Библијски аспекти евхаристије

[Guest свештеник Иван]

Нови завет даје само четири експлицитна извештаја о Вечери Господњој (1 Кор 11, 23; Мк 14, 17; Мт 26, 20; Лк 22, 15). Разлог томе вероватно је ћутање пред нехришћанима. Међутим, ова четири извештаја нису историјски егзактни, већ Црква о том догађају говори у светлости васкрсења.
Тајна Вечера догодила се у контексту празника Пасхе. Међутим, очигледно да у извештајима нису присутни сви елементи јеврејске пасхалне вечере. Пре свега, јеврејска пасхална вечера јесте породични догађај. Овде, пак, имамо групу пријатеља предвођену Христом. То одмах указује на есхатолошки карактер евхаристије, у којој се превазилазе природне условљености, у конкретном примеру породичне везе.
Даље, занимљиво је да изостаје основни елемент – пасхално јагње. Христос је тај који га замењује. Христос себе поистовећује са пасхалним јагњетом у тренутку указивања на хлеб и чашу. Елемент благосиљања хлеба и вина у јеврејској пасхалној вечери представља спомен (анамнезу) на спасењска дела Божија у вези са Израиљем. Међутим, Исус указује сада на будућу реалност, на своју жртву, чији је завршетак у васкрсењу и, коначно, Царству. Тако, евхаристија није само сећање на прошло (крст и васкрсење), већ и на будуће (есхатон, Царство) и предукус будућег Царства. Како је ово могуће? Духом Светим. Дух је Утешитељ за време између Христовог вазнесења и парусије. Дух, такође, подсећа Цркву на Христово дело (Јн 14, 26), што указује на евхаристијску анамнезу, у којој Дух оприсутњује оно чега се сећамо.
Двема старозаветним традицијама – о Слуги Божијем (синоптичари и Павле) који узима на себе грехе многих, и о Сину Човечијем (Јован), који успоставља корпоративну личност народа Божијег – Нови завет јасно указује на то да у евхаристији „мноштво“ постаје „Један“, тј. Христос. Ово је изражено кроз различите слике Цркве – као Тела Христовог, грађевине чији је камен темељац Христос, итд; Павле чак Цркву понекад експлицитно назива Христом. А, како Павле, такође, често готово као синониме користи појмове Евхаристија и Црква, јасно је да се заједница Цркве остварује у евхаристији. Додамо ли томе чињеницу да дарови Духа, према Павлу (Кор 10-14), представљају саставни део евхаристије, као пројава Једног (Христа) у многима (различитим даровима, који сви осликавају појединачне аспекте Христове службе), доћи ћемо до закључка да се конституисање корпоративног Тела Христовог управо догађа у Духу Светоме.
Евхаристија је суд, издвајање светих (што управо значи издвојених) из света у његовом садашњем огреховљеном поретку. Видимо да су се учесници евхаристије од почетка морали мирити међусобно (Мт 5, 23), и да је Црква од почетка екскомуницирала појединце који су живели на начин „старог човека“. То значи да је евхарситија суд, а она која суди је реч Божија. Због тога читање Писма и проповед чине неодвојиви део евхарситијског сабрања. Али, евхарситија је суд и свету, јер га она, као свештеник, тј. као корпоративни Христос, узноси Богу (Оцу). Сва твар, наиме, очекује „да се јаве синови светлости“. Тако анафора, кроз хлеб и вино, представља узношење читаве творевине њеном Творцу, од кога је и дошла. Дакле, иако „иза затворених врата“, евхаристија не значи одбацивање света, већ управо успостављање новог, благодатног поретка у њему, поретка ради ког је и створен.