Писмо игумана Бенедикта

[И.стојковић]

Ништа јаче не постоји до молитве, многи Свети Оци нас томе уче. Оно што често занемаримо, јесте да у тим учењима пише и да се не молимо за било шта земаљско, овосветно, већ за Љубав Христову. Молећи се за било шта овоземаљско, занемарујемо основну чињеницу да Бог све Види и све Зна, већ узимамо у своју обавезу да Га "подсетимо" да би Требао да Учини "ово или оно". Снажнија искушења траже снажније молитве, снажнији подвиг, али у смирењу, а никако не у гневу.

Нема разлике између људи у овоземаљском временски ограниченом животу, у односу на Бога Самог, што нам и Христос Говори речима, да и последњи може бити први, а и први последњи. Али то је све у Милости и Моћи Његовој, а не у суду нашем.

Живећи по Богу, са Богом и у Богу, нама је довољно истрајати у молитви, а Он Ће већ све Устројити, баш онако како Је Замислио, а што нама често може бити необјашњиво. Али зар и Сам Бог није Неизрецив, Неописив? Верујемо ли ми заиста, искрено и потпуно,у Свезнање, Свесилу и Свељубав Његову?

0110_hahaha  0110_hahaha  0110_hahaha

[Исихије]

Џабе се прича. Артемијевцима (мислим да их треба тако звати, сами се изјашњавају тако) ништа није свето, па чак ни владика Артемије. Али добро, тако су стваране јереси:следбеници почну да обожавају учитеља-Арија, Несторија, Севера, Тимотеја Елура итд. па се одвоје од Цркве. Изизуетно волим и ценим митр. Јована Зизјуласа и владику Атанасија, али моја вера неће нестати када они умру или ако застране као људи.

[Guest ага пије млеко]

Званично саопштење Епархије Рашко-призренске поводом "Саопштења братства манастира Црна Река" и јавног писма јеромонаха Бенедикта из манастира Св. Архангели

1. Јун 2010 - 8:17

Поводом саопштења једног дела братства манастира Црне Реке и писма јеромонаха Бенедикта, настојатеља манастира Св. Архангела код Призрена, који су пуштени у јавност на сајтовима који недељама уназад објављују текстове антицрквеног садржаја, сматрамо да је истине ради потребно изнети чињенице везане за немила збивања у овим манастирима.

Мјестобуститељ Епархије Рашко-призренске и Косовско-метохијске Високопреосвећени Митрополит Г. Амфилохије, посетио је манастир Црну Реку 29. маја 2010. године и скоро три сата разговарао са настојатељем манастира протосинђелом Николајем и братијом манастира, очински их саветујући да прихвативши одлуке Светог Архијерејског Сабора остану у монашком послушању у свом манастиру уз кивот Св. Петра Коришкога, држећи се црквеног реда и смирено вршећи своје монашке дужности. Будући да су протосинђел Николај и још деветорица сабраће овог манастира и поред тога затражили канонски отпуст из Епархије Рашко-призренске, Митрополит Амфилохије им је саопштио да није у могућности да им да канонски отпуст, јер за то не постоје оправдани разлози. Према Светим Канонима и Уставу СПЦ монаси и монахиње су дужни да у смиреноумљу и послушању надлежном Епископу служе Богу, што посебно важи за ове распете просторе и светиње у којима су положили своје монашке завете (фуснота 1). Разговор сличне садржине Митрополит Амфилохије је водио и са јеромонахом Бенедиктом и његовим монасима у манастиру Св. Архангели код Призрена 26. маја 2010. год.

Будући да су и поред свих савета и крајњег снисхођења Митрополита Амфилохија, протосинђел Николај и још деветорица њему лојалних јеромонаха и монаха манастира Црне Реке најавили да ће у сваком случају напустити овај манастир до 3. јуна ове године (са или без канонског отпуста), Мјестобуститељ Епархије Рашко-призренске и Косовско-метохијске, Митрополит Амфилохије им је на њихов допис писмено одговорио да самовољно напуштање манастира по Уставу Цркве неизбежно повлачи канонску одговорност пред Црквеним судом. Црноречким, као и претходно архангелским монасима је усмено објашњено да Црква не може дозволити псевдо-зилотско групашење које подрива црквено јединство и да је такав начин понашања супротан светотројичном и саборном поретку, на коме Православна Црква вековима почива. Митрополит Амфилохије им је више пута нагласио да све што се од њих очекује јесте да сходно својим заветима мирно служе Богу у светињама у којима су замонашени, поштујући црквени поредак.

Са великим запрепашћењем, али и жаљењем Епархија Рашко-призренска дошла је до сазнања да су у последње време црноречки монаси самовољно отуђили један део покретне манастирске имовине. Протосинђел Николај и део братства који заједно са њим намерава да напусти манастир, писмено је упозорен да је сва покретна и непокретна имовина манастира (осим личних ствари монаха) власништво Епархије и Српске Православне Цркве и да иста неовлашћено не може бити изношена или отуђивана, јер такви поступци повлаче не само црквено-канонску, већ и кривичну одговорност пред државним органима.

Уколико истрага покаже да је заиста дошло до отуђивања манастирске имовине у Црној Реци, одговорност игумана Николаја који је надлежан за материјално пословање манастира биће још озбиљнија. У свему овоме запрепашћује крајња неодговорност, као и духовна и црквена незрелост протосинђела Николаја (који себе издаје пред народом за "великог духовника"), а који је спреман да без канонски оправданог разлога и противно ставу надлежног Архијереја и Св. Арх. Синода напусти манастир Црну Реку, у коме је замонашен, и кивот Светог Петра Коришког чији је чувар годинама био.

Оптужбе псевдозилотски настројених монаха из Црне Реке и Св. Архангела о наводном прогону Епископа Артемија „без доказане кривице“, „чистки неподобних и непослушних“ и „припремама терена“ (за кога и за шта питамо се?), као, уосталом, и раније изношених неистина које се преко антицрквених сајтова шире у јавности о „прогону и расулу“ монаштва у Епархији, не само да су неистините, већ представљају сраман покушај једне тврдокорне групе „верних чада Епископа Артемија“ да пред сопственом савешћу и пред јавношћу оправда своје непослушање Цркви и одлукама Св. Арх. Сабора. Промовисање нецрквеног става да је харизматска веза са „духовним оцем“ изнад јерархијске организације Цркве и (по тој логици) довољан повод за нарушавање црквеног поретка, представља тенденцију која нема упоришта у Предању Православне Цркве и по први пут се на овакав начин пројављује у Српској Православној Цркви. Нажалост, овакви нецрквени ставови неизбежно воде даљем отуђењу од црквено-саборне заједнице у Христу, јачању секташког менталитета и култа личности код  оних који овом "учењу" слепо следују .

Жалосно је да управо ови монаси шире приче у верном народу да им је Владика Артемије поручио да за њих нема више живота у Рашко-призренској Епархији, већ да треба да траже отпуст и да је напусте. Овим тврдњама они одговорност пребацују на Владику Артемија и наносе му додатну штету. Након низа документованих канонских и финансијских преступа и неправилности, које су Свети Архијерејски Синод и Св. Архијерејскји Сабор након више година крајњег снисхођења били принуђени да санкционишу у складу са Светим Канонима, ситуација у овој Епархији СПЦ се коначно стабилизује и враћа у оквире здраве црквености и светотројично-саборног поретка. Као што се види из низа активности претходног и садашњег мјестобуститеља Епархије, Епископа Атанасија и Митрополита Амфилохија (о чему редовно извештава званични сајт Епархије www.eparhija-prizren.com) парохијско свештенство, огромна већина монаштва и верни народ ове многострадалне и распете Епархије остају верни Српској Православној Цркви, Његовој Светости Патријарху Српском и одлукама Св. Архијерејског Сабора СПЦ.

Од фебруара 2010. године до данас ниједном клирику Епархије није дат званичан канонски отпуст (без кога је по црквеним правилима немогуће канонски напустити једну Епархију и прећи у другу) и свако самовољно напуштање Епархије биће санкционисано у складу са Св. Канонима и Уставом СПЦ. Чврст став Његове Светости Патријарха Српског и Св. Архијерејског Синода СПЦ јесте да не би смело да се под канонским омофором ниједног Епархијског Архијереја дозволи ширење парасинагогалних група и секти које би наставиле да раде на подривању јединства Цркве и смућивању јавности лажним причама о наводној издаји Православља или белосветским заверама наводно усмереним против „корифеја српског зилотизма” (од којих су, истине ради, неки већ под сумњом или оптужбама за бројне кривичне радње које су годинама чињене на штету тог истог народа који сада они желе да спашавају).

из канцеларије Епархије Рашко-призренске и

Косовско-метохијске

Призрен-Грачаница, 1. јуни 2010. год.

Фуснота 1. Канон 21.VII Васељенског сабора заповеда да „монах или монахиња не треба да остављају свој Манастир, одлазећи у други“. Члан. 57. Уредбе за унутрашњи и спољашњи манастирски живот монаштву забрањује самовољно иступање из манастира.

[Jadranka1]

Da Gospod urazumi sve...