркве); или пак када не мисли, не говори и не дела оно што нам Бог заповеда да чинимо. Грех је дакле, не само преступање заповести Божијих, него и не испуњавање, не вршење истих. Грех је не само чињење зла, него и не чињење добра. "Уклањај се од зла, и чини добро" (Пс. 36,27) саветује Старозаветни Пророк. А Новозаветни Апостол исто то захтева, само другим речима: "Мрзећи на зло, држите се добра" (Рим. 12,9).

Ако је тачно, а тачно је, да нема човека да живи а да не греши, као што се стално слуша у заупокојеним службама наше свете Цркве, иако нас само грех лишава спасења и одваја од Бога, да ли то значи да нема никога спасеног, да сви одлазе у вечну смрт? Да, тако би то било да човекољубиви Господ, знајући слабост људску и лукавство ђаволско, није оставио један врло ефикасан лек против греха, лек који уништава сваки грех учињен после светог Крштења, и који тако омогућује људима спасење и живот вечни. Тај лек, тај свелек у Православној Цркви јесте Света Тајна Покајања и исповести. У овој Светој Тајни човек се чисти од свих оних грехова које је учинио после крштења те се она често назива и друго крштење. У њој свештеник Цркве Божије силом Духа Светога отпушта и разрешава грехове за које се хришћанин искрено каје и исповеда их.

У светлости до сада реченог јасно је да бити прави хришћанин, значи бити доживотни покајник, значи имати стално иред очима мноштво својих сагрешења, и непрекидно осећати покајничко расположење. На то је човек позван пре него што постане хришћанин. "Покајте се" биле су прве речи светога Јована Претече када се појавио у зајорданској пустињи. "Покајте се јер се приближи Царство Божије" изговорила су Божанска уста Христова на самом почетку Његове проповеди. "Покајте се и верујте Еванђељу" (Мк. 1,15), често је Он понављао у току своје проповеди, и тиме показао пут како се постаје следбеник Христов. Тај пут је - покајање. Прва апостолска проповед после силаска Светога Духа, почела је такође речима: "Покајте се" (Д.А. 2,48). И Црква Христова, се од тих бурних времена апостолских и мученичких па до дана данашњег, и од данас до Страшнога Суда, истицала се, истиче, и истицаће покајање као почетак човечијег спасења. Историја Цркве Божије на земљи, исписана животима и житијама светитеља, препуна је потресних примера који потврђују наведену истину. Највећи светитељи Цркве, били су највећи покајници. Довољно је сетити се житија Марије Египћанке, преподобне Таисе и Пелагије, па блаженог Августина и препокобног Мојсија Мурина, па преко Светог Саве и Симеона Немање, па све до дана данашњег, па се уверити да је историја Цркве у ствари историја покајања и покајника.

Покајање је у ствари, буна човека против себе самога, каже Владика Николај. То је буна против старог човека, човека огрезлог у грехе и страсти и тиме удаљеног од Бога, јер сваки грех удаљује од Бога, па човек огрезао у гресима одлутао је у "даљину земље" где се лице Божије не види. Да би такав човек постао "нова твар" по апостолу Павлу, мора прво "доћи к себи" попут блудног сина, и покајати се.

Почетак тога је буђење из летаргичног сна греха, због чега свети Апостол и довикује успаваним у гресима: "устани ти који спаваш, васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос" (Еф. 5,14) Када човек, пробудивши се, сагледа своје грехе, згади се на њих и омрзне их, то је почетак покајања. Тек тада ће моћи да осети у срцу право раскајање и да са смелошћу пред духовником исповеди своје грехе, да изврати душу своју пред њим и Господом својим, Који невидљиво присуствује и прима исповест, да покаже све ране душе своје, и да са надом на милост Божију завапи: "Господе, погледај, сва се душа моја огубала и нигде здрава места на њој! Опрости и помози!"

[Тавита]

О Светој Тајни Покајања и исповедања грехова говорили су и писали многи Свети Оци и учитељи Цркве Божије од самог њеног почетка, па све до данас. Но нико боље и јасније дефиниције покајања није дао од светог Јована Лествичника. Тако он, у својој књизи лествица, а у поуци (=степеници) петој пише: "Покајање је завет са Богом да ће се водити један нови живот. Покајање је купац смирености. Покајање је неопозиво одрицање од сваке жеље за телесним добрима. Покајање је кћер наде и прорицање безнадежности. Покајање је помирење с Господом путем вршења добрих дела супротним пређашњим гресима. Покајање је очишћење савести. Покајање је добровољно трпење свих мука... Покајање је јако изнуравање стомака и шибање душе силним осећањима". И на другом месту св. Отац продужава: "Покајање је повратак од неприродног (начина живота) ка природном, и од ђавола к Богу... Покајање је одвраћање од греха... Покајање је напуштање ранијих (грешних дела) и жалост због њих".

Истинско покајање и исповест грехова има велику моћ. Таквих примера препуне су све поуке Светог Златоуста. Но и пре њега и после њега многи су писали о моћи покајања. Тако, "ако се покају, сви који хоће, могу добити од Бога милост", вели свети Јустин мученик и философ. А по светом Теодору Студиту "у стању

је исповест и огањ вечни да угаси". Док за светог Атанасија Великог "исповест је почетак спасења".

Стога, сваком хришћанину, очински саветује свети Атанасије Синаит говорећи: "Ако, дакле, нађеш човека духовног, искусног који може да те излечи, исповеди му се".

Час смрти је најнеизвеснија ствар у животу сваког човека. Стога свету Тајну Покајања и исповести не треба одлагати нити занемаривати, као што пише и свети Кипријан Картагински: "молим вас, предрага ми браћо, да сваки од вас исповеди свој грех, док се сагрешивши налази у (овом) животу; док може исповест његова да буде примљена; док је заглађивање (делима покајања) и опроштај који бива кроз свештеника благоугодан Господу". А за успех покајања, Бог ништа не тражи до срце скрушено и смирено. Бог од грешника "не тражи материјалне жртве у којима би богати били обилнији". Вели свети Василије Велики, "него драговољно и од срца истинску исповест, која је подједнако доступна свима који хоће". Па ипак, постоји нешто што саму исповест и покајање онтолошки чини немогућом и због чега иста остаје бесплодна. Тако, по страшним речима Јосифа Вријенија, које је написао: постоје четири ствари, од које ако барем једну човек има, нити се може покајати, нити његову молитву Бог прима. А то су: ако се горди, ако нема љубави, ако осуђује неког грешника и ако злопамти на некога".

Отуда је јасно да право покајање не може бити ствар тренутне загрејаности. Оно мора бити стално расположење душе, јер такав смисао и имају речи светог апостола Павла упућене Коринћанима: "Ако би само себе осуђивали, неби осуђени били" (1 Кор.. 11,31). Тако су покајање схватили и свети Оци и подвижници који не виде краја покајању. Оно траје колико и живот човеков. Зато што "много пута грешимо сваки дан" зато морамо увек осећати себе грешним и кајати се. "Нема краја покајању" вели преподобни Марко Подвижник, "до саме смрти, и за мале и за велике. А свети Јован Лествичник, који је сагоревао у небочежњивим подвизима, саветује: "Ми нећемо бити окривљени, браћо, зато што нисмо чинили чуда, што нисмо благовестили, што нисмо достигли виђења, него зато што се нисмо кајали и плакали за грехе наше".

О сталној потреби покајања говори чувени руски подвижник, епископ Игњатије Брјанчанинов, следеће: "Браћо, да би се поверовало у Господа нашега Исуса Христа - потребно је покајање; пребивати у тој спасоносној вери - потребно је покајање; успевати у њој - потребно је покајање".

Но право, истинско покајање, може човек осетити и доживети једино у Цркви Христовој, која има сва средства да га на њега покрене и да га у њега укрепи. Кроз свету Тајну Покајања Црква води верне из благодати у благодат, док сви не достигну у човека савршена, у меру раста висине Христове (Еф. 4,13).

Свету Тајну Покајања, као Тајну Цркве, установио је сам Господ Исус Христос, када се после свог славног Васкрсења јавио ученицима кроз затворена врата, дунуо је на њих и рекао: "Примите Дух Свети. Којима опростите грехе опростиће им се, а којима задржите, задржаће се". (Јн. 20,22 - 23). Ова власт опраштања и неопраштања грехова људима, која је од Господа Христа предата светим Апостолима, преносила се даље, заједно са Светим Духом, на апостолске наследнике - епископе и свештенике - у светој Тајни Свештенства до дана данашњег и преносиће се до свршетка века. Тако је свемудри Господ уредио, да и поред опште греховности свих људи, спасење ипак буде приступачно и остварљиво за све посредством свете Тајне Покајања.

[Тавита]

Иако је покајање и исповест као света Тајна установљена од Господа Христа, ипак, оно је било познато и у Старом Завету, показује Цар Давид, који је после двоструког греха - прељубе и убиства - и изобличавања од стране пророка Натана, искрено се покајао и у знак тога испевао изврсни 50-и псалм, који се због тога и зове "покајнички псалм" и чита се врло често у црквеним богослужењима, како би верне увек и изнова побуђивао на покајање. Поред овог, опште познатог примера, постоје и многи други. Јер сваки пророк, између осталог, увек је позивао и опомињао народ на покајање, као услов за добијање милости од Бога и избављење од видљивих непријатеља. Но у правом смислу речи, као што је речено, покајање као Тајна, предата је од Господа Цркви Његовој као благодатно средство и сила неопходна за спасење људи. Чиме су се, пак, требали Апостоли, а касније и његови наследници, руководити приликом "дрешења и везања" опраштања или неопраштања грехова, из наведених речи Спаситељевих се конкретно не види. Но то, што овде није јасно речено, Апостоли су знали из Христове науке коју су слушали док је Он још са њима био. Наиме, када је Христос захтевао од нас да опраштамо личне грехе један другоме, између осталог рекао је: "И ако (брат) сагреши седам пута на дан, и седам пута на дан дође теби и рече: кајем се! опрости му" (Лк. 17,14). Из овог јасно следи, да ако се кајање тражи као услов да би ми један другоме опраштали личне грехе и увреде да се исти услов (кајање) тражи и пред Богом, да би од Бога преко духовника добили опроштај наших грехова. А да ће Господ примити сваког искреног покајника најбоље сведоче Спаситељеве речи: "На небу бива већа радост за једног грешника који се каје, него за двадесет и девет праведника којима не треба покајање" (Мк. 15,7). То потврђује и дирљива прича о изгубљеној "стотој" овци, или о изгубљеном и нађеном динару. Да би пак то покајање било спасоносно, и да би кроз њега добили од Бога опроштај грехова, оно мора бити искрено и потпуно спојено са признањем - исповедањем - својих грехова пред свештеником који у име Оца небескога, затим, дреши или веже. Ово друго тј. исповест грехова, поред искреног унутрашњег кајања, неопходно је, јер свештеник, као духовни лекар, не само да не може раздрешити непознате (=неисповеђене) грехове, него не може дати одговарајући лек за исцељење душевних рана које су нам греси нанели, будући да "нико" не зна шта је у човеку осим духа човечијега" (1 Кор. 2,11).

[Тавита]

Отуда моменат Тајне Исповессти и покајања несумњиво је најдирљивији моменат у животу сваког хришћанина. Покајник овде пред духовником излаже сву своју душу као на длану. Јер, пре свега, грешник се овде показује сасвим супротно него у обичном животу, у свету. Ако се увек и свуда људи труде, каже архимандрит Кипријан Керн, да покажу себе са боље стране и брижљиво се труде да сакрију своје недостатке, само да неби други о њима помислили рђавије него што су у самој ствари, на исповести грешник открива све своје негативне стране трудећи се да покаже себе са стране унижавајуће.

То је први услов за правилну и душекорисну исповест.

Тајна исповести је најдрагоценији дар Цркве деци својој, јер је то најнеопходнија потреба у животу сваког православног хришћанина. Без ње је немогуће остварити наше спасење и достићи у царство небеско јер ван ње нема и не постоји други начин да се човек ослободи личних грехова почињених после свете Тајне Крштења. (А док је год човек испуњен гресима и страстима немогуће му је да оствари јединство са свеправедним Богом и да се назове Његовим сином. Јер "грех толику нечистоту уноси (у душу)" вели свети Јован Златоусти, "да је не могу очистити на хиљаде извора, већ само сузе и исповест". Кроз свету тајну исповести грешник добија оздрављење душе, а врло често и тела, мирноћу савести а врло често она спасава очајнике од телесне и духовне смрти (=самоубиства).

Поред свег непроцењивог значаја за спасење, света Тајна Покајања и исповести у нашем народу је срозана на најнижи степен у православном свету, изгубивши скоро сваки практичан значај. Има много наших крајева, нарочито џо селима где је реткост да се неко јави на исповест, чак и онда кад се причешћује. У појединим местима прве недеље Свете четрдесетице причести се и по две хиљаде душа, а исповеди се у најбољем случају, неколико, честитих старица. И тако из године у годину. У другим пак местима, света тајна Исповести, као и само причешћивање схвата се као нешто "што је за жене", нешто што је за мушкарце "срамотно" те је редак случај да се неко од људи исповеди и причести. Па чак и тамо где се света ова Тајна колико - толико врши, углавном је изгубила сав свој дубински и духовни значај, и обавља се врло често без довољно озбиљности како са стране верника тако и са стране духовника. Нека ми се опрости на смелости, али из искуства знам да наши свршени богослови најчешће одлазе на парохије без скоро икаквих суштинских појмова о тој Светој Тајни (сем онога што је потребно да добије прелазну оцену из литургике), а често и са погрешним појмовима, који се углавном стекну преко "званичних" исповести у Богословијама два пута у години.

Неопходно је и прави је час, да се озбиљно поради и преко богословија, и преко свештеничких семинара, и преко парохија да се Света Тајна Исповести оживи у нашем народу и да се уздигне на ону висину која јој у Цркви припада, да би могла да достојно одигра ону улогу у спасењу душа, коју је кроз векове вршила.

www.pakibitija.com