Коментар поводом чланка "Монаштво бежи од терора"

[Guest свештеник Иван]

Поштовани, обавештавамо Вас да текст који је послат са званичног сајта

манастира Црна Река под насловом  "Монаштво бежи од терора" није дело

братства манастира Црна Река. Чланак је без нашег знања постављен на

сајту и прослеђен на мејлинг листу од стране наших сарадника ван

манастира.

По благослову новог Администратора - Митрополита Г.Г  Амфилохија сајт

ће надаље садржати само текстове везане за манастир.

Братство манастира Црна Река

[Guest свештеник Иван]

Текст "Монаштво бежи од терора":

МОНАШТВО БЕЖИ ОД ТЕРОРА

Прогон монаштва у епархији рашко-призренској узима замах

Анти-монашки дух Администратора?

Терор који је заведен у епархији рашко-призренској безаконим одлукама Синода из фебруара 2010. године и постављањем А. (Зорана) Јевтића за Администратора епархије рашко-призренске не јењава, напротив.

Прогон монаштва започет самим његовим доласком у епархију траје већ неколико месеци, појачан је постављањем новог Администратора А. Радовића. И одмах настају тектонски потреси: смена игумана у манастиру Црна Река, символу монаштва епархије рашко-призренске и духовној круни Епископа Артемија, и довођење новог игумана из другог манастира, другог братства, чак из друге епархије! Анти-монашка философија и неманастирско умовање, да ли и антицрквено?

Слична одлука била је примењена недавно од стране претходног Администратора А. Ј. у случају манастира Светих Архангела код Призрена, који је сменио игумана Бенедикта и довео са собом извесног Михајла Тошића (који се одавно одрекао монаштва епархије рашко-призенске побегавши далеко, да би се недавно однекуда поново појавио - да ли као тројански коњ, да дочека нову управу А. Ј. и Т. Шибалића?) и дечанског костоломца монаха Језекиља (чудан ”кадар” за обнову монаштва и манастира, али изгледа по укусу А. Ј.!), но тај својеврсни ”пуч” није успео.

Али, наречени игуман Црне Реке, извесни Хризостом из Црне Горе, се не појављује! Прича се да је  морао хитно да отпутује!

Убрзо затим изазива се расцеп у сестринству манастира Кончул код Рашке (ударом који је започео још претходни Администратор А. Ј. безразложном и исконструисаном сменом игуманије Саре) и половина сестринства овога манастира приморано је да напусти своје обиталиште и своју епархију!

Може се очекивати да ускоро комплетно братство манастира Црне Реке напусти епархију рашко-призренску.

Управа је свргнута и у манастиру Гориоч одмах након доласка А. Ј. у епархију, те је у манастиру заведен неки неприродни, неманастирски поредак и устројство (да ли као увод у узвођење мајке викара Т. Ш. у чин игуманије?), да би игуманију манастира Гориоч Антусу недавно А. Ј. и званично разрешио дужности.

Предузета је и смена управе у манастиру Зочиште, те се чује да и они сада такође траже уточиште у другој епархији.

Нови Администратор А. Р. наговестио је такође, прича се, и промену управе у манастиру Улије код Лепосавића.

+ + +

Монаштво других манастира је већ разбијено и поцепано (Сопоћани, Бањска, Грачаница...) деловањем претходног Администратора А. Ј, а сада је у најави и даљи одлазак монаха, нарочито након најновијих (драконских?) мера А. Р, и протеривања епископа Артемија из епархије рашко-призренске као и недавне одлуке светог Синода да се епископу Артемију забрањује даље духовно руковођење монаштва епархије рашко-призренске(!) (другим речима, донета одлука значи да се деца насилно, административним мерама и противно њиховој вољи као и вољи родитеља, одузимају од родитеља и предају на старање у ”социјалну установу”, тј. искусним ”чикама” који знају свој ”посао”).

Не треба превидети да је неколицина манастира у потпуности предано новој управи - то су пре свега манастири Соколица [настојатељица др Милица (Макарија) Обрадовић], Девич, Високи Дечани, Врачево код Лешка (настојатељ Василије Делић).

Оно што, сасвим је очигледно, није успела шиптарска УЧК као ни НАТО пакт, а то је да протерају епископа Артемија из епархије рашко-призренске, него је он остао уз своју паству и уз свој народ у свим данима страдања и прогона током више од 10 година - успело је најзад неколицини епископа из светог Синода и Патријарху српском г. Иринеју (којима је то био први ”посао” након избора новог Патријарха). Епископ Артемије коначно је протеран из епархије рашко-призренске и забрањен му је повратак у њу (има ли овде икакве аналогије са протеривањем стотина хиљада Срба са Косова и Метохије током Другог Светског Рата, тада од стране Шиптара, и забраном повратка, након завршетка рата, на своја огњишта?).

Да ли овакве мере и примењени методи Адиминистратора, међутим, треба да чуде? Погледајмо мало њихове духовне њиве. Како се претходни Администратор А. Ј. брине о свештеницима које му је Бог поверио, колико је монаштва сабрао, колико брине о Епархији од Бога му предатој..., и одговор ће бити надохват руке! Приликом недавне посете претходног Администратора А. Ј. манастиру Црна Река, према аутентичним сведочењима, његова пратња је са собом понела сузавац! Посета таквог епископа монаштву - какав карактер може имати?

У том светлу треба сагледавати и одлуку А. Ј. да неколицини манастира уочи Васкрса забрани служење Литургије на период од скоро 40 дана! Који то ум може да схвати, прихвати и поздрави?

Последице овакве ”политике” (”инвазије” на епархију рашко-призренску) већ су видљиве и веома осетне. Нека буде наведена овом приликом само једна од њих - народ је у великој мери престао да долази у овако ”реформисане” манастире, не прихвата Администратора, јасно му стављајући до знања да он није њихов пастир - јер није ушао на врата - те га и они ”не познају”.

Да ли је циљ Администратора који тутњају епархијом рашко-призренском сатирање и затирање свега вредног што је епископ Артемије, дејством благодати Божије, створио током 20 година своје архипастирске службе? Одлуке и догађаји говоре сами за себе.

[Solomon Kane]

Најобичнија пашквила препуна оног што јој по њеној злој природи и припада...оговарања,клевете,инсинуације,политикантсво,параноја,завист и,сходно томе,непостојање једног јединог црквено-правног и канонског,морално оправдавајућег и конкретног и заиста валидног аргумента који би ишао у прилог наводној тези о "злим гостима и невиним домаћинима".Тужно је,са једне стране,али и мучно са друге,стално гледати,непрекидно слушати и пратити континуирано бесна и све острашћенија духовна тумарања,лутања и крике "расколничких духова",који у суштини иза напада на другог крију сопствени его који су поставили на пиједестал истине,дух који је зато и склон деобама и расцепима,који је спреман чак да иде до те границе да скрива и оправдава финансијксе малверзације и криминалне радње појединаца,који је зато једино способан да у Цркви Христовој,Њеном клиру и вернима,који су се ето усудили да се не слажу са "неоспорним" тврдњама "њихових величанстава",искључиво виде зло а не родитељску благочестивост и спасоносно руковођење од стране Мајке Црке која се увек родитељски постављала према својој деци коју је избављала од свако зла и сигурно усмеравала на пут спасења,па ако треба некад и не баш лепим тоном...и то је итекако знак родитељске љубави према тврдовратима синовима јер ако ме не интересујеш,нећу чак ни груб и љутит тон имати,једноставно ме баш брига шта радиш,где си и како ти је и једноставноп те искључим из свог живота у самом старту,али ако те волим,а ти си тврдоглав,даћу све од себе да те вратим својој родитељској љубави па ако треба на крају и ако је неизбежно тон мога гласа мора бити "мало другачији",не бих ли,ако ништа више не помаже,барем мало,као родитељ који те воли,изнео на површину твоју тврдоглавост,бесмислену гордост и охолост коју си пројавио на свог родитеља и тако те уразумио...паметан човек то зна и увиђа,мада изгледа да су се нека Њена деца у својој глупости Мајке своје коначно одрекли и починили страшан грех против родитељства који вапије пред Богом...гледати и доживљавати дух Цркве кроз променљиве и пролазне политичке категорије и узусе овог света,доживљавати због личног убеђења у сопствену ничим аргументовану замисао истинитог,због сујетом изазваног анимозитета и неслагања са Црквеним одлукама (не појединаца,већ саме Цркве!),јесте знак сигурног суштинског неприпадања духу Христовом,духу Црквеном и саборном.

Навалили су на Њу,на Мајку Цркву,вукови са свих страна,кидишу и покушавају на разне начине да кидају део по део Тела Њеног.Само заборављају једну ствар...да је глава Њена једини благословени "Лав Јудин" ,којима вукови не могу ништа и Који ће их на крају разбацати на све стране тако да им се и трага не нађе.

[Guest]

Отворено писмо митроп. Амфилохију групе монаха Епархије рашко-призренске    Штампај    Е-пошта

Sunday, 13 June 2010

ОТВОРЕНО ПИСМО ВИСОКОПРЕОСВЕЋЕНОМ МИТРОПОЛИТУ АМФИЛОХИЈУ, АДМИНИСТРАТОРУ РАШКОПРИЗРЕНСКОМ, ПОВОДОМ ОДЛАСКА БРАТИЈЕ НЕКОЛИКО МАНАСТИРА И ЊИХОВОГ НАПУШТАЊА РАШКОПРИЗРЕНСКЕ ЕПАРХИЈЕ

Питај оца својега, и он ће ти јавити, старије своје и казаће ти.

(5. Мојс. 32,7)

Не примај прекоре упућене твоме оцу и не одобравај ономе који га понижавају,

да се Господ не би разгневио на дела твоја и збрисао те са земље живих.

(Свети Максим Исповедник)

Високопреосвећени Владико, благословите,

После свих несрећних дешавања у овом мутном, неканонски вођеном процесу смењивања нашег епископа и духовника Артемија, са трона Рашко-призренске епархије, особито након исцрпљујућег и тескобног администрирања овом епархијом умировљеног епископа Атанасија, који је својим поступцима ситуацију у епархији довео до усијања и пуцања, монаштво наше епархије остало је као стадо без пастира. Дакле, после прве брзоплете одлуке САСинода од 13. фебруара текуће године, на рану која је направљена у овој епархији неканонским смењивањем нашег епископа, уместо мелема стављена је со, управо довођењем за администратора поменутог умировљеног епископа Атанасија.

Након, за нас не мање болне одлуке САСабора о свргавању са трона  архијереја наше епархије, коју смо ипак прихватили, постављени сте ви, као нови администратор ове распете и великомученичке, а увек богоспасаване Епархије. С обзиром на деликатност новонастале ситуације, од Вас смо очекивали минимум разумевања и пастирског опхођења према нама, никако ради неке наше повређене сујете, већ због огромне учињене ране (о којој сте и сами у једној беседи скоро говорили), него и због тога што Вас је множина монаштва сматрала, уз владику Артемија, некако другим оцем и пастиром, и велики углед сте уживали по нашим манастирима, као и у читавој Епархији.

Ипак, није требало да заборављамо на речи Апостола Павла које упути Коринћанима, деци коју роди Јеванђељем, поучавајући их: Јер ако имате и хиљаде учитеља у Христу, али немате много отаца. Јер вас у Христу ја родих Јеванђељем (Кр. 1, 15), јер су и пастирство и разумевање, нажалост, изостали, на наше велико разочарење. Нажалост, док сте ви братији по манастирима обећавали да Еп. Артемије и даље може да нам буде духовник, да ће имати ваш благослов да богослужи где год хоће, па чак и да монаши искушенике (рекосте на питање у Архангелима: Да, да, зашто не?), неминовно након тога (а можда и пре, нисмо сигурни у датум), епископу Артемију стиже синодско наређење да не сме да духовно руководи своју децу, порођену у Духу Светом, монахе и монахиње Рашко-призренске епархије.

Након овакве одлуке САСинода схватили смо да се над нашим духовником и над нама самима спроводи својеврсни духовни терор и геноцид, јер нико здраворазуман не може друкчије да схвати и окарактерише овакво поступање САСинода са нашим духовником и монаштвом наше епархије. Као природна реакција живог организма монаштва, било је масовно тражење канонских отпуста, а разлог тога је сваком незлонамерном учеснику или посматрачу читаве ситуације у којој смо, сасвим јасан. Није ли и сам Спаситељ у Јеванђељу рекао: Ако су домаћина назвали Веелзевулом, колико ће прије домаће његове (Мт. 10, 25) ? А заиста, само мало пре тога, рекао је Спаситељ и друге, сличне спасоносне речи: Нема ученика изнад учитеља својега ни слуге изнад господара својега. Доста је ученику да буде као учитељ његов и слуги као господар његов (Мт. 10, 24-25); и још на другом месту: Ако мене изгнаше и вас ће изгнати (Јн. 15, 20).

Заиста, немогуће је очекивати нормалан и миран наставак нашег монашког живота у епархији из које је прогнан наш духовни отац, с обзиром да се као права духовна деца трудимо да га следимо и подражаваму у свему душекорисном чему нас је учио, будући да у њега имамо поверење. Он нас у Христу и Јеванђељу Духом Светим породи, и није ли достојно да и он са Павлом нама каже, као својој милој деци: Молим вас, дакле, угледајте се на мене (Кор. 4, 16). Да ли би неко и данас великога Павла, просветитеља народа, прозвао и оптужио за култ личности и гуруизма?

Сасвим је сувисло да у епархији где нема места за њега, а тиме и превасходно за све оно чему нас је учио и због чега је у великој мери гоњен (а гоњен је, како читамо у оптужници коју САСинод дотури и морално и политички жутој и најжућој, новини Press, између осталог и по тачкама уличног и уличарског, а пре свега лажног наклапања и клевета како су Артемијеви монаси ислеђивали, Бог да сачува!, монахиње Пећке Патријаршије и од њих захтевали храну, те је, ето, тако, Артемије уносио смутњу у клир и народ!?)  нема места ни за нас, његова духовна чада који смо се трудили већ годинама, а неки и деценијама, да испуњавамо његов благослов, и тако, испуњавајући се благослова Божијег, служили Богу и роду на овом распетој и свагда распињаној светој земљи, а на спасење својих душа.

Нека је, дакле, јасна свима ова граница од које нећемо одступити, одрећи се оца и духовника, који нас роди Јеванђељем. Човек не мора да оседи у монаштву како би схватио и сазнао да је овакав наш став потпуно поткрепљен науком Светих Отаца у монаштву просијавших, међу којима има и необоривих стубова богословља, што нас у највећој мери утврђује и руководи у истрајавању на таквом ставу. Само да подсетимо, од Лествице до последњег аскетског светоотачког дела недвосмислено и јасно стоји забележено да се духовни отац напушта само у случају његовог пада у јерес или у блуд, а, будући да у случају епископа Артемија о овим стварима нема ни помена, наша одлука је самим тим потпуно оправдана и нимало Светим Оцима несагласна.

Друга, за нас неприхватљива чињеница јесте стање тренутне управе у епархији, посебно имајући у виду архијерејског заменика, епископа Теодосија, будући да су и он и његов заменик, протосинђел Сава Јањић, лично имали великог учешћа, не само у прогону нашег и њиховог духовника, ставивши тиме себе у ред његових егзекутора, већ су били и директни узрочници и виновници разних подела и раздора, клевета и неслога у овој Епархији. Свима треба да је јасно да је од нас немогуће очекивати и минимум поверења према таквој управи, која је још у самом почетку показала неискреност у свом наступу и својим намерама.

Та неискреност је, нажалост,  потресно садржана и у противречним захтевима вас, Високопреосвећени, упућених нама монасима, где најпре од нас захтевате да останемо верни манастирима и кивотима светитеља у њима, чувајући их, да би нас касније отворено оптужили за секташење и неговање и ширење секташког, групашког и уротничког духа.  Збунила нас је и саблазнила смелост и неодговорност овако озбиљне оптужбе, и то човека који са нама није појео џак соли да би нас знао у мери која би била довољна за доношење таквог суда над нама. Напротив, већину нас  сте видели први и једини пут у  свом животу. Још  више нас је збунило ваше истрајавање на нашем останку у манастирима ове епархије, јер се само по себи поставља питање, ЗАШТО БИ НЕКО ЖЕЛЕО ДА МУ СЕКТАШИ ЧУВАЈУ СВЕТИЊЕ?

Пошто се ових дана говори о сређивању стања у нашој Цркви, иако развој ствари у њој говоре потпуно супротно (осим ако рецептура ''сређивања'' не долази из Вашингтона и Брисела), жарко желимо и надамо се да ће се наћи бар неко одговоран коме би се пожалили и обратили за заштиту од ове страшне и недопустиве оптужбе.

Јасно је из свега наведеног да је тешко остварити минимум људског поверења са људима који нас не третирају као чланове Цркве, већ као неке отпаднике са црквених маргина. Иако у Цркви постоји канонски поредак, опште позната ствар јесте да тај поредак није и не може бити ствар чисте бирократије, већ мора бити подупрт минимумом хришћанског и људског поверења. У овој епархију таковог поверења између монаштва (а горка је истина, и већине овог распетог и мученичког народа косовскометохијског, поготово оних црквених и уцрковљених, хришћански и литургијски оразумљених и свесних), и управе не постоји ни у траговима, стога је  јасан разлог нашег одласка.

Дакле, једино што смо тражили јесте канонски отпуст, сасвим уобичајен захтев у нашој Цркви, тим пре у овој епархији у којој је нормално, засновано на поверењу и љубави функционисање, поремећено од промене управе над Епархијом. Очигледно је да за наше монаштво, будући јасно етикетирано као секта, постоје посебни аршини по којима је немогуће добити канонски отпуст и отићи у неку другу епархију наше Свете Цркве, где ће третман према нама бити хришћанскији, уљуднији, црквенији и пастирски одговорнији, тј. где нећемо бити третирани као секташи, као што је случај овде и сада, већ као нормални монаси, а самим тим пуноправни чланови Цркве Божије, што и јесмо.

Ваш одговор, нажалост, на наше изричито тражење канонских отпуста био је претња Црквеним Судом, иако већ вишедеценијска историја наше Цркве не памти да је због одласка без канонског отпуста ико  био рашчињен. Нама је, као што је то учињено и нашем духовнику, ова пресуда већ изречена без суда и суђења. Канони јасно наводе да је одлазак без канонског отпуста прекршај, међутим пракса у нашој Цркви показуја да се то не сматра нити третира(!) као велики канонски прекршај, а што се у случају нашег монаштва упорно пропагира од актуелних црквених власти, како у нашој епархији, тако и у САСиноду.

И поред свих ових претњи, наша одлука остаје иста, тако да своје манастире, иако са тешким болом у срцу, напуштамо, као што смо вас већ раније обавестили, у понедељак, 14. јуна текуће године, на Спомен Светог Оца нашег Јустина Ћелијског, уздајући се у његове молитве.

Сваку одлуку Црквеног Суда прихватићемо одговорно и са смирењем, уколико пастири наше Цркве буду акривијом и судским путем решавали нашу болну ситуацију у којој смо. Заиста, могуће је и да  нас рашчините, али не можете да нас рашчовечите, и зато компромисе са савешћу, макар оном комарачком, о којој тако болно говораше Свети Старац Ћелијски, у својим писаним одговорима на нападе тадашњег САСинода, нећемо правити, остајући доследни еванђелској свеистини Богочовека Христа. Надамо се, ипак, да ће се и за нас, садашње Јоне на броду Српске Цркве, бачене у усковитлано море, наћи неки кит спасења, макар и на Гаурисанкару.

Целивамо Вашу свету десницу, свагда верна чеда Светосавској нам мајци Цркви,

Манастир Светих Архангела

Настојатељ јеромонах Бенедикт Прерадовић

Јм. Ксенофонт Томашевић

Јм. Јован Милојевић

Јђ. Прохор Ацковић

М. Мелхиседек Миљковић

М. Владимир Милић

И. Станко Ђорђевић

Манастир Девине Воде

Настојатељ јеромонах Роман Папић

Јђ. Павле Дрековић

И. Бобан Весић

И. Александар Мартиновић

Манастир Бањска

Јм. Агапит Бичанин

М. Леонтије Кантар

Манастир Сопоћани

Јм. Доситеј Вукосављевић

Јм. Максим Новаковић

М. Пајсије Марковић

Манастир Богородица Браинска

Настојатељ протосинђел Варнава Димитријевић

Јм. Јован Узелац

Иск. Славко Мирковић

Манастир Дубоки Поток

Јђ. Јаков Купрешак

М. Платон Бабић

Иск. Миле Василић

Манастир Сочаница

Настојатељ јеромонах Евтимије Милентијевић

[Милан Меденица :)]

ЛЕЛЕ, овде има цитата умешно намештених ...

Питај оца својега, и он ће ти јавити, старије своје и казаће ти.

(5. Мојс. 32,7)

пун цитат иде

Опомени се некадашњих дана, погледајте године сваког века; питај оца свог и он ће ти јавити, старије своје и казаће ти. (5. Мојс. 32,7)

а односи се на цитат

Памтите шта је било од старине; јер сам ја Бог, и нема другог Бога, и нико није као ја,

Књига пророка Исаије, глава 46, стих 9

Заиста, немогуће је очекивати нормалан и миран наставак нашег монашког живота у епархији из које је прогнан наш духовни отац, с обзиром да се као права духовна деца трудимо да га следимо и подражаваму у свему душекорисном чему нас је учио, будући да у њега имамо поверење. Он нас у Христу и Јеванђељу Духом Светим породи, и није ли достојно да и он са Павлом нама каже, као својој милој деци: Молим вас, дакле, угледајте се на мене (Кор. 4, 16). Да ли би неко и данас великога Павла, просветитеља народа, прозвао и оптужио за култ личности и гуруизма?

и шта ово значи, да ни у једног другог немају поверења и то по којој основи нико није други у Истини, а још и одбијају да врше послушност на коју су се заветовали Богу и Цркви, а не владики?

ови врли монаси чак ни не знају ни на Кога се односи ова опаска Апостола

Него вас молим, угледајте се на мене. (као и ја на Христа, као што је стајало у преводу Вук-Даничић)

јер Апостол није свет по себи, већ по Божјој благодати која је пројављена кроз Њега.

све друго би био чист Адамов пад, само поновљен у овој ђаволској обмани оваквог крњег тумачења.

тако да ту нема ни помисли о гуруизму, а ради се о манипулисању Светим Писмом.

први би они требали да знају да се ни значење не сме мењати, па још ни по сопственој немоћи умовати ...

И поред свих ових претњи, наша одлука остаје иста, тако да своје манастире, иако са тешким болом у срцу, напуштамо, као што смо вас већ раније обавестили, у понедељак, 14. јуна текуће године, на Спомен Светог Оца нашег Јустина Ћелијског, уздајући се у његове молитве.

дал је могуће да има још који желе пад?

Манастир Светих Архангела

Настојатељ јеромонах Бенедикт Прерадовић

Јм. Ксенофонт Томашевић

Јм. Јован Милојевић

Јђ. Прохор Ацковић

М. Мелхиседек Миљковић

М. Владимир Милић

И. Станко Ђорђевић

Манастир Девине Воде

Настојатељ јеромонах Роман Папић

Јђ. Павле Дрековић

И. Бобан Весић

И. Александар Мартиновић

Манастир Бањска

Јм. Агапит Бичанин

М. Леонтије Кантар

Манастир Сопоћани

Јм. Доситеј Вукосављевић

Јм. Максим Новаковић

М. Пајсије Марковић

Манастир Богородица Браинска

Настојатељ протосинђел Варнава Димитријевић

Јм. Јован Узелац

Иск. Славко Мирковић

Манастир Дубоки Поток

Јђ. Јаков Купрешак

М. Платон Бабић

Иск. Миле Василић

Манастир Сочаница

Настојатељ јеромонах Евтимије Милентијевић

22 монаха и један искушеник ... које лудило  170fs799081-smileys-327.gif' class='bbc_emoticon' alt='170fs799081' />

[Guest]

bighugbighug