Христолошки изрази код светог апостола Павла

[Guest свештеник Иван]

Исповести васкрсења
Основни израз хришћанског веровања за Павла јесте формулација: „Бог њега васкрсе из мртвих“ (Рим 10, 9; 1 Кор 6, 14; Гал 1, 1; 1 Сол 1, 10). Оваква интерпретација Христовог васкрсења потиче из јеврејске апокалиптике, где се за очекивано васкрсење мртвих користи исти глагол. Дакле, Христово васкрсење је почетак есхатолошких догађаја. Извесно проширење ове формуле јесте спомен смрти: „Верујемо да Исус умре и васкрсе“ (1 Сол 4, 14; 2 Кор 5, 15; Рим 6, 10; 14, 9). Последња фаза развоја исповести Христовог васкрсења код Павла јесте 1 Кор 15, 3-5. Исповест смрти и васкрсења овде је проширена тако да ови догађаји буду несумњиви – смрт је потврђена погребом, а васкрсење јављањима.
Парусијски искази
Арамејски усклик Мараната („Господе, дођи!“ или „Господ долази!“) (1 Кор 6, 22) потиче из палестинске заједнице. Изговаран је за време евхаристије. Тиме је служење евхаристије увек изнова стављано на своје право место, као чињење онога „најбољег што можемо“ док Господ не дође, у складу са 1 Кор 11, 26. Најпотпунији парусијски исказ код Павла јесте 1 Сол 4, 16-17 (слично 1 Кор 15, 51-57).
Васкрсењски и парусијски исказ комбиновани су у 1 Сол 1, 9-10. Овде је Исус означен као Божији Син, дакле као онај ко је у најужој вези са Богом и који зато може спасити од гнева који долази.
Исус је „умро за“
О томе се говори у већ поменутој 1 Кор 15, 3-5. Он умире за нас, безбожнике и грешнике, за све људе (1 Сол 5, 10; Рим 5, 6-8; 14, 15; 2 Кор 5, 14 ид.). Штавише, он је нас ради постао „проклетство“ и „грех“ (Гал 3, 13; 2 Кор 5, 21). Исус уједно бива предаван на смрт од Бога (Рим 8, 32) и сам себе предаје (Гал 1, 4). Овим се препознаје као Дефтероисаијин „Слуга Божији“ (Иса 53, 6, 12).
Исусово божанско порекло
Бог шаље свога Сина да бисмо ми били усиновљени (Гал 4, 4 ид; Рим 8, 3). Овим се исказима јасно истиче Синовљева преегзистенција. Идеја преегзистенције потиче из старозаветне мудросне литературе, где је Божија Мудрост персонификована и преегзистентна. Исказ има проширење Христовим узвишењем због послушности, у најопширнијој христолошкој формулацији код Павла – Фил 2, 6-11 (слично 2 Кор 8, 9). У овом исказу, уједно, имамо најстарији извештај о Христом оваплоћењу.
По питању Исусове преегзистентности не треба да буни исказ Рим 1, 3-4м у ком стоји да је Исус васкрсењем постао Син Божији. Видимо да се исказ занима за Исусово порекло од Давида, што значи да је палестинског порекла. Овде се у позадини види Натаново пророчанство Давиду (2 Сам 7, 12-14), као и Пс 2, 7, псалам који је коришћен приликом интрионизације јеврејског цара. Дакле, овде се назив „Син Божији“ односи на стицање месијанског достојанства (јер, владар је у Старом завету месија, тј. помазаник), а не божанског порекла. Дакле, овај израз не негира Исусово божанско порекло од вечности.
„У Христу“, „у Господу“
Овим и сличним изразима изражава се егзистенцијално заједништво хришћана са васкрслим и прослављеним Христом, у разним аспектима. Треба приметити да се израз „у Христу“ више везује за коначно довршење већ започетог начина постојања; „у Господу“, пак, има више паренетски значај. Ова формулација је вишезначна. Некада се може протумачити прилогом за начин „хришћански“ (1 кор 4, 17), затим може изражавати делатног христа (1 Кор 1, 4; 2 Кор 5, 19; Фил 1, 13; Рим 15, 17), повезаност хришћана са Христом (Фил 4, 4; Флм 1, 20; Гал 2, 4; Рим 8, 39) и међу собом (Фил 2, 29; Флм 1, 8; 2 Кор 2, 17). Најгушћи израз овог типа јесте „једно тело у Христу“ (Рим 12, 5), чак поистовећење Христа и Цркве (1 Кор 12, 12). Постоји и обратан израз – „Христос у нама (мени)“ (Фил 3, 12; 2 Кор 13, 3; Рим 8, 10), са врхунцем у Гал 2, 20: „Живим, али не више ја, него Христос у мени“.

[Guest ага пије млеко]

Odlična tenma oče !  dancedance