Kult umrlih

[marija]

Smrt

Po hrišćanskom verovanju i učenju crkve, smrt je prelazak iz ovozemaljskog privremenog života u nebeski večni život. Zato se svaki hrišćanin celoga svoga života priprema za taj prelazak. Svaki čovek, još za života, odredi mesto gde želi da bude sahranjen, a kada dođe u stare godine, on sa svojim ukućanima ili prijateljima priprema sve šta je potrebno za sahranu jednog hrišćanina

Samrtna postelja

Ovako se u našem narodu zove mesto i sam događaj kada se pokojnikova duša razdvoji od tela. Obično se može na osnovu težine bolesti, i bolesnikova stanja zaključiti i predvideti skora smrt. Tada treba pozvati svešteiika da ispovedi i pričesti bolesnika, da bi se duša lakše rastala od tela. Negde se sačuvao običaj da se rodbina i prijatelji sa bolesnikom pred smrt opraštaju. On njima oprašta njihove uvrede i grehe prema njemu i obratno. Iz narodnog iskustva se zna, da duša pokojnikova koji je ispoveđen i pričešćen, i koji se oprostio sa svojim najbližima, lagano i tiho izlazi iz tela, kao ptica iz kaveza, i rasterećena leti nebeskim prostorima u carstvo nebesko. Opraštanje se vrši na sledeći način: Bolesnik pozove one, za koje smatra da se o njih ogrešio, i jedan po jedan prilaze postelji.

Onda bolesnik govori: "Oprosti mi, brate" (kaže ime, obično kaže i koji greh oseća na duši). Ovaj skine kapu, lagano se pokloni prema bolesniku i govori: "Bog da ti oprosti i ovoga i onoga sveta".

Opremanje mrtvaca

Čim se samrtnik počne razdvajati sa dušom, počne, dakle, lagano izdisati, priprema se sveća koja se pali, i stavlja iznad njegove glave, ili mu se stavi u ruke. Sveću pali najbliži i najdraži srodnik. Ocu ili majci sveću pali sin ili kćerka itd. Sveća se pali na sledeći način: Onaj koji pali uzme je, prekrsti se, celiva sveću, pali je šibicom i govori: Za pokoj duše moga (kaže srodstvo i ime). Bog da mu dušu prosti. Ostali prisutni tiho, šapatom izgovaraju Bog da mu dušu prosti, i krste se. Sveća i njena svetlost simvolišu samoga Hrista koji je svetlost i koji osvetljava put duši svakoga čoveka koji u njega veruje. U narodu se smatra za veliku kaznu i prokletstvo ako neko umre bez sveće.

Čim pokojnik ispusti dušu, pristupa se pripremi za ukop. Najpre se izvrši kupanje, brijanje i oblačenje pokojnika u svečano ukopno ruho. Kupanje vrši neki stariji čovek iz komšiluka ili žena ukoliko je pokojnik žensko. Obično se telo istrlja vlažnim peškirima, muškarac se obrije, poseku nokti i obuče se novo odelo, koje pokojnik pripremi još za života. Tako opremljen pokojnik se postavlja na sto u nekoj velikoj sobi, ili ostaje u postelji u kojoj je preminuo, dok se ne pripremi kovčeg. Postavi mu se desna ruka preko leve na grudima, i ruke mu se svežu maramicom, tanjim peškirom ili debljim vunenim koncem; vežu mu se noge oko članaka, i glava ispod brade i preko temena, a oči mu se sklope.

[marija]

Pripreme za sahranu

Pošto od časa smrti pa do sahrane treba da prođe 24 sata, pokojnik prenoći u kući, i oko njega sede njegovi ukućani ili prijatelji, i danju i noću. Vode se ozbiljni razgovori, čitaju molitve za pokoj duše, i evociraju lepe uspomene na pokojnika. Ovo se obično radi u selu pošto pokojnik prenoći u kući. U gradovima ređe, jer telo pokojnika prenoći u kapeli.

Sutradan, jedan dan posle smrti, obavlja se sahrana. Rano, nekoliko komšija i prijatelja odlaze da kopaju grob. Običaj je da niko od rodbine ne kopa raku.

Rodbina, prijatelji i komšije se odmah obaveštavaju čim neko umre, i zakazuje se tačno vreme sahrane. Odmah se obaveštava i sveštenik koji treba da izvrši opelo nad pokojnikom. Kada se dolazi u kuću gde je neko umro, izjavljuje se ukućanima i rodbini saučešće i odlazi u sobu gde je pokojnik. Zatim se celiva pokojnika ili ikona i krst, zapali sveća, položi cveće, odstoji malo pored odra i odlazi u drugu prostoriju za goste.

Opelo

U zakazano vreme dolazi sveštenik. Njega dočekuje domaćin i vodi ga u prostoriju gde je pokojnik. Pošto sveštenik uzme potrebne podatke o umrlome, kovčeg sa pokojnikom se iznosi u dvorište, gde se vrši opelo. U mestima gde ima kapela, svi dolaze u zakazano vreme na sahranu, i u određeno vreme se vrši opelo. Najpre se podele svećice svima prisutnima, koje se upale i drže u toku opela. Za vreme opela, rodbina stoji sa desne strane kovčega, a kovčeg je okrenut tako da pokojnik gleda prema istoku. Dok traje opelo vlada potpuna tišina, i razume se, potpuna ozbiljnost. Krst stoji čelo glave pokojnika. Takođe, čelo glave postavlja se manji stočić na koji se stavlja žito, skuvano kao za slavu. U žito se stavlja jedna svećica. Pored žita potrebna je i jedna flašica u kojoj je pomešano vino i ulje,( uspomena na svetu tajnu jeleosvećenja), kojim se posle opela preliva pokojnik.

Na stočić se stavlja i jedna čaša sa čistim vinom i kašičicom, da sveštenik na kraju opela prelije žito. Tu se još stavlja pogača i tacna sa medom. Pogača simvolizuje samoga Hrista koji je hleb života, a med sladost raja i večnog blaženog života

Celivanje pokojnika

Kada se opelo završi, najpre rodbina, a zatim svi ostali celivaju pokojnika ili ikonu i krst koji stoje na pokojnikovim grudima. Celivanje se vrši tako, što se polako prilazi kovčegu, i kad se dođe do njega, zastane se, prekrsti i pokloni, pa se onda celiva pokojnik, i tiho se kaže: "Bog da mu dušu prosti".

Pogrebna povorka

Kad se završi celivanje, kovčeg se zatvara. Odmah se kovčeg diže na kola, ili se nosi na rukama. Formira se potrebna povorka. Na čelu povorke ide krst , iza krsta dolaze litije barjaci i ripide. Iza njih idu mlađe osobe koje nose cveće. Iza cveća nosi se kovčeg sa pokojnikom, čije su noge okrenute napred. Iza pokojnika ide sveštenik koji usput peva odgovarajuće posmrtne pesme. a iza sveštenika ide rodbina raspoređena po stepenu bliskosti sa pokojnikom. Iza rodbine ide narod. Od kuće do groblja, staje se dva puta i čita se mali pomen. Obično se staje kod raskršća, ili kod nekog mesta koje je vezano za pokojnika. Treći pomen se vrši na samom grobu.

Spuštanje u grob

Kada se stigne do groba, kovčeg se spušta pored rake, dreše se ruke,noge i glava. Ukopnici, to jest ljudi koji su kopali raku, celivaju pokojnika, i neko od bliže rodbine. Zatim se kovčeg zatvara, zakiva ili zavrće poklopac i spušta se pomoću konopaca u raku.Gde je to običaj, sveštenik prelije ostatkom vina i ulja kovčeg u raki, razbije flašicu o neku alatku kojom je kopana raka, uzima grumenčić od prvog iskopanog komada zemlje i baca na kovčeg. Takođe i prisutni bacaju po komadić zemlje govoreći: "Bog da mu dušu prosti".

[marija]

Osvećenje vodice

Posle povratka sa groblja sveštenik kod kuće osveti vodicu u prostoriji gde je pokojnik izdahnuo, i gde je ležao dok je bio u kući. Vodica se osvećuje za zdravlje i napredak ostalih u kući. Običaj je u nekim krajevima, kada narod dolazi sa groblja, da se sačekuje u dvorištu, tu svi peru ruke, uzimaju ugljen od žara, pa ga premetnu u rukama i prebace preko sebe. To je ostalo iz vremena kada su Srbijom harale zarazne bolesti i na taj način se po naredbi građanskih vlasti vršila dezinfekcija. To danas nije obavezno činiti. Dobro je, možda, pripremiti vodu i peškir ako nema česma ili kupatilo, da narod opere ruke. Kada sa groblja stignu ukopnici, obavlja se obično večera za pokoj duše umrloga. Za tu su večeru vezani brojni običaji. Na njoj se negde prisutni služe žitom, medom i pogačom, a negde se to radi na grobu.

Što se tiče stava crkve oko opela i sahrane pokojnika, za crkvu je najvažnije žito, vino i sam čin opela. Opelo je molitva u kojoj se sveštenik moli za pokoj duše pokojnika, i za oproštaj grehova njegovih koje je kao čovek u životu učinio. Važni su pomeni koji se vrše od kuće do groblja, jer je pomen, takođe molitva.

Suvišni običaji

Međutim, u nekim našim krajevima, za pogreb su vezani brojni suvišni, pogrešni i štetni običaji, koji su često, čak i u suprotnosti sa učenjem crkve. Teško je, razume se, u narodu menjati takve običaje, naročito one koji su vekovima prisutni. Ali u novije vreme, zavode se novi običaji, koji se lako mogu menjati. Jedan od takvih je i kupovina venaca za sahranu, zatim darivanje raznim darovima svih koji prisustvuju sahrani. I jedno i drugo iziskuje velike izdatke, a potpuno je suvišno. Mnogo bi bolje bilo, da se novac za kupovinu venaca preda domaćinu, ili toj kući, što bi dobro došlo u snošenju troškova sahrane. Takođe se uobičajila velika i obilna priprema jela i pića za sahrane, pa se dešava, da, kada se gosti najedu i napiju, sahrana se pretvori u gozbu, i učesnici se počnu u pijanom stanju nedolično i neprikladno ponašati, što je nedopustivi greh prema pokojniku i njegovoj rodbini. Protiv ovakvih pojava treba da se bori sveštenik i svi ozbiljni i bogomoljni ljudi u našem narodu.

Crnina i vreme posle sahrane

U znak žalosti za pokojnikom, rodbina od smrti počinje da nosi crno odelo. Žene crnu maramu, a muškarci crnu košulju ili flor. To se nosi godinu dana, i za to vreme rodbina ne učestvuje u veseljima, ne igra i ne peva.

Ovde treba naglasiti da se, bez obzira, kada se desio smrtni slučaj u porodici, obavezno slavi krsna slava, na isti način kao i uvek. Čak, šta više, potrebnije je, upravo, slaviti obzirom da se u molitvama za slavu molimo za pokoj duša naših umrlih srodnika. Ne treba u godini dana posle smrti pokojnika praviti veselje u kući, svadbe, žurke, igranke i sl. U svim ovim slučajevima i o svemu što je vezano za običaje o sahranama, dobro je posavetovati se sa sveštenikom, jer su običaji različiti u raznim krajevima, pa je ovde nemoguće pomenuti i ukazati da li je neki običaj dobar ili nije.

[marija]

Trećina

Sutradan po sahrani, uža rodbina izlazi na grob, gde pali sveće za pokoj duše umrloga. Trećina se zove, jer je to treći dan od smrti. Na grob se iznosi žito, vino, sveće, med, pogača, kadionica i tamjan. Negde se trećina obavlja sa sveštenikom koji vrši parastos ili mali pomen na grobu.

U nekim krajevima, izlazi se na grob u sedmi dan po smrti, ili u prvu subotu po smrti, i to se zove sedmina. Sve se vrši isto kao i na trećini.

Četrdesetodnevni pomen

Od svih molitava za umrle koje crkva propisuje posle opela, najvažniji je četrdesetodnevni pomen ili parastos. Po učenju crkve, u četrdeseti dan posle smrti, duša čovekova izlazi pred Božiji sud. Najbolje je ako se taj parastos vrši tačno u četrdeseti dan, a ako je nemoguće, onda je dobro u subotu koja pada pre toga dana. Zašto subota? Subota je dan koji je crkva posvetila mrtvima, kada se posebno molimo za pokoj njihovih duša i kada izlazimo na groblja. Za taj parastos se priprema žito i vino, med i pogača, kadionica i tamjan, i sveće koje se pale na grobu i koje prisutni drže u rukama. Sveštenik se poziva da izvrši parastos na grobu, ili se donosi žito u crkvu, pa nad žitom sveštenik vrši parastos, a rodbina posle toga ide na groblje, preliva grob vinom, nosi osvećeno žito i služe se njime na grobu.

Za ovaj četrdesetodnevni parastos, takođe su vezani brojni običaji, među kojima je klanje "dušnog brava". To ne spada u crkvene i verske običaje. Pod te običaje se jedino može podvesti i opravdati, ukoliko je cilj klanja da se nahrani sirotinja i siromašni, kao dobro delo za pokoj duše umrloga. Sve ostalo je čist paganski običaj vezan za žrtvoprinošenje.

Polugodišnjica i godišnjica

Posle šest meseci i jedne godine, takođe se mogu vršiti molitve, odnosno parastosi za umrle. Tada se, kao za četrdeseti dan priprema žito

http://www.spcportal.org/index.php?pg=1117〈=srl

[marija]

odakle korene vuče običaj za takozvanog "zadušnog brava"

[marija]

Што се тиче става цркве око опела и сахране покојника, за цркву је најважније жито, вино и сам чин опела Опело је молитва у којој се свештеник моли за покој душе покојника, и за опроштај грехова његових које је као човек у животу учинио. Важни су помени који се врше од куће до гробља, јер је помен, такође молитва.

    Међутим, у неким нашим крајевима, за погреб су везани бројни сувишни, погрешни и штетни обичаји, који су често, чак и у супротности са учењем цркве. Тешко је, разуме се, у народу мењати такве обичаје, нарочито оне који су вековима присутни. Али у новије време, заводе се нови обичаји, који се лако могу мењати. Један од таквих је и куповина венаца за сахрану, затим даривање разним даровима свих који присуствују сахрани. И једно и друго изискује велике издатке, а потпуно је сувишно. Много би боље било, да се новац за куповину венаца преда домаћину, или тој кући, што би добро дошло у сношењу трошкова сахране, Такође се уобичајила велика и обилна припрема јела и пића за сахране, па се дешава, да, када се гости наједу и напију, сахрана се претвори у гозбу, и учесници се почну у пијаном стању недолично и неприкладно понашати, што је недопустиви грех према покојнику и његовој родбини. Против оваквих појава треба да се бори свештеник и сви озбиљни и богомољни људи у нашем народу.

[marija]

Гробља су места где се сахрањују наши умрли сродиици. Дужност хришћанска налаже, да се у молитвама сећамо наших покојника, да се молимо Богу за покој њихових душа, палимо свеће, држимо парастосе и помене, подижемо им обележја на гробовима (споменике) и да њихове гробове држимо у пристојном и уредном стању. Нажалост, ни један народ нема тако немаран однос према гробовима својих сродника као Срби. Да би се ту ствари поправиле, треба заједно да ради и црква и држава С друге стране, у појединим нашим крајевима се иде у другу крајност. На гробљима се подижу скупоцени споменици, капеле новокомпоноване архитектуре, које више личе на викендице у којима имају фрижидери, телевизори, кревети итд. То је ружан обичај. Споменик треба да буде скроман са хришћанским обележјем у облику крста. Живот на земљи је кратак и споменик не може символисати вечност и везаност за земљу. Много је важније сећати се својих умрлих у молитвама, чинити добра дела за покој њихових душа, помагати сиротињу, давати прилоге црквама, болницама, домовима за незбринуту децу и другим хуманитарним установама.

    Важно је напоменути, да спаљивање мртваца није хришћански обичај. Црква крајње снисходећи, према родбини покојника, одобрава опело над оним који ће бити спаљен. Кремација или спаљивање је велики грех пред Богом.

    Самоубиство је највећи грех, јер самоубица нема прилику да свој грех окаје. Некада се самоубице нису сахрањивале на гробљима Црква лишава самоубицу права на хришћанске посмртне почасти. По дозволи архијереја само се може обавити кратак помен на гробу самоубице, и то не на дан погреба.

[Rayela]

Gde stoji da se crnina ima nositi godinu dana? U vecim porodicama stalno umiru neki stariji ljudi

pa bi to znachilo da se crnina mora nositi godinama. Uostalom ja i ne shvatam zasto je cin smrti

tuzan i zasto treba da zalimo pokojnika. Ja nemam namere da nosim crninu nikada a i ne

ocekujem da za mene neko nosi crninu.

Jedno drugo pitanje.

Kako se gleda na kremiranje?

[Rayela]

Nadovezacu se na naslov topika jer mislim da je tema jako zanimljiva, a ovaj moj

prilog nema veze sa hriscanstvom , ali izgleda da su svi narodi praktikovali i praktikuju

to klanje zivotinja. Valjda je to prinosenje zrtve za umrlog.

Ostrvo Sulavezi  poznato je  i privlaci turiste iz celog sveta zbog svojih prirodnih

lepota s jedne strane , ali uglavnom zbog svojih pogrebnih ceremonija i negovanja

kulta mrtvih koji se smatra jedinstvenim u svetu. Ja sam obisla sva cetiri velika

i poznata ostrva ( Sumatra,Java,Bali i Celebes) ali su mi ovi rituali

bili najinteresantniji obzirom da covek ne moze ni da zamisli takvu vrstu pogreba.

(Cak i kad je predmetni iz Srbije  )

Ove pogrebne ceremonije su specijalnost samo jedne oblasti na ostrvu

Sulavezi koje je poznato kao "zemlja Toraja". Oni i dan danas neguju svoju

arhaicnu tradiciju koja ima svoje  korene u animizmu u kome je dusha

predaka najveca svetinja.Po tim predanjima zivot na zemlji je prolazan

i samo neka vrsta prelaznog perioda u carstvo duhova.Vazan je samo zivot

posle ovozemaljski smrti.Njihov Bog je svemocni Puang Matua a on je stvorio

i zemlju i ljude. Osim ovog Boga vaznu ulogu igraju i duhovi Devate koji

su dushe umrlih.Duhovi se daju umilostiviti sitnijim zrtvama tipa kokoshi

ili svinja, ali Puang Matua zahteva zrtvovanje bivola i samo mu se tako

moze udovoljiti. Prema njihovom shvatanju zivota i smrti, svaki umrli

covek pocinje put pun opasnosti i iskushenja ne bi li dostigao neku vrstu

"cistilishta" koje oni nazivaju Puya.Tamo se stize samo uz odredjenje

rituale koje rodbina umrlih mora da se pridrzava.Samo onaj ko stigne

u svet Puya ima shanse da jednog dana dospe i u carstvo Puang Matua.

Retko ko od umrlih to i uspe. Vecina umrlih dospevaju u svet Puya, ali

tu i ostaju. Tu i ostaju  za vecna vremena zajedno sa zrtvenim darovima

koje su dobili od svoje rodbine da sa sobom ponesu u vecnost.

Za zive mogu ovi duhovi koji tako lutaju biti i opasni po njihov zivot

i zdravlje ukoliko se mrtvim dushama nije obezebdilo dovoljno poklona

i zrtvenih darova.

Sahrana ima najveci znacaj u zivotu coveka ( neuporedivo veci od rodjenja,

, svadbe, "krstenja"). Svaka porodica stedi celog zivota da bi umrlom mogla

da bude priredjena dostojanstvena svecanost oko sahrane.Mnoge porodice

se i zaduze tako da cak i deca moraju do kraja zivota dugove da otplacuju.

Posmrtni ostaci ( les) se balsamuje i ostavi se tako u nekom delu kuce

dok se ne pripremi sahrana. To nekada traje nedeljama, ali i mesecima,

cak u nekim slucajevima i godinama.

Potrebno je da se skupe sto vise clanova sire i uze familije, ali i da se

ugovori neki termin koji svima odgovara , obzirom da vecina zivi na drugim

ostrvima.

Van naselja se izgradi vrsta novog sela od drveta. Napravi se odor, loze

u kojima ce sedeti gosti i nekoliko kucica. Svecanost i slavlje traje nekoliko

dana. Ja sam imala srece i prilike da prisustvujem jednoj takvoj ceremoniji.

Umrli je bio neki bogat i ugledan covek tako da je i sahrana bila velelepna.

Prinose se zrtve tako sto se kolju bivoli.Broj bivola ima direktne veze

sa bogatstvom umrlog i njegovog ugleda u drustvu. Nekada to bude i 20, alii 100

zivotinja. U "mom "slucaju je bilo 10. Od tih deset dva su bila bele boje (albino)

cija je cena mnogo veca od crnih. Cinu klanja nisam prisustvovala, jer je

to zivi uzas.To meso se onda pece, deli siromasnima, jede , poklanja crkvi

itd.U ranijim stolecima ( ali ne tako davno) zrtvovani su ljudi. Na nekima od

kuca sam videle osusene ljudske glave.

Sledeceg dana se kovceg nosi ( velika procesija) u konacnu grobnicu.

Kovcezi su jako dekorativni ( crveni i plavi) izrezbareni lepim motivima.

Kovcezi se stavljaju u stene od krecnjaka ( pre toga se izbuse odgovarajuci

otvori da moze da se uvuce ceo kovceg, tako da se spolja vidi samo prednji deo)

Pored kovcega nalaze se balkoni napravljeni od drveta na kojima su poredjane

lutke u velicini coveka. Svaka lutka predstavlja jednog od umrlih i odevena

je u njegovu odecu. Jednom godisnje se ove lutke ciste, peru i odevaju u

nova odela / haljine!

[коЖељ њацИ]

У мом "племену" је 40 дана неки лимит , да тако кажем. Мушкарци који немају браду тих 40 дана се не брију , не шишају и носе црнину, а жене носе црнину и не фарбају косу или тако нешто-не дотерују се.

По менталном склопу (дакле говорим само у име својих локалних обичаја) они су такви да заиста тих дана тугују за умрлим, истина тугују и на даље , али тих 40 дана се увек испоштује , после је да тако кажем у неписаном кодексу на вољу поједницу како ће да се понаша и облачи.

Ово што су запуштени је израз њиховог душевног стања можда пре него спољашње изражавање формалног туговања( не кажем да и тога нема, мада ретко) .

После другог светског рата читав крај од неких 100 км квадратних је носио црнину дуго година, па скоро 40 и више.Ко није знао о чему се ради могао је стећи утисак да ту живе монаси.

Форма је ту да подстиче садржај , тако је то у Хришћанству.

Зато и свештеници имају одређене одежде и одређену форму Богослужења, којом се на видиљив начин подражава и подстиче оно што је невидљиво душевно и духовно.

[Милица]

Имам утисак да за кремирањем постаје све већа потреба у смислу

недовољног броја гробних места у Београду.

Да ли је стварно тако?

Иначе, чини ми се да нико није поменуо обичај да се сваки пут кад се иде на гробље носи храна

и то је у неким крајевима ваљда као начин да се покаже колико је неко волео умролг.

То чак иде дотле да људи, уколико су у немаштини, не иду на гробље јер "немају са чим".

Описана ситуација је из Лапова,

али сигурно да је то честа појава у Србији.

[marija]

???? ?????? ?? ?? ?????????? ??????? ??? ???? ??????? ? ???????????????? ????? ??????? ????? ? ????????.?? ?? ?? ??????? ??????????, ???? ?? ?? ?? ???? ???? ??????? ?????? ?? ?? ????? ??? ??? ?? ??? ?? ?????? ???? ?????? ?? ?? ? ????? ????????? ????? ??? ????? ?? ?? ?????? ?????? ?? ???? ????? ??????.?? ??? ??? ????? ?? ????, ??????? ?? ? ?????????, ?? ??? ?? ?????? ??? "?????? ?? ???".??????? ????????? ?? ?? ??????,??? ??????? ?? ?? ?? ????? ?????? ? ??????.

koliko je meni poznato na groblje se iznose poga?a, med, vino i žito, sve ostalo je suvišno

[Милица]

О томе и причам.

Мада није лоше и која парица да се понесе за покој душе :-)

[marija]

? ???? ? ??????.

???? ???? ???? ? ???? ?????? ?? ?? ?????? ?? ????? ???? :-)

Uvek radije kupim samo 2 cveta i to je to, a novac stavim na sanduk, jer oni koji ostanu iza pokojnika moraju da nastave da žive stomakom i telom, a pokojnik nastavlja duhom

[Милица]

Ко има користи од пара на сандуку?